_______________________________

Старац Пајсије Светогорац

 ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА 

"Унутрашња чистота истинитог човека улепшава и његову спољашњост"

 Превео са јелинског:

мр Александар Ђаковац

 

 

 

Поглавље 1.

 Светско образовање и знање

 Мудар човек је очишћен човек

             Када човек не изоштрава свој ум Богом, него га изоштрава злобом, прима у себе ђавола. Боље би му било да је изгубио памет, јер би тако барем имао олакшање на дан Суда.

- Старче, разликују ли се простота ( = незналаштво) и лукавство?

- Да, као лисица од шакала. Шакал, када нешто види, он то и пожели, и журно иде да то узме. Лисица ће, пак, прво применити лукавство, а потом ће отићи да узме оно што је хтела.

- Може ли неко, старче, да лукавост сматра за мудрост?

- Да, може, али ако испита самога себе, схватиће шта је лукавство а шта је мудрост. Има и списак, помоћу кога то може да разуме. Који су дарови Духа Светога? љубав, радост, мир, итд. Да ли је оно што има у себи, има са тим везе? Ако нема, онда је то нешто сатанско, онда је његова мудрост искварена

            Мудар човек је онај који се прочистио, који је очишћен од страсти. Онај ко је осветио свој ум, тај је заиста мудар. А ако му ум није очишћен, мудрост му уопште не користи. Погледајте новинаре, политичаре - мудри су. Али многи од њих, због тога што немају освећени ум, када говоре мудре ствари, говоре и безумности. Од велике мудрости говоре велике безумности! Ако човек не усавршава свој ум, ђаво га искористи. Ако не усавршава свој ум у правцу чињења добра, ђаво га искористи за зло.

- Ако, дакле, човек не усавршава свој ум, тиме ђаволу отвара могућности?

- Ако га не усавршава, све те могућности се саме отварају. Ако човек не дела духовно, постаје непостојан у добру, и он сам, а не ђаво, чини зло. Тако је неко, на пример, мудар, али не дела умом својим већ лењствује. А ако не користи свој ум, какве користи има од тога што је мудар?

- Може ли неко да буде мудар, али да њиме владају страсти, па не може своју мудрост правилно на користи?

- Као прво, треба пазити да се не верује сопственом уму, јер, ако је човек духован па верује свом уму - преластиће се, а ако је од овога света - полудеће. Не треба да верује свом разуму. Треба да пита, да се саветује, да освећује своју мудрост. И уопште, човек треба да освећује све што има. Ако је мудрост освећена, она помаже при сваком расуђивању. Ако је неко мудар, али његова мудрост није освећена, он не може духовно да расуђује.  Неко може, због своје природне простоте, да неког варалицу сматра за светитеља, и да неки безобразлук сматра за благочестивост. Када се, пак, мудар освети, постаје веома разборит.

- Старче, како се мудрост освећује?

- Да би се човек осветио, не треба да од лукавог ( = ђавола) прими поруке, нити да размишља лукаво, већ да све чини са добротом и простодушношћу. Тако долази духовна јасноћа, божанско просветљење, и тада човек сагледава срца људи, и не доноси људске закључке.

- Старче, да ли је расуђивање повезано са знањем?

- Расуђивање долази од божанског просветљења. Неко може да чита Оце, да правилно зна одређене ствари, да се подвизава и да се моли. Расуђивање, међутим, долази од божанског просветљења, и то је сасвим друга ствар.

- Да ли је свет, старче, некада би бољи?

- Није био бољи, али су људи некада имали простодушност и добро размишљање. Данас људи на све гледају са лукавством, јер све мере умом. Европски дух је донео много зла. Тај дух је оно што сакати људе. Људи би данас били у много бољем духовном стању, јер су школованији и могли би да се споразумеју. Међутим, научили су их атеизму, и свему сатанском, тако да су већ на самом почетку скренули са пута и не могу да се споразумеју. Некада, ниси могао да се са неким разумеш, јер иако је било благочестивости,[1] није било ни образовања. Сећам се, један калуђер се једном приликом, када је чуо да се помиње "Григорије, Папа римски"[2], саблазнио и побегао из Цркве, јер је помислио да помињу римског Папу! Видиш ли шта чини незнање! Незнање је страшна ствар. Најгоре зло чине они који у исто време имају у себи и благочестивости и онога што је шкодљиво. Такви, без да испитају ствари, стварају проблеме.

Знање без божанског просветљења је пропаст

             Ако се људи у брзини свога размишљања на тренутак зауставе, њихов ум ће се одморити, али ће им се и божанска благодат лако приближити. Знање без просветљења је пропаст. Ако се неко труди на духовном плану, ако се подвизава, тада га Бог и просветљава. Тада он има божанско просветљење, божанска искуства, и нема своје сопствене мисли, па зато и види далеко. Онај ко је кратковид, изблиза добро види ствари, али на даљину не види. А онај ко није кратковид, видеће мало даље, али и ово још ништа не говори. Јер телесних очију је један пар, а духовних има много.

            Они који су се удаљили од Христа, одбацују божанско просветљење, јер одбацују сунце као нешто безумно, и одлазе тамо где сунца нема. Као последица тога јавља се духова прехлада и болест. Ако се човек не освети, ако не дође божанско просветљење, ако је остало знање и исправно - на ово мислим - то је само један рационализам и ништа више од тога. Ако недостаје божанско просветљење, и оно што ће људи рећи, и оно што ће написати, неће им помоћи. Погледајте како Псалтир, који је исписан божанским просветљењем, има велику дубину! Сакупи, ако желиш, све теологе и све филологе, и видећеш да један псалам са таквом дубином не могу да саставе! Давид је био неписмен, али можеш јасно да видиш како га је водио Дух Божји.

            И Црква је данас у тескоби, јер недостаје божанско просветљење, и свако ради како хоће. Улазе и људски елементи од којих настају страсти које касније користи ђаво. Због тога не би требало да власт траже људи којима владају њихове страсти.

- Дакле, људи треба непрестано да траже божанско просветљење?

- Да, јер другачије, решења до којих долазе настају дејством ума. Тако се касније стварају смутње. Скупштине, параскупштине... А зло је у томе што нису препознали оно што је претходно било у њима самима. Јер ако ми у себи самима имамо неко  исправно знање, зашто таквог знања не би било и код осталог света? Када човек себе спозна смирено, бива препознат и од људи. Ако неки спознају саме себе, спознаће и ругобу своју и више уопште неће говорити.

            Једном приликом ми неко рече. "Нема ни једног православног, да представља православље ван њега самог, на скуповима, итд". И тако је говорио, говорио, говорио, прекоревајући. "Пророк Илија", рекох му, "када га Бог упита: шта тражиш Илија на Хориву, он одговори: остадох сам. Тада му Бог рече: "Оставих себи седам хиљада који нису преклонили колена пред Ваалом". Седам хиљада људи било је верно Богу, а пророк Илија рече: "Остах сам!" И ти тако прекореваш, иако постоје толики верни! ... Ко је наш Пантократор ( = Сведржитељ)? Да ли је Он Сведржитељ у грађевини која има оштећења од земљотреса, и ми размишљамо шта да радимо да је спасемо да не падне, па зовемо археологе да је подупру?" "Али тамо у Америци нема никога", рече ми. "Али је сам упознао толико верних из Америке", рекох му. "Да, али католици делују лукаво". "Али католици сами, остављају папизам и прелазе у православље. Добро, када је Патријарх Димитрије ишао у Америку, зар ти исти католици нису викали: "Патријарх је истинити хришћанин, а папа је трговац"? Зар нису то католици говорили са гневом? Зашто онда говориш о томе да католици желе да преваре Православне, да их промене, итд? Где је Бог? Зар ђаво може успети?"

            На жалост, западни рационализам је утицао и на источне православне предстојатеље, и тако се нашао и у телу једине Источне Православне Цркве Христове, док је он сав у ствари на Западу који у њему гледа као на владаоца света. Ако се на Запад погледа духовно, светлошћу Истока, светлошћу Христовом, тада ће се видети залазак Запада, који мало по мало губи светлост мисленог Сунца, Христа, и који напредује ка дубоком мраку. Скупљају се и саборују[3] и договарају се о стварима о којима не треба расправљати, о којима ни Свети Оци нису расправљали толико времена. Све је ово од лукавога, како би вернима дотужило и како би се саблазнили, и како би их гурнули - једне у јерес а друге у раскол, и како би тиме ђаво зарадио. О, о... муче и усложњавају живот ови људи!

            И куда води све ово? Нико се не бави духовним делањем, него умишља да је духован човек и говори безумности. Једно дете са природном чистоћом ума и са малим знањем које има, рећи ће ти исправне ствари. Насупрот томе, неко са великим образовањем, са умом замућеним демонским искуством које је примио, говори ти највеће безбожности.

            Онај ко стално изоштрава свој ум знањем, а живи удаљено од Бога, на концу раздваја свој ум на два дела. Један део ће мало по мало сам пропасти, а другим људи прибегавају потпуно људским решењима. Људско знање, када се освећује, постаје божанско и тада је од помоћи. Другачије је са људским сучељавањима, умом, логиком овога света. Чисти ум је као користити лепак за гвожђе. А магнет привлачи метале, и овај пријања, али се не лепи.

            То је данашњи свет. На све ствари се гледа сувом логиком. Ова логика је катастрофална. Зар није речено да "знање надима" (1 Кор. 8, 2). Ако нема божанског просветљења, знање ничему не користи, него доноси пропаст.

Наука треба да се развија духовним животом

             Свако зло потиче од ума, онда када се ум стално забавља једино науком и када је сасвим одвојен од Бога. Због тога овакви људи и не налазе свој унутрашњи мир и равнотежу. Насупрот овоме, када се ум креће око Бога, људи користе и науку за старање о својој унутрашњости, и за добро света, јер је тада ум освећен.

- Дакле, старче, наука није од помоћи човеку?

- Наука много помаже али и много замућује. Иако наука познаје душе са највећом јасноћом, мало о њима зна. Они који су свој ум прво замутили науком, па га благодаћу Божијом разбистрили, тада, свакако имају више алата за свој посао. Али ако пак нису осветили свој алат - ако нису осветили знање - могу да га користе једино за светска, али не и за духовна дела. Но они свој ум брзо освећују, ако у њега уђе доба устрепталост. Они који се посвете унутрашњем образовању, образовању душе, и који користе и спољашње образовање за унутрашње, они се брзо духовно преображавају. Ако се духовно вежбају, тада су у стању да многима помогну, јер их ослобађају страха од мука, и воде их рајском блаженству. Ови људи Божји, могу у многим случајевима да имају мало школе, али да много помажу, јер имају много благодати иако немају много папира (= диплома). Свет је испуњен грехом и потребно му је много молитве и искуства. Новчанице су исписане многим словима, али њихова вредност зависи од тога какво покриће има онај ко ју је издао. Тако је потребно много се трудити и када је у питању "рудник" душе.

            Сећам се једног старчића у Манастиру Есфигмену, који је био толико прост (=необразован) да је и за Вазнесење мислио да је какав светац. Он начини једну метанију и рече: "Светитељу Божји, заступи нас"! Једном један брат беше болестан, а он није имао шта да му да да поједе. Силазио је пењао се уз степенице, па отвори прозор који гледа на море, испружи руке према мору и рече: "Свети Вазнесење, дај ми једну рибицу за брата". И одмах - о, чуда - једна врло велика риба искочи из мора право у његове руке. Они који су то посматрали, били су запрепашћени. Он их погледа и само се насмеја, као да им говори: "Шта сте чудно видели?" Ми имамо знање, знамо када се који светитељ прославља, како је неки други мученички пострадао. Знамо када је празник Вазнесења, где се оно и како догодило, међутим не можемо ни једну такву рибу да добијемо! То је та чудесност духовног живота, коју они, који логику траже само у себи самима, а не у Богу, не могу да разумеју, јер имају једино знање овога света, које је сједињено са духовним болестима овога света, а Духа Светога немају.

Дух Свети не силази механички

            Реч ума не мења душе, јер је телесна. Реч Божија, која се рађа од Духа Светога, има божанске енергије и мења душе. Дух Свети не силази на неки механички начин - због тога теологија нема никаква посла са неким чисто научним духом. Ду Свети Сам силази, када у човеку наиђе на одговарајуће претпоставке. А духовна претпоставка је да уклони рђу са свог духовног ужета, да буде добар водич, да прими струју духовног просветљења, и да тако постане духовни научник, теолог. Кад кажем "теолог", мислим на оне теологе који имају теолошко покриће, и чија диплома тако има вредност. Не мислим на оне који имају само папир без икаквог покрића, и чија је диплома налик новцу неке непостојеће земље.

            Ум се често годинама замара, како би научио један или два страна језика. У наше време многи људи знају стране језике, али ови језици немају никакве везе са језицима Свете Педесетнице, јер живимо у великом Вавилону. Велико је зло када се теологијом бавимо само помоћу нашег ума, и када наш ум представљамо као присуство Духа Светога. Ово се назива "мозгологија" (εγκεφαλολογια) која рађа Вавилон, док у теологији постоје многи језици, многи дарови ( = харизме), али су сви језици у сагласности, јер је један Господар њихов, Дух Свети Педесетнице, а језици су огњени.

- Старче, зар не говори тропар да Дух Свети "стално пружа..."?[4]

- Да, пружа, али тамо где је присутан. А ако није присутан, како да пружа? Вреднија је једна реч искусног и смиреног човека, која са болом излази из дубине његовог срца, него многе речи мудрог спољашњег човека, које, спретношћу језика излазе брзо, и од кога душа нема користи, јер је такав језик телесан и није огњени језик Свете Педесетнице.

 Осветимо језик

             Добар је језик, добро је и образовање, али ако нису освећени, штетни су и воде у пропаст. Дођоше једном у Коливију, неки студенти оптерећени књигама и рекоше ми: "Дошли смо, старче, да разговарамо о Старом Завету. Зар Бог не допушта знање?" "Које знање?" - рекох им. "Оно које се стиче умом?" "Да", рекоше. "То знање, рекох им, може те одвести до месеца, али те неће одвести Богу". Добре су снаге које постоје у нашем мозгу и које могу човека да подигну до звезда, са великим трошковима горива итд... Али, од овога су боље духовне снаге, које човека успињу до Бога, што и јесте његово назначење. Ове снаге уздижу човека до Бога са мало горива, са једним напрстком. Једном сам једног Американца, који је дошао у Коливију, упитао: "Како сте ви узнапредовали, пошто сте тако велики народ?" "Ишли смо на месец", одговори ми. "Колико је далеко?", упитах га. "Рецимо, пет стотина хиљада километара", рече. "Колико сте стотина милиона потрошили да бисте ишли на месец'?" Од 1950-те до сада потрошили смо огромне количине долара". "А до Бога, јесте ли дошли?", упитах га. "Колико далеко је Бог?" "Бог је, рече ми, веома далеко". "Ми, рекох му, са једним напрстком (, тј. са безначајним материјалним трошковима - прим. прев.) идемо до Бога!"

            Природно знање нам помаже да стекнемо духовно знање. Ако, међутим, човек остане само при природном знању, остаје при ономе што је природно и не успиње се ка Небеском. Остаје дакле, у земаљском рају, сазданом између Тигра и Еуфрата[5] и радује се природним лепотама и животињама, али се не успиње небеском Рају, да се радује са Анђелима и са Светима. Да бисмо се успели у небески Рај, неопходна је вера у Домоуправитеља Раја, неопходно је да Га љубимо, да спознамо своју грешност, да се смиримо, да Га упознамо и да са Њим молитвено говоримо, да Га прослављамо и када нам помаже и када нас куша.

            - Старче, да ли је некоме ко пребива у покајању, у посту, у подвигу, потребно да изучава и догматику, теологију, итд?

            - Када неко има елементарно образовање, бављење тиме му може помоћи. Он, међутим, не тежи томе да стекне знање, да се покаже мудар или да говори мудрости, него да себи помогне. Ако неко настоји да се освети, ако да Бог, долази благодат и просветљује га. А унутар тога може бити и догматике и теологије, јер такав живи тајне Божије. А неки други може да буде простодушан, и да не жели да научи нешто више, него се задовољава оним што му је Бог дао.

            - Ако смо у манастиру (тј. ако смо се замонашили - прим. прев.), а још увек желимо знање овога света, шта то значи?

            - Значи да немамо знање. "Познајете истину и истина ће вас ослободити".[6] Када се човека смирава и просветљује, тада се освећује и ум његов, као и његове разумске силе, док је, пре него што се освети, делатност његовог ума телесна. Ако је неко себељубив, и ако се, док је још неписмен, упусти у тумачење догмата, Откровења, Отац итд., помрачује се, и напокон се губи у безверју. Таквога напушта благодат Божија, јер је узнапредовао у егоизму. Видите, смирење у свему помаже, оно даје снагу. Најпаметнија ствар коју ћу помислити, најмудрије решење које ћу пронаћи, јесу највећа безумља, ако се у њима налази и егоизам, док је смирење стварна мудрост. Због тога треба да се боримо против частољубља и за стицање великог смирења. Другачије, знање уместо да користи, има сасвим супротне последице. Ум се тада помрачује, и онда се изговарају богохулства, јер је егоизам узнапредовао. То је изнад наших моћи. Ако тако, неко ко је образован, покуша да изучава догмате, постоји опасност од штете. Исто је и ако неко ко је неупућен, покуша да се удубљује у дух Отаца, без да је у одговарајућем духовном стању. Јер, да је био имало духован, не би то чинио. Рекао би: "Ако ми је нешто потребно, Бог ће то просветлити ( = разјаснити). Да испуним оно што сам разумео. Тога је толико много!"

            - Дакле, старче, када неко изучава Јеванђеље, то је зато што нема смирења и благочестивости?

- Да, јер када недостаје смирење, тумачење које даје, јесте тумачење ума, разума, и оно је остаје без божанског просветљења.

- Ако, дакле, не разуме нешто, боље је да човек то остави за касније?

- Да, да каже: "Овде је нешто добро речено, али ја то не разумем". И ја сам тако радио. Када сам био млад и када сам читао Јеванђеље, ако нешто нисам могао да разумем, нисам покушавао да то растумачим. Размишљао сам: "Овде је нешто добро речено, али ја то не разумем". И касније сам видео, да када ми је то што нисам разумео затребало - цак - и дошло је тумачење. Али ја опет рекох: "Да питам, и неко ће ми објаснити како се ово тумачи". И било је тачно онако, како сам и разумео. Јер је дрскост да неко покуша да тумачи Јеванђеље кад га не разуме. Због тога, када изучавате Јеванђеље, немојте га тумачити умом, већ промислите добро, док не дође божанско просветљење расуђивања, и само ће се растумачити.

- Може ли човек, када дође у одговарајуће духовно стање, да разуме и нешто дубље?

- Не дубље. Један божански смисао у себи садржи мноштво божанских смислова. Нека човек може да разуме сада а нека касније. Неко може да чита - да чита, да сазна много, а да уопште не може да уђе у смисао Јеванђеља. Неко, пак, може да не чита много, али да има смирење, подвижнички дух, па да га Бог просветли и он спознаје смисао. Онај ко жели да чита много, може то да жели због частољубља или да би стекао захвалност. Тај је као неко го гледа борбу и не види ко се бори, да би могао да помогне, да би био борац. Он посматра шта ради борац, и уместо да покуша да се и сам бори, он гледа још једну борбу, па још једну, а сам не постаје борац, него остаје гледалац.

- Старче, за некога ко је образован често кажу: "Овај је човек добродетељан ( = врлински)"[7]. Да ли увек тако?

- Када кажемо: "овај човек је добродетељан", мислимо на онога ко је духовно добродетељан, ко је духовно зрео. Приметио сам да постоје незналице које су веома горде, и незналице које су смирене. Постоје и образовани који су веома горди, и образовани који су смирени. Дакле, унутрашња добродетељ је сва дубина. Због тога Свети Василије Велики каже: "Најважније је да имаш узвишену мисао[8] и смирену помисао". Онај ко има такву мисао, ако и има мало гордости, некако се оправдава. Али онај ко нема такву мисао, ако има гордости, сасвим је без оправдања. Сва дубина је у нашем старању о нама самима, у нашој унутрашњој добродетељи. Ако је неко добродетељан, он је и образован, и има смирену мисао. Ово је највеће добро. За некога, пак, ко нема велико образовање, веома је штетно ако о себи има високо мишљење.

 Природно знање

             Спољашње образовање у многим случајевима шкоди, јер у човеку подстиче високо мишљење о себи самом. Ово високо мишљење представља запреку која спречава благодат Божију да се приближи. С друге стране, када човек одбаци такву, лажну, идеју о себи самоме, тада нас Добри и Богати Отац обогаћује својим божанским и просветљеним идејама. Када, међутим, напаћени човек има високо мишљење о себи, и када ту идеју држећи у своме мозгу, он наставља да буде само мозак, само телесно, и не познаје благодат Божију, благодат Духа Светога. Код многог знања, дакле, постоји страх да ће глава бити напумпана /знањем/, а да ће тиме у ствари бити испразна. Тако долази до опасности да се то испразно знање расточи у ништа (схизофренијом), или да буде гордошћу разорено на комаде. Због тога знање треба да следује страху Божијем, и да буде сједињено са делањем, како би постојала равнотежа. Знање, само по себи, штети.

            Када уђу егоизам и разговорљивост, да би се зачудио како лепо размишљам, тада почињу да делују духовни закони, који сабирају ово двоје. Ако се ово стално догађа, онда је то значајно. Када у око упадне некаква трунчица она мало смета. Али, ако стално упада, она ствара велики проблем. Ако је неки човек паметан и због тога неко дело врши са лакоћом, треба да се пред Богом поклони, и да Му благодари дању и ноћу што му је дао памет, коју може да користи а да се не умара. А ако овога нема, онда нека не благодари!

            - Ако, међутим, има знање које не служи ничему?

            - Тада му то доноси штету са друге стране. Упиташе камилу: "Да ли ти се више допада пут навише или наниже?" Она рече: "Зашто? Прав се изгубио?"

            Боље је онима који немају ум. Нама је дат ум, да би нам било боље, али шта ми чинимо? За то ћемо морати да положимо рачун. Како је то уредио Бог! Они који немају ум су радосни, а и у другом животу биће им боље. А ови који имају ум, имају много мука.

            - Старче, да ли ће у будућем животу, они који су сада заостали у развоју имати добру моћ мишљења? Да ли ће им она и тада недостајати?

            - Све у свему, и много памети биће ништа и мало памети биће ништа. Јер оно што је Небеско, то је надумно. Свети на Небу неће бити у бољем положају  у погледу знања о Богу, од оних који су се у овом животу разгорели врлинама. Можда ће им о Другом доласку, Праведни Бог дати и нешто више, јер су овде живели утврђени.

 Радимо исправно на своме уму

 - Зашто, међутим, стално говоре да је образовање добра основа за монаштво?

            - Види да ти кажем. Неко ко је образован може да узме да чита неки Отачки текст, и са мало труда да га разуме, и да тако брзо напредује. А неко ко је необразован, ако нема благочестивости, тешко ће напредовати. Необразовани треба да се труди да стекне искуство и божанску помоћ, и да у оквиру тога схвати оно што чита. Са друге стране, онај ко је образован, ако се само мало потруди, добро ће напредовати. Он треба да дела на свом уму, и да се не држи само теорије. Свакако нисам рекао да треба да жели да умом спозна тајне Божије.

            - Дакле, старче, треба користити свој ум у борби против страсти?

            - Не само то, него и шире. Погледај на сва доброчинства Божија, на сав свемир. Прослави Бога и заблагодари му. Видиш, прво је Аврам тражио Бога, а потом је Бог тражио Аврама.

            - Како, дакле?

            - Отац Аврамов, био је идолопоклоник, поштовао је идоле. Аврам виде свемир, и запита се зашто се поштују бездушни идоли, и његов ум стаде да дела: "Није могуће да су ови идоли, да су ова дрва, богови, и да су они створили сав свет. Ко је начинио небо, звезде, сунце, итд.? Треба да пронађем истинитог Бога, у Њега да верујем и Њему да се молим". Тада се Бог откри њему и рече му. "Изиђи из земље своје и од рођака својих" (Пост. 12, 1). И Аврам отиде у Хеврон, и постаде љубљено чедо Божије. Образовани, ако и нема благочестивости, лако може да разуме, и са мало смирења и мало борбе напредоваће. Ево мог примера, док сам био у војној служби везе. када су ме тамо поставили, било је неколико Енглеза. Они који су били образовани и који су знали енглески, одмах су се уклопили, а нама осталима било је тешко. Али и у погледу онога што смо учили, други су то разумели, јер су знали разне ствари, а нама је опет било тешко.

            Сви треба да знају доброчинства Божија. Свако треба да разуме шта му је дато. зашто нам је, иначе, Бог дао ум? Да испитујемо, да изучавамо, да следујемо себи самима, итд? Бог није човеку дао ум, зато да би пронашао како да са једног места брже пређе на друго, већ због нечега што је много важније: да спознамо како да кренемо путем нашег назначења, како да приђемо Богу, како да уђемо у земљу истиниту, у Рај.

            Каква је доброчинства учинио Бог Израиљском народу! Какве знаке! Каква дела! Када је, међутим, Мојсије, са таблицама десет Божјих заповести, закаснио да сиђе са горе Синаја, народ већ беше дао своје злато, да се направи златно теле, да му се поклоне (види Из. 32, 1-6). У наше време нема ни једног човека са... телећим умом. Због тога за онога ко је образован, нема оправдања зашто не би разумео шта је исправно. Бог је дао човеку ум, да би човек пронашао свога Творца. Европљанима се ум помутио. Они пате од смућености и падају са литице, јер су избацили Бога из свог живота.

            Има и оних, који, иако су добили све предиспозиције - ум, памет, итд., да би напредовали, не пазе шта говоре. Ако им даш неки савет, они кажу "разумео сам", и онда журе да то упросте. На Свету Гору долазе паметни момци. Они одмах ухвате смисао онога што им говориш, али ухвате ваздух јер не пазе. А ако, и са мање памети, пазе, ако са пажњом слушају што им се говори, у њима остаје оно што чују. А разумеју много. Одавде и оданде узимају, пуне се знањем а не чине ништа. Не користе ум који им је Бог дао, заглупљују се. Имају у себи гордости, и не дозвољавају да их осени божанска благодат. А они који нису много паметни, веома су смирени. Кажу. "Нисам разумео", и поново питају: "Како си то рекао?", и покушавају да то испуне. Такви су испуњени радошћу и напредују. Смирени човек је често веома учен, а егоиста, пошто нема смирење не жели да пита, па ни не зна. Арсеније Велики[9] је био најобразованији у читавој византијској империји. Теодосије Велики га је држао као учитеља своје деце, Аркадија и Онорија. Када је, пак, Арсеније као монах отишао у пустињу, он седе покрај Авве Макарија, који је био неписмен, и рече: "Ни азбуку његову не знам"!

            - Старче, како се постиже, да ствари не истражујемо само умом?

            - Ум треба правилно да ради. Да ради на величању Бога, да ради како би Бога пронашао, а не да себе гради богом. Они који имају /добар/ ум, треба да буду духовно напредни. Један поглед да баце, разумеју. Када неко ради на свом уму, он може да помогне другима, а може и да га мучи. Имам пред очима оно што се догађа међу лаицима. Знао сам једног дечачића који је остао сироче, заједно са троје своје браће, а њихова мајка се преудала. Сирочићи нису имали љубави ни од мајке ни од свог очуха. Тај јадничак, када је одрастао, постаде трговац. Једном приликом чу да је неко умро и за собом оставио троје сирочади. Сажали се на сирочиће, оде тој жени и рече: "Желиш ли да се узмемо и да живимо као брат и сестра, и да отхранимо ову децу"? И она се сложи. Сада живе духовним животом, читају синаксар, добротољубље, иду у манастире, имају духовника. Овај човек је исправно размишљао и у складу са тим и чинио, и задобио је благодат Божију. А неко би му рекао: "Сада ћеш да мучиш ту децу, као што су некад тебе мучили". Овај човек, међутим, није хтео да потражи задовољење у злу него у добру. Једни, дакле свој ум користе за постизање добрих дела, а други за пропаст. Поквареност их на то приморава.

            Видимо то и у приповести о Авељу и Кајину (види: Пост. 4, 2-15). Можда је Бог другачијим начинио Авеља а другачијим Кајина? Авељ је међутим, на исправан начин употребљавао ум који му је Бог дао. Размишљао је: "Бог ми је дао све. Зар да му не дам једно јагње?" И уз и закла најбоље јагње. Кајин узе жито са плевом, и све то заједно понуди Богу на жртву. Један је Богу принео најбоље јагње, а други некорисну плеву. Добро, ако не желиш да понудиш јагње, узми и само мало чистог жита. Кајин је на жалост, узео жито са плевом и то спалио. Шта је принео један, а шта други? И Бог прихвати жртву Авељеву. А Кајин тада постаде љубоморан и уби Авеља. Бог узе Авеља у Рај, а Кајин, као дивља звер, отиде у шуму. Бог је свакако дао слободу, али је Авељ ту слободу правилно искористио.

 Поглавље 2.

Рационализам нашег времена

 Разум у  духовномг животу

 

            - Страче, каква је улога логике у духовном животу?

            - Која логика? Овога света? Ова логика нема никакве улоге у духовном животу. Анђели, Светитељи улазе кроз прозор, а ти их гледаш. разговараш са њима, и они одлазе... Ако ово покушаш да објасниш логиком, не иде. У наше време када су знања веома узнапредовала, поверење само у разум је на жалост, уклонило веру као темељ, и испунило душе питањима и сумњама. Због тога нас чуда утврђују, јер се чуо догађа и оно се не објашњава логиком. Вера у Бога привлачи божанске силе доле, и сви људски закључци се преокрећу. Чини чуда, васкрсава мртве и оставља науку са отвореним устима. Све везано за духовни живот споља изгледа наопакао. Ко не обрне свој светски начин мишљења, и ко не постане духован човек, немогуће му је да спозна тајне Божије које нам се јављају као чудне. Онај ко мисли да може да спозна тајне Божије спољашњим изучавањем, личи на неког безумника који покушава да види Рај помоћу телескопа.

            Логика чини многа зла, када неко помоћу ње покуша да изучи оно што је божанско, тајне, чуда. Католици су са логиком дошли дотле да хемијски испитују Свето Причешће, да би видели да ли је оно стварно Тело и Крв Христова. Свети су, међутим, вером коју имају, увек видели Тело и Крв у светој Чаши. Још мало па ће доћи дотел да свете ставе под рентген да виде у чему се састоји њихова светост! Одбацили су Духа Светога, а убацили су своју логику и сада се служе белом магијом. Једном Католику, који је имао добро расположење - јадник се заплакао - рекох: "Једна од најважнијих разлика међу нама је ово: ви се ослањате на мозак, а ми на веру. Ви сте развили рационализам и уопште људска достигнућа. Својом логиком ограничавате божанску силу, јер сте божанску благодат оставили по страни. Ви у освећену водицу стављате конзерванс да се не поквари. Ми у оно сто се појкварило ствљамо освећену водицу, да би постало добро. Верујемо у благодат која освећује, и освећену водицу чувамо по двадесет и по педесет година и она се уоште не квари".

            - Да ли логика, исправно мишљење, долази пре Бога?

            - Можда не долази логика него гордост? У суштини, ова логика је пре крива него исправна. Гордос је оштећење логике. Логика која је егоситична је гнездо демона. Када се ова логика преточи у наша дела, предајемо се ђаволу.

            - А када, страче, неко ко је духован треба да се супротстави искушењу, зар ту логика нема никакву улогу?

            - Тада, човек треба да чини оно што је у његовој моћи, а оно што није нека остави Богу. Неки покушавају да све постигну само својим умом. Такви су, на пример они који покушају да достигну умну молитву умом. Стискају главу да би се сконцентрисали, и после их боли глава. Ако се ја супротстављам, то ј оно чему треба да се свагда супротстављам. Зар мислиш да би то могао да сам огурнем тамо? Него, оно што као човек могу, то чиним, а остало ћу оставити Богу. "Бог ће, кажем, дати, указаће на оно што треба да буде". Многи почињу: "Како ће ићи овај посао, и шта ће бити с овим или са оним", и тако их и због ситница боли глава. Када неко покуша да ствари уреди само логиком, тада му се све помути. Требало би да Бога постави испред сваког свог дела. Да не чини ништа, без поверења у Бога, јер се касније његов ум бори и умара, а душа се лоше осећа.

            - Старче, рекли сте да не долазите у стање напетости. Како се то постиже

            -'Не, не долазим, јер се стварима не супротстављам умом. Ако мене заболи глава, заболеће ме од прехладе или од ниског притиска. Томе имам да се супротставим! Свакога дана ми долазе људи са својим проблемима, са својим боловима. Мислим на оне који су прошли кроз различите проблеме, кроз болести итд. И ако некоме буде добро, не говори да му је добро, да се и ја порадујем мало, него и даље мислим да му није добро.

            - Како може монах да правилно уреди своје мисли, а да се не умори од размишљања?

            - Стварни спокој бива од другог спокоја. Бог успокојава човека, и човек пстаје човек, обожује се. Другачије ради само умом, и тада је све телесно, људско.

            Светска логика умата ум и ослабљује телесне силе, ограничава срце, док је духовна логика за срце благотворна. Ум, ако се исправно користи, може да покрене срце и да буде од помоћи. када ум сиђе у срце и када са срцем заједно дела, свако дело које чинимо није више само дело логике. Логика је благодат. Међутим и она треба да се освети.

            - Ја, старче, немам срце?

            - Имаш срце, али уместо да оно ради, твој ум га ућуткава. Покушај да оствариш логику срца, веру, љубав.

            - Како да то постигнем?

            - Први корак - да прошеташ Солуном бос, да кажу да си полудео, како би ум отишао!!! Ти, благословени, све узимаш са математичком тачношћу. Ти си астроном? престани да размишљаш рационалистички, да би могао да радиш на самом себи.

            - Старче, које изучавање ће ми помоћи да се одвојим од логике овога света?

            - Пре свега треба да читаш Старечник, Филотејеву Историју, дакле, не теоријске књиге оне него које говоре о делању, да би једноставним отачким духом светитељства одагнао логику овога света. Након тога треба да чиаташ Авву Исаака, али да га не схватиш као философа, него као онога ко је од Бога просветљен.

 Логика овога света квари духовну осетљивост

             Свети Оци су све сагледавали духовним, божанским очима. Светотачки списи су писани Духом Божјим, и Дух Божји је тај који тузмачи Свете Оце. Данас нема често овога Духа Божијег, да би се разумели списи Отаца. Све се гледа очима овога света, и ништа се друго не види. Нема добрих дела која дају веру и љубав. Арсеније Велики[10] је стављао ### у воду и није је мењао, тако да је вода много мирисала. А шта ћемо ми разумети о тој устајалој води! "Ма не разумем ово", кажу ти. Не зауставља се да види има ли ту још нешто, него добацује зато што не разуме!

            Када се умеша логика, ништа не може да се разуме - ни Јеванђеље ни Свети Оци. Духовни осећај се квари, и јеванђеље и Оци постају човеку некорисни, тако да он долази до тога да каже: "Толике године се људи неправедно пате подвизавањем, постом, итд!" Ово је богохуљење. Дође једнога дана један монах у Коливију аутомобилом. "Дете моје, рекох му, шта ће теби аутомобил? Не иде то!" "Зашто старче", рече ми. зар не пише у Јеванђељу "сто пута више примиће и наследиће живот вечни? (Мт. 19, 29)" Ово, "сто пута више примиће", рекао је зато што је желео да има. Али, на монаха се односи оно што каже Апостол Павле да: "ништа немајући све поседују". Монах, дакле, нема ништа, али може да располаже туђим вредностима, зато што му верују ради његових врлина. Ми монаси не треба да имамо! Видеите како се уз помоћ логике може дочи до погрешних тумачења? Иамјте увек на уму да, ако се човек не посвети ( = очисти од греха), ако не дође божанско просветљење, свако тумачење које ће дати биће увек смутно.

            Упиташе ме једном: "Због чега Пресвета /Богородица/ није учинила чудо на Тину, и Италијани развалише бродић "Ели" на дан њеног спомена?" А Пресвет је тамо учинила и веће чудо. Расваљивање бродића "Ели" изазвало је срџбу Грка. Грци су схватили да Италијани ништа не поштоју и разљутили су се, и затим су их протерали вичући "ваздух". Да није тако било, Грци би рекли: "И ови /Италијани/ су религиозни, они су наши пријатељи". неби разумели безбожност Италиајана. А сада долазе ови са својом логиком и говоре: "Зашто Пресвета није учинила чудо?" И шта да им кажеш?

            А други питају: "Зар су у вавилону, када су у пећ бацили тројицу младића, заиста мерили ватру,  и измерили да је била четрдесет девет лаката?" Па када је ватра испрва била седам метара висока, додали су још материјала за ложење да буде седмоструко већа. Зар седам пута седам не даје четрдесет девет? Видиш ли како су знали колика је ватра? Овде видиш један рационлизам, једну безумну логику, која је на концу одвојена од стварности. Неки од данашњих теолога замајавају се и оваквим питањима. Тако, на пример, питају: "Да ли су се демони који су бацили крдо свиња у море удавили? (уп. Мт. 8, 32)" А значење је да су отишли од човека. Шта се тебе тиче шта је било? Боље пази да демони тебе не поседну, и немој се бринути о томе где се сада налазе они демони.

            - Старче, неки покушавају да усагласе Јеванђеље са људском логиком. Тумаче Јевнђеље логиком овога света без икаквог зазора.

            - Јеванђеље и логика овога света не могу да се ускладе. У Јеванђељу је љубав. У логици овога света је интерес. Јеванђеље каже: "ако те ко неко потера једну миљу, иди са њим две ( уп. Мт. 5, 41)". Где је ту логика? То је скоро лудост! Због тога они који покушавају да Јеванђеље ускладе са логиком овога света чине једну ружно замешатељство. Постије, примера ради, различите групе које се баве филантропским радом. Они, тако сазнају да је неко пострадао, да је осиромашио и да му је потребан новац. "помоћи ћемо му, али да се прво уверимо да ли му је новац заиста неопходан". И онда иду два три пута да га посете, да се увере да ли му је попмоћ заиста потребна. И ако, претпоставимо, виде да има неколико фотеља у собама, кажу: "Е, па он има толико фотеља у тим собама! Пошто има толико намаештаја, помоћ му није потребна". И не дају му помоћ. Они, међутим, не разумеју да је тај човек гладан. Јер, када неко осиромаши, то не значи да се истог часа промени и његова одећа. Откуд знаш да тај намештај нема од раније, а још ико до сада није дошао да га купи? А може бити, да му је то поклонио неко ко је сазнао са сиромаштво његове продице. Такви добротвори се крију иза логике и врше смутње, а Јеванђеље остаје ван њиховог живота. Људи гледају на ствари спољашње, и зато све погрешно тумаче.

            - Старче, логику и људско размишљање које имам, осећам као запреку за напредак у духовном расуђивању.

            - То заиста и јесте препрека за духовни напредак,  јер тада одлази благодат Божија. Човек тада остаје без помоћи Божије, падне и разбије нос. Људско суђење и расуђивање су, по правилу, неправедни. Расуђивање Божије јесте љубав, дуготрпљење, подстицање. Бактерија која изазива твоју духовну болест је то што ствари истражујеш људском логиком. Делотворан лек су добре мисли. Када човек скреће десно, има дакле, добре мисли, а рсте и спосбност његовог срца. Стога, ако много коистиш разум, неопходно је да добро пазиш на своје помисли, јер и закључци до којих својим умобањем долазише, јесу људски а не духовни и освећени.

            - Старче, зашто тако често падам у осуђивање?

            - У теби је Право које студираш, и зато осуђујеш. Много пута одређене студије или неко занимање, на известан начин стварају једну суву логику. Логика је честа болест оних који умују. Она је суштина болести. Ако имаш срца, логика иде много испред твог срца.

            Има много оних који имају велику моћ мишљења и који расуђују са егоизмом, и који ништа не примају. Све траже од других али не и од себе. Сами остају у својим немоћима а друге осуђују. Заиста је то веома чудно! Споља су уобличени, направили су једног спољашњег човека пуног лицемерја и у себи немају ни трага од простодушности. То и јесте разлика између европског и јелинског духа. Када кажем "јелинског" мислим на дух православља. Код европљанина никад не можеш да схватиш када можеш, а када не можеш да му се приближиш. Увек каже "добро дошли" са лажљивим осмехом. Док јелина можеш да разумеш. Радостан је? То и показује. Хоће да те превари? И то показује, па и то увиђаш.

            - Како бива крив, онај ко осуђује људе, асвакако и стања?

            - Сам се крећете у сфери логике, служите се само својим мозгом, а ово је последица тога. Добро је за оне који имају раван ум, да Бог узме одвијач па да их мало окрене. Колико се ум више испразни, толико га благодат испуњава човека. Када кажем ум, мислим на људско расуђивање, на егоизам, на самоувереност. У оном моемнту, међутим, када неко схвати да не расуђује исправно и када каже: "расуђујем на начин овга света, моје расуђивање нема божанског просветљења и стога ћу погрешити. Зато не треба да користим то моје расуђвање" - тада га Бог просветљује, и тада може исправно да расуђује шта је право.

            Паметним људима искушење не долази као очигледно суђење. Када човек у себи има људске елементе, он суди људски и чини злодело. Човек треба да се удаљи од тог људског елемнта, да би се његов суд постао божански. Суд овога света је криви суд. Колике само неправде бивају! Једном приликом за Пасху, након Свете Васкршње Литургије, седосмо мало у једну кућицу да поједемо сир и јаје. Поред мене је седео један монах који је био водич мазги, и који је доносио дрва. Гледам га, стваља у свој ћошак оно што му је понуђено. "Једи", рекох му. "Добро, добро, јешћу", рече ми. Гледам га после, опет не једе. "Једи, опет ти говорим. Данас је Пасха." "Благослови старче, рече ми, "ја, кад се причешћујем, не једем до два поподне". Од претходног дана пости (тј. не једе - прим. прев.) а јешће поподне! Видиш шта он чини ради благочестивости? А други могу да га сматрају обичним мазговодцем.

            Човек је тајна! И ако те приморавају да судиш, размишљај: "Да ли је овај суд божански, или је пун пристрасности?" Да ли је то несебично или пуно самовоље? Немојте имати поверења у себе нити у свој суд. У том суду има ного егоизма. Мене су поставили да судим о једној ствари, и иако то нисам хтео, приморали су ме. И када сам стао на молитву, пошто сам са несебичношћу и непристрасношћу судио, нисам осећао ону сладост као другим приликама. Није ме узнемиравал моја одлука о нечему, него то што сам судио као човек. Колико је често наш суд преваран и колико су ту често присутни људски критеријуми! Много је дрскости у суђењу, Суд припада Богу. То је страшно! И није важно, ако онај ко суди има и добру намеру. Важно је шта је у његовом суду.

            Потребно је много расуђивања. Природно, сви ми имамо неко расуђивање, али на жалост, многи од нас га не примењују на себи самима, него на ближњима својим. То расуђивање које имамо, помућујемо суђењем и осуђивањем и захтевом да се други поправе, док је у ствари то требало да захтевамо само од себе, пошто не узимамо довољно учешћа у духовној борби и у одсецању сопствених страсти, како би се душа наша ослободила и како би узлетела на Небеса.

 Поглавље 3.

 Нова поколења

 Нестаде духа жртве

             Многи људи данас нису осетили радост жртве и не љубе труд. Лењост и небрига су ушли, доносећи многа кварења. Нестало је марљивости и жртве. Успехом сматрају када нешто постигну без труда, без марљивости. Не радују се, ако нешто није постигнуто без прегора. С друге стране, ако ствари сагледамо духовно, требало би да се расдују онда када морају да се труе, јер им то даје прилику за борбу.

            Сви сада, и мали ивелики, гледају на лакоћу. Духовни људи гледају како да се што мање труде. Светски, апк, како да згрну што више новца, а да не раде. Млади, како да прођу испит, без учења, како да добију диплому, а да не излазе из кафића. И ако би било могуће, да телефонирају из кафића, и да им дају дипломе! Да, то траже! Многи младићи долазе у Коливију и кажу ми: "Помоли се да прођем испит." Не уче, а кажу: "Бог може да ми помогне". "Учи", кажем му, "и помоли се". "Зашто", каже, "Бог не може да ми помогне". Да Бог, дакле, благослови његову лењост? То не иде. Ако учи, али му не иде, онда ће му Бог помоћи. Има млдих који имају тешкоће са памћењем или са разумевањем, али који покушавају да то савладају. Овима ће Бог помоћи да постану мудри.

            Срећом да постоје испити. Један мали са Халкидикија је дао испит у три школе и у свима је прошао[11]. у једној је био први у другој други, али је он више волео да нађе посао и да тако олакша свом оцу који је радио као металски радник.  Тако није отишао да студира него се одмах прихватио тешког посла. Ова душа је за мене лек. Због такве омладине бих умро, постао бих због њих земља. На многе младе је, међутим, утицао дух овога света тако да због тога трпе штету. Научили су да се занимају само за себе саме, и уопште не мисле на своје ближње него само на себе. И што им више помажеш, све више неподопштина праве.

            Гледам данас неку неблагодарну децу. Једно осуђују, друго им је тешко, и срце њихово нити се умара нити уопште стари. Да постану монаси, тешко им је, да се ожене плаше се. Долазе и опет долазе на Свету Гору... "О, тешко је бити монах", кажу. Стално треба да устајеш у поноћ! Није то један или два дана!... " Враћају се онда у свет. "Шта да радим у овом друштву, с ким ћу се уплести ако се оженим? То је безвезе", кажу, и опет долазе на Свету Гору. Мало остану, и кажу "тешко је...".

            Млади данас личе на нове машине кад им се замрзне уље. Треба да промене уље, да би машина кренула, другачије не иде. У Коливију долази јадна омладина - и то не један или двојица - и питају ме: "Шта да радим, оче? Како да утрошим време? Досадно ми је". "Нађи поссао, сине". "Имам пара", каже ми. "Што да радим?" "Апостол Павле каже да "ко неће да ради нека и не једе" (2 Сол 3, 10). Треба да радиш, да би јео, ако и имаш пара. Рад помаже људима да одледе уље у њиховим машинама. Рад је стварање. Рад доноси радост и одгони стрес и досаду. Тако, дете, да нађеш неки посао који ће ти се мало допадати, и да се покренеш. Побај да видиш!"

            Видиш, неки се умарају, одмарају се и опет су уморни. Долази нова омладина у Коливију, седну и уморе се од седења. Али ме врло приљежно питају: "Шта да за тебе урадимо, шта да ти донесемо?" Никад ништа не тражим. Увече радим, одем да скупљам дрва да зими наложим две пећи. Многи посетиоци све оставе у нереду, упрљано, смрдљиве чарапе. Дам им танке чарапе које и доносе, а они их после баце. Дам им марамице, не носе их. Три пута сам у свом животу нешто затражио. Једном младићу рекох: "Желим две кутије шибица из Кареје" - иако сам имао четири упаљача, али сам то учинио да га обрадујем. Отрча радостан, озноји се да их донесе, али га је тај замор одморио, јер је осетио радост жртвовања. А други је седео и од седења се уморио. Они траже да осете радост, али човек треба се жртвује, да би радост дошла. Радост бива од жртве. Заиста, радост долази од истрајности. Тако, ко се држи ревности, буде успех следи! Мука човекова је егоизам, себељубље. То је оно што свакога хвата.

            Једном дођоше два официра на Свету Гору и рекоше ми: "Желимо да постанемо монаси". "Зашто", рекох, "желите да постанете монаси? Откуда вам је то дошло?" Ето, дошли смо овде на Свету Гору у посету, и онда нешто мислимо да останемо, јер можда ће бити неки рат". "Ајде, немојте се срамотити", рекох. "Можда ће да буде некаква рат!  И како ћете да напустите војску?" "Наћи ћемо неки разлог", рекоше ми. Шта ће да нађу. Да се праве луди... или тако нешто да нађу. "Ако са таквим мислима кренете да постанете монаси, од самог почетка нећете имати успеха", рекох им. Други, пак, када је по узрасту био спреман да се ожени, да заснује породицу, дође и каже ми: "Зашто да се оженим? Зар да стварам децу и породицу у ова тешка времена?" "Добро, рекох. А у време прогона, да ли је живот стао. Зар и тада нису радили, женили се и удавали? Да се ниси ти зморио?" "Желим да постанем калуђер", рече ми. "Ти си уморан! Какав ћеш ти трудољубиви калуђер да будеш?" Схватате? Ако неко пође да се замонаши па размишља: "Зашто да останем у свету, да стварам породицу, одгајам децу? Отићи ћу у манастир, извршићу неко послушање, одговорности немам, а ако ми нешто кажу сагнућу главу. зашто бих правио кућу? Тамо ћу имати своју келију, имаћу храну, итд", такав нека зна да је од почертка осуђен на неуспех. Постоје и такви људи. Знајте, онај ко је вредан, стално се труди. Онај ко је вредан у старању за породицу и као монах ће бити вредан, а вредан монах, да је засновао породицу, и тамо би био вредан.

            Један је тако био у неком манастиру као искушеник, и није желео да се замонаши. "Зашто, дете моје, остајеш овде?", упитао сам га. "Зато што ме калуђерска суфија подсећа на кацигу", чух одговор. Није желео да постане калуђер, да не би носио калуђерску скуфију. Подсећа га на кацигу! А кад носиш кацигу? Само понекда треба да се носи. Где ће да иде у рат! Подсећа га на кацигу! Па, шта он тражи у монаштву? Кад неко тако почне, какав ће калуђер да буде? Можеш ли да ми кажеш? На крају је постао некаква јадни калуђер, и није носио велику скуфију.

            Једном дођоше у Коливију двојица младића са косом до земље. Ја пођем да их ошишам, а они се буне. На крају сам им само направио перчине. Имао сам и једну мачку тамо. "Да је понесем", пита ме један. "понеси", кажем му. Ишли смо за Ивирон, око сат времена путем, а он носи мачку у рукама. Поче да киши. Кад смо стигли до манастира, он тражи да га приме са мачком. "Не може", рекоше му, и он читаву ноћ остаде напољу на киши. А да му кажеш да причува шкорпију један сат, казаће "не могу", али да целу ноћ седи напољу са мчком, то може.

            Један други, оде у војску па побеже. Дође у Коливију и каже ми: "Желим да се замонашим". "Иди да одслужиш свој војни рок!", кажем му. "У војсци није као код куће", каже ми. "Добро да си ми то рекао, дете, да то кажем и другима!" У међувремену су га његови тражили. Након кратког времена вратио се рано ујутро. Била је Томина недеља. "Тебе тражим", рече ми. "Шта хожеш?", рекох му. Где идеш у цркву?" "Нигде", каже ми. Данас, на Томину недељу, у Манастиру је свеноћно бденије, а ти не идеш? А хоћеш да будеш монах. Где си био?" "Био сам у хотелу. Било је тихо. У манастиру је бука!" "И шта ћеш сада да радиш?" "Размишљам да одем на Синај јер желим да живим тежим животом", "Учини једно послушање", рекох му. Уђох унутра и узех једну земичку коју су ми донели и дадох му. "Узми ову велику земичку, рекох му, да живиш тежим животом, и иди!" Такви су млади данас. Не знају шта траже, а сметње не отклањају. Где да се после жртвују?

            Сећам се, када сам служио војску, како си много пута у случајевима нужде могао да чујеш: "Господине официру, да идем ја уместо овога. Ожењен је има децу. Да му деца не остану на улици". Молили су официре да дођу на место другог, у прву линију! Радовали су се да сами страдају а да не буде убијен други, ком би деца остала на улици! Где ће данас неко да учини такву жртву! Чудна је то ствар. Једном приликом смо на положају остали без воде. Официр виде на карти да у близини има воде. Међутим, тамо су били непријатељи. "Овде у близини има воде, али је веома опасно. Ко ће да иде на напуни чутуру? Ни светло не сме да се пали". Један скочи: "Ја ћу да идем, господине официру", за њим други "ја ћу", па трећи "ја ћу! Сви су дакле тражили да иду! А ноћу, без светла, страх је велики. "Не можете сви да идете!", рече официр. Желим да кажем, како нико није мислио на себе. Нису се извлачили, па да неко каже. "Господине официру, мене боли нога", а други "мене боли глава" или "уморан сам". Сви смо желели да идемо, иако је било опасно по живот.

            Данас постоји један дух млакости - нема мужевности, нема жртве. Све је преокренуто данашњом штетном логиком. Видиш, некад су радо ишли у војску, а данас узимају потврде да су луди, да не служе војску. Гледају шта да раде, да не иду у војску. Имали смо једног капетана, било му је двадесет три године, али је био јуначан! Једном приликом га позва телефоном отац, који је био војни официр, и рече му како размишља да побегне са првих линија и да оде у позадину. А капетан повика: "Срам те било оче, да кажеш тако нешто! Само преваранти тамо седе". Био је искрен и частан, веома храбар, тако да је прешао границу и потрчао право. Његова кабаница је била изрешетана од метака, али није погинуо. Каде је био демобилисан, узео је кабаницу као успомену.

 Неразумна љубав чини децу неспособном

             Гледам ову данашњу децу, нарочито ове који студирају, и видим да од своје куће имају много штете. Иако су то добра деца, неспосбни су. Не мисле, неостељиви су. Родитељи су ти који их кваре. Родитељи су прошли кроз тешке године и не желе да њихова деца оскудевају, не желе да оскудевају ни у чему. Не развијају код деце љубав према ревности, тако да се радују и када оскудевају. наравно, то раде са добром намером. Ускраћивати деци нешто, а да она то не разумеју је штетно. Али помоћи им да изграде монашку свест, и да се сама радују када су за нешто ускраћена, то је веома добро. Међутим, том својом добротом, том нерзумном добротом, родитељи их праве на будале. Се им дају у руке, чак и воду, како би учили и како неби губили време. Тако и младићи и девојке постају неспособни. Тако та деца, и онда када не уче, желе да све добију на руке. Од добре намере почиње зло. "Ти дете моје само да учиш. Ја ћу чарапе да ти донесем, ноге ћу да ти перем. Узми колач, узми кафу"! И деца не разумеју колико је уморна мајка која им све то доноси, јер се сами не труде. И онда почиње - тањир за једнократну употребу, одело за једнократну употребу - једу пице, а не знају ни да их ставе на папир!... Тако постају сасвим неспособни људи.  Умарају се од живота. Ако им се пертла одвеже, кажу: "мама, вежи ми пертле!" Таква деца да касније постану вредна? Они касније нису ни за брак ни за монаштво. Зато кажем мајкама: "Недајте деци да стално уче. Читају, читају па им дотужи. Нека направе петнаест минута или пола сата паузе, да обаве и неки послић у кући, да се мало помуче".

            Ове зле навике савремене омладине преносе се и на монаштво. Тако видите у манастирима да има по седам писара, и сви млади и образовани, заједно са старијима. Некада је био један писар, а и тај није има два разреда гимназије, а сам је завршавао читав посао. А сада и да их је седморица и да вредно раде, не могу да саврше ни своје духовно послушање, него неко старији мора да им помогне!

 Поредак мрачних сила

             Данашња несрећна деца страдају од различитих теорија. Због тога су смућена и ошамућена. Дете, тако, једно жели да чини а чини друго. Жели да иде на једну страну, али га струја овог времена односи на другу страну. Велика је пропаганда сила таме, која заводи ону децу која не мисле много. У школама неки учитељи говоре: "да бисте успели, немојте поштовати родитеље, немојте им се потчињавати", и тако децу чине неспосбном. Та деца касније не слушају ни родитеље ни учитеље. И сматрају да је то оправдано, јер мисле да тако треба да раде. А и држава то подстиче, и они који су на власти, и сикоришћавају их и они који не маре ни за отаџбину, ни за породицу, ни за било шта, не би ли како остварили своје планове. Е, све ово, мало по мало, причињава велико зло данашњој омладини. И то веома велико зло, које води томе да деца за свог вођу имају рогатог ђавола! Сатанизам се много проширио. Чуо сам да у неким центрима, читаву ноћ певају: "сатано, ми те обожавамо, не желимо Христа. Ти нам све дајеш". Страшно! Шта вам даје а шта вам узима, несрећна децо!

            Мала деца, раздражена кафом и цигаретама... Како да видиш чист поглед, како да видиш благодат Христову на њиховим лицима! Имао је право један архитекта, када је, једној групи младих који су ишли на Свету Гору, рекао: "Наше очи су као очи покварене рибе". Дошао је на Свету Гору са десетак младића, од осамнаест до, отприлике, двадесет пет година. Он се духовно преобратио, али су младићи живели распусним животом. Једном приликом, он им даде карте да иду на Свету Гору. Пошао сам из коливије и они ме сусретоше на путу. "Сада идем, рекох им, али хајде да мало овде поседимо". И седосмо. Тада наиђоше и нека деца из Атонијаде. "Седите и ви мало овде", рекох им. И седоше. Онда архитекта рече овим који су били са њим: "примећујете ли нешто?" Они рекоше да не примећују. "Погледајте мало лица једни другима, а после погледајте лица ових других младића. Да видите како њихове очи сијају, а наше су као код покварене рибе. Замућене, измењене... А очи друге деце су сијале! Јер деца из Школе чине матаније, иду на службе. Човек се познаје по очима. Због тога је и Христос рекао: "Светиљка телу је око (Лк. 11, 34)". Колико младих долазе на Свету Гору, обилазе све манастире и постају монаси, али поред свега - како би рекли? - немају карамеле у манастирима, али имају радост од које им лице сија. У свету, пак, имају све што пожеле, али јадници ужасно живе.

            До нас са свих страна долазе различите струје. Са истока нам долази индуизам, и друге тајне религије, са севера стиже комунизам, са запада гомиле теорија, са југа, из Африке, магија и друге болести. Један младић, захваћен таквим струјама, дође једном у Коливију. Схватио сам да су га ту довеле молитве његове мајке. Када смо мало поразговарали, рекох му: "Види, дете моје, да нађеш духовника, да се исповедиш и да те помаже, и да ти сада од почетка помогне. Треба да те помажу, јер си одбацио Христа". Заплака се јадник. "Молио сам се, оче, рече ми, јер не могу овога да се ослободим. Напунили су ми главу. Дхватам да су ме овде довеле молитве моје мајке". Колико је помогла молитва мајке! Онеспособљавају јаднике када их обрлате, а онда их хвата страх, стрес и прихватају се наркотика итд. Са једне провалије на другу. Нека им Бог помогне!

            - Старче, да ли се интересују када им неко каже да је то сатанска работа?

            - Како да их не интересује? Али то треба учинити на прави начин.

            - Како такви млади могу да спознају Христа?

            - Како да спознају Христа, кад, пре него што су се упознали са Православљем, иду у Индију ког гуруа, остану тамо две три године, ошамуте се магијом, сазнају тамо да у Православљу постоји мистика па онда долазе овде да траже виђење светлости,  да траже виша стања итд. А када их питаш: "колико времена има а да се ниси причести", кажу. "не сећам се, ако ме је мајка причестила кад сам био мали". "Јеси ли се некад исповедио?" "Не интересује ме та тема". Шта ту може да се очекује? Ништа о Православљу не знају.

            - Страче, како им се може помоћи?

            - Од оног тренутка кад кажу "естабилишмент" Цркве, како да им се помогне? Схваталиш колико тако можемо да се сагласимо? Међутим, они млади који имају добро настројење бивају помогнути и прилазе Цркви.

 "Не дирајте децу!"

             - Старче, шта че бити са децом која дана одрастају без дисциплине?

            - Њима је мало тога олакшано. Родитељи који не разумеју значај диссциплине остављају деци на вољу, на карају од њих стварају пропалице. Ти кажеш једну, они теби пет безобразних! Такви могу да постану криминалци. Данашња младеж је сасвим  распуштена. Слобода! "Не дирајте децу!" А деца кажу: "сде ћемо још бити у оваквом положају?" Настоје стога да се буне, да не слушају родитеље, да не слушају учитеље, да не слушају ништа, да не чују никога. Ово им олакшава њихов циљ. Ако од деце не стварају бунтовнике, како ће та деца касније да буду у разним партијама? Видиш. јадници су сасвим демонизовани.

            Ако се слобода не развија у духовном животу, да ли ће се развити у животу овога света? Чему им таква слобода? То је пропаст. Зато и са државом иде онако како иде.  Могу ли данашњи људи да развијају слободу која има је дата? Слобода, ако је човек правилно не употребљава је катасторфа. Светски развој са овом огреховљеном слободом донео је духовно ропство. Духовна слобода је духовно потчињавање вољи божијој. И видиш, док је послушност слобода, искушење зла је представља као роптво и деца се томе супротстављају, нарочито у наше време, у коме су затровани духом бунтовништва. А природно, уморни су млади и од разних идеологија двадесетог века, које на жалост и даље искривљују дивоту Бога и Његове творевине, спуњавајући људе стресом и удаљујући их од радости, од Бога.

            Знате ли шта смо преживели када смо отпуштени из војске? Да се то догодило данашњој омладини, све би их учинило... Била је 1950-та када се завршио герилски рат. Многе класе војске су биле отпуштене у исто време. Неки су у рату били четири ипо године, неки четири, неки три ипо. И замислите, након свих тих мука, стигосмо у Ларису, отидосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Онда одемо ду хотела. Али ни тамо нису желеи да нас приме, и да платимо. Кажу ти: "Војник! Где ћемо с њима? Усмрдеће нам ћебад!" Срећом,  један официр нас је спасао - да је жив и здрав! Отишао је и сазнао возни ред вожње, када премештају вагоне итд. Сакупио нас је и сместио нас у вагоне! "Ноћу ће их, рече, премештати, али немојте да се плашите - тек ујутру ће да крену". Целу ноћ смо се клацкали. Напокон стигосмо у Солун. Неки који су били одатке отидоше својим кућама. Ми остали одосмо у Транзитни центар, али је тамо све било пуно. Одемо до хотела, и тамо ништа! Молио сам их у хотелу: "дајте ми једну столицу да седим унутра и палтићу вам дупло него што кпшта соба са креветом!" "Не може!", кажу ми. Можда су се плашили да ће неко видети како држе војника па да ће их тужити. И остало је само да  одеш напољу, и да ноћ проведеш на зиду! На свим тротоарима су били војници, као да је парада! Схваташ: да су се данашњи млади нашли у таквој ситуацији, спалили би и Ларису и Солун и целу Тесалију и Македонију! Овде где немају никаквих тешкоћа, погледај шта раде! Освајања, катастрофе... А она јадна омалдина тада, није имала никаву рачуницу. Осећали су свакако извесну горчину, али уопште нису помишљали да учине некакво зло, иако су имали да претрпе велике невоље и да буду напољу на хладноћи. Осакаћени у рату - колика је то жртва ових јадника! - а након тога, као последње "хвала" било је да псавају напољу. Правим мало поређење, какви су били млади некада а какви су сада... Свет се тако изменио, а ни педесет година није прошло.

            Данашња младеж је слична говеду које је вазано на ливади и које удара ногом, откине улар, руши ограду и почне да трчи, али се саплете, грозно повреди ногу, да би га на крају заклале дивље звери. Обуздавање је од помоћи, када је дете мало. То се види, када се рецимо успне на зид и постоји страх да не погине. "Не, не", викнеш, и мало га пљеснеш. Касније не мисли да тако може да погине, него мисли да не добије батине, па пази. Данас нема страха ни у школи, нити у војсци има зорта. Зато данас млади дају лекције роитељима и народу. У војсци опет, што је тврђа била обука, то су се боље показивали у битци.

            Млад човек има потребу да га неко духовно води, да га неко саветује и да га слуша, како би доспео у духовну сигурност, без опасности, страха и странпутица. Сваки човек, током узрастања, током година, задобија нешто од себе самог и од других. Млад човек се држи онога што је примио. Онај ко је одрастао узима оно што је корисно и од себе и од других и то користи да помогне млађем да не греши. Онај ко је млад, ако то не слуша, сам на себи испробава. С друге стране, ако слуша, има ће од тога користи. Дошли су тако у Коливију неки млдићи из једне хришћанске организације, говорећи са самопоуздањем. "Немамо потребе ни за ким. Сами ћемо наћи наш пут!" Ко зна? Можда би, на неки начин на то могли бити приморани. Када је дошло време да иду, упиташе ме како да дођу до пута, да би ишли за манастир Ивирон. "Куда да идемо", рекоше. "Добро, децо, рекох им, рекосте да ћете сами наћи пут. Вама нико није потребан. Зар нисте тако малопре рекли? Најмањи је проблем ако се загубите са овог пута. Мало ћете да се помучите, неко ће наићи и рећи ће вам: "Овуда идите". Али онај други пут, онај пут који води горе, Небесима, како ћете тај пут наћи сами без путеводитеља?" Један од њих рече. "Старац има право".

 Млади треба да пређу

испит чистоте

             Дођоше дана двоје троје студената и рекоше ми. "Страче, помолите се да положимо испит". А ја им рекох: "Молићу се да положите испит чистоте. То је много важније. Све остало долази касније". Зар им нисам добро рекао? Да, велика је то ствар да на лицима данашње омладине видиш честитост и чистоту! Веома је то велика ствар!

            Долазе неке девојке које су заиста повређене. Живе са својим младићима а да нису у браку, и не разумеју да намере тих момака нису часне, и због тога бивају оштећене. "Шта да радим оче", питају ме. "Пијаница се дружи са бекријом, али се не жени његовом ћерком". Прекините ту везу. Ако вас заиста воле, ожениће вас. А ако вас одбаце, значи да вас нису ни волели, и тако ћете уштедети своје време".

            Лукави помућује младалачке године, јер му као оружје служи буђење путености, и покушава да умишти младе у овом тешком периоду кроз који пролазе. Ум је још неутврђен, и у њему постоји велика празнина  адуховне уздржаности нема уопште. Зато млад човек, у овим кризним годинама, свагда треба да осећа потребу за саветима старијих од њега, да се не би оклизнуо на слатку стрмину светских провалија, које без пестанка испуњавају душу стерсом и за вечност је удаљавају од Бога.

            Схватио сам да једном нормалном детету, у  доба младости, није лако да постигне такво духовно стање да не прави разлику јер "нема више мушко ни женско" (Гал. 3, 28). Због тога су духоносни Оци и саветовали да дечаци не живе са девосјкама, ма како духовни били, јер је тај узраст такав да им не помаже, и искушење прља младост. Због тога је упутније да млад човек буде и глуп за девојке (или девојка за младиће) због свог духовног старања и чистоте и да понесе овај тешки крст. Јер у том тешком крсту је скривена сва сила и премудрост Божија, и млад човек је тада јачи од Самсона (уп. Суд. 15, 14 и даље) и мудрији од Соломона (уп. 1Сам. 3, 9-12). Најбоље је да пази док иде, и да не гледа десно и лево, чак ако су у питању и особе са којима је у сродству, јер их наводно презире и са њима не говори, без да се чуде и да шкоде ономе што долази од људи овога света који смишљају свако зло. Хиљаду пута је боље да бежи као дивља животиња од људи након Литргије, како би задржао своју духовну пажњу. Удаљавајући се након службе, уместо да седи и губи време у кожним оделима (или краватама) и да се духовно раздражује због огреботина које ће му на срцу направити непријатељ.

            Истина је да свет, на жалост трули, и да ако одатле и дође нека душа која жели да очува чистоту, она заудара. Овде, међутим, постији разлика, јер Бог неће тражити од хришћана који живе данас исто што је тражио од оних који су живели у ранијим епохама а који су желеи да очувају своју чистоту. Потребан је душвни мир, и млад човек ће га задобити ако уме да се бори, да се удаљи од узрока, а Христос ће му помоћи. Божанска љубав, ако се разгори у његовој души, је толико врела да има моћ д сажеже сваку другу жељу и сваку ружну представу. Када се запали ова ватра, тада се осећају божанска задовољства, које нико не може упоредити са било којим другим уживањима. Када се окуси ова небеска мана, на њега више неће остављати никакав утисак различити дивљи плодови. Због тога треба да чврсто ухвати свој волан, да се прекрсти и да се не плаши. Након мале борбе примиће велико богатсво. јер када наступи час искушења потребна је храброст, и Бог чини чуда да би помогао.

            Мени је прповедао старац Августин[12] : Као почетник је ишао у један манастир у Русији, у својој отаџбини. Тамо су скоро сви били стари и њега су послали да помаже у риболову неком човеку који је радио у мансатиру, јер се манстир издржавао од риболова. Једнога дана дође ћерка овог човека, и рече оцу да брзо иде кући ради неког неизбежног посла, а она остаде тамо да помаже. Међутим, искушење загосподари њоме, и она се без размишљања распали грешним намерама. У том моменту збуни се Антоније - то му је било световно име - јер се све догодило изненада. Он се прекрсти рече. "Христе мој, боље је да се удавим него да згрешим", и скочи право у дубоки поток! Али Добри Господ, гледајући на велико херосјтво чистог младића, који се понео попот новог Светог Мартиана[13] како би сачувао чистоту, задржа га изнад воде тако а се није ни оквасио! "када сам скочио, рече ми, са главом на доле, нисам схватио како сам се нашао усправно изнад воде, тако да се ни моје одело није поквасило!" У том часу осетио је и неко унутрашње смирење са неизрецивом сладошћу која је сасвим уништила сваку греховну помисао и сваку телесну раздраженост, која је раније настала због нечистих покрета девојке. А када је девојка видела Антонија како стоји над водом, поче да покајнички да плаче због грешке коју је починила, потрешена овим великим чудом.

            Христос не тражи велике ствари, да би нам помогао у нашој борби. Један младић ми је причао како је ишао на Патмос[14] ради поклоњења, али му је искушење поставило једну замку. Док је ишао, једна туристкиња се распали и загрли га. Он је одгурну и рече: "Христе, ја сам овде дошао ради поклоњења, а не ради заљубљивања". То рече и побеже. Увече у хотелу, у време када се молио, виде Христа у нествореној светлости. Видите шта је задобио само једним одгуравањем? Неко други се годинама бори и чини велике подвиге, да би се како удостојио нечег таквог! а овај виде Христа, само због тога што се успротивио искушењу. Наравно да га је ово духовно веома оснажило. Касније је неколико пута виђао Светог Маркела, Светог Рафаила, Светог Георгија. Једном дође и рече ми: "Помоли се оче, да поново видим Светог Георгија. Желим мало утехе, а утехе немам у овом свету!"

            А видиш у какво стање долазе други млади! Једном дође у Коливију неки младић са својим ујаком који му је био вршњак и рече ми. "Помоли се за једну девојку. Несрећним случајем је сломила кичму. Њен отац је возио, заспао је за воланом. Он је погинуо а девојка је тако настрадала. Даћу ти њену фотографију". "Нема потребе", рекох. Док смо разговарали, ја узмем фотографију и имам шта да видим! Девојка лежи доле а двојица је држе. "Ко су јој ови", упитах. "Пријатељи", каже ми. "А ово шта је?. "Не, каже, то су јој пријатељи". Немој погрешно да разумеш децу", рече ми његов ујак, "таква је данашња омладина". "Помолићу се, рекох у себи, али не да јој поправи кичму него да јој исправи ум. И њој и теби, изгубљени човече". Где је честитост? Требао је ујк да га узгрди. Духовна деца... да има духовника и да се нађе у таквом стању! Чак није било разлога да је двојица тако тегле, а други да ми показује фотографију! И нису ни помислили да тако нешто није у реду. Мене то не дотиче, али то није исправно. Какву породицу ће створити оваква омладина? Нека их Бог просветли да дођ к себи.

            Са каквим су одрицањем некада, девојке чувале своју чистоту! Сећам се да су током рата неки сељани били принуђени да у зиму са својом стоком оду у брда. Мушкарци су од смрзнутог дрвећа напавили некакву кровињару да се заштите од хладноће. Жене су, пак, биле приморане да се ту сместе заједно са њима познатим љуима из њиховог села. Једна девојска и једна старица су биле из неког удаљеног села, и оне су биле приморане да буду у једној од ових дрвених кровињара. Ту су, на жалсот били и неки безбожни страшљивци који нису много марили што је рат. Нису саосећали са својим ближњима који су рањавани и гимули, него су, када би нашли времена, гледали како да сагреше, јер су се плашили да случајно не погину а да се не иживе довољно. А требало је, макар у време опасности, да се покају. Један такав, који као што рекох, ни у време рата није марио за покајање, већ је вребао прилику да греши, толико је ружно узнемиравао девојку, да је она због тога, била приморана да бежи. Она је радије одабрала да се смрзне, па чак и да умре напољу на хладноћи, само да не изгуби своју чедност. Када је сирота старица видела да је девојка побегла, пође и она за њом да је тражи, и нађе је на тридесетак минута хода, под надстрешицом црквице[15] Светог Претече Јована. претеча се бринуо о честиту девојку и довео ју је у своју црквицу, за коју девојка уоште није ни знала да постоји. И шта даље учини Свети Претеча! Пробуди једног војника[16] из сна, и рече му да иде до његове црквице која је била у близини. Устаде, дакле, војник и крену у ноћ осветљену снегом, и дође до црквице за коју је отприлике знао где се налази. И шта види! Једна старица и једна девојка, у сбегу до колена, поцрнеле и укочене од хладноће. Војник одмах отвори црквицу, и некако уђоше. Војник није имао ништа да им да осим једне мараме и рукавица, за које им рече да стављају наизменично. Оне му испричаше о искушењу које их је снашло. "Добро, рече војник девојци, како си се одлучила да побегнеш усред ноћи, у зиму и у непознатом крају?" А она му одговори: "Ја сам само то могла да урадим, а веровала сам да ће ме Христос избавити". Тада војник, спонтано, са саосећањем а не просто да би их утешио, рече: "Вашим мукама је дошао крај. Сутра ћете бити код своје куће". Оне се веома обрадоваше овим речима. И заиста, Л.О. М.[17] се покренуо, пут је отворен, и следећег дана ујутру, војска која је тамо била се склонила, и ове јаднице отидоше својој кући. Ове Гркиње које су биле одевене, а не обнажене, благодаћу Божијом, треба да се диве и да благодаре. Након овога, она звер[18] - нека ми Бог опрости - оде и исприча команданту, како је неки војник развалио врата црквице и унутра пустио мазге! Командант му рече: "Не верујем да је он тако нешто учинио!" И тај је на концу завршио у затвору.

 

Истинита љуав рађа код младих сазнање

 

            - Старче, они који би желеи да униште друштво, нападају на темеље, на корен, на децу, како би постигли свој циљ.

            - Неће у томе успети. Зло ће уништити њих саме. У Русији су била велика страдања и видиш шта се догодило након само три генерације. Видиш шта се сада догађа! Господ није напусто своје. Нити ће грехе данашње младежи судити на исти начин као што је судио у наше време.

            - Старче, како долази до тога, да неки малди који живе сасвим светским животом, по питањима вере дају веома исправне одговоре?

            - Ови млади имају добро настројење, али не могу да се обуздају и да се приближе вери. Због тога дају исправне одговоре. Жели да кажем, ако неко хоће да крене неким путем - он то жели, али не може да крене. Онај ко гледа како покушава, треба то да цени. Такве људе Бог неће напустити, јер немају у себи злобе. Доћи ће час када ће имати снаге да крену напред.

            - Како се може прићи млдима који су застранили?

            - Љубављу. Ако постоји истинита, изворна ( = непатворена) љубав, млади то одмах примају и прилазе. Млади долазе у Коливију, са различитим поблемима. Примим их, почастим их, причам им, и ускоро постајемо пријатељи. Отварају своја срца и примају моју љубав. Неки, злосрећни, тако су учвршћени! Траже љубав. Међутим, види се да нису осетили љубав ни од мајке ни од оца. Када са њима састрадаваш, када их волиш, заборављају на проблеме, на наркотике, нестају и болести, остављају се и безакоња, и враћају се на Свету Гору као благочестиви поклоници. Јер на неки начин су спознали љубав Божију. И видим да у себи имају великодушност која ти слама срце. Да не примају економску помоћ, када им треба, него да се прихвате посла а у школу да иду увече. Ти млади људи заслужују да им се помогне. На новој железничкој станици у Солуну постоје куће, где многи млади, девојке и младићи бораве заједно. У простору који је довољан за троје борави по њих петнаесторо. Они потичу из растурених пордица - шта да раде, да краду? Али имају честитост и не могу да краду. Годинама сам многима говорио да им приђу, да им помогну. Говорио сам да сагаде некакав храм да их тамо окупљају. Сада имају једну малу црквицу, посвећену Апостолу и ђакону Филипу, заштитинику жељезничара.

            Одувек сам знао да ако неко од малене не искористи прилике које су му дате, ђаво ће их искоритсти. Зашто каже пословица: "врело гвежђе се лепи"[19]? Ковачи, када желе да прилепе два комада гвожђа - не мислим данас када имају апарате за заваривање - стављају гвожђе у ватру, а онда сипају врлу воду, и тако га лепе. А ако се охлади, онда неће да се прилепи. Исто хоћу да кажем и за младе. Када им се пружи прилика, ако је не искористи, касније ће почети да се бави другима, да суди, да осуђује, јер се благодат Божија удаљила. Док, ако има божанску ревност и ако пази, напредоваће. Због тога родитељи, колико могу, треба да помогну деци док су мала. Деца су као празне кутије. Ако се испуне Христом, свагда ће бити близу Њега. Ако не, веома је лако да, када одрасту, крену странпутицом. А ако су као мали дбили такву помоћ, ако се касније мало и удаље, поново се враћају. Дрво које се помаже уљем не трули. Ако се деца мало помажу благочешћем и страхом Божјим, касније немају тескобе.

 

Поглавље 4.

 

Дрскост и немање части

 

            Бестидност протерује побожност

 

            - Старче, одакле долази бестидност?

            - Бестидност је дрскост, и она далеко изгони страх Божји, као дим који користимо да бисмо отерали пчеле од кошнице.

            - Страче, како да се ослободим бестидности?

            - Сматрас себе мањим од свих. За то је потребно много смирења. Као најмањи, треба да према свој браћи својој имаш поштовање и чествовање. Своје мисли треба да излажеш смирено, не показујући се као онај ко све зна. Тада ће те Бог посетити и напредоваћеш. Пасивна (прикривена - прим. прев.) бестидност је твој највећи непријатељ, јер то изгони благочешће. Обично за бестидношћу следи бунтовништво и, у почетку се, рађа неосетљивост и незаинтенерпваност за мале грехе, на које се човек, мало по мало, навикава и на њих почиње да гледа као на нешто природно ( = нормално). Тако, међутим, у души не остаје ништа друго до узнемиреност. Човек чак не може ни да разуме шта му је, јер му је срце споља запрљано (=ублатњављено) па не осећа колико је тврдоварат.[20]

            - Какав је, страче, однос простодушности и бестидности?

            - Једна је ствар простудшност а друга бестидност. Простодушност у себи има и благочешћа и нечег дечијег. Бестидност је безобзирност.

            И у непосредности много пута има бестидности. У непосредности и у простодушности много пута се, уколико човек не пази, крије много бестидности. Каже. "Ја сам по карактеру непосредан", или, "ја сам једноставан", и онда говори бестидно, а да то и не схвата. Међут,. друго је простодушност а друго је бестидност.

            - Старче, шта је духовно сабирање?

            - Духовно сабирање је страх Божји, са добром мишљу. Тај страх, његово присуство, доноси радост и точи мед у срце - духовни мед! Видиш, једно мало детенце, које је стидљиво поштује свог оца, стиди се, и од стида не гледа свог оца. Ако нешто хоће да пита, поцрвени! Да га ставиш у иконостас. Друго дете размишља: "То је мој отац", и безобзирно иступа напред. А кад нешто жели, захтева да му се да, и удара ногама као да прети.

            У доброј породици деца живе слободно. Постоји поштовање, али деца нису притешњена, нема војничке дисциплине. Деца се радују свом оцу, својој мајци, и они се радују њима. "Љубав не познаје срам", каже Авва Исаак.[21] Постоји страх, али са добрим размиљањем. У оваквој љубави постоји чествовање и поштовање, и она побеђује страх. Неко је стиснут, оклева, али се и плаши, јер не постоји стварна сабраност. Други је сабран, али се не плаши, јер стварно има духовно сабрање. Када је неко духовно сабран, осећа радост. Детенце, тако, воли свог оца и своју мајку, али је и безобразно на неки начин, јер се не плаши да ће га истући. Узима очев шешир, и ако је овај официр, баца га и радује се. Оно има једноставност, али није бестидно. Треба да разликујемо једоставност (= простодушност) од бестидности. А после ћујеш девојку која седи беспослена, како говори мајци: Мама, донеси ми чашу воде! Да буде хладна! ... Е, није хладна. Рекох ти да ми донесеш хладну". Тако почиње, и после говре. "зашто да се жена плаши мужа?"[22] У страху је међутим и поштовање, а у поштовању љубав. Жена треба да поштује мужа, а муж треба да воли жену. Али данас је све срозано, и породица се распада, јер су јеванђеље бацили под ноге. "Жена треба да слуша", говори муж. Али ако немаш љубави, други те не чује, и не можеш ни чашу воде да му потражиш да ти донесе. Када неко поштује другог, самога себе поштује, али себи не полаже рачуна. У поштовању другога може бити частољубља, али ако се човек пази, онда то избегава.

 

Поштовање старијих

 

            - Страче, често сам ружно говорио са старијима. Схватам да сам грешио и то исповедам.

            - када то разумеш и исповедиш. мало пои мало ћеш омрзнути себе са добром мишљу, смирићеш се, и тада ће доћи благодат Божија, а ова ружна навика ће нестати.

            - Старче, више пута сам говорио бестидно, искушавајући љубав браће, али се плашим безобразлука.

            - Не може тако, ти си још млад! У једној породици, одрасли су ти који кушају децу и са њима се играју, а не мали са одраслима. Тако се радују и мали и велики. Не иде да једно дете искушава свог оца или мајку. Не иде да једно дете искушава деду или баку. Замисли да неко дете, са добрим намерама, крене да дави оца за врат? Али кад одрастао зачикава дете, оно се радује и задовољно је. Тако и одрастао пшостаје као дете и заједно се радују.

            - Старче, када своје мишљење кажем неком старијем, а он ми каже нешто за шта ми разум говори да није исправно, требали да се са њим сагласим?

            - Не, не треба се сагласити са нечим што је зло. трба да кажеш оно што је исправно, али на добра ( = исправан) начин. "Можда то ипак иде овако? Кажем то као своје мишљење". Или да кжеш: "Имам овакво мишљење". Тако се, као магнетом, привлачи благодат Божија. Има и оних који по навици, а не из намере, износе своје мишљење на безобзиран начин.  Међутим, свакоме, какаков год био, треба поштовање старијих. Али и старији, на неки начин очкује поштовање. И ако и има неких грешака, има и својих добрих страна, има искуства итд. Ти, када те питају, кажи своје мишљење смирено и са поштовањем, ако у себи и не верујеш да је баш онако како ти кажу, јер други може да зна нешто што ти не знаш или о чему ниси размишљао. Када је неко млад, тада, када на пример, чује расправу о некој ствари, и мисли да је оно што он о томе мисли најисправније, ако води рачуна о саговорнику, треба да каже. "изгубио сам исао". А ако је саговорник неко ко је по годинама старији, треба да каже: "Измаче ми једна ружна (= погрешна) мисао". Ако неко каже и нешто што је тачно, али при том нема одговрности ( за другога - прим. прев.) то што каже је дрскост.

            - Када говорите о старијима, мислите ли на године или на духовни живот?

            - Углавном на године. Јер, видиш, онај ко је узнапрдовао у духовном животу, поштује онога ко је по годинама старији од њега.

            - Старче, да ли је природно да човек више поштује некога ко је млађи али је духовно више напредовао, од некога ко је старији али је напредовао мање?

            - Не, ово није правилно постављено. Ако је неко старији, треба га поштовати макар због година. Старијег ћеш поштовати због година, а млађег због духовности. Када постоји поштовање, тада и млађи поштује старијег и старији млађег. У поштовању је љубав. Апостол Павле каже: "Подајте свакоме што сте дужни: коме порезу - порезу, коме част част" (уп. Рим. 13, 7).

            - Ако млађи приговарају старијима, то је зло?

            - Ово је типично за данашњу младеж. Али Писмо нам говори "ако ти згреши брат твој иди и покарај га насамо", а не каже "ако ти згреши отац твој" (уп. Мт. 18, 15). Данашња омладаина размишља са противљењем, не схватајући то. И такав начин размишљања сматрају природним. Говоре бестидно и кажу ти: "Рекао сам једноставно". Искушани су правим духом овога света, који ништа не поштује. Нема поштовању у односу млађих према старијима, и не разумеју какво је ово зло. Када млад човек без поштовања говори старијима, да би тако наводно изразио своју личност, шата очекујеш? Потребно је много пажње. Савремени дух овога света, каже. "Не слушајте родитеље, не слушајте учитеље, итд". Због тога су најмлађа деца данас најгора. Одрасли такође шкоде тој истој деци, јер њихови родитељи не схватају какво им зло чине тиме што им се диве и сматрају их паметнима кад говоре бестидности.

            Тако су једном у Коливију дошла два дечачића од осам - девет година, заједно са својим оцем. Један га држи за леву, а други за десну руку. Тамо је био и један мој познаник, иконописац, добар дечко и добар уметник - за један минути, и може да нацрта некога. "Дионисије, рекох му, нацртај децу како седе заједно". "Да видимо, рече, да ли ћу успети, пошто се мрдају". И поче да црта. кад ће један од дечака: "Да видимо бре будало, шта си урадио". Мали уопште није имао страха. "Таква су данашња деца оче, рече ми и настави да слика". А мени крв навре у главу. А њихов отац седи, као да се ништа није догодило! Да тако каже човеку од тридесет година, а он их слика! Безобразлук, безбожност је то! ... Страшно! А после ће неко од такве деце хтети да постане монах. Колико је труда потребно да такво дете постане добар монах! Кад мајке не воде рачуна уништавају своју децу. Мајке су ту најодговорније. У Русији, ако се нешто и променило, то је зато што су се мајке кришом држале вере и благочстивости и што су на тај начин помагале деци. Добро је да још увек има мало пажње у хришћанским породицама иначе би смо се скроз исквраили.

            - Могу ли  таква деца, старче, када одрасту, ако желе, касније да се промене или да постану монаси?

            - Ако верују да није добро оно што су чинили, Христос ће им помоћи. Ако у човека уђе добра узнемиреност, онда прима прима (благодат). Али, ако сматрају да имају право, и говоре игуману или игуманији: "Какву диктатуру имамо овде? Ко је чуо за овако нешто у данашње време?", како ће се исправити. Долазили су понеки калуђери са немром да ми говоре овакве глупости.

            Мало по мало, поштовање се сасвим изгуби. Долазе у Коливију млади, па поседају једни преко других, а старији немају где да седну. А, опет глдам, ако се пањ налази два корака даље, тешко им је да оду да га донесу, да би сели. Ја треба да им донесем. И гледају ме како га вучем а не долазе да га узму. Хоће да пију воде, а неће да оду да сами узму. Треба ја да им доносим и по други пут. Не оставља то заиста на мене неки утисак - тако велика деца - долазе по њих тридесеторо у друштву, гледају ме како доносим кутију ратлука и бокал воде, како вадим чаше да их поставим, Мисле да као кад оду у ресторан или у хотел па им дође конобар, да тако и у Коливији има конобара. Пет шест пута сам морао да се потрудим, да донесем воду и да је ставим пред њих. "Донећу вам воде, децо, али то вам неће помоћи".

            У градском превозу, гледаш малу децу како седе, а стари стоје. Млади седе са ногама једни преко других, а одрасли стоје, уместо да уступе место неком старијем. Али млади не дају. "Платио сам, каже, за ово место", и наставља да седи не извињавајући се никоме. Каква је дух некада владао! Жене су седеле са десне и леве стране улице, а када наиђе свештеник или неко старији, устајале се, и деца њихова су се овоме учила.

            Колико су пута устајале! Старији, озбиљни људи, са звањима разговарају, а деца их безобразно прекидају у разговору да би причала глупости, и то сматрају успехом. Да помисе да прекину - ништа од тога. Треба да их посрамиш да би прекинули, другачије не иде! Нигде у Патерику ( = Отачнику) не стоји да млади тако говре. Старечник говори: "Рече старац", а не "рече младић". Некада млади нису говорили пред старијима и били су срећни због тога. Нису чак ни седели тамо где седе одрасли. А ако је неко дете ружно говорило својим родитељима, није смело да изађе напоље од стида. И на Светој Гори, ако неко није био сед, није се пео да пева.  А данас видиш (како поје) и искушеници и они који још нису ни искушеници! ... Тако нече научити да заједничаре у поштовању и благочестивости.

            Можеш видети и ученика Атониаде, како се обраћа рекроту, који је и владика. "преосвећени ректоре, да говоримо као једнаки". Ето доле се стигло! Зло је што ти каже:"Зашто, шта сам рекао? Не схватам". Не каже: "Опростите, имам ли благослов да кажем једну реч? Може да буде и бесмислица", него реч по реч као да то нема никаквог значења: "Твоје мишљење и моје мишљење". Схваташ: Овај дух је нажалост ушао и у диховни живот монаштва. Послушај искушенике како говоре: "Рекао сам то старцу, а он ме не разуме! Рећи ћу му поново." "Добро, како ћеш му то "поновити"? То је као да кажеш: "Старац се није поправио". "Зашто, каже, не могу да изнесем своје мишљење?" Да скочиш у вис од таквих ствари. И на крају ти каже: "Ожалостио си се? Опрости". Опростићу му, али не због тога што је рекао, већ због тога што ми је крв јурнула у главу!

 

Почињу да суде и Богу

 

            - Старче, код нових нараштаја постоји једно расположење да свему и свакоме суде. Да ли је тако било и некада?

            - Не, некада није било тако, то је дух овог времена. данас није довољно што осуђују лаике, што осуђују политичаре и црквене људе, данас суде и Светитељима и долазе до тога да суде и Богу. "Бог је, кажу, у том случају требало да учини нешто. Није поступио исправно. Бог то није требало да учини! Чујеш ли тај разговор? "Дете моје, куда идеш?" "Зашто? Говорим по свом сазнању", каже ти и не схвата колико у томе има безобразности. Дух овога света уништио је многе добре ствари. У тако лошем стању, у богохулству, зло напредује. Осуђују Бога и уоште их се не дотиче што је то богохуљење. Има и оних који су дорасли, ако имају и мало разума, почињу. "Овај је збркан, овај је слап, други ради тако и тако", говоре, и никад се не извињавају.

            Дође једном један у Коливију и каже ми: "Бог ово није требао тако да учини". "Можеш ли ти, рекох му, да један каменчић држиш у ваздуху да лебди? Ове звезде које гледаш, нису само оругле сфере које сијају. Оне су чврста тела која се окрећу и која се тако држе, а не падају". "Колико ја знам, то не би требало да буде тако", реч. Чујеш ли ти овај разговор! Зар ми да судимо Богу? Дође логика и нестаде вере у Бога. И шта год да му кажеш, одговара: "Опрости, али моје знање ми говори другачије. Зар не могу да кажем оно што знам?" Шта Бог слуша да причамо! Срећом, те нам то не узима за зло.

            У Старом Звету је записано како Бог говори Израиљцима: Протерајте Хананејце сасвим из земље" (уп. Пон. зак. 7, 2 итд). Бог је знао зашто је то рекао. Али неки од њих рекоше. "То баш није човекољубиво. Одбацимо то, немојмо то учинити". Међутим, касније су забали у неморал, у идолатрију, и своју децу су жртвовали идолима, како што каже Псалам[23]. Све што чини, Бог зна због чега чини. Неки бестидно говоре: "Зашто би Бог чинио страшне ствари?" Тако почиње суђење и након тога у човеку нестаје сваког духовног стања, те више нема нимало благодати Божије, да би схватио мало дубље, да би, дакле, схватио, због чега је Бог тако поступио. То "зашто?" представља суђење, преузношење, егоизам.

            - Неки малди, старче, питају: "Због чега је било потребно да Христос буде разапет? зар није Бог могао да спасе свет на другачији начин?"

            - Он нас је спасао на такав начин и није на људима да питају зашто то није другачије урадио! Има и оних који говоре. "Бог уопште није страдао. Син се жртвовао". Један отац би, према мом мишљењу, пре пристао да сам страда него да страда његов син. Колика је то мука за једног оца да жртвује своје дете за друге. кад не разумеју шта је то љубав, шта можеш да им кажеш?

            А један други ми каже. "Адам је имао двоје деце, Авеља и кајина. Где је кајин касније нашао себи жену?" Али ако неко пажљиво чита Стари Завет, видеће да је Адам "родио много синова и кћери" након Сита. Кајин[24] је побегао у планине након убиства свога брата, па није знао да је жена коју је узео његова сестра. Тако је Бог то устројио, да људи буду из једног колена, да не би постојала злоба и злочин. Учинио је то Бог да би људи рекли: "Од истоих смо прародитеља, од Адама и Еве" и да би се тако избегла људска злоба. И упркос свему томе видиш каква све зла постоје данас!

            Шта сам све чуо од таквих неких који долазе у Коливију! Кажем им: "Боли ме глава а немам аспирин". Након тога одлаже тужни. Не разумеју зашто сам им рекако да ме боли глава, и говоре: "Толико смо се трудили да дођемо овде да би нам об рекао како га боли глава!" Други ме питају: "Да ти донесемо аспирин?"

 

Бестидност изгони благодат Божију

 

            Потребно је много пажње. Неуредно и непажљиво поступање ( = делање) је препрека за божанску благодат. Недостатак честитости је највећа препрека за приближавање благодати Божије. Колико су млади непослушнији толико се више удаљавају од благодати Божије. Слобода овога света не протерује само благочестивост. него и светску мудрост. Дошли су тако, овде у Коливију неки млади, и вичу свом оцу: "Еј, тата, има ш цигару? Попушио сам моју". На шта то личи? Чак и да пуше, треба да пуше кришом. Данас као да то није ништа! како да на концу не остану сасвим без благодати Божије? Данас девојке вређају своју браћу, и пред родитељима користе тако прљаве речи, а отац ништа на то не каже. Мени се коса на глави диже кад то чујем. Кад останем сам, кажем и више него што треба.

            Окружење које влада у свету и родитељи у свету уништавају своју децу. Световно окружење много штете наноси. Мало је младих који су сабрани и честити.  Много је више младих који су бесни ( = дивљи, необуздани), а то ја зато што се понашају бестидно. Многи родитељи ми доводе своју децу и говоре: "Оче, моје дете је ђавоимено". А видим да није ђавоимено - нека Бог сачува! мало је маладих који су стварно ђавоимени. Много је више оних који имају једно спољашње искуство са демонима. Ђаво им, дакле, споља наређује, није у њима, али и од споља он завршава свој посао. Одакле то потиче? Од бестидности. Када се деца са бестидношћу обраћају старијима, благодат Божија се удаљује. А када се удаљи благодат Божија деца постају дивља и чине безакоња. С друге стране, деца која су благочестива, која имају поштовања, која слушају своје родтитеље, своје учитеље, старије, стално римају благодат Божију и имају Његов благослов. Њих покрива благодат Божија. Са великим чествовањем Бога, са великим поштовањем према старијима, у душу долази и велика благодат Божија, која је радује, док је благодат сасвим не обасја. Благодат Божија не долази на оне који се буне. Она долази на оне који ревнују, који су разборити и који се показују благочестиви. Такви имају поглед који зрачи! И што више поштовања имају према родитељима, утолико више примају благодат Божију.

            Онај, међутим ко почиње: "Не, не желим ово, желим оно руго", и ко то чини безобразно, такав ускоро постаје бунџија, постаје ђаво ( јер "ђаво" значи клеветник, али и противник - прим. прев.). Зато је и Непријатељ ( = ђаво) желео да свој трон постави изнад престола Божијег. Видите, сви млади који врше вољу његову, постају бунтовници. Ако се ови млади не покају, ако се не извуку из таласа који их даве, и ако наставе да се бестидно понашају, тада - Боже сачувај! - настаје двоструко остављење и долазе у ситуацију да и Богу говоре ружно, и сасвим потпадају под власт злих духова.

 

"Поштуј оца и матер своју"[25]

 

           

            Докле су стигла данашња деца! Не држе ни једно мишљење. Немају поштовања, али су егоисти и нервозни. Злоупоптребљавају слободу. Дете каже својим родитељима: "Пријавићу вас полицији". Дете које има петнаест година и које је направило велики прекршај, када га је отац ошамарио, напише тужбу и тужи оца суду. А отац на суђењу каже. "Неправедно ми судите, јер да гс нисам тада ошамарио, затворили би моје дете у затвор. Тада небисте патили ви, него бих ја патио". Приђе дечаку, удари му два шамара и рече: "због ова два шамара ме осудите, а не за онај. Сада ме ставите у затвор, јер сам га за малу ствар ударио".

            Желим да кажем, докле су стигла деца. На овај начин данас размишљају. Некада су нас родитељи тукли, ударали нам шамаре, али нам нису допуштали да недолично говоримо. Добиали смо батине као и миловање, а да се и не супротстављамо и да не знамо да ли смо погрешили много или мало. Веровали смо да су и батине за наше добро. Знали смо да нас родитељи и воле и када нас кажњавају, и кад нас чувају и кад нас ошамаре. Јер и шамар и миловање и чување родитеља, све - како би се рекло? - је из љубави. Кад родитељи бију своју децу, срце им уздрхти. А дете, када добије шамар, заболи га образ. Већи је бол у срцу родитеља, од бола на образу. Мајка, шта год да ради деци, било да их кажњава или да их бије или да их милује, све то чини из љубави, и све то долази из истог материнског срца. Када, међутим, деца то не разумеју и када говоре бестидно, супротстављају се и тврдоглаве, тада изгоне из себе благодат Божију, и тада подлежу одговарајућим демонским утицајима.

            - Старче, зар не постоје и лоши родитељи?

            - Да, али тој деци, која имају такве родитеље, помоћи ће Бог. Бог није неправедан. Дивље маслине су пуне горчине. Ту на путу за Коливију расте дивља шљива. Рода не доноси јер је пуна шљива. Гране се сломе од превише плодова. Тако и данас, поред свега што им се пружа, не доносе рода.

 

Јаз међу генерацијама

 

Свет је постао лудница. Мала деца излазе о поноћи, а требало би да излазе по дану. Затворени су у зградама и подражавају начин живота одраслих. Шта да раде та деца, шта да раде њихови родитељи? "Родитељи нас не разумеју". Долазе родитељи и кажу ми: "Деца нас не разумеју". Створио се јаз између деце и родитеља. Да би се то превазишло, потребно је да родитељи сагледају ствари из угла деце и деца из угла родитеља. Јер ако родитељи данас не васпитавају своју децу, ни она касније неће васпитавати своју. Јер ако они данас не чују и не поштују своје родитеље, и њих ће касније мучити њихова сопствена деца, јер ће деловати духовни закон.

- Старче, нека деца кажу да им шкоди љубав родитеља?

- Немају право. Када деца имају у себи ревности, онда им не шкоди љубав родитеља. Ако искориштавају њихову љубав, пропашће. Ако дете има штете од родитељске љубави, онда је оно, у суштини, премећено. Док би требало да благодари Богу за своје родитеље, за љубав њихову, оно се жалости, што га воде путем врлине, а нека друга деца немају родитеље! Шта рећи! Ако неко дете не види своје родитеље као доброчинитеље и ако их не воли - још више ако родитељи имају страха Божијег - како је могуће, да такво дете, поштује и воли Бога, великог доброчинитеља и Оца свих људи, а што је у младалачком добу и иначе теже разумети?

 

Поглавље 5

 

Унутрашњи беспоредак и спољашњи развој

 

Јадници овога света облаче се

а то што облаче је у њима

 

            - Старчем дајте ми благослов.

            - Благословим да чиниш духовни карневал као Света Исидора[26] јуродива, како би изградио једну добру дволичност.[27] Видиш, јадници овога света славе своју светску дволичност, облачећи на себе оно што је у њима.[28] Некада су карневали били само једном годишње, на покладе. Данас стално има некаквих каревала.... Свако се облачи како хоће! Људи су данас заиста постали чудни. Полудеше! Мало је оних који су прибрани, часни, биуло да су у питању мушкарци, жене или деца. Жене су, пак посебно грозне. Када сам данас ишао у град, видео сам једну са врпцом дугачком као завој, са чизмама до горе и са једном кратком марамом. Кажу ми: "То је мода!" Друге, опет иду са некаквим танким штиклама! Ако с тим само мало ходају, мораће да иду код ортопеда... А какаве су фризуре, немој ни да питаш! Гледам јеног - нека ми Бог опрости - какав је то човек био био? Са некаквим бесним изразом лица, са цигаретом у уцтима, пуши, а очи му црвене! ... Сада кажу да је неко правило да не пуше код куће кад имају малу децу. Међу њма, та јадна деца су од рођења пушачи! Људи страдају иод силних кафа, праве неке гримасе... Отишла је благодат Божија. Сасвим их је напустила!

            Сећам се, када сам био на Синају. Колико ме је само болело када сам гледао туристе који су долазили у манастир! како је то било ружно! Као да сам гледао дивне византијске иконе, бачене на ђубре, само што су ови туристи, сами себе бацили. Једном сам видео једну која је носила нешто као фелон[29], и рекох: "Хвла Богу да неко нешто пристојно, макар и да личи на фелон, није као код ових других". Али кад се враћала, имам шта да видим, сва је била деколтирана!

            Докле је свет стигао! ... Послали су ми слику једне невесте ( = младе9 да се помолим за срећу тог брака. Имала је на себи неку грозну венчаницу. Такво облачење је непоштовање Свете Тајне, и светог црквеног тла. Духовни људи а не мисле! Шта други да раде? То кажем због тога, што ако се у манастирима не држе правила, где ће их држати. Данас су људи сасвим неумни.

            Раније када је било макар двоје Христа ради јуросивих, било је мање лудих на свету. Можда треба да моилимо ово двоје јуродивих Христа ради, да се поново прихвате свог јуродства? Данас свуда видиш и чујеш најчудноватије ствари. Каже ми један - прекрстио сам се када сам чуо - да је данас модерно код ових лењиваца, да поцепају своју одећу, да је после исеку па да ставе закрпе. Добро, нормално је да неки радник изгледа тако, али да тако изгледа нека ленштина! ... Тај што ми је то рекао, поједноставио је. "Та ти кажем, старче, нешто јео чудније: моја жена је једном ишла у Омонију, и тамо је видела како дете из породице наших пријатеља, има панталоне исцепане од позади. "Дете моје, каже му, погледај се од позади..." Ма пусти ме, каже, то је мода"! Јадна та деца!

            - Старче, да ли је исправно то што неки носе на гардероби ликове Светитеља?

            - Ако је на блузи или на мајци, добро, нема везе. Боље је тако, него да ставе ђавола. Али ако је на панталонама, онда стварно не иде, онда је то безбожно. Ето, када је Патријарх Димитрије ишао у Америку, неки су правили мајце са ликом патријарха и цркве Свете Софије.

            - То су чинили из благочестивости?

            - Па нису то чинили Јевреји, него хришћани. Има и неких који чине добра дела, као што постоје и добри лекари, а и они лоши!

            - Старче, сво ово безакоње је под утицајем странаца?

            - А одакле би било? Због тога су у моје време гоорили: "Људи из Смирне су..." Јер је то био приморски град и долазило је тамо много странаца. Свети Арсеније је био веома строг по овом питању. Била је тамо на фаросу нека млада, која је носила некакаву шарену смирнску мараму. Стално јој је Свети понављао да је баци и да носи онакву какву су носиле и остале жене. Али она га није слушала. Једнога дана, када је Свети Арсеније виде да поново носи ту шарену мараму, рече јпј строго: "Болештине Француске на Фаросу не желим. Ако не послушаш, децу коју ћеш родити, након што се крсте, однеће анђели а ти нећеш имати радости". И ни тада није послушала, и двоје деце јој умре. Тек тада дође, баци ону мараму, и оде код Светог Арсенија да тражи опроштај.

            - Старче, да ли тамна одећа помаже у духовном животу ономе ко жели да постане монах?

            - Да, тамна одећа много помаже. на тај начин се човек удаљава од света, док се шареном одећом везује за свет. Онај ко каже: "Ићи ћу у манастир и тамо ћу носити црнину. Ићи ћу у манастир и тамо ћу вршити правила", такав ће и тамо кад оде,  чинити црне ствари. Када је неко у свету и када са радошћу чини оно што чине монаси, такав се и свету духовно радује, и у монаштву ће напредовати два по два и три по три степеника.

            - Старче, често пута, млади који су побожни и који се облаче благочестиво имају много проблема са одраслима.

            - Ако верују и ако то чине од срца, привешће и одрасле на своју страну. Знао сам једну девојку која је носила црнину и рукаве до доле. Била је благочестива! Каже јој једном једна модерна старица: "Не стидиш ли се девојко, да носиш црнину и дугачке рукаве?" А она јој одговори: "пошто не видимо ваш пример, онда ћемо ми носити црнину". Тако ју је придобила.

            Видиш, та жена је недавно постала удовица а носила је шарено. Али шта да кажеш? Моја сестра је пре дведесет три године постала удовица, и од када јој је муж умро, није скидала црнину. ја сматрам блажену удовицу која носи црнину целог живота, и која живи чистим духовним животом прослављајући Бога, без роптања, док несећницама сматрам оне које носе шарену одећу и и у складу са таквом одећом живе.

 

Данас не може да се разликује човек од жене

 

            Некада сау да би искушали мудрост Соломонову, довели групу дечака и девојчица, слично одевених, да их он раздвоји. Он их одведе до једног врела и рече им да плвају. По начину како пливају, разделио их је. Девојчице су скакале пажљиво, стидљиво, док су дечаци скакали на главу и длановима пљускали.

            Данас мишкарци тако много опонашају жене да ного пута не можеш да их разликујеш. У стара времена си са педесет метара могао да разликујеш да ли је неко мушкарац или жена. А данас, често пута, ни изблиза не можеш да разликујеш ко је шта. Не схваташ - мушкарац је? - жена је? Због тога и постоји пророштво да ће доћи време када неће моћи да се разликује да ли је неко мушкарац или жена. Старац Арсеније Спилеотис, рече једном младићу који је имао косу до земље: "Добро, шта си ти? Младић или девојка?" Није могао да разликује. Касније су их на Светој Гори шишали. Сада долазе као под конац... Ја сам их шишао маказама којима сечем коноп када плетем бројанице. Колико њих сам само ошишао! Шишао сам их иза цркве. кад дођу такви, кажем им: "Треба ми косе за неке ћелавце да им залепим... Учините ми љубав да вам мало косе одсечем! Шта да радимо сад?

            - И то су прихватали?

            - Важно је на који начин им приђеш. Не почнем. "Како је то грозно. зар се не стидите? Не поштујете ову свету земљу!" Него им кажем: "Бре децо, ви са том косом исмејавате своју мушкост. Да видите некога како по Омонији шета са женском ташном, на шта би то личило? Зар то иде? `Ајде да одсечете косу!" И онда их шишам. Знате ли колико сам косе скупио? Понекад, ако се неко мало буни, и почне да пита "зашто", итд, кажем му: "Шта "зашто"? Зар нисам калуђер? Ја шишам. То је мој посао"! То је начин да им то кажеш. Смеју се и то је то. А после их шишам. Не мењам им имена! Само сам једног назвао Достојно јест, јер је у том часу прошла Литија са иконом Достојно јест. Како су се само родитељи радовали што их шишам! Схваталиш колико сам обрадовао родитеље, мајке њихове? Охохо... Само због тога да ме прости Бог! ...

            Сада је опет мода да се шишају и да позади остављају нешто као праменове. "Чему ти то служи?", питам понекад. "То остављамо, каже ми, да насс се сви пазе". "Дете, и да платите, са толико проблема које имајју данас неће на вас обраћати пажњу". А видиш како многи младићи данас стављају минђуше! И то колико минђуша ставе!

            - Старче, неки носе само једну минђушу.

            - То су анархисти који носе једну минђушу. Једна минђуша је симбол анархије. Не стављају минђушу зато што су хомосексуалци - буше уши и стављају то, као знак побуне. Дође један момчић са оцем, овде у Коливију, дведесет две године, са дугачком косом, брадом и једном минђушом у уву. "Није важно, рекох. Многи вас осуђују. Ја вас не осуђујем. Ти који вас осуђују не знају да сте анархисти, и зато вас осуђују". После је то скинуо и дао ми. Било је од злата. "Дај то, рекох, неком златару, и нека ти од тога направи крстић".

            - Старче, неки стављају минђуше и у нос.

            - То значи да им је ђаво ставио алку у нос, само се поводац не види... Има и оних који око врата имају златне ланце, одавде до овде! Једноме сам дао средство за чишћење. Касније га је ставио н врат, а ја му рекох. "То да даш неком сирочету, или да даш својпој мајци да да неком сиромаху". Кд сам му изнео такво размишљање, рече ми: "Шта да радим"? "Од сад па надаље, рекох, да носиш ланчић са крстићем". Мушкарци, па да носе накит! Носе дебеле златне ланце, од по два три реда, што ни принчеви не стављају на себе. Ставе то око врата, а онда ти причају о својим проблемима. То /што раде/ је проблем! Правила! Нека их преузму од других, нека их сами поставе. Изгубили су меру. Сасвим сасвим, сасвим! Неки око врата стављају знакове зодијака. Питам једног: "Шта је то? Први пут то видим". "То је мој хороскопски знак", каже. А ја сам мислио да је иконица Пресвете Богородице. "Добро, рекох, животиње сте, па носите зодијак".[30] Лудост! Унутрашње безакоње ( = беспоредак) је провалило напоље. Треба много да се молимо Богу да просветли омладину, како би сачували барем мало памети.

 

Људи су жедни једноставности

 

            Добро је ако су људи жедни једноставности, па су дошли доте да праве једноставну моду, ако се и не чини једноставном. Долазе неки на Свету Гору са испраном одећом. Кажем: "Ови не раде на пољу, зашто су такви"'? Неко говари сељачки по природи, и њему стоји. А други се труди да тако говори и то је да ти припадне мука. Има и оних који долазе са својим краватама... Из једне крајности у другу. Један има шест-седам кравата са собом. Једно јутро кад су се спремали, понесе са собом кравату, сако итд. "Шта радиш тамо"?, пита га неко. "Ићи ћу код оца Пајсија", каже. "А, шта ти је то што нисиш?" "То сам обукао да му тако укажем поштовање". Е, где смо стигли!

            Уопште немају једноставности, и због тога постоји овај хулиганизам ( = дивљаштво). Када духовни људи не живе једноставним животом, него су стегнути, онда не помажу омладини.  Тако млади данас, немајући никаквог узора, живе развратно ( = као дивљаци). Јер, када гледају уштогљене хришћане, људе придављене краватама, стегнуте - не виде ту никакву супротност нити противљење свету. Ако не виде једноставност код духовних људи, ни сами неће достићи то стање. Млади данас прихватају духа овога света, поредак овога света. "Тако треба да чинимо ми хришћани, тако треба ово, тако треба оно...". И не чине то из себе, због благочестивости, него зато што "тако треба". Некада млади говоре: "Шта је ово? Да иду у цркву са стиснутим вратом ( - због кравате - прим. прев.)! Одох оданде!" И одлазе и враћају се наги. Долазе у другу крајност. Схваташ: Све то чине јер се супротстављају. И када имају идеале, немају ваљане узоре. Због тога је потребно да их неко усмери ка ревности, да их покрене једноставним животом. Они се љуте када духовни људи и свештеници покушавају да их задрже методима овога света. Када, међутим, нађу оно што је часно, али и једноставно и искрено, тада имају проблема. Јер када је неко искрен и не потчини самога себе, онда је једностављан и има смирење. Онога ко је то постигао ово смирује, али то осећају и други. Свако разуме да ли са њим заиста саосећаш или лицемерствујеш. Један хулоган је бољи од једног лицемерног хришћанина. Зато, не треба имати лицемерни осмех љубави, него се треба природно понашати - нити злоба нити лицимерство него љубав и искреност. Још је боље ако су ту и емоције, када је остало добро постављено. Треба имати поштоваља ( прам људима - прим. прев) и свакако љубави, треба делати једноставно а не по шаблону, јер тако човек остаје само на ономе што је спољашње и постаје спољашњи човек, карневалски клован.

            Унутрашња чистота дивне душе истинитог човека, улепшава и његову спољашњост, и сладост божанске љубави ослађује и његов поглед. Унутрашња лепота душе, осим што улепшава и освећује човека духовно, чини то и са његовом спољашњошћу, предаје га божанској благодати, улепшава и освећује и ружну одећу коју носи благословни човек Божји. Отац Тихон је сашио само једну скуфију и један огртач од дела расе - то је носио, али је задобио велику радост. Јер ако је од споља и носио нешто што је стварно било ружно, то није изгледало ружно, јер га је улепшавала унутрашња лепота његове душе. Једном га је, неки посетилац, фотографисао у тој његовој одећи и у некаквој пиџами, којом га је огрнуо јер је видео дастарац смрзава. И сада, они који гледају на фотографији оца Тихона, мисле да је носио владичанску мандију, док је то у ствари била стара пиџама. Људи су и његове дроњке посматрали са побожношћу и узимали су их као благослов. Један такав благословени човек, који се изнутра изменио и који се и споља осветио,  има веће достојанство, од свих оних људи који се само споља мењају (пресвлачећи своју одећу), а у себи задржавају старог човека са древним гресима.

 

"Жена да не носи мушко одело,

нити човек да се облачи у женске хаљине"[31]

 

            - Старче, како се треба поставити према женама које у манастир долазе у панталонама? Често кажу да је то много практичније, а и да је боље тако него да долазе у кратким сукњама.

            - Данас ће носити и кратке панталоне! То је тачно решено у Старом завету! "Човек не треба да носи женску одећу, нити жена да носи мушку". То је закон, а и тако нешто је непристојно. Мушкараца који носе сукње је мало, врло мало.

            - Жене које раде на пољу, кажу да не могу лако да се покрећу, ако не носе панталоне.

            - То је оправдавање.

            - Старче, мајке такође говоре девојчицама да носе панталоне да се неби прехладиле.

            - Нема другог решења? Не постоје чарапе до струка? Ако неко жели, наћи ће решење.

            - А када дођу неки званичници и када међу има неких жена у панталонама?

            - Исптајте их. "Желите ли да вам снисходимо, да покваримо поредак и да у манасстиру настане беспоредак?"

            - Једном приликом је дошло тридесет учитељица у панталонама и  и смо их пустили да уђу?

            - Лоше, то ни иде! Требало је да им кажете: "Опростите, постоји манастирска уредба да не допуштамо да уђу жене у панталонама". Јер оне ће после да оду у неки други манастир и да кажу: "У том манастиру су нас пустили да уђемо у панталонама". Јер ви сте снисходили и пустили их, а после ће неко због вас такође да снисходи. Ставите на врата таблу са оним местом из Старог Завета. Набавите и педесет сукњи, да их на леп начин дате онима које први пут долазе у панталонама па не знају, или онима које имају кратке сукње.

            - Страче, а када дође читава средња школа, и све девојке су у сукњама?

            - Почастите их напољу, испред врата, јер је то како су обучене, проблем. Или, ако се најављују телефоном, да ће доћи, кажите: "Молимо вас да наставнице и ученице не носе панталоне". Тако ће разумети да је потребно да поштују место на које иду. Манастир није парохијска црква. У парохији, свештеник је дужан да исправља жене, да би схватиле због чега не треба да носе панталоне, и да се упристоје. Ако некада дође код њега жена која је из друге парохије, и која носи панталоне, треба да се стара да уреди ствар. Црква је мајка а не маћеха.

            - Старче, многи, међутим кажу. "ето шта радите, одбијате народ од цркве".

            - Ма зашто у Старом азвету постоји заповест од Бога која забрањује женама да носе мушко одело итд? Шта још хоће? Ти кажи: "Зашто да жене не иду у цркву у панталонама? Зашто да се за управитеље цркве не изаберу атеисти, кад је црква народ?" Тако ће добробит Цркве зависити од безбожника. начиниће до Цркава библиотеке, апотеке итд, када разнесу све: "зашто ово, зашто оно?" Шта да рећи?

            У манастир не треба пуштати ни голишаве туристе , да би се сакупио новац за сиромашне, јер је ово замка лукавога, како би монаха удаљио од благослова Божјих и како би га посветовњачио. У ствари, странствовање Христа ради, чини монаха богатим врлинама.

            - Старче у Стомији су морали да ставе таблу због туриста?

            - Да, биле су табле. На манасиру је била једна на којој је писало "Добро дошли!" Ниже, двадесетак минута од манастира, стајала је друга табла на којој је писало: "Непристојно обучени, нека иду према Аосу"[32] са стрелицом која је показивала према потоку. А на другој табли је писало: "Пристојно обучени, нека иду прам Светом Манастиру", са стрелицом која је показивала према манастиру. Зар нису добро написали?

            - Шта да радимо страче, када на пролеће долазе жене са великим деколтеом?

            - Дајте им нешто да се огрну. Тако ће схватаити да је потребно поштовати место на које су дошле.

 

            Каквог изгубљеног света има данас! Жене данас стављају у своју косу некакав лепак и на шта миришу! Тако се добија алергија. Када гледам жене овога света са њиховом светском лепотом и мирисима, изнута се жестим. Кажу ми: "Ова је ишла у Немачку да учи за козметичарку".  Шта је то козметика, пиам. "Козметичарке траже, старе младе". Тада се сетих да сам видео једну старију жену са нечим на челу. После сам пиато једног њеног познаника: "шта јој се, јадници, догодлило?" А ништа, каже ми,. Имала је операцију затезања коже, да би нестале боре". А ја сам ислио да се повредила па је имала хируршку интервенцију... Докле је стигао данашњи свет!

            - Старче, данас улепшавање не самтрају грехом.

            - Да, то сам схватио. Видео сам једну душу, која је прво била као Анђео, а касније нисам могао да је препознам када се офарбала. "Бог је све створио веома добро, рекох јој, али је са тобом направо велику грешку!" "Зашто оче"? - каже ми. Није ти дао црне очи! Ту је погрешио! Док је друге људе створио добро, и начинио их лепима, код тебе је погрешио! Зар не схваташ? То те поружњује! Као да узмеш једну византиску икону, па је одавде и оданде замажеш бојама, и тако је поквариш. Да одемо до иконе Божије да ставимо боје? То је као да један иконописац наслика икону, а да после дође неки који не зна да иконопише, па узме боје и поружни икону. Исто и ти радиш. То је као да кажеш Богу: "Ниси то добро урадио, Боже мој. Ја ћу то да исправим!"

            Другом приликом дође једна са никтима до овде, као у мачке, офарбана у црвено, и каже ми: "Дете ми је озбиљно болесно. Помоли се оче! И ја сам се молила, али... " "Како си се молила", кажем јој. Ти гребеш Христа са оваквим ноктима! Прво исеци нокте, и дете ће бити добро. За здравље свога детета, убудуће да сечеш нокте и да се оставиш фарбања. "Да их офарбам у бело, оче?" Ја сам ти рекао да исечеш нокте, да учиниш једну жртву за здравље свог детета. Шта је ово? Да је хтео, Бог би те направио са црвеном косом. " "Да их офарбам у бело?" Ето ти опет! "Да си добро и ти итвоје дете", рекох у себи. Дете највише осуђује мајку, кад није обучена пристојно и када покуашава тако да чини и са дететом.

            Може неко да буде мало ружан, или да има неки недостатак. Зна Бог то и духовно ће му помоћи, јер се Бог више стара о души него о телу. Сви имамо своја добра и мало недостатака - неке своје крстиће - не крст - што нам помаже у спасењу душе наше.

 

 


 

[1] Грчка реч "ευσεβεια" обично се на српски преводи као благочетиво и благочестије. Буквално значи добро поштовати, тако да код Отаца често има истоветно значење као право-славље, исправно поштовање Бога. Видети. Св. Јован Дамаскин, Беседе, прев. Еп. Атанасије, Требиње 2002, стр. 90, напомена 6, (прим. прев.).

[2] Преподобни григорије Двојеслов, Папа Римски (540 - 604), је Светитељ наше Цркве. Његов спомен се прославља 12. марта.

[3] Старац овде не мисли на све саборе, већ на оне на којима се разматрају теме које су већ разрешене у Цркви од стране Светих Отаца, и о којима више нема потребе да се расправља.

[4] Стихира на празник Педесетнице.

[5] Према Библијској приповести, Едемски врт у коме су били прародитељи се ту налазио (прим. прев.)

[6] Јн. 8, 22.

[7] Реч καλλιεργημενος не може се дословнои превести. Она има значење, обрађен, негован,итд. Основно значење је пољопривредно - обрађивање земље, али има и пренесено значење.

[8] Тј. важно је мислити о узвишеним стварима, о Богу, итд (прим. прев.).

[9] Види: Старечник, Авва Арсеније, стр. 5 (на грчком).

[10] Упиташе неки Авву Арсенија: "Зашто не промениш воду, кад се умирисала?". А он одговори: "Уместо да миришем оно што долази од света, треба да подносим овај мирис" (Види Страчник, Авва Арсеније, 18, стр. 6 - на грчком)

[11] Некада су (у Грчкој) кандидати могли да полажу пријемне испиту у више од једне школе.

[12] Види: Αγιορειται Πατερες και Αγιορειτικα, σ. 74 - 75.

[13] У Житију преподобног Мартиниана (његов спомен се прославља 13 фебруара) стоји да, док се подвизавао на једној стени близу мора, угледа једну девојка која је преживела бродолом. Она поче молити Светог да је спасе из мора. Преподобни се помучи и извуче је из воде. Онда се помоли и сам скочи у море. Али Божјим старањем наиђе делфин, подиже га и остави на обали.

[14] На Патмосу је Свети Јован Богослов записао Откровење које је добио од Христа. Тамо је био прогнан због проповедање хришћанске вере (прим. прев.)

[15] У грчком стоји "εξωκκλησακι", што буквално значи "мала црквица изван града или села" (прим. прев.).

[16] А војник је био сам старац који ово приповеда. Овај се догодило у време када је он служио војску током грађанског рата.

[17] Л. О. М. = Λοχος Ορεινων Μεταφορων.

[18] Старац мисли на напасника због кога су девојска и старица и морале да побегну (прим. прев.).

[19] Слично као код нас. "гвежђе се кује док је вруће" (прим. прев.).

[20] Грка реч "στραβοξυλο", има значење "тврдоглавост", "тврдичлук", али би овде боље одговарао смисао наше речи "тврдовратост" (прим. прев.)

[21] Уп. Авва Исаак, Аскетика, Слово 58, стр. 256, грчког издања.

[22] Уп. Еф. 5, 33.

[23] Псалам 105, 37 (према Септуагинти - прим. прев.): "И жртвоваше синове своје и кжери своје демонима".

[24] Пост. 5, 4.

[25] Изл. 20, 12.

[26] Света Исидора је живела у манастиру Тавенисиоти, кога је основао Преподобни Пахомије, почетком четвртог века. "Христа ради" направила се лудом ( = јуродивом - прим. прев.) смирујући се. На глави је носила некакву крпу, док су остале монашиње носиле кукољ. Никада није носила ципеле. Иако је често добијала увреде и батине, никада није гунђала нити је некога увредила. Њена велика светост, би у сну откривена великом подвижнику Питирону, који посети манастир, и пред читавим сестинством откри, да Исидора, коју су сви сматрали лудом, уствари духвна мати.

[27] Старац овде под "добром дволичношћу" очигледно има на уму подив јуродства. У том подвигу, особа која је иначе ментално сасвим здрава, претвара се (дакле "дволичи") пред другима да је ненормална, како би на такав начин уништила у себи сваку сујету и преузошење (прим. прев.).

[28] Старац има на уму карневал у коме се људи прерушавају, док су у ствари увек у себи прерушени - тј. лицемерни (прим. прев.).

[29] Део одежде свештеника, који прекрива горњи део тела (прим. прев.).

[30] Хороскопски знаци - зодијак - представљени су углавном животињама (бик, ован, лав, јарац, итд). Зодијак, гки ζώδιον значи буквално "од животиње", "животињски". Ту је смисао старчевог поигравања речима (прим. прев.)

[31] Жена да не носи мушко одело, нити човек да се облачи у женске хаљине, јер је гадан пред Господом твојим ко тако чини" (Пон. зак. 22, 5) Жена, дакле, не треба да носи мушку одећу јер је то Господу веома мрско.

[32] Испод манстира Стомија Коници, налази се поток по имену Аос.