[Почетна] [Претодна] [Наредна]

ИЗ ДОБРОТОЉУБЉА

Свети Антоније Велики

ПОУКЕ О ДОБРОЈ НАРАВСТВЕНОСТИ И О СВЕТОМ ЖИВОТУ У 170 ПОГЛАВЉА

1. Ми обично погрешно употребљавамо реч словесан (разуман) приликом примењивања на људе. Словесни нису они који су изучили изреке и списе древних мудраца, него они који имају словесну душу и који могу да разликују добро од зла, те оно што је рђаво и по душу штетно избегавају, а оно што је добро и за душу корисно усрдно ишту и чине уз велику благодарност Богу. Једино њих уистину можемо назвати словесним људима.

2. Истински словесан човек има само једну бригу: како да буде послушан и како да угоди Богу свих. Он се само једном учи - како да му благодари за Његово промишљање и управљање свим што постоји, ма шта њега самога задесило у животу. И заиста, било би неумесно да лекарима, који нам дају и горке и непријатне лекове, будемо благодарни за наше телесно здравље, а да Богу због онога што нам изгледа непријатно будемо неблагодарни и да не схватамо да се све збива по Његовом промислу на нашу корист. Јер, познање Бога и вера у Бога јесте спасење и савршенство душе.

3. Уздржање, незлобивост, целомудреност, уздржљивост, трпљење и слично, добили смо од Бога као велике врлинске силе. Оне се супротстављају и противе тешкоћама које нас сналазе и помажу нам. Ако се будемо вежбали у њима и увек их будемо имали при руци, ништа више нећемо сматрати тешким, или болним, или неподношљвим, већ ћемо сматрати да све што доживљавамо јесте људско и да ће све то победити врлине које су у нама. Овога се не сећају они који су неразумни душом, и они који не схватају да све бива на добар начин, онако како треба, на нашу корист, да би заблистале врлине и да би нас Бог увенчао.

4. Стицање новца и његово издашно коришћење сматрај кратковременом маштаријом. Знај да је врлинско и богоугодно живљење изнад богатства. Будеш ли то неизоставно имао у сећању, нећеш уздисати, ни роптати, нити ћеш икога корити, него ћеш за све благодарити Богу, гледајући на оне који су гори од тебе како се ослањају на речи и новац. Најгоре страсти душе су похота, славо[љубље] и незнање.

5. Словесан човек посматра самог себе и проверава шта му приличи и користи, односно шта је својствено и корисно души, а шта јој је туђе. Тако он избегава оно што шкоди души као туђе, као оно што је одваја од бесмртности.

6. Уколико је човек умеренији у животу, утолико је срећнији, будући да не мора да брине о многоме - о робовима, сељацима и стицању стоке. Јер, када се душом приљубимо уза све то и када се уплетемо у тешкоће које због свега тога настају, онда ропћемо на Бога. Из наше самовољне жеље напаја се смрт, а ми остајемо заблудели у тами греховног живота, не препознајући сами себе.

7. Не треба говорити да човеку није могуће да види врлински живот, него да то није лако. И заиста, то није за све лако. Врлински живот имају побожни људи, чији је ум богољубив. Обичан ум је окренут свету и измењив, поседујући и добре и рђаве мисли. Његова природа се мења и он је склон тваро [љубљу]. Богољубив ум, напротив, кажњава зло, које се у људе усељава због самовољне немарности.

8. Невеспитани и незналице мисле да су речи [о врлини] смешне и неће да их слушају зато што се помоћу њих обелодањује њихова неваспитаност, а они би хтели да сви буду слични њима. Исто тако се и они који живе распусним животом упињу да сви буду гори од њих, мислећи да ће многобројност злих њих саме ослободити кривице. Слаба душа пропада и прља се од злоће, која у себи садржи блуд, гордост, незаситу лакомост, гнев, непромишљеност, бес, убиство, роптање, завист, похлепност, грабљивост, бол, лаж, уживање, лењост, жалост, кукавичлук, болест, мржњу, укоревање, немоћ, заблуду, незнање, обману, заборав Бога. То и томе слично кажњава бедну душу која се одваја од Бога.

9. Оне који хоће да се подвизавају у врлинском, побожном и [по Богу] славном животу, не треба ценити по извештаченој наравствености или лажном живљењу. Напротив, они, по угледу на уметнике, сликаре и вајаре, на основу самих дела, треба да показују врлинско и богољубиво живљење и да се као од замки клоне свих рђавих уживања.

10. По мишљењу благоразумних људи, богаташ племенита рода, али без васпитане душе и без икакве врлине у животу, није друго до несрећник, као што и случајан сиромах, па и роб, јесте срећан човек, уколико је украшен васпитањем и врлином у животу. Као што странци лутају по путевима, тако и они који се не старају да живе врлинским животом пропадају, заведени жељама.

11. За онога ко је у стању да припитоми неваспитане и да их наведе да заволе поуку и васпитање, треба рећи да "ствара" људе. Исто тако морамо да кажемо да стварају људе и они који развратнике преокрену на врлински и богоугодни живот. Они, у ствари, на неки начин, пресаздају људе. Јер, кротост и уздржање душама људским јесу срећа и добра нада.

12. Заиста, човек треба да се подвизава у наравствености и да живи као што приличи. Успевши у томе, он ће лако спознати оно што се о Богу [да спознати]. Бог промишља о ономе ко га свим срцем и свом вером поштује и [даје му способност да] побеђује гнев и похоту. Похота и гнев, наиме, јесу узрок свих зала.

13. Човеком називамо или онога ко је словесан или онога ко се да поправити. Непоправљивога, напротив, обично називамо нечовеком, јер непоправљивост и јесте нечовечна. Такве треба избегавати. Они који су се саживели са злом, никако се не могу наћи међу бесмртнима.

14. Словесност је нешто што нам заиста припада и чини нас достојним да се назовемо људима. Кад би нас напустила словесност [умностј, од бесловесних [животиња] бисмо се разликовали само по друкчијој телесној грађи и по друкчијем гласу. Нека, дакле, благоразумни човек схвати да је [назначен за] бесмртност и нека омрзне сваку срамну похоту, узрочницу смрти међу људима.