_______________________________

“Башта Пресвете Богородице”

Разговор са преподобним Игуманом,

архимандритом Јефремом Ватопедским

Са јелинског превео: Александар Ђаковац

- Манолис Мелинос: На Свету Гору, љубљени моји читатељи и читатељке, долазе људи да траже светлост вечну али и свакодневну. Овде долазе они који желе једноставну молитву али и једноставно окружење. Долазе овде радници и уметници, истраживачи природе, људи који су разговарали са Богом, али и они који су разговарали са ђаволом... Овде сусрећемо све врсте монаштва: манастире, скитове, пустињаке, келијнике...

            Свакако, монашки живот на Светој Гори је настао много пре него што су настали први велики манастири. Могуће је да се то догодило у петом веку. Монашки живот је на овим свештеним брдима посведочен током деветог века. Долазили су овде монаси – номади, који су међутим, оснивали општежића и устројавали њихове каноне ( = правила). Имали су храм у Кареји у коме су се три пута годишње састајали, заједно се молили и заједнички промишљали проблеме. На Атону су почела да се збивају значајна кретања која ће посејати семе и бити од важности за будућност отаца агиорита ( = светогораца) -  од средине десетог века ту се населио Свети Атанасије Атонски. За ову епоху је значајан велики труд који је улаган. Монахољубиви византијски самодржци су давали велике дарове и богатство монашким заједицама. Они су их такође даривали и другим драгоценостима: светим моштима, уметничким делима, чудотворним иконама, хиљадама кодекаса... Светогорци у својим душама чували и сачували тврђаву православља и културе. Овде, и тада и сада, између њих (православља и културе) постајао је тесан додир. Приповести и предања се сливају у чудесне тајне којима су окружени храмови и параклиси, келије и дрвеће, зидови и куле. Како их свуда има ( = приповести и предања) оне на најбољи начин повезују надчулно са чулним. Светогорско предање – типици – за монахе представљају најсигурнији разводник и јемство за остварење циља њиховог живота. Они такође представљају и уверење у исправност живота који су одабрали. Збијени на клупама у Цркви, светогорци редовно присуствују полуноћници, јутрењу, светој литургији, последовању часова, вечерњем, бденију... А испод купола дешавају се најчудеснија исцељења. Највећа чуда збивају се у сваком манастиру! Сваки крст означава неко чудо!...

            Прво ће, љубљени наши читатељи, бити речи о светом манастиру Ватопеду, који се налази на обали мора окружен тишином. Испред њега се налази арсана а у наставку су саме манастирске зграде. У средини се уздиже звоник саборног храма окружен различитим грађевинама, паракслисима, просторијама за чување вредности, келијама, трпезаријом.

            Стигосмо тако у овај манастир, и започесмо с Богом, нашу посету. Велика је била радост коју смо осетили када смо се нашли у овом Богородичином манастиру Свете Горе. Он је други по части од двадесет највећих манастира атонске државе. У њему је чудесно присутна Пресвета Богородица, не само на речима него и преко Њених седам чудотворних икона и њеног појаса.

            Разговор смо водили са најпреподобнијим игуманом овог манастира, архимандритом Јефремом, који је имао добру вољу да одговара на наша питања која се тичу монаштва уопште и посебно овог манастира.

- Свети игумнане благословите! Тражимо ваше молитве.

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Нека Господ благослови сваки корак у твом животу, љубљени мој Манолисе, молитвама и заступништвом, Матере Његове Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије, за коју – како си и сам добро приметио – осећамо да је веома близу нас овде у Ватопеду. Свакако она је управитељка и игуманија читаве Свете Горе. Веома дуго времена ми овде чувамо њен часни појас, како и седам Њезиних чудотворних икона.

- М.М.: Старче, то што смо са вама даје нам велику радост, пошто руководите нама, помажете нам, очишћујете нас и помажете нам да дамо духовне плодове који богато узрастају у овој башти Пресвете Богородице!

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: И ја сам радостан што смо овде заједно. Изражавам и поштовање према твом духовном раду и веома поштујем твој велики допринос свим благочестивим хришћанима који траже “реч добру” и који трагају за “речима вечног живота”. Желимо ти добродошлицу у наш манастир и са тобом – у твом лицу – свим љубљеним читаоцима. Знам да си упознао многе светогорске оце и захваљујем ти што си посетио наш манастир са свом великом љубављу и великим поштовањем. Дивно је и човекољубиво твоје дело и ја се радујем твоме присуству међу нама. Твоје дело има поклонички карактер, и, као што рекох, велики значај за одабране читаоце и слушаоце радија, којима је то значајна духовна храна. Нажалост, љубљени мој Маноли, у наше време влада велика духовна глад. Друштво у целини је напустило предање. Одређени људи на власти не цене предање онолико колико би требало, тако да смо и ми светогорци због тога узнемирени. Требао би читав наш народ да се привије уз предање. Ти се сада налазиш на бедему предања, на Светој Гори. Радујемо се твоме присуству овде, да би оно постало мост, тако да би могло да се чита и да се доживи предање које се овде живи и које би требало да буде темељ у животу сваког православца. Молимо се дакле, и за тебе и за све твоје читаоце да буду благословене све године које их очекују, и да ова година – као и свака година – буде година врлине, година жеђи за освећењем, година велике и дубоке носталгије за нествореним даровима Духа Светога.

- М.М. Молим вас, старче, да ми на самом почетку кажете нешто о манастиру Ватопеду, неке основне чињенице из његове историје. такво сазнање ће бити попут првог духовног дрвета засађеног у врту Пресвете Богородице. Касније ћемо споменути о неким друге детаље из савременог живота Ватопеда, нешто о овом огромном грађевинском комплексу који је – ако се не варам – највећи на Светој Гори. Такође ћемо нешто рећи и уопште о животу монаха.

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Са задовољством ћу нешто рећи о овом манастиру, који је, како си рекао, други по части, иза Велике Лавре, у читавој светогорској заједници и у читавој атонској држави. Овде на Светој Гори, Ватопед је прави пример манастира Пресвете Богородице. Он је катедра Богородичина. Овде се налази седам чудотворних икона Богородичиних, као и њен часни Појас, као што сам већ рекао мало раније. За нас ватопеђане, присуство часног појаса Богоматере, јесте показатељ њеног сталног старања. Могу да кажем да сви монаси који живе овде у Ватопеду, на тајанствени начин осећају присуство Пресвете Богородице. Једном приликом, један благочестиви старац светогорац, рекао ми је нешто једноставно, што је, међутим, на мене оставило велики утисак: Дошао сам у ваш манастир, да се наситим Богородице”!

Једном је тако дошао блажени отац Јефрем Катунакијски да се поклони часном појасу Богородичином. Пратио сам га онако како одговара његовој часној личности. Сећам се да се поклонио пред благодатном иконом Богородице Парамите. Пошто се поклонио, и пошто су му потекле сузе, прекрсти се и рече поклањајући се Богородици: “Пресвета Богородице, ако је Света Гора Твоја област, онда је ово Твој престо!” И заиста, овде у манастиру Ватопеду свако може да осети непрекидно Богородичино присуство. Многи говоре да је то зато што се у овом манастиру налази Њена драгоценост – Њен часни појас...

            Манастир Ватопед посебно поштује Благовести Богородици и овде постоји икона која се назива Виматариса, која је, према предању настала у исто време када и икона Евангелистриа. Овде треба да отворим велику заграду и да кажем да се овде на Светој Гори предање схвата веома озбиљно. Ова држава је једна духовна држава која је настала веома давно. Историчари њен настанак смештају у десети век. Међутим, према предању ово није тачно. Предање каже да је манастир Ватопед почео да се гради још у време цара Константина Великог. Прва келија коју имамо саграђена је од стране светог Константина Великог, равноапостолног цара византијског. Атонска држава ни једног тренутка није престала да живи духовним животом. Она је свагда у томе, све од свог оснивања. Предање је веома важно, оно је значајно и треба да га имамо у виду.

- М.М.: Страче, молио бих вас да проговорите још нешто о присуству Богородичином у овом манастиру. Реците нам од почетка о појасу Богородичином, који чувате као очи своје.

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Часни појас Госпође Богородице је највеће духовно благо манастира Ватопеда. То је јединствена драгоценост која је сачувана од Богородице, и једина таква драгоценост – од одеће Богородичине - која је сачувана у војујућој Цркви. Овај појас има мистично значење и представља духовно сећање за чланове Цркве. За народ Божји, како у време Старог завета тако и у време Новог и уопште у читавом животу Цркве, појас има символичко значење за верне. Он је символ целомудрености и девствености. Он показује непрекидну спремност на вршење божанских заповести и покоравање њима, што представља освећење и обожење човека. Према Светом предању наше Цркве, Пресвета Богородица, када се узнела на небо након свога уснућа, предала је као сведочанство свога пресељења овај часни појас апостолу Томи који није присуствовао њеном погребењу. Часни појас се потом налазио у Јерусалиму, као утеха  у укрепљење хришћанима који су га са великом благочестивошћу чували као зеницу ока. У четвртом веку он се налазио у Зили кападокијској, одакле га је цар Теодосије Велики поново вратио у Јерусалим. Његов син Аркадије га је око 395. године са великим почастима пренео у Константинопољ и поставио га је у један предивни ковчег који је добио име “сорос”. Тако је он стајао у храму посвећеном Богородици. У спомен на ово, црква прославља тридесет и првог августа полагање часног појаса. Касније је самодржац Јован Кантакузин, почетком четрнаестог века, поклонио овај појас нашем манастиру. Треба нагласити да је Јован Кантакузин – као што се види, веома благочестив човек – имао духовног оца Светог Саву из манастира Ватопеда, који је био див православља. Овај свети се много година подвизавао у овом манастиру.

            Многа су чудеса која су се догодила везано за овај часни појас и нека од њих су описана у рукописима који се чувају у нашем манастиру. А да су описана сва, имали бисмо данас многе кодексе испуњене тим описима. Потребно је да нагласимо да овај појас има чудотворно дејство у отклањању стерилности жена. Оваква чуда се дешавају пошто се узме једна врпца која је претходно освећена часним појасем. Овакву врпцу жене могу да добију из манастира.

- М.М. : Мислим да је сада природно да поразговарамо о седам чудотворних икона Пресвете Богородице које се налазе у овом светом манастиру. Ако је благословено, опишите их заједно са неким њиховим карактеристикама.

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Почнимо са иконом Богородице Виматарисе ( = трапезна). Она се тако зове зато што се увек налази на часној трапези и стоји на своме синтроносу. Преко ове иконе се збило једно велико чудо у десетом веку. Пирати су тада упали у манастир. Тада је један млади ђакон, по имену Сава, прислуживао при олтару. Он тада узе икону Пресвете Богородице и стави је у бунар заједно са крстом Константина Великог који се тада налазио у манастиру. Он потом запали једну велику светиљку испред ових свештених предмета и закључа бунар. Пирати тада бануше у свети олтар, ухватише ђакона и одведоше га као роба. Након много година он се вратио у манастир, и тамо затекне нови храм на месту старог. Према ономе што је он тада испричао игуману, они пронађоше бунар и у њему икону Пресвете Богородице и крст Константина Великог како плутају! Замисли какво је то чудо. Светиљка која је тада била запаљена још увек је горела. Од када се то догодило ватопеђани указују посебно поштовање икони Богородице Виматарисе. Ову икону је – према предању – манастиру поклонио Теодосије Велики, самодржац Византијски који је и саградио овај манастир. Његово име се помиње на првом месту на сваком богослужењу, заједно са именима осталих ктитора. Погледајмо сада још нешто из историје ове иконе. Када је син Аркадијев био у Италији, он западе у опасност. Тада се помоли Богородици и на чудесан начин се нађе на прилазу манастиру. Због тога се Ватопед пише са “аи”. Ватос + паидон, Ватопед. Овде се нашао Аркадије а овде се нашла и икона Богородице Виматарисе. Она је начињена пре десетог века, неки кажу да је начињена у шестом. Неки, пак, говоре, да је то једна од икона апостола Луке.

            Сада ћемо нешто рећи о Богородици “Парамитји”. Ова најслађа икона је фреска из четрнаестог века. Раније се налазила у десном углу саборног храма, а након свог последњег чуда она је премештена у посебан параклис који се зове Пресвета /Богородица/ Парамитја. Једном давно, оци су се били сакупили на вечерњем богослужењу. Након завршетка они кренуше да укажу поштовање икони Пресвете Богородице која се тада налазила ван зидина манастира. Игуман им даде кључ од спољашњих врата која су се увече закључавала. Сва светогорска врата се откључавају са изласком сунца и закључавају се са његовим заласком. Након заласка сунца она се не могу отворити, осим у неким нарочитим случајевима. Предање нам доноси да је двадесет првог јануара 1320. године, када је игуман био свети Генадије, пошто је дао кључеве од врата, икона оживела и Пресвета Богородица са ње проговорила рекавши: “Немојте данас да отварате врата манастирска, него се успните преко зида и спасићете се од пирата”! И тада – о чуда Твога Христе Царе – ти који си био у наручју Мајке твоје, Исусе, затворио си руком њена уста и рекао: “Не мати моја, не говори им. Остави нека пострадају како су заслужили, јер су запоставили своје монашке дужности! И тада Пресвете Богородица са великим материнским дерзновенијем пред Сином својим и Богом, узе ручицу Христову и одаљи је од уста својих и наклонивши главу своју удесно повика игуману још једном: “Немојте данас да отварате врата манастирска, него се успните преко зида и спасићете се од пирата”! И још додаде: “и покајте се, јер је син мој и Бог мој, гневан на вас”. И понови она ово и по трећи пут: “Немојте данас да отварате врата манастирска...” Након ових чудесних речи Пресвета Богородица и Исус постадоше опет као икона, с тим што се сама икона променила тако да  на њој и данас Богородица држи ручицу Христову удаљену од уста својих, а глава јој је наклоњена на десну страну. Израз њеног лица је пун снисходљивости и материнске љубави, док Христос, иако је овде још дете, има строг израз лица попут Судије. Игуман је чуо речи које му је Богородица упутила и није отворио капију. Када су пирати видели да се врата не отварају и да су монаси на зидинама и да припремају кључало уље и воду како би се бранили, схватише да су њихове намере познате и отидоше а да нису похарали манастир. Ова икона је нерукотворена пошто је променила свој изглед и добила, благодаћу Божијом, онакав какав је данас. Због чудотворног јављања Богородичиног и због тога што је на тај начин спасила манастир, ова икона је добила назив “Богородица Парамитја” тј. утешитељна. Како говоре они који су ову икону видели и поклонили јој се, божанска сладост њеног лица оснажује и теши сваку душу. Чудо се преко ове иконе догодило још једном – ово се догодило након изградње нове Цркве  - ради Богородичиног дерзновенија да се залаже за опроштај грехова људских заступништвом својим пред Сином и Богом њеним и да нас тако спасе од праведне осуде због мноштва прегрешења наших. Након што се, дакле, савршило оно чудо, монаси поставише пред иконом кандило које се никада није гасило. Сваког петка савршавали су Свету Литургију у том параклису Богородице Парамитје, и свакога дана су тамо појали псалме. Касније су се у овом параклису редовно догађала исцељења.

            За ову икону се везује и житије преподобног Неофита који је имао велика очекивања од Парамитје. Једном приликом је преподобни одлучио да током једне године остане ван манастира и настанио се у једном метоху у Евији. Тамо га је ухватила велика слабост и он стаде молити Пресвету Богородицу да га спаси да умре у свом манастиру у покајању. И у тај час он зачу глас Богородичин који му рече: “Неофите, врати се у свој манастир, и након годину дана бићеш спреман”. Благодарећи Пресветој Богородици за ово што му је даровала, преподобни рече свом ученику да се припреми за повратак у манастир. Након што је прошло годину дана, пошто се причестио страшним тајнама, пењући се уз степенице према параклису у коме се налазила икона Парамитја, он поново зачу Њен глас: “Неофите, дошло је време твог одласка”. Након тога преподобни одмах отиде у своју келију, и тамо сабра сво братство, те предаде свој дух у загрљај Богородици!

            У част ове иконе непрестано појемо овај икос: “Спасити си хтела чеда ватопедска, од пирата Парамитја сладајшча, чудесно проговоривши ради нашег спасења, свагда се за верне Сину Твоме молиш”:

            Сада ћемо нешто рећи о икони “Богородица Есфагмени”. Ова чудотворна икона је фреска из четрнаестог века и налази се у нартексу параклиса Светог Димитрија, који представља део ( = у оквиру је) саборног храма. О овој икони имамо и историјске податке који се налазе у рукопису под насловом “Поклоњење Ватопеду” у поглављу “О Светој Икони Есфагмени и чудесима њезиним”. Овде пише следеће:

            “У то време је у цркви служио један јерођакон. Једнога дона пошто је окадио цркву током вечерње службе, пошто је завршио дело своје, он отиде у трпезарију и од трпезарника затражи мало хлеба и вина како би утолио глад. Али трпезарник се побоја пошто му је тражио храну када за то није било време, те му не даде. Тада се ђакон страховито наљути на трпезарника и не знајући шта би му могао учинити, отиде у цркву држећи нож и рече: Узалуд сам овде губио време и кадио и кандила палио, служећи дању и ноћу у овој цркви, кад ми не дају ни мало хлеба и вина да утолим глад. Ово рекавши, покренут дејством ђаволовим, он дође испред ове иконе, замахну снажно ножем и расече икону, по Христовом десном образу близу ока. И тада, о чуда твога Богородице, на икони се појави рана као да је телесна, и потече много крви (од тада икону зову Есфагмени /буквално би било “Заклана” – прим. прев.). Крв је наставила да тече, а овај јадник је стајао гледајући ово страшно чудо. Он тада стаде плакати због безакоња које је починио и сав у боловима паде испред свете иконе, ударајући главом у мермер, сматрајући себе као убицу и преступника достојног хиљада смрти. Након неколико часова постало је познато свим оцима какво се чудо догодило, и сви отидоше да виде рану од ножа и крв која је одатле текла. А доле је стајао још окрвављен нож и ђакон иконоубица лежаше на земљи осуђујући себе самога, тресући се и дрхтећи као демонизован. Сви који су били присутни стајали су гледајући ово. Тада игуман са читавим братством одслужи свеноћно бденије, преклињући пресвету Богородицу да ублажи свој праведни гнев и да исцели ( = очисти) ово превелико безакоње, које је нажалост овај ђакон био починио. Након више дана јави се Богородица игуману у виђењу и рече му да отпушта грех ђакону. А он је непрестано стајао пред оном светом иконом, читаве три године плачући окајавајући свој велики грех, док на крају и он не зачу глас из ове благословене иконе који му рече: Опрашта ти се твој грех. Међутим, дрска твоја рука остаће сува током твог живота и након смрти”. И када је овај уснуо, његово тело остаде читаво само је његова дрска рука остала сува. То се и данас може видети у једном ковчегу који је положен пред оном светом иконом, да и данас сведочи о чуду које се тада збило. Такође се и данас на икони виде трагови крви изнад ране. Ова икона је чудотворна и пред њом добијају исцељење они који јој са благочешћем приступају, знајући да част иконе долази од прототипа који је на њој изображен, од кога долази освећујућа благодат побожнима. Тако божанска правда подучава оне који непобожно поступају са светим иконама, а уједно је то и пример славе Богоматере. Пред овом иконом свагда стоји кандило које се не гаси и светиљка која је увек упаљена.

            Пред овом иконом се поје и икос који гласи: Свету икону твоју у Ватопеду, полудели ђакон повреди, и крв потече и страх велики настаде, а чак си и њему, пошто се покајао грех отпустила. Слава милосрђу твоме света, слава заступништву твоме, слава човекољубљу твоме једина вечнопамјатна.

            У наставку ћемо рећи неколико речи о чудотворној икони Богородици Панатанаси. Она је настала у шеснаестом веку и налази се у левој, југоисточној, страни саборног храма.

            У складу са сведочењем савремених стараца, прва приповест о томе да ова икона поседује посебну благодат, иде овако: Једнога дана, један младић уђе у храм идући да се поклони икони. Одједном, некаква сила га удаљи од лица Пресвете Богородице и он паде на под. Ускоро после тога, он се са сузама исповедио оцима да је живео далеко од Бога и да се бавио магијом. Тако је овај чудесан догађај подстакао младића да промени свој живот и да постане богобојажљив човек.

            Ова икона, такође има својства дата јој од Бога да исцељује страшне болести попут рака. Познати су небројени случајеви оних који су боловали од рака који су у наше дане примили исцељење у параклису у коме се налази икон&#