[Почетна] [Претодна] [Наредна]

ИЗ ДОБРОТОЉУБЉА

ИЗРЕКЕ СВЕТОГ АНТОНИЈА И КАЗИВАЊА О ЊЕМУ

1. О одрицању од света

1. Ко хоће да успешно проходи подвиг монаштва, треба у потпуности да рашчисти са светом, да сва његова добра остави, да на самом делу изађе из њега и да сваку пристрасност према стварима одсече. Ту истину је упечатљиво саопштио Свети Антоније једном брату који се одрекао света. Он је сиромасима раздао све што је имао, изузев неке ситнице коју је задржао за случај невоље. Свети Антоније је познао шта је [учинио] старац који је дошао код њега, те му је рекао: „Ако хоћеш да будеш монах, пођи до тог села, купи меса, исеци га на мале комаде и, скинувши одело, обеси га о груди и руке. Онда дођи овамо". Брат је учинио како му је наредио старац. И одмах га наподоше пси, птице и стршљени и ранама покрише његово тело. По повратку, старац га је питао да ли је учинио што му је било наложено. Он је, жалећи се, показао своје ране. Тада му је Свети Антоније рекао: „Тако бива са онима који, остављајући свет, задржавају макар и најмањи део имања: демони их покривају ранама и они, израњављени, падају у борби".

2. Истог предмета се дотиче и следеће казивање, које је сачувао Касијан (Разговори, 24,11). Један брат, који је сматрао да нема никакве користи од напуштања света, дође код Светог Антонија. И поче он говорити: „Више вреди онај ко се подвизава у граду или селу и који испуњава све што је потребно за духовно савршенство". Свети Антоније га је питао: „Где и како ти живиш?" Он је одговорио: „Живим у дому родитеља, који ми све набављају. То ме избавља од свих брига и старања, те се непрестано бавим једино читањем и молитвом, не расејавајући дух ничим споредним". Свети Антоније га је опет запитао: „Кажи ми, сине мој, да ли се ти жалостиш у њиховим жалостима и радујеш у њиховим радостима". Он је признао да осећа и једно и друго. Тада му је старац рекао: „Знај да ћеш и у будућем веку имати удео са онима са којима си у овом животу делио радост и жалост. За тебе је пут који си изабрао штетан не само због тога што се услед готово свакодневне промене животних случајности твој ум погружава у непрестане помисли о земаљском, већ и стога што те лишава плода који би стекао да се својим рукама трудиш око прехрањивања, по примеру апостола Павла који је и усред труда проповеди Јевађеља својим рукама себи и онима са њим обезбеђивао потребно, као што говори Ефесцима: Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје (Дап.20,24). Он је то чинио на наше назидање, да би нам дао пример, као што је писао Солуњанима: Јер нисмо живели неуредно међу вама, нити смо забадава јели хлеб у некога, но с трудом и муком, радећи дан и ноћ, да не бисмо били на терету некоме од вас. Не као да немамо власти, него да себе дамо вама за пример, да бисте се угледали на нас (2.Сол.З,8-9). Ето због чега и ми, премда имамо могућност да се користимо помоћу од сродника, претпостављамо да се издржавамо у зноју свога лица. Да је та помоћ кориснија, ми бисмо је радо прихватили. Осим тога знај да једеш хлеб бедних и немоћних уколико си здрав, а живиш на рачун других.

2. Општи одговори на питање: „Шта чинити?"

Онај ко напушта свет ступа у савршено нову област живота која, премда и није сасвим непозната, ипак на многим својим странама изазива питање: „Шта да се ради? Како треба живети?" Светом Антонију су се често обраћали са тим питањем. Ево његових одговора:

3. Ава Памво га је питао о томе и он је одговорио: „Не уздај се у своју праведност, истински се кај због ранијих грехова, обуздавај језик, срце и стомак".

4. Ево шта је после тог питања рекао ави Пимену: „Дело славније од свих осталих које може један човек да изврши јесте - исповедање својих грехова пред Богом и својим старцима, осуђивање самога себе, и готовост за нападе свакојаких искушења до последњег издисаја".

5. Неко други је питао: „Шта да радим да бих угодио Богу?" Свети Антоније му је одговорио: „Куда год идеш, увек имај Бога пред очима; ма шта да радиш, имај потврду у Светом Писму; и не напуштај брзо место на коме живиш. Сачувај ове три заповести и спашћеш се".

6. Још једном ученику он је саветовао: „Гнушај се свог стомака и захтева овога века, зле похоте и људске части, како не би био у овоме свету, па ћеш обрести покој".

7. Ево шта је, по писању Светог Атанасија, ава Антоније говорио братији који су му долазили: „Увек имајте страх пред својим очима. Сећајте се Онога који умртвљује и оживљава (1.Цар.2,6). Возненавидите свет и све што је у њему. Омрзите сваки телесни покој, одреците се овог живота да бисте живели Богу, сећајте се онога што сте обећали Богу, јер ће Он то од вас тражити на дан Суда. Гладујте, жеђујте, наготујте, бдите, плачите, ридајте, уздишите у срцима својим, испитујте да ли сте достојни Бога, презирите тело да бисте спасли душе своје".

8. Слично опширно указање на оно што треба да чини монах наводи Свети Касијан. „Од давнина, - говори он, - кружи дивна поука блаженог Антонија да монах, тежећи ка већем савршенству, није дужан да се ограничи на подражавање само једног од напредних отаца, зато што ни у коме не могу да се нађу све врсте врлина у савршенству. Напротив, један је обдарен знањем, други је јак у здравом расуђивању, трећи је непоколебив у трпљењу; један се одликује смирењем, други уздржањем, трећи опет благодаћу простоте срца; један превазилази остале великодушношћу, а други милосрђем, неки бдењем, неки опет ћутањем или трудољубљем. Због тога је монах, који жели да састави духовно саће, дужан да, слично мудрој пчели, сваку врлину позајми од онога који је највише овладао њоме. Он треба да је слаже у суд срца својега, не обраћајући пажњу шта коме недостаје, већ се старајући да усвоји њихове врлине".

3. Сила која подстиче на подвиг и подржава га

Ако се наброји све наведено, указаће се довољно широко поприште за подвиге. Поставља се питање која је то сила која подвижника покреће и подржава у трудовима. Та сила је ревност за спасење, за славу имена Божијег, која је спремна на све. Има ли монах ову силу - присутни су и подвизи; нема ли је - све је стало.

9. Стога је он једном брату, који није имао ревности и који га је молио да се за њега помоли Богу, одговорио: „Ни ја, ни Бог, нећемо се сажалити на тебе, уколико се ти сам не постараш о себи, и уколико се не будеш молио Богу".

10. Из тог разлога он је саветовао да [монах] стално пребива у сећању на Бога и трезвоумљу, хвалећи као велику врлину неослабно и трајно доживотно служење Господу, те стајање на стражи против сваког искушења до последњег издисаја.

11. Стога је он [монахе] саветовао да себи не уступају ни у чему, него да са трпљењем чувају увек исти дух ревности: „Монах који се неколико дана подвизава а затим угађа себи, па се опет подвизава и опет је немаран - као и да ништа не ради. Он никада не достиже савршенство живота услед недостатка постојаности ревности и трпљења".

12. О ономе који иште уступке, он је говорио да не схвата свој позив и свој циљ. Неуспех код монаха он је објашњавао недостатком усрђа за подвиг. „Ми не постижемо успех,- говорио је он, - због тога што не познајемо свој позив, што не схватамо шта захтева дело кога смо се прихватили, и што хоћемо без напора да стекнемо врлине. Стога, чим сретнемо искушење на своме месту, прелазимо на друго, мислећи да негде има места без ђавола. Међутим, онај ко је познао шта је борба, не даје себи одушка, већ се стално бори уз Божију помоћ".

13. Знаменита је реч о овој теми Светог Антонија упућена онима који једно неће, а друго не могу. Дошли су једном нека братија Светом Антонију и рекли му: „Дај нам поуку како да се спасемо". Старац им је одговорио: „Слушали сте Писмо? То вам је довољно". Међутим, они су рекли: „Ми бисмо и од тебе, оче, хтели нешто да чујемо". Тада им је старац рекао: „У Јеванђељу је речено: Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други (Мт.5,39)". Они му одговорише: „Ми то не можемо да извршимо". Старац је рекао: „Ако не можете да окренете други образ, барем поднесите ударац у један". „Ни то не можемо", одговорили су они. „Ако ни то не можете, - рекао је старац, - у крајњој мери, немојте враћати ударац за ударац". Братија су рекли: „Ни то не можемо". Тада је Свети Антоније рекао свом ученику: „Припреми им мало варива. Они су болесни. Ако ви једно не можете, а друго нећете, шта ћу вам ја?" Потребна је молитва (или њихова или других) да се у њима пробуди дух ревности, тј. наравствена енергија.

4. Руководиоци ревности

Ревност сама по себи понекад бива слепа, тако да може да поприми смер који није сагасан са циљем започетог живота. Због тога треба да буде ограђена руководиоцима. Ко су ти руководиоци? Свети Антоније указује на два: властито расуђивање и савет искусних.

а) Сопствено расуђивање

14. Сакупили су се једанпут оци око Светог Антонија, да би испитали која је врлина најсавршенија, тј. која може да сачува монаха од свих ђаволских замки. Сваки је од њих рекао шта му је изгледало најбоље. Једни су хвалили пост и бдење, пошто они усредсређују помисли, доприносе лакоћи духа, и олакшавају човеково приближавање Богу. Други су више ценили сиромаштво и презирање земаљских ствари, зато што њима дух постаје спокојнији, чистији и слободнији од светских брига, услед чега приближавање Богу постаје лакше. Неки су опет хтели дати првенство милосрђу, зато што ће Господ милосрднима рећи: Ходите благословени Оца мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт.25,34). Било је још и других предлога. А Свети Антоније је рекао: „Све врлине које сте споменули веома су спасоносне и врло потребне онима који траже Бога и који горе жељом да му се приближе. Међутим, видели смо да су многи изнуравали своје тело прекомереним постом, бдењем, самовањем у пустињи, да су усрдно ревновали у напорима, волели сиромаштво, презирали светске удобности до те мере да нису остављали за себе ни онолико коликоје потребно за један дан, већ све раздавали беднима. Па ипак се дешавало да су после свега тога скренули ка злу и падали, те се лишавали плода свих врлина, поставши достојни осуде. Узрок томе није ништа друго до одсуство врлине расуђивања и благоразумности. Они нису могли да се користе њеном помоћу. Јер, баш је то врлина која учи и побуђује човека да иде правим путем, и да не скреће у беспућа. Уколико идемо царским путем, никада нас неће привући наши клеветници, ни са десне стране - на прекомерено уздржање, ни са леве - на немар, безбрижност и лењост. Расуђивање је око душе и њен светилник, као што су очи светилник телу: ако око буде светло, онда ће све наше тело (дела) бити светло; а ако буде тамно, и све тело наше биће тамно, као што је рекао Господ у светом Јеванђељу (Мт.6,22-23). Помоћу расуђивања човек схвата своје жеље, речи и дела, и одустаје од оних који га удаљују од Бога. Расуђивањем он растура и уништава све замке које је ђаво спремио против њега, јасно разликујући шта је добро, а шта зло".

15. На исти предмет односи се и следећа изрека: Узевши комад гвожђа ковач унапред гледа шта може од њега да начини - косу, мач или секиру. Тако и ми треба да расуђујемо каквој врлини да приступимо да се не бисмо узалуд трудили.

б) Савет искусних

16. У том смислу говори Свети Антоније: „Знам монахе који су после многих напора пали и подвргли се безумљу зато што су се понадали на своја дела и презрели заповест Онога који је рекао: Питај оца свог и он ће ти саопштити (Пон.Зак.32,7)".

17. И још: „Свето Писмо говори: Који немају вођства, падају као лишће (Прич.11,14) и заповеда да се ништа не ради без саветовања. Оно не дозвољава чак ни да се духовно пиће које весели срце човека пије без савета, говорећи: Без савета немој ништа чинити (Сир.32,21). И чак: Са саветом пиј вино. Човек који без саветовања обавља своје дело личи на неограђени град у који улази ко год хоће и разноси његове ризнице".

18. Питати друге - Свети Антоније је сматрао толико спасоносним делом да се чак и као учитељ свих [често] сам обраћао своме, додуше напредном, ученику са питањем. И како би ученик рекао, тако би светитељ и поступио. Јер, прича се да је ава Антоније добио писмени позив од цара Констанција да дође у Цариград. Тада се он обратио Павлу Препростом са питањем: „Треба ли да идем?" Овај је одговорио: „Ако одеш, бићеш Антоније, а ако не одеш, бићеш ава Антоније". Због таквог неодобравања путовања, он је спокојно остао на свом месту.

19. Тако је он и свима другима саветовао да чине, говорећи: „Уколико је могуће, монах је дужан да старце пита о сваком кораку који чини у својој келији и о свакој капљи воде коју испија. Ја познајем неколицину монаха који су пали стога што су мислили да самостално угоде Богу".

20. На тај начин, Свети Антоније није одобравао поверење у властито расуђивање. Није ли он због тога похвалио аву Јосифа који је на једно питање из Писма одговорио: „Не знам", чиме је осим смирења изразио и неповерење у свој ум? То је било овако:
Код Светог Антонија су дошли старци са којима је био и ава Јосиф. Желећи да их испита, старац им је предложио изреку из Писма и започевши од млађих стао да се распитује за њено значење. Свако је говорио по својим силама, али је старац одговарао:
„Не, ниси схватио". После свих, он је рекао ави Јосифу: „Шта ти кажеш о тој изреци?" „Не знам", одговорио је Јосиф. [Тада] је ава Антоније рекао: „Ава Јосиф је нашао пут рекавши: »Не знам«".

21. Уосталом, он није саветовао ни да се према другима има неограничено поверење. Најпре је потребно уверити се у правоверност и искуство старца, а затим већ са поверењем примати његову реч и без речи примати његове савете. Знак по коме се то може познати јесте сагласност његових речи са Речју Божијом. Треба пазити, говори он, на оно што се наређује. Оно што ти неко каже у сагласности са заповестима Господа нашег, прими са послушношћу, како би се и на нама испунила реч апостолова: Покоравајући се један другоме у страху Божијем (Еф.5,21). Напротив, саветодавцу који те упућује на нешто противно Божијим заповестима, кажи: Је ли право пред Богом да слушамо еас више него Бога (Дап.4,19). Богу се треба покоравати више него људима (Дап.5,29). Сећајмо се и речи Господње: И овце иду за њим јер познају глас његов. А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинаца (Јн.10,4-5). На исти начин и блажени Павле убеђује, говорећи: Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде?(Гал.1,3).

Повод за такво ограничење су вероватно дали аријанци који су друге привлачили под видом побожности, а затим их напајали отровом свог лажног учења. Други повод је могао бити тај што су неки узимали на себе да руководе друге без личног искуства. Поводом таквом случаја он је имао обичај да говори: „Древни оци су одлазили у пустињу и својим великим трудом су лечили своју душу. Тиме су научили како да лече и душе других. Стога су, вративши се отуда, постајали спасоносни лекари другима. Ако неко од нас и оде у пустињу, он и пре него што оздрави узима на себе бригу о другима. Због тога нам се враћа пређашња слабост и потоње нам бива горе од првобитног. Због тога се на нас односи реч: Лекару, излечи се сам (Лк.4,23).

5. Чиме подгревати ревност?

У човеку се ништа не одржава на једној мери, него час јача, час слаби. И ревност час гори, час хладни. У последњем случају она треба да се загрева, да се не би сасвим угасила. Чиме и како? Прво, сећањем на смрт. Свети Антоније је много пута покушавао да у уму и срцу свих уреже [мисао] да је дан који живимо, наш последњи дан.

22. Друго, враћањем на мисао о томе шта ће бити после смрти. Да би у душу својих ученика урезао ту мисао, он им је причао о ономе што му је самом било откривено, како приповеда Атанасије Велики у његовом животопису.

Једанпут, пред обед, око деветог часа [тј. три сата по подне], уставши на молитву Свети Антоније осети у себи да се узноси умом, и што је најчудније, виде самога себе као изван тела, и као да га неко узводи по ваздуху. У ваздуху су стојала некаква мрачна и страшна лица покушавајући да му спрече усходни пут. Антонијеве путовође су им се противиле, али су они су прилазили као са правом, тражећи одговор и испитујући да ли Антоније у било чему подлеже њиховој власти. Било је неопходно попустити, и они су се спремали да изведу рачун. Њиховој намери да испитају [дела] Антонија све од [његовог] рођења су се успротивили његови пратиоци, говорећи: „Шта је било од рођења, изгладио је Господ кад је Антоније дао монашки завет. Испитујте од дана кад се замонашио и заветовао Богу". Међутим, под тим условом тужитељи га нису могли ни у чему изобличити. Стога су одступили и пут за Антонијево усхођење је постао слободан и без препрека. После тога, Свети Антоније осети да се опет враћа у своје тело, и да је опет постао ранији Антоније. Међутим, тада он већ заборави на јело и остатак дана и целу ноћ проведе у молитви и уздисању, чудећи се са коликим непријатељима нам предстоји борба и са каквим напором човеку [предстоји] да прође по ваздуху. Тада се сетио речи апостола Павла о кнезу који влада у ваздуху (Еф.2,2). Јер, ђаво има власт да ступи у борбу са пролазницима по ваздуху, старајући се да им препречи пут? Зато нас и саветује апостол: Узмите све оружје Божије, да бисте се могли одупрети у зли дан (Еф.6,13), да би се посрамио ђаво немајуући ништа лоше рећи за нас (Тит.2,8).

23. Тако саопштава Свети Атанасије. И премда није примећено да је Свети Антоније негде причао о томе, нема разлога за сумњу, будући да је знање о виђеном било потребније другима него њему. О другом виђењу које се тиче истог предмета он је и другима саопштавао. Свети Атанасије пише: Једанпут Свети Антоније поведе разговор са братијом који су га посетили о стању душе после смрти, и о њеном будућем боравишту. Идуће ноћи позва га неко одозго, говорећи: „Устани, изађи и разгледај". Антоније изиђе (јер је знао ко му је наредио), уздиже поглед и угледа једног џина, грдног и страшног, који је главом додиривао облаке. Са земље су узлетала нека крилата [бића]. Једнима је џин преграђивао пут, а друга су пролетала кроз њега, и прошавши га, мирно се узносила навише. Џин је на њих шкргутао зубима, а због првих се радовао. Невидљиви глас је приметио: „Антоније, схвати виђено". Тада му се отвори ум и он разумеде да се ради о одласку душе са земље. Страшни џин је наш исконски непријатељ, који зауставља лењивце и оне који су се покоравали његовим наговорима. Ревносне, пак, и њему непокорне он не може да задржи: они одлазе изнад њега. То виђење је Свети Антоније схватио као опомену те је почео да прилаже још веће старање за подвиге противљења свему непријатељском. Са тим циљем, тј. ради побуђивања веће ревности за чисти живот, он је о том виђењу причао другима.

Ава Кроније говори да је једном Свети Антоније причао о том виђењу пред великим збориштем. Уз то, он је напоменуо да се Свети Антоније пре виђења читаву годину молио да му се открије шта бива после смрти са душама праведних и грешних. [Он је додао] да су руке џина биле раширене по небу и да се под њим налазило језеро величине мора у које су упадале птице које је он ударао руком. У Латинском отачнику у наведеној причи се додаје мисао да је џин ударао птице и да су оне падале у језеро једино онда када су се саме задржавале у ваздуху испод његових руку, немајући снаге да се подигну навише. На оне, пак, које су имале снаге да се подигну изнад његових руку и главе, он је само шкргутао зубима, гледајући их како се уздижу ка небу и како их примају анђели.

24. Каквим узбудљивим страхом су се испуњавале душе слушајући о томе! Али, ево и утешног виђења које побуђује на ревност надом на светло стање. То је виђење о Светом Амону, не толико ученику, колико пријатељу и сабеседнику Светог Антонија. Свети Атанасије пише да је Свети Антоније, седећи једном на гори, погледао на небо и видео да се неко по огњеном зраку узноси на небо, док одозго ка њему у сусрет силази збор радосних анђелских ликова. Дивећи се виђеноме, он је почео да се моли Господу да му открије његово значење. И чу он глас: „То је душа Амона, нитријског монаха". Овај Амон је до старости проживео у строгом подвижништву. Био је он код Светог Антонија као и свети Антоније код њега. Растојање од Нитријских гора до горе светог Антонија износи 13 дана пута (650 врста). На питање братије који су се налазили код њега због чега се тако чуди, он је објаснио шта је видео и чуо о Амону. Када су после 30 дана дошли братија из Нитрије, запитали су их о Амону и сазнали да се упокојио оног дана и часа у који је старац видео како се његова душа узноси на небо.

25. И следеће виђење о коме је причао сам Свети Антоније такође има снагу да разгони лењост и побуђује на ревност. „Молио сам се Богу, - говорио је он, - да ми покаже у чему се састоји покров и заштита монаха! И видео сам монаха, окруженог огњеним светиљкама и мноштво анђела како га чувају као око у глави, ограђујући га својим мачевима. Тада сам уздахнуо и рекао: "Ето шта је све дато монаху! Па ипак га ђаво савлађује, и он пада!" И дође ми глас од милостивог Господа и ја чух: "Ђаво не може никога оборити. Након што сам ја примио људску природу и срушио његову власт, он више нема никакве силе. Међутим, човек пада сам од себе кад се преда лености и кад попусти својој похоти и страстима". Ја сам онда питао: "Даје ли се сваком монаху такав покров?" И мени би показано мноштво монаха ограђених таквом заштитом. Тада сам узвикнуо: "Блажен је род људски, а особито монашка војска, што има толико милосрдног и човекољубивог Господа! Ревнујмо за своје спасење, одгонимо сваку немарност, подносимо усрдно напоре, да бисмо се удостојили Царства небеског, благодаћу Господа нашег Исуса Христа".

26. Други пут је Свети Антоније својим ученицима открио да ће због смањења ревности ослабити монаштво и потамнети његова слава. Видећи многе монахе у пустињи украшене великим врлинама како ревнују за савршенство у светом отшелничком животу, неки од његових ученика га запиташе: „Оче, да ли ће дуго трајати тај жар ревности и та љубав ка самоћи, сиромаштву, смирењу, уздржању и свим осталим врлинама, којих се сада тако усрдно придржава мноштво монаха?" Човек Божији са уздисањем и сузама одговори: „Доћи ће време, љубљена моја чеда, кад ће монаси оставити пустињу и потећи у велике градове, где ће, уместо пустињачких пећина и тесних келија, подизати горде палате, које ће се моћи поредити са царским дворовима; уместо сиромаштва порашће љубав према сабирању богатства; гордост ће заменити смирење; многи ће се гордити голим знањем без добрих дела која одговарају знању; љубав ће охладнети; место уздржања завладаће стомакоугађање; многи од њих ће се бринути о раскошним јелима, као и сами световњаци, од којих ће се разликовати само по оделу и капи; и поред тога што ће живети помешани са светом, они ће сами себе називати усамљеницима (монах значи усамљеник). Осим тога они ће се величати говорећи: Ја сам Павлов, а ја Аполов (1.Кор.1,12), као да се сва сила њиховог монаштва састоји у достојанству њихових претходника: они ће се величати својим оцима као Јудејци својим оцем Авраамом. Међутим, у то време ће бити и таквих који ће се показати много бољи и савршенији од нас. Јер, блаженији је онај који је могао згрешити, а није згрешио, и онај који је могао учинити зло, а није га учинио (Сир.31,11), него ли онај који је био вучен ка добру мноштвом ревнитеља. Због тога су Ноје, Авраам и Лот, који су проводили ревносан живот међу злим људима, са правом толико прослављени у Писму.

27. Таквим и другим напоменама, тј. о смрти и о томе шта ће бити после смрти, подгрева се страх Божији, који је трећи будилац ревности. На страх Божији је призивао Свети Антоније, као што смо већ видели, многосадржајном изреком: „Увек имајте страх пред својим очима. Сећајте се Онога који умртвљује и оживљава". У другој краткој изреци он страх Божији истиче као извориште готовости и способности за све врлине. „Страх Божији је, - говори он, - почетак свих врлина и почетак мудрости. Као што светлост разгони мрак и осветљује мрачни дом у који улази, тако и страх Божији, ушавши у срце човеково, прогони таму и подстиче на ревност за све врлине".
28. Стога је он на сваки начин предупређивао губитак овог страха. „Не излази, - говорио је он, - из келије, јер ћеш изгубити страх Божији. Јер, као што умире риба која се извуче из воде, тако замире страх Божији у срцу монаха који излази из келије и лута".

29. Међутим, сви ти подстицаји ревности делују принудно, вуку споља, премда се и образују унутра. Потребно је стећи унутрашње покретаче ревности како би она извирала из срца као извор воде. До тога срце доводе: 1) осећање сладости живота по Богу. Све док се у нама не образује то осећање, нема много наде на нашу ревност. На питање једног брата: „Бог у читавом Писму души обећава виша добра. Због чега она није постојана у њиховом тражењу, већ се приклања пролазном, трулежном и нечистом?", свети Антоније је одговорио: „Онај ко још није окусио сладост небеских добара, није се прилепио уз Бога свим срцем својим. Због тога се и враћа на трулежно. Све док не достигне такво савршенство, [човек] треба да служи Богу из послушности Његовој светој вољи, како би са пророком могао рећи: Бејах као стока пре тобом (Пс.72,23), тј. служих Ти као теглећа животиња".

30. Стога је 2) љубав према Богу још силнији подстицај на ревност. Свети Антоније је по себи знао да је љубав снажнија од страха, будући да је говорио: „Ја се више не бојим Бога, него га волим" (тј. љубав, а не страх, ме побуђује на [побожно] држање). Јер, љубав изгони страх напоље (1.Јн.4,18)".

31. И друге је он убеђивао да изнад свега образују у себи љубав према Богу, која је несавладива и неуклоњива сила. Једном, кад су га братија питали: „Чиме је најлакше угодити Богу?", он је одговорио: „Најугодније пред Богом јесте дело љубави. Њега врши онај ко непрестано хвали Бога у својим чистим помислима, подржаваним сећањем на Бога, сећањем на обећана добра и на све што је Он изволео да за нас учини. Од овог сећања рађа се потпуна љубав о којој је писано: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом силом својом (Пон.Зак.6,5), и још: Као што јелен стреми ка изворима воде, тако жели Тебе душа моја, Боже (Пс.41,2). Ето дела којим ми треба да угађамо Богу, како би се на нама испуниле речи апостола: Ко ће нас раставити од љубави Божије? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња. или опасност, или мач? Нико (Рим.8,35)".

32. Од ње или заједно са њом долази 3) радост врлине и пребивања у реду Божијем, која са своје стране постаје подстицај ревности. На ово се односи следећа изрека Светог Антонија. Њега су питали: „Шта је радост у Господу?" Он је одговорио: „На делу испунити неку заповест са радошћу у славу Божију представља радост у Господу. Јер, када испуњавамо Његове заповести са радошћу срца, треба да се веселимо, а када их не испуњавамо - треба да се жалостимо. Стога се постарајмо да испуњавамо заповести са радошћу срца, да бисмо се узајамно тешили у Господу. Једино се, при томе, на сваки начин, чувајмо да нас радост не доведе до гордости, већ сву своју наду полажимо на Господа".

6. Подвизи и врлине појединачно

Тако усмеравано и подгревано усрђе устремљује се на телесне и душевне подвиге и на сваку врлину.

33. У којој мери је потребно исцрпљивати тело своје; Свети Антоније је указао у општој поуци о подвизима и у набрајању узрока телесних покрета. Међу тим узроцима се налази и пружање телу хране онолико колико тражи. Као средство против (таквих покрета тела) наводи се стањивање тела постом. Свети Антоније је заповедао да према телу треба бити врло строг, прекоревајући свако попуштање. Он се није благонаклоно односио према онима који су одлазили у купатило. „Оци наши, - говорио је он, - нису ни лице своје никада умивали, а ми идемо у световна купатила".

34. После смиравања тела, он је велики значај придавао обуздавању језика. Тај подвиг је стављао на исту висину са странствовањем, говорећи: „Наше странствовање се састоји у томе да уста држимо затворена".

35. Они који говоре све што им долази у главу личе на двориште без капије у које улази ко год хоће, те прилази штали и одвезује магарца. Ту мисао није изрекао Свети Антоније, али ју је одобрио.

36. Још већи значај је придавао седењу у келији. „Као што рибе, - говорио је он, - које дуго остану на суши - умиру, тако и монаси који се дуго налазе изван своје келије и пребивају са светским људима - губе љубав према безмолвију. Због тога и ми треба да журимо у келију као што се риба отима ка мору, како остајући изван ње не бисмо заборавили на унутарње бдење".

37. Уопште, он је саветовао да у келији треба [живети] тако строго како би она за монаха постала Вавилонска пећ која сажиже сваку нечистоту.

38. Ипак, понекад је он допуштао извесно попуштање у напорним подвизима, као што се види из једног његовог одговора ловцу. Причају да је један ловац, ловећи у пустињи дивље звери, угледао аву Антонија како се шали са братијом и саблазнио се. Желећи да га увери да је понекад потребно растеретити братију, старац му је рекао: „Узми лук и затегни га". Он је тако учинио. Старац му рече: „Затегни још". Овај затегну. Он му опет рече: „Затегни још". Ловац му одговори: „Ако лук затегнем преко мере, пући ће". Тада му је старац рекао: „Тако је и у делу Божијем: силе братије ће се растројити уколико их преко мере будемо напрезали. Због тога је понекад потребно давати одушка братији". Чувши то, ловац је доспео у умиљење и од старца је отишао поучен. Укрепивши се, братија су се вратили на своје место.

Уосталом, боље су се сачувале изреке и приче у којима се указује на душевне подвиге или расположења срца која доводе до успеха. Такви су:

39. Трпљење. Оно је у тој мери неопходно подвижнику да без њега он нема никакве вредности. Тако су једном братија светом Антонију хвалили једног монаха. Приликом његове посете, свети Антоније је хтео да провери да ли ће претрпети увреду. Увидевши да је није поднео, он му је рекао: „Ти личиш на село које је спреда лепо, а од позади покрадено разбојницима".

40. Трпљење је неопходно стога што су неопходна и искушења. И Свети Антоније је говорио: „Нико без искушења не може ући у Царство небеско. Без искушења се нико не би спасао".

41. Молитва. Њој је он учинио примером, зато што су сви знали колико дуго се молио. „Познато намје, - говорили су његови ученици, - да се блажени старац понекад толико удубљивао у мо-литву да би престојао по целу ноћ. Кад би излазеће сунце прекидало ову његову пламену молитву усхићеног ума, ми бисмо га чули како говори: "Зашто ми ти, сунце, сметаш? Као да због тога и излазиш да би ме одвратило од божанствене умне светлости".