[Почетна] [Претодна] [Наредна]

ИЗ ДОБРОТОЉУБЉА

ОБЈАШЊЕЊЕ НЕКИХ ИЗРЕКА СВЕТОГ АНТОНИЈА КОЈЕ ЈЕ ПОСЛЕ ЊЕГОВЕ СМРТИ САЧИНИО ЈЕДАН СТАРАЦ

1. Питање монаха: Како треба схватити реч светог аве Антонија изречену ученику Павлу који је, напустивши свет, искао да живи поред њега: „Ако хоћеш да будеш монах, иди у манастир где има много братије који могу да подрже твоју слабост"?

Одговор старца: Из тога се учимо да смо дужни да у манастир примамо и немоћне старце, болесне, слепе и раслабљене, и да их волимо када се они са радошћу и усрдношћу посвећују стицању врлина, премда због својих немоћи не могу да понесу све напоре. Због тога су достојни великог прекора настојатељи манастира који не примају немоћне старце, чак ни оне који су познати по доброј нарави, док радо примају снажне младиће ради вршења разних служби у манастиру и ради спољњих послова, иако су дрски и бестидни. Такве старешине блажени тумач ) у књизи O савршенству управљања (манастиром) строго изобличава, говорећи: Они дозвољавају да им ученици остају немарни у делима врлине, док их на телесна и светска дела непрестано подстичу. Онима који су монаштво примили да би се трудили око врлина они не дају одмора и покоја од светских дела, непрестано их терајући на рад. Они их укоревају, грде, исмевају и осуђују уколико они понекад, да ли због немоћи или због ослабелог усрђа, не журе особито да испуне наложено им дело, премда и јесу брижљиви и усрдни за духовна дела. Напротив, они великим похвалама обасипају оне који читав труд и старање посвећују на светска дела, док су за стицање врлина лењиви. То тудољубље код њих не произилази од врлине послушности, већ од тога што воле да се занимају светским. А што је од свега грђе - било да су лењиви или марљиви, држе их као робове. Ава Пименје рекао: „Сва три општежитељна монаха од којих један прекрасно безмолствује (тихује), други у болести благодари Богу, а трећи радо испуњава послушање - врше исти подвиг". Тим речима овај свети показује да у манастиру, где су сабрани многи општежитељни [монаси], нису потребни само снажни телом за обављање разних послушања, већ и немоћна братија која се предаје непрестаном безмолвију. У супротном, сав њихов труд је сујетан [тј. празан].

2. Питање: Због чега је ава Антоније рекао свом ученику Павлу: „Иди, седи у усамљености да би се научио борби која долази од демона"?

Одговор: (Желећи му савршенство). Јер, савршенство монаха се састоји у навици да у себи све управља духом. Такво, пак, самоуправљање духом долази заједно са чистотом срца. Срце је чисто кад њиме управља ум, а умом непрестана молитва. Борба са демонима бива кроз помисли и привиђења која су у усамљености и безмолвију снажнија.

(Примедба: Смисао одговора. Усамљеност стално пружа прилике за борбу са најтананијим помислима које сеју демони. Трајност овог духовног подвига уз разноврсност искустава борбе учи духовном саморуковођењу и образује навику у њему. У њему је, пак, сво духовно савршенство монаха и сваког Хришћанина).

3. Питање: Шта значи изрека аве Антонија: „Као што риба умире ван воде, тако је и монах који дуго пребива изван своје келије [у опасности]"?

Одговор: Живот душе се састоји у непрестаном љубавном богомислију. Оно је заиста достојно да се назове животом душе, обједињујући у себи и сједињујући ум и срце. И тако, монах који се буде шетао по градовима, биће расејан виђеним и разговорима, те ће се лишити духовног живота и умрети. Јер, он се удаљује од Бога и заборавља га, и из свог срца изгони љубав према Христу коју је стекао многим напорима безмолствујући у келији. Осим тога, у њему слаби љубав према лишавањима и тешкоћама и он се предаје угађању телу и задовољствима. Чистота његовог срца се мути услед ликова који му пролазе [пред очима], који улазе и излазе кроз чула вида, слуха, додира, укуса и мириса. Једном речју, све то га наводи на блуд и на друге страсти које су истинска смрт и погибао монаха. И тако, добро је рекао блажени Антоније: „Као што умиру рибе извучене на суво, тако умире и монах који, остављајући келију, време проводи у градовима и насељима".

4. Питање: Ава Антоније говори: „Онај ко живи у усамљености, слободан је од три борбе, тј. од искушења језика, вида и слуха. Код њега једино остаје борба срца". Објасни нам речи блаженог.

Одговор: Он то није рекао да би показао да је борба у безмолвију и усамљености мања од борбе која постоји код братије која се искушавају гледањем, слухом и језиком. Он тим речима показује да они који живе у усамљености немају борбу која долази од чула, којом се остали искушавају више него они борбом срца, коју у њима подижу демони. Оци наши су на безмовлије одлазили ради тога да борба срца не би била појачана искушењима са стране виђења, језика и слуха. Јер, као што лако пада братија (у ошптежићима) која час излази, час улази, час је ван манастира, час у манастиру, зато што се код њих борби срца присаједињује и борба која долази од телесних чула, тако лако падају и монаси који живе у безмолвију и које узнемирава само борба срца, уколико и њима приступи борба са стране телесних чула. То се показало код оне братије (отшелника) којима су, док су живели у усамљености, из неког разлога долазиле жене. Тада се код њих борби срца присајединило виђење тела и лепота лица и они су, побеђени оснаженом борбом срца, падали. Да је управо код оних који живе у усамљености борба срца снажнија и жешћа него борба са стране телесних чула, може се видети и из речи блаженог Евагрија који говори да са монасима који живе у усамљености демони сами воде борбу, непосредно, док против оних који живе у обитељима и ревнују око напретка у врлинама, они побуђују и подижу распуштене монахе, од којих нема никог жешћег, досаднијег и лукавијег.

5. Питање: Шта означава следећа изрека светог аве Антонија: „Келија монаха је вавилонска пећ, место три младића, међу којима је био Син Божији, и стуб огњени из којег је Бог говорио са Мојсијем"?

Одговор: Као што огањ има два својства, од којих је једно болан жар, а друго - радосна светлост, тако и трпељиво пребивање у келији има два дејства, од којих једно оптерећује и узнемирава почетнике у безмолвију (час крајњим исцрпљивањем, час борбом), а друго радује успехом, чинећи спокојним оне који су прешли страсти, постали савршени у чистоти и удостојили се светлих виђења. Смисао помињања три младића који су видели Сина Божијегјесте следеће: као што Ананија, Азарија и Мисаил, будући бачени у Вавилону у огњену пећ, нису изгорели, па чак ни опекли зато што им је био послан анђео Божији да им скине узе и заштити од разорног дејства огња, тако и братију која живи у усамљености и у почетку подноси тешку борбу са страстима коју подижу демони, благодатна помоћ Господа нашег Исуса Христа никад не оставља, већ их очиглено посећује и пребива са њима да би их, пошто победе страсти и непријатеље, удостојила благодати савршене љубави и светле славе Своје.

6. Питање: Шта значи следећа изрека аве Антонија: „Не треба враћати зло за зло. А уколико монах још није достигао до тог степена, треба да се држи ћутања и безмолвија"? Како се то (тј. безгневље) може постићи посредством безмолвија?

Одговор: Немоћног брата који језиком вређа свог брата и у срцу гаји мржњу према њему, који се задржи у келији и уздржи од разговора са људима, подављујући у себи зле помисли и постојано припадајући молитвама и читању Писма, [најзад] ће посетити благодат мира, његово срце ће се просветити и његов дух ће се обрадовати у Господу, стекавши слободу од страсти. Погледавши на Крст Господњи, он ће се разгорети љубављу према Њему, и, целивајући га, стаће да размишља о томе како је Бог, по Писму, тако заволео свет да је Сина Свог Јединородног предао на смрт за њега (Јн.3,16), да је Бог Своју љубав према нама показао тиме што Христос умре за нас још док бејасмо грешници (Рим.5, 8). Кад Бог Сина Свог није поштедео, него га је предао на смрт, и то на срамну крсну смрт, како да нам с Њим све не дарује (Рим. 8,32), или како да нам било шта откаже? Христова велика љубав и милост побуђује нас не само да помислимо да никако не треба да живимо за своје прохтеве, већ за Њега који је умро за нас (2.Кор.5,14-15), него и да на Исуса гледамо као на начело и образац трпљења, будући да је Он за нас поднео крсну смрт и претрпео такву срамоту, да би опет сео с десне стране Бога на висини. Тако, уколико са Њим пострадамо, са Њим ћемо се и прославити (Рим.8,17), и уколико са Њим претрпимо, са Њиме ћемо се и задарити (2.Тим.2,12). Због чега нас апостол Павле саветује, говорећи: Гледајмо, братијо, на Крст Господа нашег (Јев.12,2)? Види колико је Он поднео за грешнике који су били непријатељи душа својих. Немојте бити малодушни и не слабите душама својим због тога што трпите тескобу, увреде, срамоћења и смрт ради љубави према Њему. Иштите у молитвама својим опроштај онима који вам чине пакости, као што се и Господ молио за оне који су га распињали, говорећи: Оче, опрости им (Лк.23,34), и као што је блажени Стефан од Господа нашег тражио опроштај онима који су га засипали камењем, говорећи: Господе, не урачунај им грех овај (Дап.7,60). Монах који седећи сам у својој келији буде тако расуђивао, ојачаће духом и у Господу ће загосподарити над свим страстима. Он не само да неће никога вређати нити се на кога гневити, ни враћати зло за зло, него ће се радовати великом радошћу и сматрати за почаст кад му се деси да претрпи увреду и срамоћење. Ето до какве наравствене снаге долази монах у својој келији услед безмолвија, пажње према себи и трпељивог испуњавања заповести Христових као што су - пост, молитва, богомислије и друге врлине, које су својствене безмолвију. Због тога је блажени ава Антоније врло добро рекао: „Ако монах не може да уздржи језик свој од вређања, роптања и причљивости, и ако није у стању да своје срце задржи од таквих падова, нека, у крајњој мери, притиче безмолвију и ћутању".

7. Питање: Дошли су једном братија код аве Антонија и рекли му: „Дај нам заповест коју можемо да испунимо". Он им је одговорио: „У Јеванђељу је написано: Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други (Мт.5,39)". Они су му одговорили: „Ми то никако не можемо испунити". Старац им је казао: „Уколико не можете да окренете други образ, барем трпељиво поднесите ударац у један [образ]". Они су рекли: „Ни то не можемо учини". Он им је још рекао: „Уколико ни то не можете, барем немојте узвраћати ударцима ономе ко вас удари". Они су рекли: „Ни то не можемо учинити". Тада је велики старац рекао свом ученику: „Припреми братији мало јела будући да су болесни". Шта значе те речи светог оца?

Одговор: Он је хтео да каже да се са њима ништа не може учинити, осим да се нахране и отпусте. Међутим, пошто је старац на закључку рекао да им је потребна молитва, може се мислити да је под храном подразумевао молитве стараца. Он као да је рекао: „Уколико не можете ниједно, ни друго, потребна вам је молитва. Као што је болеснима потребна посебна храна због слабости њиховог стомака, који не може да прима разноврсну храну, тако је и вама, који имате тако слабу помисао да не можете ни најмањи део заповести Господње да испуните, потребно лечење и исцељење душе. Потребне су вам молитве отаца које ће моћи да вам их испросе".

8. Питање: Свети ава Антоније је рекао: „Видевши замке ђавола распрострте по земљи, застењао сам и рекао: »Тешко роду људскоме! Ко се може избавити од њих!« И рекли су ми: »Смирење спасава од њих. Они га не могу спутати«". Како је свети видео те замке: чулно или мислено? И ко су ти који су му рекли: „Смирење спасава од њих. Они га не могу спутати"?

Одговор: Ава Макарије Египатски, ученик аве Антонија, такође је у унутрашњој скитској пустињи видео све ђаволске замке и то у исто време кад и ава Антоније, само у другом облику. Свети Макарије је видео демоне у облику два човека од којих је један био обучен у похабану одећу на којој су биле закрпе разних боја. Тело другог је било покривено изношеном одећом преко које је била пребачена некаква замка од празних тикви. Уз њих се налазио још неко ко је био покривен крилима у облику покривача. Њих је телесним очима видео ава Макарије. Свети Антоније је, пак, оком ума, као што се види виђење, видео све замке ђаволове, које он увек припрема монасима, старајући се да их заплете, улови и омете да успешно окончају свој ход путем врлина, као што је написано: Горди сакрише замку за мене и уже, растегоше замку по путу (Пс.139,5). И тако, он је видео да су замке ђаволске раширене по земљи исто онако као што ловци припремају своје. Због виђеног он се задивио и ужаснуо. Ту се налазило мноштво замки и мрежа, омчи и окова да се ни звер не би могла извући уколико би у њих упала. Под таквим видом су се Светом Антонију показале све телесне и душевне страсти, којима демони искушавају монахе. Видео је он свете анђеле који су му поименице означавали замку сваке страсти: замку стомакоугађања или преједања, замку среброљубља, замку блуда, таштине, гордости и осталих. Осим тога, они су му показали сву препреденост и лукавство помоћу којих ђаво припрема замке и заседе како би саплео братију, запетљао их и зауставио њихов ход на великом путу љубави Божије. Када је, поражен ужасом због свих тих замки, застењао и рекао: „Тешко нама, монасима! Како ћемо се избавити и спасти од тих замки? Како се не заплести у њих?", анђели су му рекли: „Смирење спасава од свих њих. Ко га стекне, никада се неће заплести, нити пасти". Међутим, они нису рекли да се једино смирењем побеђују страсти и демони. Потребно је имати и друга дела и подвиге заједно са смирењем. Смирење само по себи неће донети никакве користи, као што ни дела без смирења не значе ништа. Дела без смирења су као месо посуто земљом а не сољу, које се лако квари и пропада. И тако, телесни труд, унутарњи подвиг ума, безмолвије и непрестана молитва са савршеним смирењем савлађују све страсти и демоне. Анђели су рекли ави Антонију да монаху који то поседује демони не могу чак ни прићи.

9. Питање: Ава Антоније је рекао: „Уколико се подвизавамо добрим подвигом, треба да се стално бојимо и непрестано смиравамо пред Богом, како би нас, знајући немоћ нашу, покривао Својом десницом и чувао. Јер, уколико се понесемо гордошћу, Он ће Свој покров повући и ми ћемо погинути". Какав је смисао ове изреке блаженог?

Одговор: Ми треба да се увек смиравамо, како у време тескобе, скорби и борбе, тако и у време мира и спокојства од борбе. У свако време нам је потребно смирење: у време борбе оно нам привлачи помоћ и даје снагу да поднесемо тежину трпљења, а у време мира и покоја од борбе нас штити од гордости и задржава да не паднемо. Ми треба да се смиравамо и због тога што се лењимо и падамо у богозаборав. Наша очигледна немоћ у овоме ће нас сама по себи повести ка смирењу и натерати да одбацимо сваку гордост. Бог неће да се ми увак налазимо у опасностима и неприликама. По Својој благости и човекољубљу, Он нас покрива те прекида нападе страсти и свирепост демона. И тако, уколико у време борбе и подвига прибегавамо смирењу ради опасности и тешкоћа, а за време спокојства и безбедности од борбе заборављамо Бога и надимамо се гордошћу - несумњиво је да ће Он удаљити Свој покров, те ћемо ми погинути побеђени и очајни. Због тога је у свако време потребно смирење. На сваком месту и при свакој делатности ми на сваки начин имамо потребу за њим.

10. Питање: Неко од отаца је молио Бога да му покаже све оце. Било му је дато да види све осим Светог аве Антонија. Онај који му их је показивао је рекао: „Ава Антоније је тамо где је Бог". Како је он видео све оце и зашто није видео аву Антонија?

Одговор: Или је ум старца био узнесен до раја, те је тамо видео оце, или су му сами оци дошли, или му их је Антоније показао преко виђења. Аву, пак, Антонија он није видео из два разлога: да би се показала величина славе Светог Антонија, и ради тога да би се тај старац смирио, тј. да се не би узносио гордошћу што је видео све оце. Испуњавајући његову молбу и [пружајући му] виђење, Бог га је обавезивао да подражава оце. Што се, пак, није удостојио да види Светог Антонија - значило је да старац нема довољно снаге да га подражава. И тиме се он подстицао да гази гордост и да се смирава.

11. Питање: Једном је код аве Антонија дошао ава Амон девственик и рекао му: „Видим да имам више дела него ти. Како то да се твоје име више слави међу људима него моје?" Свети Антоније му је одговорио: „То је стога што ја више волим Бога него ти". Са којом намером му је то речено?

Одговор: Нити се ава Амон хвалио својим делима, нити ава Антоније својом љубављу. Циљ њихових речи је био овај: Као први оснивачи монаштва и зачетници пустињачког живота, ови светитељи су имали у виду да међусобном сагласношћу утврде и свим монасима покажу да је унутрашње устројство ума важније од телесних подвига. Јер, овај унутрашњи став ума управља и одушевљава душу монаха на савршену љубав према Богу, која га чини достојним виђења и откривења славе Божије. Телесни подвизи монаха ослобађају од телесних страсти, утврђују у врлини, пружају силу за одбацивање похоте, те телу достављају чистоту. Подвиг ума, пак, душу наоружава против демона и помисли које они сеју, и пружа чистоту срца. Само срце силу задобија од љубави, постајући достојно да буде управљано Духом. Није потребно да се слава сваког ко напредује у врлинама и љуби Господа рашири међу људима. Тако је ава Павле, зачетник пустињачког живота и прворођени међу монасима (кога је ава Антоније понекад називао пророком Илијом, понекад Јованом Крститељем, а понекад апостолом Павлом) за живота био потпуно непознат међу људима. Међутим, као што сам већ рекао, оба оца су хтели да нас утврде и науче који је начин подвижништва превасходнији - телесни или духовни. Достигавши савршенство, духовно подвижништво (које се састоји од унутрашње сакривене борбе ума, непрестане молитве и богомислија) ум монаха уздиже у духовно настројење које сачињава духовна молитва, дивљење Богу, сагледавање Бога и гледање славе Господа Бога нашега, коме слава у векове векова. Амин.

12. Питање: Свети ава Антоније је рекао да Бог ђаволу не допушта да изазива велику борбу против овог рода, зато што је немоћан. Како то?

Одговор: Бог жали овај род и не допушта да буде превише притешњен ђаволом, с обзиром да немамо превише жара љубави према Богу и ревности за добра дела. И тако, ђаво слабије напада на нас због наше слабости и лењости.

13. Питање: Шта значе следеће речи аве Антонија: „Када млинар не би покривао очи муле, не би могао ништа да стекне, будући да би мула падала због вртоглавице и рад се прекидао. Слично томе и ми бивамо покривани по Божијем дејству. И ми у почетку чинимо добро и не видећи га, како не бисмо почели да се сматрамо блаженим и како због тога не би пропао наш труд. Због тога понекад падамо и у срамне помисли да бисмо се, видећи их, прекоревали. Те срамне помисли и јесу покривач незнатног добра које чинимо. Човек који себе прекорева неће изгубити своју награду"? Објасни нам, шта је корисно у овој изреци.

Одговор: Не удостојавају се сви светитељи да виде виђења. Они чак не виде ни добро које чине, нити обећања која су им припремљена, премда су препуни добрих дела и врлина. И то није стога што се Бог не радује њиховим врлинама или што се не теши њиховим добрим делима. Свеблаги неће ништа умањити од награде припремљене добрима - не било тога! То, међутим, Он чини да се врлински људи не би понели гордошћу (чиме би пропала вредност њихових врлина), да се не би лишили добара која су им припремљена и да не би постали туђи благодати Божијој. Њих Бог чува зато што су добри делатници и што су приљежни у врлинама, премда понекад и допушта да им се демони подсмехну сејући у њих срамне помисли, наводећи на њих страх, или наносећи им ране - све стога да би знали своју немоћ и да би свагда били опрезни и пажљиви. Јер, све док су у овом свету, њихов живот је промењив и превртљив. Као што их помисао на блага која су им припремљена за добра дела подржава у ревности и сталном чињењу добра, тако их и свест о недостацима и немоћи удаљава од гордости и чини да су спремни на сваки облик смирења и да пазе да не изгубе своју врлину [у тренутку] кад већ имају примити двоструку радост од Господа нашег Исуса Христа у бесконачном Царству небеском.

14. Питање: Ава Еленије из Сирије је дошао код аве Антонија. Угледавши га, ава Антоније је рекао: „Добро дошао, Даницо који излазиш изјутра". Ава Еленије му је одговорио: „Здраво, светли стубе, који красиш васељену". Ко је тај Еленије? И због чега га је блажени тако назвао?

Одговор: Тај Еленије је живео у време аве Антонија и био му раван по степену савршенства и по делима. Њега је похвалио цар Константин Победник, говорећи: „Благодарим Господа Исуса Христа што за мојих дана постоје три божанствена светила: блажени ава Антоније, ава Еленије и ава Евхин. Он је тако рекао стога што су они много превазилазили све монахе који су живели и били познати у то време. Ава Антоније га је назвао Даницом јер је он светлошћу благодати превазилазио све монахе свог времена, као што Даница величином и светлошћу надмашује све друге звезде. Са своје стране и он је аву Антонија назвао светлим стубом који украшава васељену, хотећи да покаже да му није непозната висина савршенства и величина светлости благодати која му је дана.

15. Питање: Ава Антоније је рекао: „Ми не успевамо због тога што не знамо своју меру и своју дужност, што не знамо шта захтева дело коме приступамо, већ хоћемо да достигнемо врлину без труда. Стога, чим сусретнемо искушење на месту у коме живимо, прелазимо на друго, мислећи да негде постоји место у коме нема ђавола. Међутим, онај ко је познао шта је борба, истрајно (свагде) војује уз Божију помоћ, будући да је Господ наш рекао: Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21)". На шта он указује овим речима?

Одговор: Смисао његових речи је овај: [Монаси] прелазе са једног места на друго у очекивању да ће наћи место где нема ђавола. Међутим, сусрећући искушења и тамо где су прешли, они се удаљују на друго место. Смисао реченог Господом нашим: Царство Божије унутра је у вама, јесте да ми монаси, који смо напустили свет и, по заповести Господа нашег, узели крст свој, ходећи за Њим, треба да боравимо на једном месту, бринући се једино о спасењу своје душе, подносећи сваковрсне борбе које нас сусрећу. Због љубави према Богу и ради испуњавања воље Његове (које се састоји у чувању Његових заповести) ми треба стрпљиво да подносимо све борбе и искушења која долазе од страсти, демона и људи. Они, међутим, као неискусни у борби и ненавикнути ни на какав терет, журе у друга места, очекујући да нађу спокојство од борбе и прибежиште од помисли. Зато се и селе од места до места и од једне земље до друге. Ми, пак, останимо на својим местима. Уколико на нас наиђе борба или искушење, прибегнимо посту, молитви, преклонимо колена бијући се у груди пред Крстом Господа нашега, са сузама и срдачним вапајем иштући помоћ и спасење од Њега, будући да је Он свагда близу и обитава у нама, као што је написано: Господ је близу скрушених срцем, и смирене духом ће спасти (Пс. 33,19), и као што је сам Господ рекао: Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21) - тј. ја у вама обитавам. Јер, Царство Божије јесте Христос, који увек у нама пребива. Блажени Павле такође говори: Не знате ли да... Христос обитава у вама? (уп.1.Кор.З,16). И не само да Он живи у нама, већ и ми пребивамо у Њему, као што је сам рекао: Останите у мени, и ја ћу у вама (Јн.15,4). И тако, уколико пребивамо у Богу и уколико смо Његово обиталиште, немојмо остављати Господа нашег у време искушења, невоља и борбе и немојмо се пресељавати, тражећи помоћ и прибежиште у местима и земљама, већ истрајмо на својим местима, молећи Господа који обитава у нама да нам пружи помоћ и избави нас. При томе, откривајмо своје помисли својим оцима, иштући као помоћ њихове молитве. Трпећи на својим местима, свагда прибегавајмо покрову Спаситеља нашег и Он ће нас несумњиво учинити победницима у свим нашим борбама.