Православна презнетације ВЕРУЈЕМ

Свети Јован Шангајски

ПРАВОСЛАВНО
ПОШТОВАЊЕ
МАРИЈЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ

наслов изворника:

The Orthodox Veneration of Mary The Birthgiver of God

првео:

bogdanovz@ptt.yu

ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ
АРХИЕПИСКОПА ЈОВАНА

О. СЕРАФИМ РОУЗ

Пре неколико година Ама из манастира Руске Православне Цркве, жена праведног живота, одржала је проповед у току (Успењског) поста Пресвете Богородице. Са сузама у очима је преклињала своје монахиње да прихвате потпуно и искрено оно што нам је Црква предала, чинећи напор да сачува Свето Предање све ове вековене изабирајући за себе оно што је "важно" од оног што је "неважно"; јер када се о себи мисли као мудријем од традиције то је и крај традиције. Тако, када нам Црква говори у химнама и иконама да су апостоли били чудесно сакупљени са крајева земље да би присуствовали упокојењу и погребу Мајке Божје, ми као православни хришћани нисмо слободни да то поричемо или преправљамо, већ морамо веровати како нам Црква то предаје чистим срцем.

Млади западни обраћеник био је присутан када је проповед одржана. И он сам је мислио о том истом предмету, видећи иконе у традиционалном иконографском маниру како осликавају пренос апостола на облаку за Успење Пресвете Богородице; и он се питао да ли ми схватамо ову "литералност" као чудесан догађај, или је то "поетски" начин описа сакупљања апостола за тај догађај... или можда ипак имагинативан или "идеалан" опис догађаја који се никада није ни догодио? (То су, у ствари, нека питања која "православни теолози" данас задају себи).

Речи праведне игуманије због тога су дубоко продрле у његово срце, и он је разумео да постоји нешто дубље од рецепције Праволавља, од оног што нам ум и осећања могу рећи. У трену нам је била предата традиција, не из књига већ из живота сасуда који ју је садржавао; и била је примљена не умом или осећањима, већ изнад свега срцем, које на тај начин прима дубље образовање у Православљу. Касније је тај млади обраћеник сусрео, лично или читањем, многе људе који су били православно образовани. То су били "теолози" наших дана, они који су били у православним школама и постали теолошки "експерти". Они су могли са лакоћом да кажу шта је православно а шта је неправославно, шта је важно а шта је споредно у Православљу; а многи су се поносили собом јер су "конзервативци" и "традиционалисти" у вери. Али ни један од њих нема осећај ауторитета просте игуманије која говори срцем, ненаучена таквој "теологији". А срце тог обраћеника, још чинећи дечје кораке у Православљу, чезнуло је да сазна како да верује, што значи, такође, коме да верује. Он је био само личност свог времена и узрастао је до способности да пориче сопствено резоновање и да слепо верује свему реченом; очигледно је да Православље уопште не тражи то - сама дела св. Отаца су живо сећање људског ума просветљеног благодаћу Божјем. Али било је јасно да нешто недостаје "теолозима" наших дана; јер сва логика и знање патристичких текстова не могу пренети осећај и укус Православља исто та ко једноставно као теолошки необразована игуманија. Наш обраћеник угледао је крај својој потрази - трагању за односом са истинским и живим предањем Православља у архиеп. Јовану Максимовичу. Јер овде је нашао некога ко је био учени теолог из "старе" школе, а у исто време био је веома свестан свих теолошких критика нашег времена и способан да нађе истину тамо где би морао наћи спор. Али он је поседовао нешто што ни један од мудријих теолога нашег времена није изгледало да поседује: исту једноставност и ауторитет које је побожна игуманија пренела у срце младог боготражитеља. Његово срце и дух били су побеђени: не зато што је архиеп. Јован постао за њега "непогрешиви експерт" - јер Црква Христова не познаје тако што - већ због тога што је он видео у том архипастиру модел Православља, истинског богослова чије богословље исходи из светог живота и потпуне укорењености у православну традицију. Када је он говорио, његове речи биле су истините, иако је он пажљиво правио разлику између црквеног учења и свог властитог мишљења које може бити погрешно и није везивао једно с другим. А млади обраћеник је открио то, јер су се интелектуално богатство архиеп. Јована, његове критичке способности и његове речи више слагале са онима просте игуманије, него са онима учених теолога нашег времена.

Теолошка дела архиеп. Јована не припадају динстинктивној школи и не откривају посебан утицај теолога ближе прошлости. Истина је да је архиеп. Јован био надахнут богословљем, као што је постао монах и ушао у службу кроз свог великог учитеља митроп. Антонија Храповецког; и истина је да је ученик прихватио учитељеву тежњу ка "повратку Оцима" везујући теологију са духовним и моралним животом пре него са ака-демским. Али дела митроп. Антонија сасвим су друга- чија по тону, намеру и садржају: он је био повезан са теолошким академским светом и интелигенцијом свог времена, а многа од његових дела су расправе и апологије посвећене оним елементима друштва које је он знао. Дело архиеп. Јована, с друге стране, потпуно је ослобођено апологетског аспекта расправе. Он се није расправљао; он је једноставно представљао православно учење, и када је то било неопходно оповргао лажна учење, посебно у два дуга списа о Булгаковљевој софиологији. Његове речи су уверавале не вредностима логичких аргумената, већ пре силом присутности патристичког учења у изворном тексту. Он није говорио ученим речима, већ неисквареном православном свешћу. Није говорио о "повратку Оцима", јер оно што је сам писао било је једноставно предато из отачке традиције, без намере да се извињава због тога.

Богословски извори архиеп. Јована су једноставни: Свето Писмо, св. Оци (посебно велики Оци 4. и 5. века) и божанске службе Православне Цркве. Јасно је да је он био потпуно уроњен у црквене божанске службе и да је његово теолошко надахнуће долазило углавном из првих патристичких извора које је он усвојио не у часовима доколице за теологизирање, већ у свакодневној пракси - будући присутан на свакој божанској служби он је црпео теологију као саставни део живота. То је било несумњиво више него његово формално тео-лошко образовање, чинећи га истинским богословом.

Због тога је разумљиво да се код архиеп. Јована не може наћи неки теолошки "систем". Сигурно да он није протествовао против великих дела "систематске теологије" која су у 19. в. штампана у Русији, и слободно их је користио у свом мисионарском раду систематског ка-техизма из тог периода; у том поштовању био је изнад моде и разних струја теолога и студената, било прошлих или садашњих, који су припадали одређеном усмерењу којим је православна теологоја представљана.

Он је показивао једнако поштовање за "антизападни" нагласак митроп. Антонија Храповецког и за Петра Могилу који је вероватно претпостављао "западни утицај". Када су му мане једног или другог великог јерарха и бранитеља Православља представљене он би само одмахнуо руком и рекао "небитно" - јер је пред очима имао прво патристичку традицију коју су теолози успешно предавали упркос својим погрешкама.

Таквој обазривости он је учио младе богослове наших дана, који су прихватили православну теологију у духу који је често, или теоријски или полемички, пристрасан.

За архиеп. Јована теолошке "категорије" неких чувених теолошких школа биле "небитне" - или тачније биле су важне само до тачке где комуницирају са истинским значењем и немају само вид механичког знања.

Један инцидент из његових шангајских година живописно открива слободу његовог духа: на часу катехизма за старије разреде прекунуо је једног ученика у савршено тачном набрајању малих пророка Старог Завета, изненадно и категорично: "Нема малих пророка". Свештеник-учитељ био је, разумљиво, увређен тим видним омаложавањем његовог учитељског ауторитета, али ученици се тог дана сећају по поремећају уобичајених катехистичких "категорија", а вероватно су неки од њих и схватили поруку коју је архиеп. Јован покушао да пренесе: у Богу сви пророци су велики, "славни", и та чињеница је важнија од свих категорија нашег знања о томе, ма колико да су вредне по себи.

У својим теолошким делима и проповедима архиеп. Јован често прави изненађујуће обрте у расправама које нам откривају неочекиване аспекте или дубље значење предмета расправе. За њега теологија није само ху мана, земаљска наука чија су богатства исцрпљена нашим рационалним тумачењем или од оних од којих човек постаје самозадовољни "експерт" - већ нешто што стреми небу и повлачи наш дух Богу и небеској стварности, која није захваћена логичким системом мисли.

Руски црквени историчар Н. Талберг у једном наводу каже да је архиеп. Јован сматран као први од свих "лудих Христа ради који је остао такав и у епископском чину", и с поштовањем га пореди са св. Григоријем Богословом; као и он архиеп. Јован није постао "слика" владике. То "лудило" даје карактеристичан тон теолошким делима и св. Григорија и архиеп. Јована: одвојеност од јавног мишљења, од оног што "сви мисле" и не припадање никаквој "партији" или "школи", прилазећи теолошким питањима са усхићењем, и са здравим избегавањем ситничавих расправа и свадљивости духа, свежим, неочекиваним обртима мисли који су начинили његово теолошко дело извором надахнућа и истински дубоког познања откривења Божјег.

Најимпресивније у делу архиеп. Јована јесте крајња једноставност његових дела. Очигледно је да он прихвата православну традицију исправно и потпуно, без двосмислености, као неко ко верује у традицију а ипак је "софистициран" модеран човек. Био је свестан модерног "критицизма" и ако је било потребно могао је дићи свој глас разума против. Потпуно је проучио питање "западног утицаја" на Православље у раним вековима и имао уравнотежен поглед о томе, пажљиво ра зликујући између онога што ће бити одбијено као отворено против Православља, онога што ће бити прихваћено у православном животу и побожности. Али, упркос свом знању и критичком истраживању, он је наставио да верује у православну традицију једноставно, онако како нам је Црква и преноси. Најправославнији теолози нашег времена, чак иако могу избећи лоше ефекте протестанскореформаторског менталитета, још посматрају православну традицију кроз призму академског окружења у коме су они код куће; али архиеп. Јован је био "код куће" најпре у црквеним службама на којима је проводио сате и сате дневно, а тиме је и тон рационализма био одсутан у његовој мисли. У његовим делима не постоје "проблеми"; његова употреба фуснота је једино због обавештења где учење Цркве може бити нађено. Таквим поштовањем он је потпуно једно са "духом Отаца" и појављује се међу нама као један од њих, а не само као коментатор теологије прошлости. Теолошка дела архиеп. Јована нису била сабрана на једном месту. Већа дела припадају годинама које је као јеромонах провео у Југославији, где је већ запажен међу православним теолозима. Посебно вредна су два списа о софиологији Булгакова; један од њих на објективан начин открива Булгаковљеву неком петентност као патристичког зналца, дог други има велику вредност као класично излагање патристичког учења о божанској мудрости. Међу његовим каснијим делима запажени су чланци о православној иконогра-фији (у којима показује много већу свест "о западном утицају на иконографски стил него његов учитељ, митроп. Антоније), серија проповеди у којима открива значење црквених празника, и чланак: "Црква тело Христово". Његови краћи чланци и проповеди су дубоко теолошки. Једна проповод почиње са "Химном Богу" св. Григорија Богослова и наставља се у егзалтираном, патристичком тону као надахнута оптужба против безбожника, друга, изговорена на Велики Петак 1936., упућена је Христу у гробу, у тону светих Отаца.

Почећемо серију превода архиеп. Јована излагањем православног исповедања Мајке Божје и главних заблуда којима се она напада, и јасно и стриктно одбијање латинске догме о "безгрешном зачећу".

1

ИСПОВЕДАЊЕ МАЈКЕ БОЖЈЕ ТОКОМ ЊЕНОГ ЗЕМАЉСКОГ ЖИВОТА

Од апостолских времена па све до наших сви који истински љубе Христа поштују Ону која га је родила, подизала и штитила док је био дете. Ако је Њу Бог Отац изабрао, Бог Дух Свети осенио, и ако се Бог Син уселио у Њу и био јој послушан у данима своје младости, бринуо се о њој висећи на Крсту - није ли свако ко исповеда Свету Тројицу дужан да је поштује?

Још у данима Њеног земаљског живота Христови другови показивали су велику пажњу и приврженост Мајци Божјој, посебно јеванђелист Јован Богослов, који је, извршавајући вољу Њеног Божанског Сина, узео себи и бринуо се о Њој од када му је Господ са крста упутио речи: "Ево ти мајке".

Јеванђелист Лука је насликао неколико Њених икона, неке заједно са Превечним Младенцем, друге без Њега. Када их је донео и показао их Пресветој Ђеви, Она с одобравањем рече: "Благослов мога Сина биће на њима", и поновила је речи испеване у дому Јелисаветином: "Велича диша моја Господа и обрадова се дух мој Богу, Спаситељу моме".

Ђева Марија се током свог земаљског живота уклањала од славе која јој је као Мајци Божјој припадала. Више је волела да живи у тишини и припрема себе за прелазак у живот вечни. До последњег дана свог земаљског живота она се трудила да се покаже достојном Царства Њеног Сина, а пре смрти се молила да избави њену душу од духова злобе који пресрећу људске душе на путу за небо, покушавајући да их уграбе и одвуку са собом у ад. Господ је услишио Њену молитву и у часу Њене смрти спусти се Он сам са неба са мноштво анђела да прихвати Њену душу.

Пошто је Мајка Божја молила и за то да се може опростити са апостолима, Господ је за час Њене смрти окупио све апостоле, осим Томе, и они су били донешени невидљивом силом у Јерусалим из разних крајева света где су проповедали