Канони Трећег васељенског сабора

 


1. Пошто треба да и они који су изостали са светог Сабора због неког узрока или црквеног или телесног, а налазе се у селу или граду, и не знају шта је на њему (Сабору) одлучено (било), обзнањујемо вашој светињи и љубави, ако неки обласни митрополит одступивши од светог и васељенског Сабора, и приступи отпадничком збору (саборовању,), или после тога су примили или приме Келестијево учење, такав не може ништа чинити против епископа те области, и нека је од сада сабором избачен од сваког црквеног општења (заједнице) и лишен власти. Сами ће пак епископи тих области, и они суседни митрополити који православно мисле, да га свргну из свега, и збаце са епископског чина.

2. Ако су неки епархијски епископи изостали са светог Сабора, и нашли су се у отпадништву, или су покушали да одступе, или су потписавши Несторијево свргавање (збацивање) поново пришли отпадничком збору (), нека сви такви, по одлуци светог Сабора буду туђи свештенству и збачени са свог чина.

3. Ако су неки од клирика у којем граду или селу били лишени свештенства од Несторија или оних који су с њим због тога што су последовали православном учењу, одлучили смо да такви буду враћени у свој чин. Уопште ми заповедамо да сви клирици који су остали верни васељенском Сабору, не треба да буду потчињени ни на који начин епископима који су отпали или ће то учинити.

4. Ако неки који су отпали од клира, и усуде се да, сами или јавно, мудрују са Несторијем или Келестијем, свети Сабор сматра за праведно да и ови буду избачени.
 

5. Они који су за неприлична дела осуђени од светог Сабора или од домаћих епископа, и они који су неправилно (неканонски) и у свему произвољно од Несторија и његових једномишљеника покушали или ће покушати да се поврате у општење (црквену заједницу) или чин ( свештенички), сматрали смо да је праведно да немају од тога користи, и да остану свргнути.

6. Исто тако и они који би пожелели да учине нешто противно светом Сабору у Ефесу. свети Сабор је одлучио, да, ако су епископи, или клирици, да буду сасвим збачени са свог степена (чина), а ако су световњаци, да остану ван заједнице (општења).

7. После читања овога, свети Сабор је одлучио, да не буде никоме дозвољено да произноси, или пише, или саставља другу веру, осим оне донете од Светих Отаца сабраних у Никеји Духом Светим. Који се усуде да састављају другу веру, или да представљају (излажу), или је шире, или нуде онима који желе да се обрате к познању Истине, или из јелинизма (многобоштва) или из Јудаизма, или из било које јереси, такви, ако су, било епископи, или клирици, да буду туђи, епископ епископству. клирици клиру; а ако су световњаци, да буду анатемисани. На исти начин, ако се затекну неки, било епископи, било клирици, било световњаци, или да мудрују, или да уче ономе што садржи представљено изложење презвитера Харисија о оваплоћењу (очовечењу) Јединороднаго Сина Божијег, или нечистим и искривљеним (наопаким) Несторијевим догматима, који су ту приложени, нека такав подлеже одредби овог светог и васељенског Сабора. Наиме, епископ да буде лишен епископства и да буде збачен, а клирик слично, да буде избачен из клира, а ако је ко световњак, овај да буде анатемисан, како је речено.

8. Најбогољубазнији епископ Ригин и са њиме најбогољубазнији епископи области Кипра, Зинон и Евагрије, објавили су дело које је новотарија супротна црквеним установама и правилима (канонима) светих Апостола, и прети слободи свих. Пошто опште болести требају јаче лекове јер већи бол придоносе, и пошто није држан (следован) древни обичај да епископ града Антиохије врши ( чини) рукоположења на Кипру, како су нас писмено (ливелом) и усмено ( својим речима) известити (обавестили) најпобожнији мужеви, који су дошли на свети Сабор. Они који началствују у светим црквама Кипра, нека имају слободу без забране, и без тескобе, по правилима (канонима) Светих Отац а и по древном обичају, да сами од себе (собом) врше рукополагања најпобожнијих епископа. Исто да се сачува и у другим правилима (канонима) и у свим областима. Да нико од најбогољубивијих епископа области не проширује власт на другу ( област), која раније, и од почетка није његова или под његовом руком била. Ако неко приграби или насилно себи потчини ( област), даје врати, да се не преступају правила (канони) Отаца, и да се под видом свештенодејства не поткраде гордост (надменост) световне власти: да не изгубимо за мало ону слободу коју нам је даровао својом Крвљу Господ наш Исус Христос, ослободитељ свих људи. Свети васељенски Сабор је одлучио да свака област сачува чисто и неповређена права која јој од почетка припадају по старом утврђеном обичају. Сваки митрополит као свој доказ може слободно узети препис о овоме што је закључено. Ако неко предложи неки закон који је противан оном што је сада одређено, свети и васељенски Сабор одређује да то буде ништавно.

9. Посланица Трећег васељенског Сабора у Памфилију о тамошњем митрополиту Евстатију.
По богонадахнутим речима Писма које каже: „Разумно све чини", они који су изабрани на свештену службу, треба нарочито да гледају да са сваком брижљивошћу размисле о свему што имају чинити. Који желе да тако уреде свој живот, у доброј нади све им повољно иде, а ова реч сасвим одговара истини. Међутим, понекад бива да неумитна и неподношљива туга оптерети ум, јако га узнемири, одвлачи га од тежње ка својој дужности, и доводи до тога да сматра корисним што је по природи слабо. Нешто слично смо дознали да се догодило и са најпобожнијим и најбогобојажљивијим епископом Евстатијем. Као што је посведочено, он је правилно (канонски) рукоположен, али после, како он каже, био је од неких смућен и доведен у неочекиване прилике, при том и сам од себе клонуо од нерада, уморан од брига које му је служба налагала, а немоћан да одбије (одбаци) хуљења оних који су устали на њега, он је на, за нас несхватљив начин, поднео молбу писмено ( оставку). Он је свакако морао, пошто је рукоположењем примио свештено старање да га до краја држи духовном крепошћу, без обзира на тешкоће, и добром вољом је морао подносити зној који би му донео награду. Пошто је он равнодушно показао свој немар који је потицао више што се плашио многих послова него због нерада или лењости, ваше је благочестије из неопходности рукоположило најпобожнијег и најблагочастивијег брата нашег и саепископа Теодора да управља црквом. Није било у реду да она ( црква) остане удовом и без пастира да остане Спаситељево стадо. Али, пошто се он сада обратио плачући, не што хоће да се отима за град или цркву од споменутог најблагочастивијег епископа Теодора, него да измоли част и име епископа. Сажаљевајући сви старца и сматрајући његове сузе заједничке свима, ми смо се постарали да дознамо, да исти није био подвргнут законитом свргнућу, нити је био оптужен за какве преступе. Дознали смо да није ништа такво учинио, већ му се сав преступ састоји у оставци. Ради тога ми не осуђујемо ваше благочастије што сте рукоположили, као што је требало, на његово место поменутог најпобожнијег епископа Теодора. Али пошто није најупутније строго осуђивати наклоност нераду овог човека. Напротив, шта више имати милосрђе према старцу који је од града у коме се родио и од куће својих отаца (предака) толико времена био удаљен, установили смо и одређујемо да без сваког противљења он има (ужива) име и част епископа и општења (заједничарења). Ово нека буде тако, да он нити рукополаже, нити самовластно заузима цркву за богослужење, осим ако га по доброј вољи и по љубави у Христу позове или ако се догоди да му допусти брат и саепископ. Ако пак ви установите у погледу њега још нешто снисходљивије, или сада или после овога, то ће бити угодно светом Сабору.