_______________________________

“Башта Пресвете Богородице”

Разговор са преподобним Игуманом,

архимандритом Јефремом Ватопедским

Са јелинског превео: Александар Ђаковац

- Манолис Мелинос: На Свету Гору, љубљени моји читатељи и читатељке, долазе људи да траже светлост вечну али и свакодневну. Овде долазе они који желе једноставну молитву али и једноставно окружење. Долазе овде радници и уметници, истраживачи природе, људи који су разговарали са Богом, али и они који су разговарали са ђаволом... Овде сусрећемо све врсте монаштва: манастире, скитове, пустињаке, келијнике...

            Свакако, монашки живот на Светој Гори је настао много пре него што су настали први велики манастири. Могуће је да се то догодило у петом веку. Монашки живот је на овим свештеним брдима посведочен током деветог века. Долазили су овде монаси – номади, који су међутим, оснивали општежића и устројавали њихове каноне ( = правила). Имали су храм у Кареји у коме су се три пута годишње састајали, заједно се молили и заједнички промишљали проблеме. На Атону су почела да се збивају значајна кретања која ће посејати семе и бити од важности за будућност отаца агиорита ( = светогораца) -  од средине десетог века ту се населио Свети Атанасије Атонски. За ову епоху је значајан велики труд који је улаган. Монахољубиви византијски самодржци су давали велике дарове и богатство монашким заједицама. Они су их такође даривали и другим драгоценостима: светим моштима, уметничким делима, чудотворним иконама, хиљадама кодекаса... Светогорци у својим душама чували и сачували тврђаву православља и културе. Овде, и тада и сада, између њих (православља и културе) постајао је тесан додир. Приповести и предања се сливају у чудесне тајне којима су окружени храмови и параклиси, келије и дрвеће, зидови и куле. Како их свуда има ( = приповести и предања) оне на најбољи начин повезују надчулно са чулним. Светогорско предање – типици – за монахе представљају најсигурнији разводник и јемство за остварење циља њиховог живота. Они такође представљају и уверење у исправност живота који су одабрали. Збијени на клупама у Цркви, светогорци редовно присуствују полуноћници, јутрењу, светој литургији, последовању часова, вечерњем, бденију... А испод купола дешавају се најчудеснија исцељења. Највећа чуда збивају се у сваком манастиру! Сваки крст означава неко чудо!...

            Прво ће, љубљени наши читатељи, бити речи о светом манастиру Ватопеду, који се налази на обали мора окружен тишином. Испред њега се налази арсана а у наставку су саме манастирске зграде. У средини се уздиже звоник саборног храма окружен различитим грађевинама, паракслисима, просторијама за чување вредности, келијама, трпезаријом.

            Стигосмо тако у овај манастир, и започесмо с Богом, нашу посету. Велика је била радост коју смо осетили када смо се нашли у овом Богородичином манастиру Свете Горе. Он је други по части од двадесет највећих манастира атонске државе. У њему је чудесно присутна Пресвета Богородица, не само на речима него и преко Њених седам чудотворних икона и њеног појаса.

            Разговор смо водили са најпреподобнијим игуманом овог манастира, архимандритом Јефремом, који је имао добру вољу да одговара на наша питања која се тичу монаштва уопште и посебно овог манастира.

- Свети игумнане благословите! Тражимо ваше молитве.

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Нека Господ благослови сваки корак у твом животу, љубљени мој Манолисе, молитвама и заступништвом, Матере Његове Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије, за коју – како си и сам добро приметио – осећамо да је веома близу нас овде у Ватопеду. Свакако она је управитељка и игуманија читаве Свете Горе. Веома дуго времена ми овде чувамо њен часни појас, како и седам Њезиних чудотворних икона.

- М.М.: Старче, то што смо са вама даје нам велику радост, пошто руководите нама, помажете нам, очишћујете нас и помажете нам да дамо духовне плодове који богато узрастају у овој башти Пресвете Богородице!

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: И ја сам радостан што смо овде заједно. Изражавам и поштовање према твом духовном раду и веома поштујем твој велики допринос свим благочестивим хришћанима који траже “реч добру” и који трагају за “речима вечног живота”. Желимо ти добродошлицу у наш манастир и са тобом – у твом лицу – свим љубљеним читаоцима. Знам да си упознао многе светогорске оце и захваљујем ти што си посетио наш манастир са свом великом љубављу и великим поштовањем. Дивно је и човекољубиво твоје дело и ја се радујем твоме присуству међу нама. Твоје дело има поклонички карактер, и, као што рекох, велики значај за одабране читаоце и слушаоце радија, којима је то значајна духовна храна. Нажалост, љубљени мој Маноли, у наше време влада велика духовна глад. Друштво у целини је напустило предање. Одређени људи на власти не цене предање онолико колико би требало, тако да смо и ми светогорци због тога узнемирени. Требао би читав наш народ да се привије уз предање. Ти се сада налазиш на бедему предања, на Светој Гори. Радујемо се твоме присуству овде, да би оно постало мост, тако да би могло да се чита и да се доживи предање које се овде живи и које би требало да буде темељ у животу сваког православца. Молимо се дакле, и за тебе и за све твоје читаоце да буду благословене све године које их очекују, и да ова година – као и свака година – буде година врлине, година жеђи за освећењем, година велике и дубоке носталгије за нествореним даровима Духа Светога.

- М.М. Молим вас, старче, да ми на самом почетку кажете нешто о манастиру Ватопеду, неке основне чињенице из његове историје. такво сазнање ће бити попут првог духовног дрвета засађеног у врту Пресвете Богородице. Касније ћемо споменути о неким друге детаље из савременог живота Ватопеда, нешто о овом огромном грађевинском комплексу који је – ако се не варам – највећи на Светој Гори. Такође ћемо нешто рећи и уопште о животу монаха.

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Са задовољством ћу нешто рећи о овом манастиру, који је, како си рекао, други по части, иза Велике Лавре, у читавој светогорској заједници и у читавој атонској држави. Овде на Светој Гори, Ватопед је прави пример манастира Пресвете Богородице. Он је катедра Богородичина. Овде се налази седам чудотворних икона Богородичиних, као и њен часни Појас, као што сам већ рекао мало раније. За нас ватопеђане, присуство часног појаса Богоматере, јесте показатељ њеног сталног старања. Могу да кажем да сви монаси који живе овде у Ватопеду, на тајанствени начин осећају присуство Пресвете Богородице. Једном приликом, један благочестиви старац светогорац, рекао ми је нешто једноставно, што је, међутим, на мене оставило велики утисак: Дошао сам у ваш манастир, да се наситим Богородице”!

Једном је тако дошао блажени отац Јефрем Катунакијски да се поклони часном појасу Богородичином. Пратио сам га онако како одговара његовој часној личности. Сећам се да се поклонио пред благодатном иконом Богородице Парамите. Пошто се поклонио, и пошто су му потекле сузе, прекрсти се и рече поклањајући се Богородици: “Пресвета Богородице, ако је Света Гора Твоја област, онда је ово Твој престо!” И заиста, овде у манастиру Ватопеду свако може да осети непрекидно Богородичино присуство. Многи говоре да је то зато што се у овом манастиру налази Њена драгоценост – Њен часни појас...

            Манастир Ватопед посебно поштује Благовести Богородици и овде постоји икона која се назива Виматариса, која је, према предању настала у исто време када и икона Евангелистриа. Овде треба да отворим велику заграду и да кажем да се овде на Светој Гори предање схвата веома озбиљно. Ова држава је једна духовна држава која је настала веома давно. Историчари њен настанак смештају у десети век. Међутим, према предању ово није тачно. Предање каже да је манастир Ватопед почео да се гради још у време цара Константина Великог. Прва келија коју имамо саграђена је од стране светог Константина Великог, равноапостолног цара византијског. Атонска држава ни једног тренутка није престала да живи духовним животом. Она је свагда у томе, све од свог оснивања. Предање је веома важно, оно је значајно и треба да га имамо у виду.

- М.М.: Страче, молио бих вас да проговорите још нешто о присуству Богородичином у овом манастиру. Реците нам од почетка о појасу Богородичином, који чувате као очи своје.

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Часни појас Госпође Богородице је највеће духовно благо манастира Ватопеда. То је јединствена драгоценост која је сачувана од Богородице, и једина таква драгоценост – од одеће Богородичине - која је сачувана у војујућој Цркви. Овај појас има мистично значење и представља духовно сећање за чланове Цркве. За народ Божји, како у време Старог завета тако и у време Новог и уопште у читавом животу Цркве, појас има символичко значење за верне. Он је символ целомудрености и девствености. Он показује непрекидну спремност на вршење божанских заповести и покоравање њима, што представља освећење и обожење човека. Према Светом предању наше Цркве, Пресвета Богородица, када се узнела на небо након свога уснућа, предала је као сведочанство свога пресељења овај часни појас апостолу Томи који није присуствовао њеном погребењу. Часни појас се потом налазио у Јерусалиму, као утеха  у укрепљење хришћанима који су га са великом благочестивошћу чували као зеницу ока. У четвртом веку он се налазио у Зили кападокијској, одакле га је цар Теодосије Велики поново вратио у Јерусалим. Његов син Аркадије га је око 395. године са великим почастима пренео у Константинопољ и поставио га је у један предивни ковчег који је добио име “сорос”. Тако је он стајао у храму посвећеном Богородици. У спомен на ово, црква прославља тридесет и првог августа полагање часног појаса. Касније је самодржац Јован Кантакузин, почетком четрнаестог века, поклонио овај појас нашем манастиру. Треба нагласити да је Јован Кантакузин – као што се види, веома благочестив човек – имао духовног оца Светог Саву из манастира Ватопеда, који је био див православља. Овај свети се много година подвизавао у овом манастиру.

            Многа су чудеса која су се догодила везано за овај часни појас и нека од њих су описана у рукописима који се чувају у нашем манастиру. А да су описана сва, имали бисмо данас многе кодексе испуњене тим описима. Потребно је да нагласимо да овај појас има чудотворно дејство у отклањању стерилности жена. Оваква чуда се дешавају пошто се узме једна врпца која је претходно освећена часним појасем. Овакву врпцу жене могу да добију из манастира.

- М.М. : Мислим да је сада природно да поразговарамо о седам чудотворних икона Пресвете Богородице које се налазе у овом светом манастиру. Ако је благословено, опишите их заједно са неким њиховим карактеристикама.

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Почнимо са иконом Богородице Виматарисе ( = трапезна). Она се тако зове зато што се увек налази на часној трапези и стоји на своме синтроносу. Преко ове иконе се збило једно велико чудо у десетом веку. Пирати су тада упали у манастир. Тада је један млади ђакон, по имену Сава, прислуживао при олтару. Он тада узе икону Пресвете Богородице и стави је у бунар заједно са крстом Константина Великог који се тада налазио у манастиру. Он потом запали једну велику светиљку испред ових свештених предмета и закључа бунар. Пирати тада бануше у свети олтар, ухватише ђакона и одведоше га као роба. Након много година он се вратио у манастир, и тамо затекне нови храм на месту старог. Према ономе што је он тада испричао игуману, они пронађоше бунар и у њему икону Пресвете Богородице и крст Константина Великог како плутају! Замисли какво је то чудо. Светиљка која је тада била запаљена још увек је горела. Од када се то догодило ватопеђани указују посебно поштовање икони Богородице Виматарисе. Ову икону је – према предању – манастиру поклонио Теодосије Велики, самодржац Византијски који је и саградио овај манастир. Његово име се помиње на првом месту на сваком богослужењу, заједно са именима осталих ктитора. Погледајмо сада још нешто из историје ове иконе. Када је син Аркадијев био у Италији, он западе у опасност. Тада се помоли Богородици и на чудесан начин се нађе на прилазу манастиру. Због тога се Ватопед пише са “аи”. Ватос + паидон, Ватопед. Овде се нашао Аркадије а овде се нашла и икона Богородице Виматарисе. Она је начињена пре десетог века, неки кажу да је начињена у шестом. Неки, пак, говоре, да је то једна од икона апостола Луке.

            Сада ћемо нешто рећи о Богородици “Парамитји”. Ова најслађа икона је фреска из четрнаестог века. Раније се налазила у десном углу саборног храма, а након свог последњег чуда она је премештена у посебан параклис који се зове Пресвета /Богородица/ Парамитја. Једном давно, оци су се били сакупили на вечерњем богослужењу. Након завршетка они кренуше да укажу поштовање икони Пресвете Богородице која се тада налазила ван зидина манастира. Игуман им даде кључ од спољашњих врата која су се увече закључавала. Сва светогорска врата се откључавају са изласком сунца и закључавају се са његовим заласком. Након заласка сунца она се не могу отворити, осим у неким нарочитим случајевима. Предање нам доноси да је двадесет првог јануара 1320. године, када је игуман био свети Генадије, пошто је дао кључеве од врата, икона оживела и Пресвета Богородица са ње проговорила рекавши: “Немојте данас да отварате врата манастирска, него се успните преко зида и спасићете се од пирата”! И тада – о чуда Твога Христе Царе – ти који си био у наручју Мајке твоје, Исусе, затворио си руком њена уста и рекао: “Не мати моја, не говори им. Остави нека пострадају како су заслужили, јер су запоставили своје монашке дужности! И тада Пресвете Богородица са великим материнским дерзновенијем пред Сином својим и Богом, узе ручицу Христову и одаљи је од уста својих и наклонивши главу своју удесно повика игуману још једном: “Немојте данас да отварате врата манастирска, него се успните преко зида и спасићете се од пирата”! И још додаде: “и покајте се, јер је син мој и Бог мој, гневан на вас”. И понови она ово и по трећи пут: “Немојте данас да отварате врата манастирска...” Након ових чудесних речи Пресвета Богородица и Исус постадоше опет као икона, с тим што се сама икона променила тако да  на њој и данас Богородица држи ручицу Христову удаљену од уста својих, а глава јој је наклоњена на десну страну. Израз њеног лица је пун снисходљивости и материнске љубави, док Христос, иако је овде још дете, има строг израз лица попут Судије. Игуман је чуо речи које му је Богородица упутила и није отворио капију. Када су пирати видели да се врата не отварају и да су монаси на зидинама и да припремају кључало уље и воду како би се бранили, схватише да су њихове намере познате и отидоше а да нису похарали манастир. Ова икона је нерукотворена пошто је променила свој изглед и добила, благодаћу Божијом, онакав какав је данас. Због чудотворног јављања Богородичиног и због тога што је на тај начин спасила манастир, ова икона је добила назив “Богородица Парамитја” тј. утешитељна. Како говоре они који су ову икону видели и поклонили јој се, божанска сладост њеног лица оснажује и теши сваку душу. Чудо се преко ове иконе догодило још једном – ово се догодило након изградње нове Цркве  - ради Богородичиног дерзновенија да се залаже за опроштај грехова људских заступништвом својим пред Сином и Богом њеним и да нас тако спасе од праведне осуде због мноштва прегрешења наших. Након што се, дакле, савршило оно чудо, монаси поставише пред иконом кандило које се никада није гасило. Сваког петка савршавали су Свету Литургију у том параклису Богородице Парамитје, и свакога дана су тамо појали псалме. Касније су се у овом параклису редовно догађала исцељења.

            За ову икону се везује и житије преподобног Неофита који је имао велика очекивања од Парамитје. Једном приликом је преподобни одлучио да током једне године остане ван манастира и настанио се у једном метоху у Евији. Тамо га је ухватила велика слабост и он стаде молити Пресвету Богородицу да га спаси да умре у свом манастиру у покајању. И у тај час он зачу глас Богородичин који му рече: “Неофите, врати се у свој манастир, и након годину дана бићеш спреман”. Благодарећи Пресветој Богородици за ово што му је даровала, преподобни рече свом ученику да се припреми за повратак у манастир. Након што је прошло годину дана, пошто се причестио страшним тајнама, пењући се уз степенице према параклису у коме се налазила икона Парамитја, он поново зачу Њен глас: “Неофите, дошло је време твог одласка”. Након тога преподобни одмах отиде у своју келију, и тамо сабра сво братство, те предаде свој дух у загрљај Богородици!

            У част ове иконе непрестано појемо овај икос: “Спасити си хтела чеда ватопедска, од пирата Парамитја сладајшча, чудесно проговоривши ради нашег спасења, свагда се за верне Сину Твоме молиш”:

            Сада ћемо нешто рећи о икони “Богородица Есфагмени”. Ова чудотворна икона је фреска из четрнаестог века и налази се у нартексу параклиса Светог Димитрија, који представља део ( = у оквиру је) саборног храма. О овој икони имамо и историјске податке који се налазе у рукопису под насловом “Поклоњење Ватопеду” у поглављу “О Светој Икони Есфагмени и чудесима њезиним”. Овде пише следеће:

            “У то време је у цркви служио један јерођакон. Једнога дона пошто је окадио цркву током вечерње службе, пошто је завршио дело своје, он отиде у трпезарију и од трпезарника затражи мало хлеба и вина како би утолио глад. Али трпезарник се побоја пошто му је тражио храну када за то није било време, те му не даде. Тада се ђакон страховито наљути на трпезарника и не знајући шта би му могао учинити, отиде у цркву држећи нож и рече: Узалуд сам овде губио време и кадио и кандила палио, служећи дању и ноћу у овој цркви, кад ми не дају ни мало хлеба и вина да утолим глад. Ово рекавши, покренут дејством ђаволовим, он дође испред ове иконе, замахну снажно ножем и расече икону, по Христовом десном образу близу ока. И тада, о чуда твога Богородице, на икони се појави рана као да је телесна, и потече много крви (од тада икону зову Есфагмени /буквално би било “Заклана” – прим. прев.). Крв је наставила да тече, а овај јадник је стајао гледајући ово страшно чудо. Он тада стаде плакати због безакоња које је починио и сав у боловима паде испред свете иконе, ударајући главом у мермер, сматрајући себе као убицу и преступника достојног хиљада смрти. Након неколико часова постало је познато свим оцима какво се чудо догодило, и сви отидоше да виде рану од ножа и крв која је одатле текла. А доле је стајао још окрвављен нож и ђакон иконоубица лежаше на земљи осуђујући себе самога, тресући се и дрхтећи као демонизован. Сви који су били присутни стајали су гледајући ово. Тада игуман са читавим братством одслужи свеноћно бденије, преклињући пресвету Богородицу да ублажи свој праведни гнев и да исцели ( = очисти) ово превелико безакоње, које је нажалост овај ђакон био починио. Након више дана јави се Богородица игуману у виђењу и рече му да отпушта грех ђакону. А он је непрестано стајао пред оном светом иконом, читаве три године плачући окајавајући свој велики грех, док на крају и он не зачу глас из ове благословене иконе који му рече: Опрашта ти се твој грех. Међутим, дрска твоја рука остаће сува током твог живота и након смрти”. И када је овај уснуо, његово тело остаде читаво само је његова дрска рука остала сува. То се и данас може видети у једном ковчегу који је положен пред оном светом иконом, да и данас сведочи о чуду које се тада збило. Такође се и данас на икони виде трагови крви изнад ране. Ова икона је чудотворна и пред њом добијају исцељење они који јој са благочешћем приступају, знајући да част иконе долази од прототипа који је на њој изображен, од кога долази освећујућа благодат побожнима. Тако божанска правда подучава оне који непобожно поступају са светим иконама, а уједно је то и пример славе Богоматере. Пред овом иконом свагда стоји кандило које се не гаси и светиљка која је увек упаљена.

            Пред овом иконом се поје и икос који гласи: Свету икону твоју у Ватопеду, полудели ђакон повреди, и крв потече и страх велики настаде, а чак си и њему, пошто се покајао грех отпустила. Слава милосрђу твоме света, слава заступништву твоме, слава човекољубљу твоме једина вечнопамјатна.

            У наставку ћемо рећи неколико речи о чудотворној икони Богородици Панатанаси. Она је настала у шеснаестом веку и налази се у левој, југоисточној, страни саборног храма.

            У складу са сведочењем савремених стараца, прва приповест о томе да ова икона поседује посебну благодат, иде овако: Једнога дана, један младић уђе у храм идући да се поклони икони. Одједном, некаква сила га удаљи од лица Пресвете Богородице и он паде на под. Ускоро после тога, он се са сузама исповедио оцима да је живео далеко од Бога и да се бавио магијом. Тако је овај чудесан догађај подстакао младића да промени свој живот и да постане богобојажљив човек.

            Ова икона, такође има својства дата јој од Бога да исцељује страшне болести попут рака. Познати су небројени случајеви оних који су боловали од рака који су у наше дане примили исцељење у параклису у коме се налази икона Богородице Пантанасе. Многа су се чуда догодила последњих година у Москви, где је пренета копија иконе Панатанасе. Такође су се десила многа чуда исцељења деце која се налазе у дечијем онколошком центру у Москви, где се и налази копија ове иконе. Познат нам је на пример случај исцељења једног детета, које је тамо страдало од рака. То дете је било на самрти, и већ су га обукли у одећу за погреб. Послали смо одавде копију иконе Пресвете Богородице Пантанасије коју су тамо поставили на комоду. Неколико тренутака након тога, један лекар је видео како из иконе излази зрак и пада на срце детета. И истог тренутка је његов организам почео да даје знаке живота. Након свега пет минута устао је, сео и почео да једе!

            Настављајући, драги мој Манолисе, ово свештено приповедање, рећи ћемо нешто о чудотворној икони “Богородице Антифонитрије”. Ова икона је у ствари фреска из саборног храма. Тако се зове јер се из ове иконе чује један глас (богородични антифони). Према предању, кћерка Теодосија Великог, царица Плакидија, дошла је у наш манастир да види дело свога оца, ктитора овог манастира. Како је, међутим, намеравала да уђе у саборни храм кроз мала врата, зачу глас који је долазио из иконе. Тај глас рече следеће: “Стани и не улази. Како се усуђујеш, да као жена, уђеш на ово место! Овде већ постоји царица. Овде је место где живе мужеви, и монаси треба овде да се подвизавају у својим духовним борбама ради свог свештеног циља”. Царица се тада преплаши и стаде тражити опроштај од Пресвете Богородице. Одмах потом она напусти Свету Гору. За успомену на ово чудо, она на месту где се то догодило, подиже параклис посвећен Светом Димитрију.

            Следећа икона о којој ћемо говорити је “Елеовритиса”. Ова икона потиче из четрнаестог века, и налази се у гостопријемници манастира. Одавде је премештена у саборни храм у петак Обновљења, дан пре празника. Предање нам говори о следећем чуду: “У једном периоду у манастиру је недостајало уља. Преподобни Генадије – који је тада био дохијариј манастира – поче са штедњом уља, тако да га је давао само за потребе Цркве. Кувар је, међутим, тражио од игумана да му нареди да да мало уља и за потребе братије, надајући се на помоћ Пресвете Богородице. Када једнога дана преподобни Генадије отиде у просторију где су се чувале намирнице, виде како се уље прелио из посуда и како је дошло све до врата. Од тада ова икона има чудесан мирис...

            Нашу ћемо приповест довршити са иконом “Богородице Пироволитисом”. И ова икона је била фреска и налазила се изнад спољашњих манастирских врата. Године 1822, једна група Турака наоружана уђе у манастир Ватопед. Један од њих, гледајући икону, испали на њу један метак који је погодио десну руку Богородице. Последица овог његовог дела је била та, да је полудео и да се обесио на једну маслину недалеко од манастира. Остали Турци, видећи гнев Божји, уплашише се веома и одмах напустише манастир. Када је њихов старешина био од војника обавештен шта се догодило, он нареди да онога што се обесио не сахране, него да га оставе непокопаног као какву животињу!...

            Пресвета Богородица, брате мој, јесте заступница монаха. Она је од свога Сина тражила благодат да буде заступница монаха. Није случајно што се Света Гора назива облашћу Богородичином и што су наши манастири посвећени Богородици. Не постоји ни један светогорски манастир који нема бар једну чудотворну икону Богородичину. Веома је тесна повезаност Богородице са монасима, а тиме и са свим нашим манастирима. Пресвета Богородица (како наглашава свети Григорије Палама) јесте подвижница и тиховатељица, и могу то рећи – прва монахиња! Због тога монаси према њој гаје особито благочешће. Због тога светогорци често изговарају име Пресвете Богородице, у души јој се поклањајући са синовском љубављу и поштовањем ( = чествовањем) које имају према њеној личности.

- М.М.: Старче, изражавам своје велико благодарење што сте нам описали везу која постоји између Пресвете Богородице и монаха и посебно између Ње и манастира Ватопеда. У ствари, као и монаси о којима сте малочас говорили, и ми веома поштујемо Пресвету Богородицу!

            Напоредо са тим, свети игумане, приметио сам током моје посете овде, да у манастиру постоје и свете мошти Светитеља. Као најзначајније поменућу главу Светог Јована Златоустог, једног од највећих светитеља и црквеног проповедника. Мислим да би било долично да нам кажете нешто о његовој светој нетрулежној глави! Оно што сви знамо, старче, јесте да кости не пропадају ( тј. не труле). Међутим, ухо је телесно ( = меснато), и логично би било да оно подлеже труљењу. Међутим, “када Бог хоће, он побеђује природне законе”. Слушамо вас оче Јефреме, шта ћете нам рећи о свему овоме.

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: У Ватопеду се налази веома много светих моштију. Свакако, личност коју овде посебно поштујемо јесте Пресвета Богородица. Међутим, Света Гора као место општег освећења, током своје хиљадугодишње историје, сачувала је веома много часних моштију светих људи, како светогораца тако и оних који то нису били. Могу рећи, лаичким језиком, да је Света Гора једна духовна радионица која нам је дала и која нам даје веома много светитеља. Али не треба да заборавимо ни византијске самодржце који су знали значај овог духовног центра, тако да су манастири током времена, добијали много пута свете мошти на дар. Тако на једном епитафу пише: “Јовану, благочестивом цару”.

Као што си рекао – да поновим – веома је значајно што је на глави светог Јована Златоустог, остало нетрулежно ухо. Ово није случајно, већ то потврђује и наводе из његовог житија, где стоји да је светом Златоустом, док је писао тумачења на посланице апостола Павла, сам Павле шапутао њихово исправно тумачење. Ученик његов Прокло је сам видео апостола Павла, како му на ухо шапуће тумачење својих посланица. Ради вечног спомена на ово, божански промисао је учино тако да ухо које је слушало глас са неба остане нетрулежно и да тако вечно сведочи о овом великом догађају. Треба напоменути да су свете мошти Јована Златоустог једне од оних које су након смрти светитеља доживеле многа премештања. И поред свега тога, ухо светитеља је остало нетрулежно и ми смо сведоци да су у веома много случајева, они који су се поклањали његовим светим моштима, ради тог чуда прослављали Бога. Не само вером, него се и на овај начин потврђују речи да “када Бог то зажели, он побеђује природни поредак”.

            Наш манастир има мноштво светитеља. У Ватопеду су се налазили многи светитељи исихасти ( = тиховатељи), мисионари, а и просветитељи народа, као што је на пример Сава светитељ српски, који је дошао у наш манастир, и ту неко време живео заједно са оцем својим Светим Симеоном Мироточивим. Одавде су примили благослов и саградили манастир Хиландар који је данас духовни центар српског народа. Да не заборавимо да кажемо да је садашња област Хиландара некада била Ватопедска па је дата Србима, са којима, што је природно, нас ватопеђане повезује у тесне свезе. Такође треба да поменем и Светог Максима Грка, чији је значај за православни руски народ веома добро познат. Тако имамо светог Саву просветитеља Срба и Светог Максима просветитеља Руса. А када је реч о тиховатељима треба да споменемо Светог Григорија Паламу, стуб Православља, који је свој монашки живот започео овде у манастиру Ватопеду. Атон је Цркви дао Светог Козму Етолског, Ригу од Фере, Евгенија Вулгариса, који је по мом скромном мишљењу светитељ и који је много допринео духовном и националном буђењу народа. Свакако да је допринос који је он дао монаштву и Светој Гори у исто време значајна и за Православље уопште.

            - М.М.: Поменимо, - опростите ми на изразу – и нека друге теме. Замолио бих вас да на кажете и нешто о манастирској земљи, која је, колико знам велика, и о којој се старају ватопеђани. Реците нам и неку реч о саборном храму, о келијама, о трезору.

            - Архимандрит Јефрем Ватопедски: Ватопед је – како си тачно рекао – некада био називан највећи манастир. Он заиста и јесте највећи манастир, са хиљаду три стотине педесет квадратних метара газдинства. Саборни храм манастира је чудесан – саграђен је у десетом веку – и један је од најлепших на Светој Гори. Фреске које се у њему налазе потичу из четрнаестог века. Многе од њих припадају Панселинисовој школи. Имамо двадесет параклиса унутар манастира и десет ван њега. Могу да кажем да Ватопед јесте један град-манастир. Постоје два места сабрања у нашем манастиру – велико и мало. На првом се окупљамо приликом великих празника и тада манастир добија званични изглед. На другом (мањем) месту, окупља се братство манастира сваке недеље. Такође се на том месту одржавају састанци игумана са братијом где се могу чути речи љубави. Такође у манастиру постоји трпезарија која је и овде једна одвојена зграда. Трпазарија је од мермера и према предању она је овде премештена из разрушеног Студитског манастира у Константинопољу. Читава трпезарија као да има нешто да каже посетиоцима. Када наш посетилац једе са нама осећамо се некако другачије. Као да је нађена права мера и са духовне и са друштвене стране. Некада су оци били и духовници и љубитељи лепог. Келија у манастиру има много. Наша гостопријемница је највећа на Светој Гори. Постоји и ризница као и просторија у којој се чувају иконе. Тамо се налази око три хиљаде икона. Ово је један од највећих манастира на Светој Гори први по јављањима Богоматере, као што смо потанко описали на почетку.

- М.М.: Како протиче, старче, двадесет четири часа у Ватопеду?

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Начин живота се у савком манастиру помало разликује, али је у главним цртама сличан. У нашем манастиру правило је следеће: у 03.30 је буђење, од 04.00 – 07.50 је богослужење, 08.00 – 08.30 је трпезарија (за оне који једу два пута), 08.30 – 12.30 је рад, 12.30-14.50 је одмор (слободно време), 16.30-17.00 је вечерње, 17.00 учење, молитва, вечерњи канон. Када је празник богослужење почиње у 03.00. Тада је оно дуго и траје до 09.00 и тада нема рада.

-  М.М.: Старче, колико отаца данас живи у манастиру?

- Архимандрит Јефрем Ватопедски. Данас има, благодаћу Божијом, осамдесеторо браће.

- М.М.: И чини ми се да постоји тенденција да се тај број повећа...

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Надамо се да ћемо узрастати по ваљаности. Наш циљ није велики број. Наш циљ је да то буду монаси који су уроњени у светоотачко предање. То је наш сан.

- М.М.: Колико могу да расудим, старче, манастир узраста и по броју и по ваљаности.

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Слава Богу!

- М.М.: Ако је благословено, да вас приупитам и друге ствари ради љубљених читалаца. Опростите што вас толико запиткујем, али написано је “тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се”, како нас је научио сам Господ! Стога вас молим да нам сада кажете неку реч о монаштву данас.

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Ниси ме уморио, него си ме одморио својим добрим настројењем да подучиш своје читаоце, што је корисно за њихов духовни напредак. Нека Господ, заступништвом Пресвете Богородице, благослови и тебе и њих и све нас.

            Да одговорим на твоје питање: значај монаштва је данас исти какав је био и некада. Монаштво представља и јесте сведочанство јеванђеоске истине православног духовног искуства. Циљ монаштва јесте да човека води ка Богу до највишег могућег степена и на најсигурнији начин. Ово, у владајућим идеолошким кретањима данашњице, чини монаштво још значајнијим. Јеванђеоска истина не треба само да учи са догматском исправношћу ( = акривијом) и пуноћом, него треба да то покаже животом. Такође, православно предање представља отварање пута ка обожењу човека и ово се не може сакрити. Понајмање заувек...

Сагласно са учењем Светих Отаца, монаштво представља духовно стање. У оквиру монаштва човек може да има велико, дубоко искуство Бога. Монаштво је данас, нажалост, несхваћено од многих, који мисле да је монаштво недостатак љубави према другима, себичност, саможивот sui generis, одбацивање живота. Све ово није засновано на истини, пошто монаштво радо прима људе који желе да се истински подвизавају, да се боре, да војују са самим собом. Знаш за причу “Маљ и калуђер”. Ову причу наш народ није створио случајно, већ је она плод великог искуства. Да би монах био исправан, потребно је да пређе преко три моста: преко моста удаљавања /од света/, преко моста девствености и преко моста послушности. Удаљавање, девственост и послушност нису мале ствари, нарочито у овом веку у коме живимо. Да би неко постигао ове врлине, неопходно му је потребно присуство натприродне благодати.

Неки родитељи, неки рођаци, осуђују нас овде – из незнања, наравно – да прозелитишемо (прозелитизам је начин деловања када се човек једне вере нечасним методама наговара да промени веру. Овде је реч употребљена у смислу “врбовања” – прим. прев.) људе. Ово свакако није истина... Ми не врбујемо никога... Али када овде дође неки младић, ми смо дужни да га пред Богом подучимо шта значи монаштво. Монаштво је без сумње једна велика тајна. Свети Силуан Атонски говори да сврха монаштва није да постоје људи који би радо примали у госте људе из света и да им говоре неким чудним и дивним језиком, мада и ово спада у монаштво. Монаштво у суштини представља, имајући у виду оне монахе који очишћују своје срце, окушавање бестрашћа, примање благодати Духа Светога, непрекидну снажну молитву. Велики пустињачки научитељ, Свет Антоније, између осталог каже: “Молитва твоја одржава икумену”. Један монах који има снажну молитву, свакако одржава свет! Ово је свакако сврха ( = циљ) оних који се у монаштву подвизавају, јер му, да није тога, не би ни приступили. Често – као што сам раније рекао – многи нас сматрају екцентрицима, самовољницима који су овде побегли пошто не могу да раде оно што и остали свет. Када неко посети Свету Гору –која је пример једине монашке државе у православљу – он види стварну икону. Слава Богу, данас на Светој Гори има доста монаха, око хиљаду осам стотина. Сви наши манастири представљају општежића, што је засновано на отачком предању, са Ватопедом као првим, као што смо већ рекли који је био средиште идиоритмије.

- М.М.: Свети Игумане, молио бих да појасните израз “земаљски анђео и небески човек”. А такође бих молио да појасните израз “монах се одваја од света не само местом, али најпре местом” и још “бежи и спашћеш се”.

Архимандрит Јефрем: Поново напомињем да нас данашњи људи сматрају мрзитељима, индивидуалистима итд... Када је на пример реч о неприсутпачности, неки кажу да се то јавља између мушкараца и жена. Монаштво не учи мржњи према људима, не проповеда презир према људима али се удаљава од узрока. Они се не окрећу од људи – не! Дешава се да када неки оду (тј. кад се замонаше) то не говоре својим родитељима. Ово се дешава због тога што родитељи то не могу да прихвате. Навешћу пример Светога Саве Хиландарског у Ватопеду. Он је био принц, син Симеона Мироточивог, цара ( = великог жупана) српског. Када је био веома млад, његову домовину посетио је руски светогорски монах. Он се веома зближио са младићем. Овај му се приближи и рече: Старче, моји родитељи желе да ме ожене. Међутим, ја желим да тражим и да нађем Бога. Не желим да ступим у брак. Осетио сам свој призив и не желим да наставим живот овде. Желим да ме поведеш са собом”. И тако и би. Својим родитељима је ракао да иде у лов, па побеже са оним монахом и дође на Свету Гору.  То је била његова жеља. Када човек има такву жељу и када побегне из своје земље, то не значи да нема родитеље нити да их не воли. Он је уствари жедан Бога, он жели да се напије “са извора воде”, и он ради тога не може да удовољи својим родитељима ради њихове утехе, јер жели да се читав окрене к Богу. Човек, дакле, који се на овај начин одвоји ( од родитеља), касније им се “враћа” са миром у себи и помаже свету својим молитвама.

Тако ми једном дође један монах и рече ми: “Старче, молите се стално за овог човека јер сам схватио да га веома жалосте и умарају. Непрестано плачем због њега!” А други ми рече. “Старче, дошла ми је помисао и ја сам се молио за Турке. Када год сам се тако молио осећао сам велику радост. Не умем да то објасним!”

Монах има заједницу са Богом и ова заједница му доноси љубав која је сам Бог и он се тада са љубављу окреће према другим људима и заиста им помаже својим молитвама, саветима, делом и речју, примером. Монаштво је веома гостољубиво према људима који су усмерени и окренути према Богу. Монаси су окренути ка анђеоској држави. То није лак позив,

- М.М.: Старче, да ли је монаху лако да буде земаљски анђео и небески човек?

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Није лако. Добар труд утврђује а страдање прочишћује. Монах то, међутим, може да постигне, јер према Светим Оцима има поросветљен ум. Порсветљен ум има онај ко се подвизава до бестрашћа и који на земљи може да живи анђеоским животом. Девстевеност монаха није, како многи данас мисле, само спољашња. Овоме претходи унутрашње настројење срца... Добар искушеник, послушношћу и одсецањем сопствене воље, кроз служење Цркве, мало по мало постиже савршено очишћење срца што и представља прави девствени живот. Затварајући овај круг кажемо да монах који има исправан девствени живот, почиње да осећа предукус анђеоског живота, постајући тако земаљски анђео и небески човек.

- М.М.: Старче, након што сте појаснили шта је то очишћење, хајде да кажемо нешто о овој области Пресвете Богородице. Који је значај и смисао Свете Горе? Шта је она била јуче, шта јесте данас и шта ће бити сутра?

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: У суштини Света Гора, љубљени мој Маноли, има један циљ. Да буде гостољубива према богољубивим душама које се подвизавају да би се уподобиле Богу. Сви ови људи који овде долазе да са сваком исправношћу следују Христу, сведоче да је ово место средиште испуњења јеванђеоског учења. То је Света Гора. Многи се поново питају? Је ли Јеванђеље данас оствариво? Може ли савремени човек да испуни заповести Христове? И ми који смо овде данас, одговарамо једним искуственим начином. Свакако, Јеванђеље је такво, да га сви можемо прихватити. Оно је оствариво и оно се остварује. Ово чинимо као монаси. Испуњавамо га и искуствено га представљамо људима. У овоме је значај Свет Горе. Из искуства говоримо да је човеку могуће да живи по Богу, следујући православном предању.

- М.М.: Управо сте рекли да је Света гора место искуства Бога. Шта то, заправо, значи?

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Ово је заиста место искуства Бога, јер атонски монаси који овде живе имају искуство освећења. Када кажемо освећење, мислимо на живу духовност, на живу благодат. Светогорски манастири и њене насеобине јесу средишта испуњења јеванђеоског учења. Како се испуњава јеванђеоско учење? Личносним животом. У данашње време, када је за многе грех постао хлеб који једу дању и ноћу, многи од њих желе да упознају свете људе. Имају велику жеђ за тим... Због тога често долазе овде и питају: Постоји ли, оче, данас на Светој Гори неко ко има дар прозорљивости? Желели бисмо да видимо неког подвижника, неког врлинског старца итд... Све ово показује њихову велику жеђ да сусретну неког светог човека. Овде такође долазе и људи који желе да се удаље од буке. Ми монаси имао довољно времена да их погледамо и да их саслушамо. Сви они доживљавају одређени развој у овој духовној заједници. Наш сопствени живот који се овде одвија, непрестана посвећеност служењу Богу, непрестана пажња и жеђ за Богом коју имамо, изазивају жудњу за тим код оних који долазе. Неки од заиста најбољих монаха Свете Горе – душе које се на један посебан начин предају заједници са Богом – имају искуство Бога. Они дају исправно сведочење засновано на искуству, на животу, исправно разумевајући човека.

            Верујем да је данас време монаштва! Не зато што монаштво жели да свет учини монашким, него стога што монаштво кроз једно искуствено сећање жели да  разуме свет који је огрезао у једној сувој логици. Монаштво жели да охрабри савременог човека а то се може постићи само живим искуством. До тога се не може доћи простом логиком, нити помоћу различитих теорија. Видиш да данас амвони нису ућутали, међутим народ тражи нешто друго. Јуче је дошао један благочестиви свештеник из Атине. Рече ми да његова парохија има педесет хиљада душа. Од свих њих, у црквеном животу учествује њих осам стотина од толико хиљада људи.  Неко треба да им говори, да им да да разумеју да је главно нечије посланство спасење душе човекове а не постизање светске мудрости. Због тога нам је данас од велике користи искуство врлинских људи, који су животно упознати са теологијом.

            - М.М.: Старче, до сада сте два пута говорили о теми о којој бих желео да вас још нешто упитам. Опростите ми због тог понављања, али верујем да је то за све нас веома корисно, јер то је веома значајна тема.

            Многи који само површно знају о монаштву и који су о њему, у најбољем случају само површно обавештени, говоре како је монаштво некакво одвајање од живота. Говоре да је монаштво анти-друштвено пошто монаси напуштају свет. Шта бисте им још једном, одговорили?

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Рећи ћемо им онда сада на мало другачији начин. Ништа није погрешније од овога из једног простог разлога: Живот монаха је савршена борба, вера, исповедништво, нада. Ако неко дође да постане монах само због тога што у свету има проблема, осуђен је на неуспех. Правило живота монаха, тежак рад, многочасовна богослужења, крајња послушност према надређенима и духовни рад који треба да савршава, не чини монашки живот одговарајућим за оне који желе да се негде сместе да нешто забораве или једноставно да живе мирним животом.

- М.М.: Старче, замолио бих да нам сада кажете нешто о значају молитве. Говорили смо о анђеоском животу монаха, па нам реците који је његов значај.

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Молитва је превасходна обавеза сваког монаха. Монах је, према оцима “онај који пребива у богослужењу”. Молитву није могуће ограничити на самога себе ( тј. није се могуће молити сам за себе), нити само на оне који су нам близу или који су око нас, па се због тога монах моли “за сав свет”. Молитвом монах, као и сваки духовни човек, суштински постаје “саговорник” Божји, јер Бог кроз молитву слуша слугу свога. Због тога је за Светог Антонија речено:  “Молитва твоја одржава свет”. Монах треба да се непрестано моли, сходно заповести Апостола Павла. Неке молитве се сматрају неопходним и оне се изговарају свакодневно и ако монах из било ког разлога не може да их врши – због окружења у коме се налази или због болести – потребно је да их врши у неко друго време. Ове молитве се још називају “правило”. Најважнији облик (вид) молитве Исусу је молитва срца (или срдачна молитва) како је зову, која лако може да се савршава и током рада увек и на сваком месту.

            У складу са оним што смо примили од оца нашег Јосифа Исисхасте, имамо – односно настојимо да имамо – један вид тиховатељне ( исихастичке) атмосфере. Друга општежића почињу са богослужењем у 02.00 часова према световном времену, а ми, да бисмо имали више времена за ноћно правило почињемо у 04.00., осим недељом и великим празницима када почињемо у 03.00. Уверени смо да је велика корист када монах има више времена у својој келији да се током ноћи посвети молитви. Такође смо од оца Јосифа примили и обичај послеподневног одмора. Он је говорио: “Ако се монах одмори један сат послеподне има већу могућност и више снаге да се подвизава ноћу”. Када смо били у нашој колиби у Неа Ситу ( Новом Скиту), нисмо имали проблема да се ускладимо са ритмом који тамо влада. Овде је та ствар веома тешка. Као што знаш, монах веома цени ноћ, зато што је ноћ веома погодна за молитву. Мада нисмо имали снагу отаца наших покушали смо да на делу остваримо оно о чему сам мало пре приповедао.

- М.М.: Зашто се, старче, монах толико много моли ноћу?

- Архимандрит Јефрем: Зато што је тада, пре свега, слободан од обавеза. Он тада тихује од свакодневних брига. Помрчина му помаже у тиховању, и помаже му у томе. Једна веома позната изрека каже: “Кад народ спава, Бог слуша!” У време, дакле, када већина света спава, а неки други чине прегрешења, монах се уздигнутих рку моли за све без изузетка...

            - М.М.: Свети игумане, Ви сте отац десетинама отаца, јеромонаха и монаха ватопедских. Између свега осталог ви се бринете да се правило уредно врши, узимајући у обзир њихове биолошке могућности, њихово духовно настројење, психолошко стање итд. Каквог правила се притом придржавате?

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Веома си то тачно рекао, љубљени мој Маноли, пошто добро познајеш Свету Гору и посебно монаштво. Јер се правила прилагођавају могућностима свакога. Постоји монах који савршава пет стотина метанија сваке вечери. Други савршава четири стотине, трећи три, четврти две стотине а пети само сто. Сваки према својим могућностима. Такође се молимо и помоћу бројаница. Дакле на сваки чворић се каже једна молитва и прекрстимо се и учинимо једну малу метанију. А савршавају се и велике метаније. Тако на пример, монах великосхимник, сваке вечери саврши двадесет бројаница са великим поклоном. Ми се овде држимо онога што примимо од Стараца и од отаца наших, да не бисмо у молитви постали сувише брбљиви (тј. да у молитву не бисмо убацивали непотребно по свом нахођењу). Овакве проблеме покушавамо да пребродимо код наших монаха, како би имали праве користи од молитве. Када пребива у молитви, монах задобија другачије чулно опажање ствари, које ми називамо умним ( = мисленим). Извор духовног живота монаха јесте његов унутрашњи живот. Ово се постиже савршавањем правила у келији, присуствовањем богослужењима и наравно честим причешћивањем. Овде се оци причешћују четири пута седмично. Углавном се монаси на Светој Гори причешћују свакога дана. Служимо и у параклисима. Знаш да у оквиру манастира имамо двадесет параклиса и десет ван њега у којима треба да се служе литургије.

- М.М.: Старче, увели сте ме у следеће питање које се тиче молитве. Који је њен смисао и значај. Сећамо се да је блажени старац Симон из Симонопетре говорио како молитва “слама кости”. Због чега, Старче?

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Најбоље је то изрекао Свети Јован Лествичник када је казао: “Исусовим именом, добиће рат”. Отац наш Јосиф је поједноставио молитву, и уместо: “Господе Исусе Христе, Сине и Логосе Бога живога, заступништвом свехвалне Твоје Матере и свих светих Твојих помилуј ме грешног”, говори је само “Господе Исусе Христе помилуј ме”. Овим поједноствљеним обликом, говорио је старац Јосиф, монах, и уопште свако ко се моли, може лакше да достигне чисту молитву. Сећам се да је један светогорски старац говорио да је “помилуј ме”, лек за све болести. Име Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа није просто једно име, већ оно у себи има велику духовну енергију. Свети Григорије Палама говори да сваким призивањем његовог имена, молимо Христа да нам ниспошље нестворене божанске енергије. Када ове нестворене енергије дођу у срце, оне из њега одстрањују демонско деловање. Када човек достигне такав ступања да срце своје учини престолом божанства – непрестаним призивањем милости Божије – то у сваком случају слама кости! Демони се тада покоравају монаху који је успео да молитвом овлада унутрашњим животом, јер он у себи има велику духовну снагу.

- М.М.: Старче, по чему сличи и по чему се разликује непрестана умна молитва од самоусредсређивања које налазимо код источних “религија”?

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Њихово самоусредсређивање је “смешна” работа. Овде (тј. у Православљу – прим. прев.) се човек не самоусредсређује да би био самоусредсређен. Он се самоусредсређује да би остварио заједницу са Једним, личносним Богом. Ово има веома велику важност. Свети Григорије Палама говори да је једно просто мислити на Бога, а друго је имати са Њим заједицу. Монах не савршава један напросто људски покушај, пошто му саделава ( = заједно са њим дела) божанска благодат. У такозваним источним религијама, као и у јоги итд, све ово представља један рационални људски покушај који не доноси плодове, пошто духовни дарови натприродно долазе од Бога.  Ови људи – не познајући истинитог Бога – нису у могућности да имају искуства нестворених божанских енергија које би их приближиле Њему. Духовно искуство и стање православног монаха није оно што замишљају ( = умишљају, фантазирају) будисти, пошто они теже нирвани, спољашњем миру и спољашњој умирености. Заиста, када се човек самоусредсреди без Бога, он осећа некакав мир. Међутим, за нас православне монахе, овакво тиховање није ништа друго до... почетак. Да би се човек испунио, неопходно је потребно да оствари заједницу са нествореним божанским енергијама нестовреног истинитог Бога.

- М.М.: Шта сте о начину ( = методу) молитве научили, свети игумане, од старца Јосифа?

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Човек на почетку треба да изговара молитву устима, тако да се чује. Ово је веома битно. Након неког времена молитва усиновљује ( = овладава) ум који преузима палицу и наставља са молитвом. Тада више нема потребе да се молитва изговара устима. Ум ће тада моћи да држи молитву довољно дуго. Ово зависи и од страсти које се налазе у човеку, од његовог настројења, од његових намера, пошто то код човека није једноставна ствар. Човек, како је говорио наш старац и како је научавао наш отац, тражи да човек не греши, јер је то предуслов. Ако монах не пази да не греши, имаће много невоља. Ми, се у суштини, удаљавамо од узрока и узрочника. Наши греси треба да буду заустављени у нашим мислима а да не дође до греха делима или по речима... Ако не победимо грех у делима и у речима, како ћемо примити благодат Духа Светога? Почињући, дакле, на овакав начин, монах непрестано напада зле помисли које се у сваком случају појављују у уму, због ранијег живота ( тј. због грехова које је монах починио пре него што је почео да се бави умном молитвом – прим. прев.), због световног окружења, због материјалних ствари, због испразности... Одбацивши све ово, ум се прихвата молитве, а касније се палица ( = скиптар) молитве преноси у срце. Тада настаје оно што углавном називамо срдачна молитва. Сећамо се старца Арсенија који је био духовник братства старца Јосифа. Док се налазио у Буразерима (скит на Светој Гори – прим. прев.), ја сам га као студент упитао:

- Старче, шта је тачно умна молитва?

- Старац Арсеније ми, по смиреној својој мисли савременог светитеља, одговори:

- Ја сада разговарам са тобом, али моја “машина” ради!...

Изговарајући реч “машина” он је уствари говорио о свом срцу. Пророк Давид, који је био велики тиховатељ, рече: “Ја спавам, а срце је моје будно”. Срдачна молитва је дакле надумна, непрестана, и она преставља безбедан пут. Монах треба да се свом старцу потчињава исправно и искрено пошто – како је говорио блажени отац Софроније – “чисто смирење очишћује ум”. Ударајући самовољу долази се до очишћења ума кроз смирење. А то како се ум очишћује, драги мој Маноли, је чудо! То је дело благодати Духа Светога. Молитва која није чиста доноси плодове, али свакако не онакве какве доноси она која је чиста. Монах, са својим најважнијим врлинама као што су смирење, девственост и нестицање, без да то разуме прима то на духовни начин, као мало дете које мало помало узраста. Тако човек узраста и у духовном животу. Ако се држимо отачког предања, узрастамо и примамо духовне плодове који долазе као последица оваквог начина живота.

- М.М.: Имао бих да вас сада приупитам још понешто о три најважније монашке врлине које сте споменули. Пошто сте нам говорили о умној молитви, замолио бих да нам нешто кажете и о бројаницама. Због чега се старче, овде на Светој Гори, оне не користе онолико колико на другим местима? Тамо стално гледамо како људи носе бројанице на рукама.

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Хм, то је данас изгледа постала мода!... Пре неког времена сам авионом путовао од Солуна до Атине. Приђе ми једна стјуардеса и затражи ми бројанице! Када сам је упитао шта ће с њима да ради, одговорила ми је: “Желим их за срећу!”. Дао сам јој и истовремено сам је подучио да бројанице нису за срећу, него су их из практичних разлога смислили оци наши, као припомоћ при молитви. Психолози кажу да тако нешто може да помогне при усредсређивању ума. Сваки чворић на бројаници повезан са молитвом символизује по један анђеоски чин и преставља врсту благослова за онога који се моли. Ми монаси то користимо приликом молитве...

- М.М. : Како какве лествице, дакле...

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Веома, веома тачно. Смисао бројаница је, дакле, да онај који се моли, на сваком чворићу каже једну молитву. Монаху који се моли то није потребно, пошто је за њега молитва саставни део живота. Такође и начини молитве (начин дисања, положај и сл.) нису суштински битни за постизање успеха, како наглашава Свети Григорије Палама, учитељ исихастичког живота. Најважнија претпоставка молитве јесте смирење, и наш исправни однос према Цркви...

- М.М.: Старче, говорили сте о  молитви и ја сам пожелео да питам: Да ли је могуће данас остварити “непрекидну молитву”?

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: О томе говори Апостол Павле у посланици Солуњанима, тако да је то заповеђено свим хришћанима а нарочито монасима. Заиста, послушање и немање светских брига много помажу монаху код непрекидне молитве.  Када монах почне да се моли ћутећи, он се окреће своме срцу изговарајући истовремено молитву и тада почиње да задобија благодат од Бога. Када мало по мало током дугог времена говори молитву устима, скиптар ( молитве) преузима ум а потом срце. Монаси су ми говорили да им се догађало да пошто устану од сна њихове очи буду сузне а јастучница им је од суза мокра. Када човек узнапредује у духовном животу, он се моли и у сну!  Поновићу оно што рече пророк Давид што сам већ раније навео: “ја спавам а срце је моје будно”! Да се вратим на твоје питање – непрекидна молитва није лака. Заиста, за пуноћу благодати неопходна је непрестана молитва, стање непрестане молитве. Први услов доласка Духа Светога у срце јесте молитва. Човек треба да буде жедан Бога, да жели да са Њим оствари заједницу. Једна је ствар мислити на Бога а друга је са Њим заједничарити.

- М.М.: Старче, раније сте нам рекли да се почиње са молитвом која се устима изговара, затим умом и напослетку срцем. Објасните нам поједностављено о силаску ума у срце о чему говоре старци и о чему пише у Филокалији ( Добротољубљу) и на другим местима. Свакако да је ово веома дубока тема, али не могу а да не питам.

- Архимандрит Јефрем Ватопедски: Добро је што си питао. Корисно је да ти кажем да је отац Јефрем у једном свом писму – једном од својих првих писама, које су објавила наша браћа, оци из манастира Филотеја – говорио о овом начину. Свакако да је Свети Григорије Палама још много раније познавао ово делање. Он међутим, наглашава да је овај начин најдубљи али да није суштински важан за молитву. Молитва представља онтолошку заједницу са Богом. Оно што је неопходно је наша усмереност /ка Богу/ и пажња нашег ума на речи молитве. Ово је најбољи начин. Ово каже и Свети Григорије Палама.

- М.М.: Старче, поставићу вам једно реторичко питање – желео бих да ми још мало појасните: која је разлика међу овим начинима молитве о којима смо говорили, узимајући у обзир источне “религије”? О томе сте већ говорили. Молио бих вас ипак да нам о томе још нешто кажете, како би било још јасније.

- Архимандрит Јефрем: Рекли смо да је једна ствар самоусредсређивање које се догађа у овим религијама а друго заједница са личносним Богом. Кроз молитву се долази до заједнице са Богом, и то је толико удаљено од онога што они називају нирваном, колико је исток удаљен од запада... Они постижу неки мир у себи, једно стање мирноће, које за нас православне не представља ... ни почетак! Оно што православни постижу јесте просветљење духа, пуноћа благодати. Нама ни мир ни  смиреност не значе ништа. Оно што је за нас важно је оно што се не може изговорити, оно што је натприродно... Шта да ти кажем? То је онтолошко сапостојање - заједичарење - Бога и човека. Човек постаје личност која заједничари са личносним Богом.

- М.М.: Старче, постоје ли у манастиру оци који се моле много више него што је то уобичајено?

- Архимандрит Јефрем: Да, постоје људи који се много моле и њима дајемо више слободног времена да би могли да се посвете молитви. Њима дајемо благослов да не иду на богослужења. Они долазе само на Свету Литургију, која се не може заменити... свим бројаницама света! Долазе да се причесте. Али уместо богослужења они се моле на бројанице. Слава Богу, имамо неколико отаца који нису само атлете, него су први међу атлетама молитве. Ови оци имају нарочити призив к молитви. Исихастички ( = тиховатељски) живота тражи велику физичку издржљивост. Савремени људи су веома слаби за наш начин живот за разлику од некадашњих који су били веома "издржљиви”. Једном ми је Свети Старац Софроније из Есекса рекао да су у данашње време ретки људи који могу да живе исихастичким начином живота. Ретки су они који за то имају биолошке могућности. . Они су врло ретки. Приповедао ми је блажени Софроније – који је за мене савремени светитељ – да данашњи људи испуњавају ( = живе) исихастички живот кроз Свету Литургију! Тамо човек проналази оно што ће наћи и у исихастичком животу и тако се испуњавају његови недостатци.

- М.М.: Старче, ако је благословено, пребацићу се на нешто што се тиче географије. Са севера Свете Горе, где се сада налазимо – прећи ћемо на јужни део, до Новог Скита, до Катунакијске пустиње, где има великих духовника. Пре неког времена, када сам разговарао са вашим старцем, рече ми да је некада – са Кипра, одакле сте ви пореклом – чудесно обавештен о вашем доласку. Молим вас да ми испричате о вашем духовнику, оцу Јосифу Спилиоту ( = који живи у пећини), кога на читавој Светој Гори и ван ње веома поштују. Сви су овде у Ватопеду упознати колико поштовање њихов старац гаји према свом старцу.

- Архимандрит Јефрем: Велики је благослов за нас, љубљени мој Маноли, што смо се дотакли благословене ризе блаженог старца Јосифа Исихасте, који је утврда нашег духовног рода. Свакако, ми га нисмо упознали, иако смо толико година живели са нашим старцем Јосифом који је био његов први искушеник. Свакако, много пута у време искушења, он је долазио ( мисли се на Старца Јосифа Исихасту) и тешио оце! Блажени старац Јосиф Исихаста је за нас савремени светитељ.

Рећи ћу ти ово: Када сам се подвизавао у скиту Мале Свете Ане, дође један благочестиви становник Уранополиса по имену Јован Бистис. Господин Јанис их је довео јер су имали потребу. Једном приликом, када је господин Јанис ишао код старца Јосифа Спилиота  - отишавши од нас – старац му рече, показујући му на своје калуђере: “Видиш ли, Јанисе, ове калуђере? Доћи ће благословени час, када ће се Света Гора  напунити монаха!” Ово је прорекао десетак година раније... И заиста, у обнављању Свете Горе, тројица преподобних отаца су одиграла веома значајну улогу: Блажени старац Пајсије својим благословеним, триблаженим присуством. Такође и ватопедски старац отац Софроније Сахаров. Кажем ватопедски, пошто је пре него да оде ван Свете Горе, боравио у ватопедском скиту Светог Андреја – Сарај – у Кареји. Заиста, када сам га посетио у Есексу, показао ми је дозволу манастира Ватопеда да се пресели. Тада сам му ја рекао:

- Старче, пошто нисте узели отпуст онда сте ви још увек ватопеђанин.

- Он се тада насмеши и рече: “Свакако, пошто сам још увек записан у Сарају, онда сам још увек ватопеђанин.

Старац Софроније је као настављач дела свога старца Светог Силуана Атонског, учинио да су многи млади људи дошли на Свету Гору.

            Трећи који је допринео обнављању Свете Горе јесте отац Јосиф Исихаста, са својим благословеним ученицима. Данас, од двадесет манастира, шест су под духовним покровом блаженог старца Јосифа Исихасте. Он је много допринео враћању Свете Горе предању, унутрашњем животу, умној  молитви, исихастичком животу. Заиста, данас у киновијама које живе по благослову старца Јосифа Исихасте, исихастички живот се на најбољи начин уклапа са киновитским.

Једном сам приликом разговарао са једним старим светогорцем који ми рече: “Два пута сам посетио Старца Јосифа. Први пут сам осетио да његова молитва има такву снагу да може да изазове... земљотрес на Светој Гори! Нешто слично ми је рекао и свети старац Софроније, када сам га посетио у Есексу: “Када сам видео вашег /духовног/ оца, имао сам утисак да гледам једног великог војсковођу!” Све је ово исходило из његове духовне узвишености, из његовог духовног богатства. Једном приликом ми је старац Пајсије рекао: “Имам један бол у срцу, што нисам сусрео тог човека Божијег, вашег оца Јосифа Исихасту!” Када сам постао игуман, отишао сам до старца Пајсија да се помоли за мене. Он ми тада рече: “Немој изгубити наслеђе које си примио од старца Јосифа Исихасте. Следи упутства овог човека, који је покренуо духовност на Светој Гори”.

- М.М.:  Свети игумане, да се осврнемо на следеће поколење. Након старца Јосифа Исихасте, осврнимо се на истоименог оца Јосифа новог исихасту, који носи име вашег најблаженијег старца.

- Архимандрит Јефрем: Чуј Маноли. Наш старац нам је предао једно правило: да не говоримо о њему. Оно што могу да кажем је следеће: То што познајем старца Јосифа сматрам за велики благослов. Од њега сам добио и добијам многе духовне користи. Након Бога, овом човеку све дугујем! Наш старац има искуство благодати. Он је окусио Бога! Познајем га двадесет година. Од тога сам шеснаест година у свештенству и никада га нисам причестио а да није плакао!... Свети Симеон Нови Богослов је говорио да човек не треба да се причешћује ако се не налази у оваквом стању... Е, то сам сваког тренутка са сваком исправношћу гледао код овог човека... Он има искуство Бога и дарује нас благословеним речима. Искуство нашег старца представља једну сигурност за све нас. Он нас окупља два пута у седмици и онда нам говори – свим оцима – даје нам спасоносне савете и упуте који су нам веома корисни на нашем уском путу. То је промисао да можемо из прве руке да примимо истинско предање Свете Горе!...

- М.М.: Старче, знам колико је значајно име које носите, име најблаженијег старца Јефрема Катунакијског, вашег духовног “рођака”. Позната ми је тесна веза коју је имао са својим сабратом, старцем Јосифом. Реците нам нешто из вашег искуства, из вашег сећања.

- Архимандрит Јефрем: Када сам био студент прво сам чуо за оца Јефрема. Чуо сам о његовом дару прозорљивости, о његовом дару предзнања, као и о његовим подвижничким напорима.

Заиста, пошто је он до краја остао у Катунакији, био је у могућности да до танчина врши правило свог старца исихасте. Између осталог је од свог старца који је живео у пећини примио и дар божанског предзанања како би био на корист заједници. Он је једини који је остао у пустињи и који је до краја одржао типик оца Јосифа.

У то време, дакле, када сам био студент, послао сам му једно писмо. Био је тако добар да ми одговори. И заиста ми је рекао одређене ствари о мом тадашњем животу! Одмах сам пожелео да га упознам. Блажени старац је постао веома значајан у мом животу.  Он ми је тада унапред рекао куда ћу да идем и шта ћу да чиним! Рекао ми је да ћу постати монах, у време када није постојало нарочито интересовање за монаштво!... Он ми, међутим, рече: “Постаћеш монах. Ти ћеш заиста бити наш духовни род!” Ја се тада нисам са тим слагао и читаву ноћ нисам ока склопио. Међутим, “човек каже а Бог одлучује”. Бог је тако удесио да се пророштво старца испунило. Отац Јефрем је имао много благодатног искуства. За све што би хтео да уради, претходно је примао савет божанске благодтаи. А ако такав савет не би добио, онда ништа не би чинио. Једном приликом га је један његов познаник позвао да иду у Јерусалим. “Дете моје, о овоме што ми говориш не могу сада да ти одговорим, док не добијем благослов”. Онда је узео бројанице и почео да се моли, како би му Господ открио шта да чини. Након два минута добио је божански одговор: “Иди у Јерусалим, то је по Мојој вољи!” Када је требало да иде у Солун, пошто није добио одговор од Бога није ни ишао. Једном приликом је више отаца из Велике Лавре отишло у Катунакију да га моли да се прими игуманства у првој по реду монашкој катедри на Светој Гори (тј. у Великој Лаври – прим. прев.). Отац Јефрем им је заблагодарио на части коју су му учинили, али им рече да ако од Бога не добије одговор о томе, не може ништа да им каже. Он се тада молио, и како ми је испричао, управо у часу Великог Входа добио је одговор да се не прихвати да буде игуман Лавре. Бог му је тада рекао да настави са својим исихастичким животом који је наследио, у коме је напредовао и у коме је задобио мноштво духовних дарова.

- М.М.: Прочитао сам последње странице књиге коју је написао ваш старац, које се односе на речи једног сабрата упућене вашем старцу. Дубоко сам био дирнут због толике духовне љубави, коју нисам сусретао код других.

- Архимандрит Јефрем: Ова два старца су имала много сличности. Рећи ћу ти нешто како бих подвукао њихов однос: Ова два стрца су били једна душа у два тела. У време њиховог првог монашког периода, док су били са својим старцем Јосифом Исихастом, међу њима је постојала иста таква љубав. А такође и касније, када је наш старац живео у Новом Скиту, одлазио је у Катунакијску пустињу да се сретне и утеши са својим сабратом. Отац Јефрем тада није имао братство и наш старац му је помагао када је требало да иде код лекара. Свакако, након упокојења њиховог старца, духовник нашег старца је био отац Јефрем. И ово показује да је међу њима постојала јака духовна свеза. Све је ово тако по Божијем промислу.

На жалост, данашњег човека карактерише логикократија ( = рационализам).  Највећи ударац рационализму јесте присуство облагодаћеног човека.

Све ово о чему си говорио, љубљени мој Маноли, највише помаже људима да постигну мир. Ово што ти чиниш. бележећи речи које су изговорене, ово твоје велико дело, у складу је са саветом оца Пајсија који је подстицао да се записују речи стараца, јер све оне представљају велики ослонац за многе. Веома је добро и благословено ово твоје монахољубиво дело, како оно што објављујеш у књигама, тако и оно којим омогућаваш да се овакве ствари чују преко радија. Твоје дело доприноси учвршћивању и подучавању. Нека те Господ благослови, заступништвом Пресвете Игуманије наше и свих Светогорских светитеља и стараца наших.

- М.М.: Благодарим, старче, за ваше дивне речи. Прихватићу их као подстицај за свој даљи рад. Нека буде успешан.

Када сам прошле године, свети игумане имао прилику да говорим са старцем Јосифом, поставио сам му следеће питање: “Пошто смо доста често говорили о прозорљивости и расуђивању, кажите нам нешто о благодати теологије ( = богословља), пошто је и то једна од благодати Духа Светога”.

Имамо у свештеној науци – теологији коју изучавамо – њен достојни израз. Имамо пустињску теологију која има свог научитеља Антонија Великог и друге, све до данашњих дана. Колико ми је познато, наш Старац је имао диплому. Ваш старац је имао три! Ово подвлачим стога, јер сам упознао благодат теологије и видео сам је својим очима и чуо својим ушима, од оних који су у свету важили као “неписмени”. Гледамо данас теологе који само питају где, када, како?

Молим вас да одговорите на ово.

- Архимандрит Јефрем: Теологија је благодатно стање. Ми не превиђамо значај изучавања теологије. Напротив. Ми то веома поштујемо и ценимо. Истовремено ми слушамо и Свете Оце који нам говоре да је истинити теолог онај кроз кога говори Реч Божија. Увек је постојао и универзитет у пустињи. Теологија као наука је настала касније. У древној цркви нису постојали теолози са дипломама.  Оне људе који су желели да буду мисионари ( = проповедници), епископи су слали у манастире где су се подучавали и припремали. У манастирима су се духовно наоружавали на благодатни начин. Тамо су примали свештено искуство а касније су просвећивали народ Божји.  Јер теологија је последица и плод благодати Духа Светога. Имамо много људи који су у свету били неписмени, као на пример Антоније Велики. Ту су и други учитељи пустиње као што је Свети Симеон Богослов, Свети Неофит Затворник који је био сасвим неписмен. Поред њега ту су и многи други. Благодат Духа Светога узводи ум “разумевању Писма”.

Знам једног светогорског старца, “и његов је случај чудесан: Када је пре много година дошао на Свету Гору није знао да чита. Док је још био искушеник, типикариос ( - онај који се стара о спровођењу црквеног типика при богослужењу) му даде да чита девети час. Чим га је игуман чуо, одмах је отишао до њега, узео му књигу из руке и удаљио га од певнице говорећи: помери се, не умеш да читаш! Он отиде погнуте главе у своју келију. Тамо се топло молио Пресветој Богородици да му помогне да не буде узрок саблажњавања отаца у манастиру. Након једне седмице непрестаних топлих молитава, он је толико задобио благодат, тако да је научио псалтир наизуст. Ово је благодатно стање... Свети Григорије Палама, који је имао проблема са писменошћу, такође је прибегао молитвама Пресветој Богородици. Ум се његов отворио и он је постао оно што је постао... Слична ствар је и са светим Јованом Кронштатским, коме је Пресвете Богородица помагала а који је толико много помогао Руској Цркви.

Благодат Духа Светог приступа и просветљује ум. Свакако ум који је просветљен је богословски ум.

- М.М.: Дар суза. Шта је то, старче?

- Архимандрит Јефрем: Духовне сузе нису плод чулне напетости. Оци говоре да су сузе благодат, који се даје када монах и уопште сваки човек схвати да жели Бога, када научи да се каје, пошто је покајање наука над наукама и уметност над уметностима. Онај који се непрестано каје, онај који одбацује себе самога као онога ко је нижи од сваког створења – не у неком фантастичном, романтичном, теоретском смислу – него заиста. Облагодаћени човек, тј. светитељ, поред свих својих благодати које има, сматра себе за последњег међу људима.  Онај човек који је смиренеоуман и који самоунижењем вечно жели Бога, има у свом срцу бол за Њега, и отуда настају сузе. Сузе су дар покајања али и љубави Божије. Много пута сузе почињу ради покајања и постају сузе радости – како је говорио Авва Исаак – што је плод жеђи и велике љубави човека према Богу.

- М.М.: Расуђивање...

- Архимандрит Јефрем: (осмехује се) Сада смо дошли у дубље воде!

Расуђивање је изнад сваке врлине!... Свети Јован Лествичник сматра да је овај дар неопходан за киновију. Свети отац говори да да би неко био старац није потребно да има дарове исцељивања, провиђања или прозорљивости, али је корисно да има и дар расуђивања. Као што  је познато “добро није добро ако није учињено на добар начин”. Посланство стараца јесте да саветују своје ученике како би и они примили пуноћу благодати. Ово посланство је веома важно. Расуђивање треба да ... расуди о духовном човеку и да га води. Али и сваки монах који се исправно подвизава у анђеоском начину живота задобија неки знак од учитељице врлина која је расуђивање. Свакако, расуђивање је предавање брату смиреноумља. Смиреноумље је сијамски близанац расуђивања. Поново ћу се осврнути на светог Јована Лествичника и на његове речи о послушности. Једном су неког древног старца, који се у киновији подвизавао тачно педесет година, упитала и:

- Шта си старче постигао живећи у киновији?

И доби чудесан одговор:

- Благодаћу Божијом, постигао сам савршено смиреноумље!...

Е, онај ко се нађе на овом духовном стадијуму – тај је учитељ расуђивања!

Погледајмо још неке детаље: Расуђивање јесте и назива се духовношћу. Да би неко био – како смо већ казали – пастир словесног стада (исто важи и за монаштво) није потребно да има дарове исцелитељства, провиђања или прозорљивости. Ово није неопходно за пастирско управљање. Оно што је неопходно јесте духовно расуђивање. Старац мора бити у стању да расуди шта је од благодати Божије а шта је од прелести, да би могао исправно да води ка освећењу... Због тога је расуђивање веће од свих врлина. Да би имао својства пастира, старца, неопходно је да духовно расуђује. Расуђивање је последица и плод чистоте срца. Што срце бива чистије, то више узраста и врлина расуђивања.

- М.М.: Поменули сте, старче, дарове провиђања и прозорљивости. Молим вас да о њима кажете нешто више.

- Архимандрит Јефрем: У сваком случају, на Светој Гори увек постоје и увек ће постојати оци који имају овај дар. Провиђање је... један природни пут којим иде онај ко следи православну подвижничку теологију. Прозорљивост је то такође. Преблажени старац наш Јефрем Катунакијски је био удостојен оба ова дара. А! Да не заборавим да ти нешто кажем: Прекјуче дође на прославу ватопедских светитеља један ученик оца Јефрема, љубљени брат старца Јефрема Катунакијског, и исприча ми следеће: Дође у њихову келију у Катунакији некакав младић, који није имао никакве везе са Црквом. Он је у неком часопису видео слику Старца Јефрема и његов лик га је толико привукао, да је одмах почео да слика његову икону. Младић је био иконописац. Тек што је завршио лице, соба се испуни миомирисом! И он је ово разумео на духовни начин и није одбацио. Бог је говорио у њему. Почео је да трага и сазнао је доста о Катунакији, па оде скрушеног срца и поклони  се благословеном стењу које је знојем подвига натапао велики Старац, који је својим благодатним јављањем дао младићу велики благослов за живот по Богу. Отац Јефрем, је дакле, као човек Божји био обдарен и овим даром – чистотом срца. Слава Богу да и данас на Светој Гори постоје монаси који су обдарени оваквим даровима.

- М.М.: Старче, на ум ми дође питање о нествореној светлости. Постоје ли данас на Светој Гори оци који имају ово искуство?

- Архимандрит Јефрем: Ја на жалост немам таквих искустава, јер како би се такви благослови дали мени недостојном... Међутим, колико ми је познато, постоје врлински старци који имају искуство виђења нестворене светлости.

Један од њих ми је пришао и исповедио ми такво искуство, које је доживео током Свете Литургије. Одједном, уђе у њега светлост која је касније изашла напоље а он је осећао огромну сладост. Осећао се као да је ван простора и времена! И одмах му потекоше сузе. Он је тако примио божанско присуство Духа Светога под видом нестворене светлости. Христос је рако: “Ја сам светлост свету”. Светогорац, отац Софроније Сахаров када је литургисао – како приповедају оци из Есекса – био је сав окружен светлошћу. Заиста, док је говорио литургијске молитве, из његових уста је излазила светост попут пламена! Присуство нестворене светлости се некад пројављује као радост, некада као сладост, некада као блаженство, некада као миомирис. Многи су и различити облици њеног јављања.

Сетих се свог поштованог професора Стилијана Пападопулоса, који је волео светогорце...

- М.М.: Светогорске оце...

- Архимандрит Јефрем: Он нам је као професор говорио о Светом Григорију Богослову и ја сам тада по први пут чуо о нествореној светлости. Када сам постао монах, видим да је нестворена светлост натприродно небеско стање, стање бестрашћа. Имао сам прилику да сусретнем светогорске оце који су имали искуство виђења нестворене светлости. Отац Јефрем Катунакијски – благословени старац – ми рече да снажна сунчева светлост каква је у подне, пред нествореном светлошћу јесте ... мрак! Ово је “логично” пошто је нестворена светлост светлост Свете Тројице. Сетимо се, љубљени мој Маноли, да нам је Христос мало пута говорио почињући са “Ја”. А рекао је “Ја сам светлост свету”. Да поновим оно што је рако отац Јефрем, који је – како је морао да ми каже – неколико пута у својој келији окусио ову светлост! Осетио је док се молио да се моли унутар светлости. У исто време је чуо појање које није било овосветско: “Свагда је присутан Дух Свети...!” Као да му каже, ово је присуство Духа Светога. Човек који има искуство нестворене светлости, не може то искуство да опише створеним речима. Човек који живи оваквим небеским животом, јесте онај који је стигао на највишу лествицу духовног живота.

- М.М.: Старче, када свети оци говоре о “созерцању”, шта је највећа последица благодати созерцања која води у освећење? Шта они под тим мисле?

- Архимандрит Јефрем: У овом случају ум се просветљује кроз испуњавање божанских заповести и прима просветљење Светога Духа. Ово је “созерцање”. Искуство нестворене светлости има онај ко је достигао созерцатељни живот. Такав човек има ум који је у највећој мери просветљен!...

- М.М.: За вашег старца важи да је био исихаста. Раније сте ми рекли да има и овде у киновији оних који следују тиховање по Богу. Шта то све значи у пракси?

- Архимандрит Јефрем: Као теолог знаш да је тиховање унутрашње стање душе која мирује. Василије Велики, у својој Светој Литургији, назива тиховање “дубоким миром”. У овом унутрашњем миру човек зајединичари са Богом. Ово је тиховање о коме говоримо. Човек улази у своју келију, у своју ризницу, у своје срце које подвижнички оци називају ризницом. човековом. Тамо он непрестано и непрекидно заједничари са Богом.

- М.М.: Старче, овде и Ватопеду, следујете – напоредо са киновитским – и пустињском предању старца Јосифа и његове сабраће Јефрема Филотејског Јефрема Катунакијског као и других, сличних Јосифу Спилиоту Исихасти. Имате и исихастичка правила иако сте једна велика киновија. Шта представљају исихастичка правила и како једна киновија и то прилично велика, да их испуњава?

Архимандрит Јефрем: Наш духовни корен потиче од старца Јосифа Исихасте, и тај корен је свештен и крепак. Наш духовни отац – као што смо раније рекли – веома се трудио да Свету Гору окрене суштински подвижничком животу. Ми следујемо, и са сваком исправношћу настојимо да следујемо његовом предању, које представља темељ нашег духовног рода. Свакако, наше су снаге мале, нарочито у поређењу са његовим које су биле огромне. Ми данашњи монаси – његова духовна чада – слушамо од наших Стараца о његовом животу и нама то изгледа као “мит”. Јер и ми који смо се као монаси посветили подвизавању – независно од тога колико у томе... успевамо – имамо тешкоћа да схватимо величину врлине најблаженијег старца. Изгледају нам “неостварива” дела његова, која је он, међутим, савршио! Због тога, дакле, у нашем манастиру настојимо да имамо – сходно нашим могућностима – један исихастички типик. Тако увек у подне, без обзира да ли је зима или пролеће, тихујемо ( = одмарамо се) како бисмо током ноћи могли да савршавамо нешто више. Трудимо се колико можемо, пошто је подвижништво претпоствака ( = услов) духовног живота. Поново кажем да је израз “текстови подвижничких отаца” таутологија пошто су сви оци били подвижници. Прва ствар коју један подвижник и уопште свако ко се подвизава – осети, јесте да у њему узраста и уобличава се дете. Овакав човек свакога тренутка пази шта ум прима, шта одбацује, чиме се храни... Али подвиг је неопходан за свакога ко жели освећење, а посебно за монаха. Такође је таутологија рећи за неке оце да су били мисионари. Нема оних који то нису били. Отац који мисионари је мисионар пошто по послушању иде куда иде и мисионари. Његов подвижнички живот је, међутим, једнак са оним који живи неко ко се подвизава у пећини. То треба овако сагледавати. Не треба раздељивати мисионарство од подвижништва. Веома је погрешно оно што неки говоре: “ми смо за мисионарење а подвижнички живот нас не интересује”. Свако онај ко тежи ка освећењу води – треба да води – подвижники живот. Подвиг је алфа и омега духовног живота.

- М.М.: Овде остварујете исихастички начин живота?

- Архимандрит Јефрем: Греше они који говоре да се исихастички може живети само у пустињи. Исихаста је сваки човек који жели да буде подвижник. Без подвижништва нема искуства Духа Светога. И монаси који живе у киновији треба свагда да буду исихасте. Међутим, шта тачно значи бити исихаста? Исихија ( = тиховање) није удаљавање од буке. Исихија је унутрашња равнотежа и јединство ума и срца. То је исихастички живот. Исихаста је човек који има унутрашњи живот, који се очистио од страсти и чије је срце, кроз молитву, непрестано окренуто према Богу. Ово јесте и назива се тиховање.

- М.М.: Сада ћу поставити питање о послушању. Који је његов смисао?

- Архимандрит Јефрем: Послушност старцу који је духовни учитељ представља темељну врлину монаха. Да би достигао послушност, монах у сваком случају мора да одбаци своју сопствену вољу. Када кажемо вољу, не мислисмо на оно што жели, него на границу жељеног, на оно што има предност. Монах треба да се испразни од свега овога и да свој дух отвори Старцу, како нам доноси православно предање. Ово захтева снажну вољу, самоодрицање, стрпљење и пре свега смирење. Оци наглашавају да је послушност прва међу врлинама и ученик, тј. онај који практикује послушност, налази се изнад сваког монаха.

Прошле године дође један и рече ми: “Имам информацију да монаси који овамо дођу и постану ученици бивају као робови!” Ја му благодарим што ми је дао прилику да дознам како о томе многи мисле. У наше доба, које је доба зло устројене – дакле, неодговорне – слободе, верујете да монаси који постају ученици бивају као робови... Рекао сам, дакле, овом човеку да послушност коју монаси савршавају води ослобођењу од страсти.

Стварна слобода није да човек чини шта жели, да говори шта жели, да једе шта жели. Ово није стварна слобода. Стварна слобода јесте слобода од страсти. Монах који пребива у послушању, осећа се на један посебан, натприродни начин слободно, због тога што се ослобађа од страсти. Мислим да је највеће робовање човека његова потчињеност сопственим страстима. Ми овде окушавамо стварну слободу јер се у Христу ослобађамо. Монах умртвљује старог човека и плови по мору бестрашћа и присуства божанске благодати. Ово је послушање. Такође је потребно да нагласимо да игуман није никакав деспот, диктатор – како неки мисле – он није директор неке организације који управља манастиром и монасима. Игуман је отац који не управља законски ( тј. државнички) него пастирски. Он је пастир који покушава да усагласи вољу монаха са вољом Божијом. Ниједан старац не покушава да вољу монаха усклади тако да она буде усредсређена на старца, него тако да буде Христоцентрична.

- М.М.: Старче, како се остварује послушање у киновији?

- Архимандрит Јефрем: Без послушања нема киновије ( = заједнице) личности, што је разумљиво. Колико више богословска заједница потребује послушност... Господ наш – да то не заборавимо – је био послушан до смрти. Ако је Христос вршио вољу Своју, да ли би то значило да је грешан? Не. Али Он то није чинио иако је био Бог. Он је вршио вољу Оца Свога, како би нам показао пут благословеног послушања. Због тога је “био послушан” слушајући и свог “родитеља” богомудрог Јосифа и наравно мати Своју Пресвету Богородицу. Он је свагда наглашавао да “не вршим Своју вољу, него Оца који ме је послао”. Послушање је апсолутно неопходна претпоставка да би неко окушао од плодова Духа Светога.

- М.М.: Старче, молио бих вас да наставимо разговор о најважнијим врлинама монаха. Ред је дошао на девственост.

- Архимандрит Јефрем: Оци знају колико је ово тешко. Монах узима на себе анђеоску схиму ( = образ) не због тога што је неспособан – опростите ми на овом изразу – не због тога што је “сув” када је реч о телесним стварима. Он је сасвим исти као и други људи и – као што говори Свети Варсануфије – он пострадава од свих знаних слабости. Монаху који се потчињава долази благодат Духа Светога и она му помаже да превазиђе телесне проблеме. Монах окушава велико, најдубље очишћење срца. У сваком случају, ако не пређе преко степеника телесне чистоте, немогуће је да окуша чистоту срца. На монасима се испуњава блаженство: “Блажени чисти срцем јер ће Бога видети”. Данас многи осуђују нас монахе због тога што никако не могу да разумеју присуство натприродне благодати која помаже монаху да преброди ову велику препреку, за коју могу рећи да је највећи проблем човечанства.

- М.М.: Нестицање ( = нестјажатељство) ?

- Архимандрит Јефрем: То је једна карика у ланцу најважнијих врлина монаха и сматра се значајном као и остале. Стицање вуче човека на горе. Нестицање, девственост и послушање јесу велике претпоставке монашког живота. На тај начин се срце монаха одваја од материјалног и он се са жудњом окреће љубави Божјој. Ономе ко окуша благодат Духа Светога, материјалне ствари изгледају – опростите ми на изразу – као несахрањен, петнаестодневни мртвац...

- М.М.: Да пређемо, старче, на смиреноумље, значајну врлину како за монахе тако и за световњаке.

- Архимандрит Јефрем: Свакако да је ова врлина значајна за све нас. Монах који улази у послушање, почиње да окушава смиреноумље. Смиреноумље је нешто што се не види. Не може се изразити речима нити се на тај начин може описати. Свети Оци су чудотворили. И иако су “газили по змијама и апсидама и преко сваке силе непријатељске” имали су смирену мисао. Смиреноумље је дар Духа Светога, како је говорио један Старац. Нико не може да из&