[Почетна] [Претодна] [Наредна]

ИЗ ДОБРОТОЉУБЉА

ИЗРЕКЕ СВЕТОГ АНТОНИЈА И КАЗИВАЊА О ЊЕМУ

42. Сузе. На питање брата: „Шта да чиним са својим гресима?", Свети Антоније је одговорио: „Онај ко хоће да се ослободи од грехова, треба да плаче и уздише. И ко хоће да успе у врлини, треба да усвоји плач и сузе. Само псалмопојање јесте плач. Сети се Језекије, цара јудејског, који је, као што је написано код пророка Исаије (гл.38), због плача добио не само исцелење од болести, већ и 15 година живота. Божија сила је ради суза које је пролио смртно поразила 185 хиљада непријатељске војске која га је напала. Свети апостол Петар је плачем добио опроштај због греха одрицања од Христа. И Марија се, ради тога што је сузама орошавала ноге Спаситеља, удостојила да чује да ће се о томе разглашавати заједно са проповеђу Јеванђеља".

43. Места смеху у животу монаха Свети Антоније није налазио. Када су га ученици питали: „Да ли можемо понекад да се насмејемо?", он је одговорио: „Господ наш осуђује оне који се смеју говорећи: Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати (Лк.6,25). Према томе, верни монах не треба да се смеје. Ми пре треба да плачемо због оних због којих се хули име Божије, јер преступају закон Божији и сав свој живот проводе погружени у гресима. Ридајмо и плачимо, непрестано молећи Бога да не допусти да се учврсте у гресима и да их смрт затекне пре покајања".

44. Смирење, које привлачи покров свише и штити од свих напада. „Видео сам једном,- говорио је Свети Антоније, - све замке вражије распрострте по земљи и са уздахом рекао: »Ко ће их избећи?« Тада сам чуо глас који ми је рекао: »Смиреноумље«".

45. Због тога је касније саветовао: „Подвизавајући се добрим подвигом, треба да се крајње смиравамо пред Господом како би нас Он, знајући нашу немоћ, покривао Својом десницом и чувао. Јер, уколико се узнесемо гордошћу, Он ће повући Свој покров од нас и ми ћемо погинути".

46. Други пут је рекао: „Као што су гордост и узношење ума са висине небеске ђавола сурвали у бездан, тако смирење и кротост човека узвисују од земље на небо".

47. Да подвиг не би довео до гордости, он је саветовао да му дамо понижавајући смисао. „Ако неко, - говорио је он, - узме подвиг ћутања, нека не мисли да врши врлину, већ нека у срцу сматра да ћути стога што није достојан да говори".

48. Свети Антоније је такође напомињао да нас сам Господ унутрашње руководи тако што од нас сакрива наше добро, како бисмо задржали смирено мишљење о себи. Он је говорио: „Када млинар не би покриваo очи животиње, његов посао се не би успешно одвијао. Од вртоглавице би животиња падала, губећи способност да ради". Тако и ми, по Божијем устројству, добијамо покривало, како не бисмо видели своја добра дела и како се не бисмо, хвалећи се због њих, погордили и погубили плод свих својих напора. То се дешава када смо препуштени нападима нечистих помисли, због чијег присуства ћемо ми свакако осуђивати сами себе. У таквом положају помисао на наше добро нема места. Према томе, наше мало добро се покрива и постаје невидљиво услед нечистих помисли.

49. Колико је погубно самоистицање, реско се показало падом младог подвижника после чуда које је учинио. Поред места где се подвизавао млади подвижник пролазили су старци који су ишли Светом Антонију и крајње се уморили. Он је позвао дивље магарце и наредио им да те старце на себи однесу до Светог Антонија. Старци су о томе рекли Светом Антонију, а он је одговорио: „Чини ми се да је тај монах лађа пуна товара, премда не знам да ли ће доспети до пристаништа". И заиста, упавши у високоумље, он је кроз извесно време пао. Прозревши то, Свети Антоније је рекао ученицима: „Сада је пао млади подвижник. Идите и погледајте". Они су пошли и видели га где седи на рогожи, плачући због греха који је учинио.

50. Колико је самоистицање погубно, толико је, напротив, самоукоревање спасоносно. То се види на примеру обућара, о коме је Свети Антоније имао указање свише. Свети Антоније се налазио на молитви у својој келији кад је чуо глас који му је говорио: „Антоније, ти још ниси доспео до мере обућара из Александрије". Свети Антоније је пошао у Александрију, нашао обућара и убедио га да му открије шта је то тако посебно у његовом животу. Овај је рекао: „Ја не знам да сам икад у животу учинио ишта добро. Устајући изјутра са постеље и пре него што седнем за посао, ја говорим: »Сви из овог града од малог до великог ће ући у Царство Божије због својих добрих дела, а једино ћу ја због својих грехова бити осуђен на вечне муке«. То исто са свом искреношћу срца понављам и увече пре него што легнем да спавам". Чувши то, Свети Антоније је схватио да заиста није доспео до такве мере.

51. Није ли то био повод његовог каснијег честог понављања следеће поуке: „Увек и у свему треба да се прекоревамо и осуђујемо, и то сасвим искрено. Јер, онога који сам себе укорева - оправдава и прославља Бог".

52. Узајамно служење и помагање. Братија су питали светог Антонија: „Да ли је добро ако неко каже: »Ја ништа нећу узимати од братије, нити ћу им шта давати. Мени је довољно моје«?" Свети Антоније је одговорио: „Чеда моја, такав је жесток срцем и душа му је као код лава. Њега треба сматрати туђим сабору добрих људи".

53. Други пут су га питали: „Како треба служити братији?" Он је одговорио: „Братија који хоће да служе братији нека пружају услуге као што слуге служе својим господарима, и као што је Господ послужио Петру, коме је указао крајњу услугу, иако је био његов Творац. Тиме је Господ показао да прекор заслужују чак и они који одбијају услугу, а камоли они који сматрају ниским да послуже братији. Ако први неће имати части пред Богом, као што је Господ рекао Петру, шта рећи о последњима?"

54. Уопште, он је говорио: „Од ближњег долази и живот и смрт. Јер, уколико придобијемо брата, обрели смо Бога, а ако саблазнимо брата, грешимо Христу".

55. Саосећање и снисхођење према онима који падају. У обитељи аве Илије један брат је имао искушење. Њега су истерали и он је пошао на Гору до аве Антонија. Задржавши га неко време код себе, ава Антоније га је послао у обитељ из које је изашао. Међутим, братија су га опет истерали. Он је опет отишао код аве Антонија и рекао му: „Братија нису хтели да ме приме, оче!" Тада га је старац послао са оваквим речима: „Бура је задесила брод на пучини. Он је изгубио свој товар и са напором се спасао. А ви хоћете да потопите и оно што је дошло до обале". Чувши да је брата послао ава Антоније, братија су га одмах примили.

56. У једној обитељи су оклеветали брата због блуда и он је пошао до аве Антонија. Дошли су и братија да би га излечили и опет узели код себе. Они су почели да га изобличавају због тога што је учинио. Бранећи се, брат је говорио да ништа слично није учинио. Десило се да је ту био и ава Пафнутије Кефалос. Он им је изрекао следећу причу: „На обали реке сам видео човека који је до колена упао у блато. Неки су пришли да му пруже помоћ и погрузили га до самог врата". Ава Антоније је на то рекао: „Ето заиста човека који може да лечи и спасава душе". Дирнути речима старца, братија су се поклонили брату и, по савету отаца, опет га примили код себе.

57. Значајна је мисао Светог Антонија о томе ко има истинско братољубље. Он је говорио: „Човек никад не може бити искрено добар, ма колико желео, уколико се у њега не усели Бог. Јер, нико осим Бога није добар".

7. Крајњи циљ и врх савршенства

58. Усељење Бога или живот у Богу јесте последњи циљ свих подвижничких напора, и врх савршенства. Сам је Бог то показао Светом Антонију. Он се у пустињи удостојио оваквог виђења: У граду постоји један човек који ти је сличан. По занимању је лекар. Он потребитима даје све што му претекне, и свакодневно пева Трисвето са анђелима (тј. савршеном љубављу према ближњем живи у Богу и ходи пред Богом).

8. Савршенство Светог Антонија и његова слава на небу

59. Прича се да је ава Антоније био прозорљив. Међутим, избегавајући људску гужву, он о томе није говорио. Њему су били откривани и садашњи и будући догађаји света.

60. Један свети старац се молио Богу да оце види (у небеској слави). И виде их он све, осим аве Антонија. Он је запитао онога који га је водио: „А где је ава Антоније?" Он му је одговорио: „Антоније је тамо где је Бог".