[Почетна] [Претодна] [Наредна]

ИЗ ДОБРОТОЉУБЉА

Свети Антоније Велики

ПОУКЕ О ДОБРОЈ НАРАВСТВЕНОСТИ И О СВЕТОМ ЖИВОТУ У 170 ПОГЛАВЉА

15. Бавећи се неком вештином, човек украшава одговарајуће вештаство и тако показује сваку врлину - један обрађује дрво, други бакар, а трећи злато и сребро. Тако и ми који слушамо о добром, врлинском и богоугодном владању, треба да се покажемо људи словесном душом, а не само телесним грађом. Уистину словесна и богољубива душа одмах препознаје све што се тиче живота. Она љубављу умилостивљује Бога и истински му благодари. Све њено стремљење и сав њен разум ка Њему су усмерени.

16. Као што кормилари пажљиво усмеравају брод да не удари о какав подводни камен или какву стену, тако и они који су ревнитељи врлинског живота нека брижљиво разматрају шта треба да чине, а шта да избегавају. Нека држе да су им истинити и Божански закони на корист, а рђава сећања нека одсецају од своје душе.

17. Као што кормилари и кочијаши успевају у исправности, захваљујући старању и приљежности, тако и они који се труде да живе доличним и врлинским животом треба да пазе и да се старају да живе долично и богоугодно. Јер, онај ко хоће и ко је схватио да му је могуће, верујући напредује ка непропадљивости [тј. чистом животу].

18. Слободним људима немој да сматраш оне који су неким случајем слободни, него оне који су слободни по начину свога живота. Не треба, наиме, називати уистину слободним зле или распусне началнике. Они су робови страсти [везаних за] твар. Слобода и срећа душе јесте права чистота и презир према ономе што је привремено.

19. Подсећај самог себе на то да треба непрестано да се показујеш [словесан], и то на основу честитог живљења и делања. И болесници откривају и препознају у лекарима своје спасиоце и добротворе, али не на основу њихових речи него на основу њихових спасоносних и добротворних поступака.

20. Словесна и врлинска душа препознаје се и по погледу, и по ходу, и по гласу, и по осмеху и по начину провођења времена, и по општењу. Јер, у њој се све изменило и попримило пристојан изглед. Њен богољубиви ум, као трезвоумни вратар, одлучно спречава улазак рђавим и срамним сећањима.

21. Истражи и испитај, па ћеш установити да началници и властитељи имају власт само над телом, али не и над душом. То увек имај у виду. Стога се њима не треба покоравати уколико наређују да се учини убиство или неко друго безакоње и неправда на штету душе, па макар због тога и мучили тело. Јер, Бог је душу створио слободном и самовласном да чини добро или зло.

22. Словесна душа се труди да се ослободи распуштености, надмености, хвалисавости, преваре, зависти, грабљивости и сличног. То су дела демона и лукавог [човековог] произвољења. Уз упоран труд и старање човек то може постићи, избегавајући жељу која га вуче ка грешним уживањима.

23. Они који живе са малим и скромним подвигом, нити западају у опасности нити имају потребе за чуварем. У свему побеђујући своју жељу, они лако проналазе пут ка Богу.

24. Словесним људима није потребно да слушају многобројне разговоре, већ само корисне, који воде [познању] воље Божије. Тако људи поново доспевају у живот и у вечну светлост.

25. Они који теже ка врлинском и богољубивом животу треба да се ослободе гордости, као и сваке празне и лажне славе, и да се труде око исправке свог начина живљења и мишљења. Јер, богољубиви и непоколебиви ум јесте успон и пут ка Богу.

26. Нема користи од изучавања наука, уколико изостаје долично и богоугодно делање душе. Узрок свију зала јесте прелест, обмана, и непознавање Бога.

27. Истраживање најбољег живота и старање за душу људе чини благим и богољубивим. Онај ко тражи Бога, наћи ће га, у свему побеђујући похоту и не одустајући од молитве. Такав човек се не боји демона.

28. Они који се заваравају овоземаљским надама, а до детаља знају све што треба чинити да би се живело најбољим животом, пролазе као они који поседују лекове и лекарске инструменте, али нити умеју да се њима послуже, нити им је до тога стало. Према томе, кад је реч о гресима које смо учинили, никада немојмо бацати кривицу на природу или на некога другога, већ једино на себе. Јер, душа која хоће да ленствује, не може остати непобеђена.

29. Ономе ко не уме да разликује шта је добро, а шта зло, не доликује да суди о томе ко је добар, а ко рђав. Добар човек је онај ко познаје Бога. А ко није добар, ништа не зна, нити ће га икада [Бог] познати. Начин да се дође до богопознања јесте добро.

30. Добри и богољубиви мужеви коре људе за зло само када су присутни - у лице. Они не оговарају одсутне, нити то дозвољавају онима који од тога не презају.

31. У разговорима нека не буде никакве грубости! Јер, словесне људе краси стидљивост и целомудреност већма него девице. Богољубив ум јесте светлост која обасјава душу као што сунце обасјава тело.

32. Кад год те нападне нека душевна страст, сети се да људи који исправно мисле и који желе да долично и безбедно очувају оно што се њих тиче, и који задовољством не сматрају стицање новца и пропадљивих ствари, већ праву и истинску славу. Бо-гатство може бити покрадено и отето од силника, док је врлина душе поуздан и неукрадив иметак. Она и по смрти спасава оне који су је стекли. Ако овако будемо размишљали, неће нас обузимати маштарења о богатству и о осталим уживањима.

33. Несталнима и необразованима не доликује да поучавају словесне људе. Словесан човек у ствари јесте богоугодан човек, који понајвећма ћути. Када, пак, говори, говори мало, само оно што је неопходно и Богу угодно.

34. Они који стреме врлинском и богољубивом животу, старају се да стекну душевне врлине. Оне за њих и јесу права својина и вечна сладост. Оним што је привремено они се служе колико је потребно и колико даје и хоће Бог. Они све употребљавају са много радости и благодарности, чак и када је посреди нешто веома оскудно. Јер, раскошна исхрана, као оно што је вештаствено, једино тело храни. Дотле познање Бога, уздржање, благост, доброчинство, побожност и кротост обожују душу.

35. Властодршци који присиљавају човека да врши нечасна и за душу штетна дела не могу да загосподаре његовом душом, која је створена самовласном. Они могу да вежу тело, али не и произвољење. Словесан човек је господар [своје воље], јер га је [таквим створио] Бог, који је јачи од сваке власти, принуде и силе.

36. Они који губитак новца, или деце, или слугу, или неког другог имања, сматрају за несрећу, ваља најпре да знају да треба да будемо задовољни оним што нам Бог даје, а затим и да дато (уколико се тражи од нас) треба радо и благодарно да враћамо. Никакво лишавање, или боље рећи враћање, не треба да нам пада тешко. Послуживши се, наиме, нечим што није наше, опет га враћамо [Ономе чије је].

37. Особина је доброга човека да своју слободну вољу не продаје за новац, па макар количина и била знатна. Јер, [све у овом] животу је слично сну, а машта богатства је неизвесна и краткотрајна.

38. Истински људи треба да се труде да живе богољубиво и врлински, да би њихов врлински живот засветлео међу људима. Као што парче порфире, пришивено на белу хаљину као украс, блиста и [издалека] се препознаје, тако се и они ревносно старају да стекну душевне врлине.

39. Разборити људи треба да посматрају колико у себи имају снаге и приправности коју доноси душевна врлина, па да се припремају и супротстављају нападима страсти, у складу са унутрашњом снагом, која им је по природи од Бога подарена. Тако према лепоти и свакој по душу штетној жељи [треба да показују] уздржање, према болу и неимаштини - стрпљивост, а према порузи и гневу - незлобивост. Тако треба да буде и са осталим.

40. Немогуће је да човек одједном постане добар и мудар, већ једино упорним старањем, бављењем, искуством, временом, подвигом и чежњом за делањем добра. Добар и богољубив човек, који уистину познаје Бога, непрестано и изобилно чини све што је Богу угодно. Такви људи се, уосталом, ретко налазе.

41. Неспособнији људи не треба да очајавају, да одустају од богољубивог и врлинског живота нити да га занемарују, сматрајући да је за њих недосежан и недокучив, већ треба да испитају своју снагу и да се постарају о себи. Ако и не буду могли да до краја стекну спасење на основу врлине, захваљујући труду и жељи постаће бољи, а никако гори. А ни то није мала корист за душу.

42. Човек се по словесности [своје душе] сједињује са неизрецивом Божанском силом, док је по своме телесноме [саставу] у сродству са животињама. Само малобројни, тј. савршени и словесни људи, труде се да и својим мишљењем имају сродност са Богом и Спаситељем, што и показују својим делима и врлинским животом. Већина, пак, људи, неразумни душом, напуштајући божанско и бесмртно усиновљење, нагињу ка мртвом, несрећном и кратковременом телесном сродству: они као бесловесни мисле оно што је телесно, распаљујући се уживањима, и одвајајући се од Бога. Они душу своју због прохтева свлаче са небеса у провалију.

43. Мислећи на заједничарење и општење са Божанством, словестан човек никада неће заволети ништа земаљско и ниско, него ће му ум бити усредсређен на оно што је небеско и вечно. Он [зна] да је воља Божија (као узрок свих добара и извор вечних блага за људе) да се човек спасе.

44. Када наиђеш на некога ко се радо препире и противи истини и очевидности, одустани од препирке и попусти му будући да му jе ум окамењен. Јер, као што лоша вода упропашћује изврсна вина, тако и лоши разговори кваре људе чији живот и мишљење красе врлине.

45. Кад улажемо свако старање и вештину да бисмо избегли телесну смрт, утолико више морамо да се трудимо да избегнемо душевну смрт. Јер, ономе ко хоће да се спасе ништа није препрека осим немара и лењости душе.

46. Сматрамо да су који људи тешко схватају оно што је за њих корисно и шта значе речи о добру, [у ствари] болесни. Они, пак, који схватају истину, али се ипак бестидно препиру, имају умртвљену словесну [способност]. Њима је начин [понашања] постао зверски и они Бога не знају. Њихова душа није просвећена.

47. Бог је животињске врсте произвео Словом Својим за разноврсне потребе. Једне је створио да људима послуже за храну, а друге да им служе. Самог, пак, човека створио је за гледаоца и благодарног тумача Његових дела. Стога, нека се људи потруде да не помру као бесловесне звери, не видевши и не појмивши Бога и дела Његова. Човек треба да зна да Бог све може и да Свемогућем ништа није противно. Он је из небића све што је хтео саздао и све твори Словом Својом људима на спасење.

48. Небеска бића су бесмртна услед доброте која у њима постоји. Земаљска, пак, бића постала су смртна добровољном злоћом која у њима постоји и која се у неразумнима умножава лењошћу и незнањем Бога.

49. Смрт за људе који је [правилно] схватају јесте бесмртност, док је за незналице који је не схватају заиста смрт. Али, не треба се бојати те смрти, већ пропасти душе, тј. незнања Бога. То је за душу страшно.

50. Зло је [постало] страст вештаства. Према томе, није могуће да постоји тело без зла. Схвативши то, словесна душа са себе стреса бреме вештаства, тј. зла. Опоравивши се од тога бремена, душа познаје Бога свих, те почиње да гледа на тело као на непријатеља и противника, више му се не покоравајући. Тако Бог венчава душу која је победила страсти зла и вештаства.

51. Поставши свесна зла, душа га мрзи као какву најсмраднију звер. Напротив, зло воли онај који га не схвата. Свог љубитеља оно заробљава, држећи га као сужња. Тај несрећник и јадник нити увиђа нити схвата шта му је на корист, већ напротив, мис-ли да је зло нешто што га краси, те се радује.

52. Чисту душу као добру Бог обасјава и просвећује, те ум тада размишља о добру и рађа богољубиве речи. А од душе која се упрљала злом, Бог се окреће или, боље речено, сама душа се одваја од Бога, а зли демони се увлаче у помисао и наводе је на неподобна дела - на прељубу, убиства, отимање, светотатство и томе слично, тј. на демонска дела.

53. Они који познају Бога испуњени су добрим и благим мислима, те желе оно што је небеско, а пренебрегавају овоземаљско. Такви људи нити се многима допадају, нити им се многи допадају. Услед тога неразумно мноштво не само да их мрзи, већ им се и подсмева. Они, пак, радо трпе немаштину, знајући да оно што многима изгледа зло за њих представља добро. Јер, онај ко има на уму оно што је небеско, верује Богу и зна да све што постоји представља творевину Његове воље, док онај ко то не разуме - уопште и не верује да свет предстваља дело Божије и да је настао ради човековог спасења.

54. Људи испуњени злом и опијени незнањем не познају Бога, нити су трезвени душом. А Бог се умом [познаје]. Он, дакако, није видљив, али је очигледан у видљивој [стварности], као душа у телу. Као што је немогуће да тело постоји без душе, тако је немогуће да све што се види и што јесте постоји без Бога.

55. Зашто је створен човек? Зато да, схвативши све што је Бог створио, сагледава и прославља Саздатеља који је све створио човека ради. А ум који привлачи љубав Божију јесте невидљиво добро које Бог због благог живота дарује достојнима.

56. Слободан је онај ко не робује уживањима, и ко разборитошћу и целомудреношћу господари над својим телом, са великом благодарношћу се задовољавајући оним што му Бог даје, па макар то било и сасвим оскудно. Ако дође до сагласности између богољубивог ума и душе, читаво тело ће мировати, чак и мимо своје воље. Уколико душа усхте, сваки телесни покрет се гаси.

57. Људи који нису задовољни оним што имају за опстанак, него стреме ка већем, предају се у ропство страстима које узнемирују душу и уносе у њу помисли и маштарије, по којима оно што се има јесте лоше. И као што предугачке хаљине ометају такмичаре при трчању, тако и жеља за прекомереним иметком спречава душе да се подвизавају, па и да се спасу.

58. Налазећи се негде принудно, против своје воље, човек се осећа као кажњеник у затвору. Стога буди задовољан оним што јесте да не би, будући неблагодаран, неосетно сам себе кажњавао. Ту постоји један једини пут - пренебрегавање овоземаљскога.

59. Као што нам је Бог дао чуло вида да распознајемо видљиве ствари, тј. шта је бело и које је црна боја, тако нам је даровао и словесност да можемо да разликујемо шта је корисно за душу. Одвојивши се, пак, од мисли, жеља рађа уживање, не допуштајући души да се спасе, нити да се сједини са Богом.

60. Нису греси оно што бива по природи, већ лукава [дела] која чинимо по произвољењу. Није грех јести него јести без благодарности [Богу] и јести непристојно и неуздржано. Јер, јело служи томе да се тело одржи у животу, а не да изазива било какве рђаве мисли. Исто тако, није грех безазлено гледати, него је грех гледати завидљиво, гордо и незаситно. Грех је, даље, не слушати мирно, већ гневно; не обуздавати језик и не подстицати га на благодарење [Богу] и на молитву, него на оговарање; и када руке не служе за вршење милостиње, већ за убиства и за пљачку. Тако, сваки наш уд греши када по свом произвољењу - а против воље Божије - чини зло уместо добра.

61. Ако посумњаш у то да Бог види сваки твој поступак, размисли о томе како ти, будући човек и прах, можеш одједном истовремено да имаш у виду разна места и да размишљаш о њима. Колико ли тек то важи за Бога који све види као зрно горушично и који све оживљава и храни како хоће.

62. Када затвориш кућна врата и останеш у кући сам, знај да се поред тебе налази анђео кога Бог одређује сваком човеку. Њега Јелини називају кућним демоном. Он никада не спава и не може се преварити. Он је увек уз тебе, све види и мрак га не омета. Заједно са њим и Бог је присутан на свакоме месту. Не постоји, наиме, ниједно место нити било каква твар, у којој није присутан Бог као Онај који је од свега већи и који све држи у Својој руци.

63. Војници чувају положену заклетву верности кесару зато што их он храни. Колико ли тек ми треба да се трудимо да непрестано, неућутним устима, благодаримо и угађамо Богу који је све саздао човека ради?

64. Благодарност Богу и честит живот јесу плодови којима човек угађа Богу. Земаљски плодови не рађају одједном, већ захтевају време, кишу и старање. На исти начин и људски плодови блистају тек после подвига, старања, времена, истрајности, уздржавања и стрпљења. Ако ли неким људима будеш изгледао побожан, немој веровати самоме себи докле год си у телу, нити сматрај да си ичим угодио Богу. Знај да човеку није лако да се до краја сачува од греха.

65. Људи ништа не сматрају часнијим од речи. Реч је тако силна да њоме и благодарењем служимо Богу. Међутим, употребљавајући непотребне или погрдне речи, ми осуђујемо душу своју. Дело неосетљивог човека је да, док самовласно користи рђаву реч или чини лукаво дело, за свој грех окривљује своје порекло или неког другог.

66. Ако се старамо да уклонимо своје телесне мане да нам се не би смејали они који су поред нас, утолико више треба да се свом силом старамо да се исцелимо од душевних страсти, да не бисмо били бешчасни и поругани пред лицем Божијим на будућем суду. Будући самовласни, можемо, само ако хоћемо, да не извршимо рђава дела, премда нас и привлаче. Можемо, и у нашој је власти, да живимо богоугодно. Нико никада не може да нас против наше воље присили да чинимо зло. Тако се подвизавајући, бићемо људи достојни Бога, живећи као анђели на небесима.

67. Ако хоћеш, можеш бити роб страстима, и ако хоћеш, можеш бити слободан и неподложан страстима. Јер, Бог те је створио самовласним [слободним]. Ко победи телесне страсти, венчава се непропадивошћу. Уосталом, да не постоје страсти, не би постојале ни врлине, а ни венци које Бог дарује достојним људима.

68. Душе оних који не виде шта им је корисно и не знају шта је добро, пате од слепила, а расуђивање им је помућено. Стога њима и не треба поклањати пажњу, да и сами, хтели - не хтели, као какви слепци, непромишљено не бисмо доспели у исто стање.

69. Не треба се гневити на оне који греше - чак ни онда када њихови поступци нису ништа друго до злодела која заслужују казну. Дужни смо, напротив, ради саме правде, да кривце враћамо [на прави пут], па и да их, ако затреба, кажњавамо, било лично, било преко других људи. Међутим, никако не треба да се на њих гневимо или љутимо. Гнев, наиме, дејствује само по страсти, а не по расуђивању и по правди. Не треба, опет, ни да прихватамо поступање оних који се [према кривцима односе] превише милостиво. У ствари, зли треба да буду кажњени ради самог добра и ради правде, а не ради властите страсти гнева.

70. Једини безбедан и неукрадиви иметак јесте [иметак] душе, тј. врлински и богоугодни живот, богопознање и вршење добрих дела. Богатство је, напротив, слеп водич и неразуман саветник. Упропашћује своју неосетљиву душу онај ко богатство употребљава на зло и на сласти.

71. Људи не треба да поседују ништа излишно. Уколико, пак, имају више но што им је потребно, треба поуздано да знају да је све у овоме животу по природи пропадљиво, отуђиво, изгубљиво и ломљиво. Знајући то, ипак, не смеју да падају у малодушност због оног што се дешава у животу.

72. Знај да су телесни болови природно својствени телу, будући да је трулежно и вештаствено. Стога васпитана душа треба да радо показује уздржљивост и стрпљење у таквим страдањима, и нипошто да не укорева Бога због тога што је саздао тело.

73. Они који се такмиче на олимпијским [играма] не добијају венац ако победе једног, или двојицу, или тројицу, него ако победе све такмичаре. Тако, дакле, и свако ко жели да од Бога буде овенчан, треба да вежба душу своју у целомудрености, и то не само у односу на телесне страсти, него и односу на добитак, и отимање и завист, и храну, и празну славу, и поруге, и убилачке [намере] и остало овакво.

74. Немојмо се одлучити за честит и богољубив живот ради похвале човечије него, напротив, врлински живот изаберимо ради спасења душе. Јер, сваког дана имамо смрт пред очима нашим: све што је људско неизвесно је.

75. У нашој је власти да целомудрено живимо, али да се обогатимо већ није. Шта дакле? Зар треба да осудимо своју душу ради кратковременог привида богатства, чије стицање, уосталом, и није у нашој власти, или - ради жеље за богатством? O, зашто ли безумно трчимо, не знајући да је смиреноумље испред свих врлина, као што је испред свих страсти стомакоугађање и жеља за житејским [стварима].

76. Разборити људи треба непрестано да се сећају да ћемо се, уколико у животу претрпимо мале и краткотрајне невоље, после смрти наслађивати највећим уживањем и вечном сладошћу - Стога борац против страсти, који жели да добије венац од Бога, не треба да буде малодушан ако падне и не треба да очајава, остајући у паду, већ да устане и да се опет бори, старајући се да се овенча. И колико год да се дешава да пада, нека се труди да се диже - све до последњег даха. Телесни подвизи јесу душеспасоносна оруђа врлина.

77. Животне муке чине да мужеви и достојни подвижници од Бога добију венац. Јер, у животу нам ваља умртвити удове у односу не све житејско. Мртвац се, наиме, никад неће бринути о било чему житејском.

78. Словесна и подвижничка душа не би смела одмах да клоне и да се уплаши због страсти којима је подлегла, да не би била исмејана као плашљива. Узнемирена овоземаљским бригама и маштаријама, душа скреће са доличног [пута]. Наше душевне врлине нас воде ка вечним добрима, док добровољна људска злоћа проузрокује паклена мучења.

79. Словесног човека нападају његова телесна чула и то помоћу душевних страсти. Има пет телесних чула: чуло вида, мириса, слуха, укуса и додира. Преко ових пет чула бедна душа пада у ропство својих сопствених страсти. Постоје четири душевне страсти: таштина, радост [у телесном покоју], гнев и кукавичлук. Човек који помоћу разборитости и сталног размишљања добро војује у духовном боју и савлада и победи страсти, више неће бити нападан, већ ће осетити мир у души. [Таковога] Бог овенчава венцем победника.

80. Неки од гостију у убогим крчмама добијају постељу за преноћиште, а неки у недостатку постеље морају да спавају на поду. Али, и они хрчу у сну као и они који спавају на постељи. А када прође ноћ, у зору устају и они који су имали постељу и они који је нису имали. [Тада] сви заједно излазе из крчме, носећи само свој пртљаг. Исто се збива и са свим људима који долазе у овај живот: како са онима који су проживели умерено, тако и са онима који су проживели у слави и богатству. Сви одлазе из овога живота као из крчме, не односећи са собом ништа од животних уживања и богатства, већ само дела учињена у животу - било добра, било зла.

81. Имајући власт у рукама, немој никоме олако да претиш смрћу, знајући да си и ти по природи подложан смрти и да душа свлачи тело као своју последњу хаљину. Схватајући то јасно, поступај кротко и, чинећи добро, стално благодари Богу. Онај ко није штедар, у себи нема [никакве] врлине.

82. Немогуће је и неоствариво избећи смрт. То знају истински словесни људи те, извежбани у врлинама и богољубивим мислима, смрт прихватају без, уздисања, страха и плача, сећајући се њене неизбежности и избављења од овоземаљских зала.

83. Не треба мрзети оне који су заборавили добар и богоугодан начин живота и који не мисле у складу са правим и богоугодним догматима. Напротив, према њима треба бити милостив као према [људима] обогаљеног расуђивања и слепог срца и разума. Прихвативши зло као добро, они пропадају у незнању. Ти трипут окајани и душом неразумни [људи] не познају Бога.

84. Не труди се да многима говориш речи о побожности и честитом животу! Ово не говорим из зависти, већ зато што ћеш, чини ми се, непромишљенима изгледати смешан. Јер, слично се сличноме радује. Такве речи имају малобројне, па чак и сасвим ретке слушаоце. Отудаје боље да ћутиш - осим [у случају кад треба рећи] о ономе што Бог жели ради човековог спасења.

85. Душа састрадава телу, док тело не састрадава души. Тако, када се тело посече, и душа састрадава, а када је јако и здраво - и осећања душе уживају заједно са њим. Међутим, док се душа премишља, тело се не премишља. Оно, напротив, остаје по стра-ни, јер премишљање јесте болећиво осећање душе, као што су то, уосталом, и незнање, гордост, неверовање, лакомост, мржња, завист, бес, безобзирност, таштина, частољубље, двоумљење, али и осећање за добро. Све се то дешава у души.

86. Размишљајући о Богу, буди побожан, независтљив, добар, целомудрен, кротак, дарежљив по својим могућностима, дружељубив, помирљив и томе слично. Јер, неукрадиви иметак душе јесте угађање Богу помоћу сличног, при чему никога не треба осуђивати, нити говорити: „Тај човек, који је сагрешио, јесте рђав". Боље је трагати за злом у себи и разматрати свој сопствени начин живота, питајући се да ли је Богу угодан. Шта нас се тиче да ли је неко други рђав?

87. Истински човек се стара да буде побожан. А побожан је онај ко не жели туђе. Човеку је, пак, туђе све што је створено. Он, дакле, као образ Божији, презире све то. Човек постаје образ Божији када живи исправно и богоугодно. То, међутим, не може да оствари уколико се не ослободи [свега] житејског. Онај ко има богољубив ум зна колику душевну корист и побожност рађа овакав животни став. Стога богољубив човек никога не кори за оно у чему и сам греши. Такво држање је знак душе која се спасава.

88. Они који се свом силом упињу да стекну привремени иметак и, не марећи за смрт нити за губитак сопствене душе, имају наклоност ка злим делима, нису друго до бедници који не погађају оно што им је на корист. Они не мисле о патњи коју људима после смрти наноси зло.

89. Зло је страст твари. Бог није узрочник зла. Он је људима дао знање и разумевање, способност разликовања добра и зла и самовласност [слободу]. Оно, дакле што рађа зле страсти јесте људски немар и лакомисленост. Бог ни у ком случају није њихов виновник. Демони су постали зли својим вољним избором, као уосталом и већина људи.

90. Човек који живи побожно не допушта да му се зло увуче у душу. Душа, пак, у којој нема зла, налази се изван опасности и повредивости. Такве ни дрски демон, ни случајност не држе у својој власти. Њих Бог избавља од зала и као богоподобне их чува  неповређене. Ако га неко похвали, он ће се у себи насмејати онима коjи га хвале. Уколико га, пак, неко покуди, он се неће бранити пред оним који га ружи, нити ће негодовати због онога што се о њему говори.

91. Зло прати човекову природу као рђа бакар и као прљавштина тело. Али, као што мајстор није начинио рђу, ни родитељи прљављштину, тако ни Бог није створио зло. Он је човеку дао знање и расуђивање да би избегавао зло, знајући да му оно наноси штету и мучи га. Гледај, дакле, пажљиво да, наведен демонским привидом, не назовеш блаженим онога кога видиш како у обиљу моћи и богатства живи срећно. Нека ти одмах смрт изиђе пред очи, како никада не би пожелео ништа зло или житејско.

92. Бог наш је небеским бићима подарио бесмртност, а земаљска је саздао промењивим. Свему [осталом] је дародао живот и кретање и све ради човека. Стога немој да се заведиш житејским маштаријама, када ти демон буде у душу убацивао лукаве помисли, већ сместа помисли на небеска добра, говорећи у себи: „Ако, хоћу, до мене стоји да победим овај напад страсти. Међутим, нећу победити уколико будем хтео да остварим свој прохтев". Подвизавај се, дакле, у овоме, јер ти то може спасти душу.

93. Живот је јединство и свеза ума, душе и тела. Смрт, пак, није њихов нестанак, већ раздвајање њиховог знања. Јер, све то Бог чува и после раздвајања.

94. Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодан ум предухитрује душу и саветује је да презире привремено, вештаствено и пропадљиво, а да љуби вечна, непропадљива и невештаствена добра. тако човек живи у телу, а умом схвата и сагледава оно што је на небесима и што је око Бога. Према томе, богољубив ум је добротвор и спасење човекове душе.