претходна главна следећа

 

СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

СЕДМА ГЛАВА

Хвала Теби, Сине скривенога Суштаства, јер је кроз тајне жалости и ране крвотоциве жене, било јављено Твоје тајно исцелење и што је на видљивој жени било откривено твоје невидљиво Божанство (Мк. 5; 24–34, Лк. 8; 42–48). будући да ју је исцелио Син, пројавило се Његово божанство; будући да је исцељена жена која је боловала од тецења крви, открила се њена вера. Она је проповедала Христа, али се, заједно са Њим, проповедало и о њој самој. Како је посредством ње оглашена истина, то је и истина огласила о њој. И као што је жена постала сведок Његовог божанства, тако је и Он постао сведок њене вере.

Жена је Христу на зајам дала веру, а Христос јој је као отплату зајма вратио здравље. међутим, непосредно након што се открила вера ове жене, свима је до слуха допрла вест о исцељивању Господњем. Како је сила Сина показала чудесно дејство и узвелицала Га, били су постидени лекари са својим лековима и јасно се показало колико невидљива сила превазилази видљиво лецење. Господ је познавао помисли ове жене много пре него што су се испољиле, мада су о Њему мислили да Он не познаје чак ни њен лик. Тиме што је упитао уценике (Мк. 5; 30. и Лк. 8; 45), није дао повод за презир онима, који су тражили разлог за презир. Иако је показивао да не зна ко Му се приближио, Он је, у ствари, знао скривено, јер ову жену није исцелио ни због каквог другог разлога осим због њене вере у Њега. Он је најпре видео тајну веру ове жене, а затим ју је обдарио јавним исцелењем. Дакле, ако је Њему била позната тајна вера, онда Му је утолико пре био познат човеков видљиви лик.

Према томе, иако се Господ ради користи многих претварао да не познаје видљиве ствари, одмах је показао Своје предзнање, чијом је силом Он знао и оно скривено. На који начин, питам? Да ли онда, када је Симон рекао: Народ Те опколио и гура Те, а Ти говориш: Ко је то што Ме се дотаце (Лк. 8; 45)? Када је Симон саопштио Господу да Му прилази тако велико мноштво народа, Господ је Симону обзнанио да је од свих њих само она једна пришла к Њему. Иако су многи, потискивани гомилом, прилазили к Њему, у том часу Му је приступила само она, савладана патњом. Знаци, Симон је хтео да укаже Господу на (спољашње) приближавање људи ка Њему, док је Господ указао Симону на веру која Му је приступала.

Обратимо пажњу на то да је, меду многима који су прилазили Господу, тражена била само она, која Му је и приступила. Дакле, ако су сви они прилазили и ако је Он од свих њих тражио само њу, јасно је да је Он знао све који су се тискали, јер (само) једна од свих њих, наравно, не би могла да се сакрије од Њега. У време кад су сви у гомили, без разбора и тискајуци се, прилазили к Њему, Он је, погледавши унаоколо, меду свима њима тражио њу једну. Отуда је оцигледно да је Он подједнако добро познавао све њих као и њу једну, будући да је могао да је разликује, док је она, опет, покушавала да се сакрије у гомили. Иако су Му у том тренутку прилазили многи, приступали су Му као човеку. Због тога је и тражио ону која Му је приступила као Богу, како би осудио и разоблицио оне, што су Му се приближавали само као човеку. Он је, дакле, само њу, која Му је меду свима њима приступила, издвојио од свих осталих, како би све њих једном речју поуцио да зна због чега Му је и како свако од њих пришао.

Знаци, онај ко Му је телесно приступао осецао је само телесни додир, а ко Му је прилазио духовно, тај је кроз додир људске природе дотакао недодирљиво божанство. Ко Му је приступао као човеку, тај је у Њему и осетио додир људске природе; међутим, онај који Му је приступао као Богу, нашао је у Њему ризницу исцелења својих патњи.

У слуцају да се жена, исцељена од муцне болести, потајно удаљила, онда би, осим тога што би цудо остало скривено од мноштва (присутног народа), и сама та жена, исцељена телесно, остала духовно болесна. Иако је услед исцелења веровала да је Христос праведник, да је то дело Њему остало непознато она би сумњала да је Он – Бог. Наиме, и код праведника су неки долазили и бивали исцељени, али праведници при том нису знали ко им је заправо долазио и задобио исцелење. Дакле, да ова жена, исцељена телесно, не би остала духовно болесна, Господ, Који је дошао ради исцелења духа и тела, пожурио је да исцели и њен дух. Због тога је и рекао: Ко се то дотаце мојих хаљина (Мк. 5; 30).

Господ није хтео да открије ону која Га је додирнула, али не зато што је намеравао да људе уведе у заблуду Онај, Који је самим тим делом хтео да спреци обману, нити зато, што није хтео да исповеди истину Онај, Који је због тога то и учинио, да би људи исповедили истину. Зашто, дакле, Господ није открио ону, која Га је дотакла? Зато што је било потребно да сама исцељена жена постане сведок Исцелитеља и да би она, која се јавно исцелила, посведоцила о сили која ју је тајно исцелила. Господ није журио да сведоци Сам о Себи, будући да је био окружен непријатељима. међутим, Он је спокојно оцекивао, јер ће само дело, које је извршио, посведоцити о Њему. На тај начин и тим ишцекивањем, Он је и пријатеље укрепио и непријатеље разоблицио. Када је, ишцекујуци, обратио општу пажњу на жену, тада су и Његови пријатељи и Његови непријатељи, погледавши је, знали да је то она иста жена која већ беше досадила свим лекарима и која беше много препатила од лекара (упор. Мк. 5; 26–34). Сила која је изашла од Њега била је послата и дотакла је оскрнављену утробу, а да при том она сама (та сила) није била оскрнављена. Исто тако, ни Његово божанство није било оскрнављено обитавањем у освеценој утроби, будући да је Дјева и према Закону и осим Закона у много вецој мери света него ова жена, која је изливањем своје крви изазивала одвратност. Осим тога, Његови непријатељи били су осудени и разоблицени у томе што су рдаво поступали према Ономе, Којем се повиновало неукротиво истицање крви, дејствујуци у неслободној природи, док су Му они, на основу слободе дате њиховој вољи, одбили послушност.

Његови пријатељи су, дакле, људском природом били утврдени у вери, док су непријатељи били разоблицени и кажњени. Његови пријатељи су били науцени да је сила Његова, додирнувши утробу муцену болестима, то учинила ради њене користи (користи те утробе) и да се, исто тако, и Његово божанство, обитавајуци у људској природи, сјединило с човечанством (са човештвом, са човечијом природом) ради користи човечанства. Његови непријатељи, међутим, који су све више желели да Га поставе као камен спотицања (в. Рим. 9; 33), говораху: "Не познаје Закон, јер Га се дотаце жена нециста по Закону, а Он је не одбаци." Они који су саме себе лишили светлости јер су сопственим рукама затварали оци, нису схватили да та сила, којом се оцишцују нецисте ствари, не може да се оскрнави никаквом нецистотом. Ако огањ својом силом оцишцује злато и остале запрљане ствари а да при том он сам не бива оскрнављен, онда утолико пре оцишцује сила Христова, а да при том она сама не постаје нециста. Огњу није потребно оцишцење и ништа не може да га оскрнави. И цисто и нецисто, чак и ако је раздвојено неким растојањем, бива помешано услед једног налета ветра и услед силне сунцеве јаре која допире до њега, одакле се показује да нема ницега нецистог осим онога, што квари живот слободе ? .

Због чега је Господ рекао: Ко се то дотаце Мојих хаљина? Због тога да она, која је знала за своје исцелење, не би остала у незнању да је Господу позната њена вера. На основу тога што јој се вратило здравље, она је знала да је Он Свеисцелитељ, док је из Његовог питања схватила да је Он Свеиспитивац. Када је, како каже Писмо, увидела да то није скривено од Њега, у њој се родила мисао да од Њега уопште ништа није скривено. Због тога јој Господ и открива да од Њега уистину ништа није сакривено, како жена не би отишла од Њега у заблуди. Дознавши да Христос исцељује видљиве ране, она је на тај начин схватила да Он познаје и тајно. Уверила се да је Онај, Који исцељује телесне ране и испитује тајне духа, Господ и тела и духа. Као Господ тела, Он је укротио тело с његовим патњама, а као Судија мисли просветлио је њен ум с његовим помислима. Нема сумње да је та жена након тога страховала да неким делом не прекрши Његове заповести, јер је веровала да је увек пред оцима Ономе, Који ју је једном угледао, кад се отпозади дотакла краја Његове хаљине. Она је силно стрепела да убудуце не погреши чак ни у помислима, знајуци да ниједно дело неће остати тајна за Онога, Који је доказао да слицна дела нису скривена за Њега.

У слуцају да се исцељена жена цутке удаљила од Њега, Господ би је лишио венца херојске одважности: вера, која се храбро борила у тој скривеној ратници, морала је бити јавно овенцана. Због тога је њену главу украсио духовним венцем, говорећи: Иди с миром (Мк. 5; 34. и Лк. 8; 48), јер је мир венац њене победе. Да би разјаснио где се налази извор тога венца, Онај Који је рекао: Иди с миром, на то је додао и: Вера твоја спасла те је (Мк. 5; 34). Тиме је показао да је мир који су, као дијадему, повезала уста Господња, онај венац којим је крунисана вера женина. Вера твоја спасла те је. Вера, која ју је вратила у живот, уистину је стекла тај венац. Због тога је и обзнанио и рекао: Ко се то дотаце Мојих хаљина, како би свима ставио до знања да Га је дотакао неко, ко је више веровао него остали. Како је ова жена желела да Га поштује више него остали она Му је, као прво, пришла отпозади, а као друго, дотакла се краја Његове хаљине; требало је, дакле, да се и тој жени укаже веце поштовање него осталима.

Знам да ме се неко дотаце (в. Лк. 8; 46). Због чега није на силу указао народу на ону која Га је дотакла? Зато што је хтео да их поуци одважности вере. Нека вера научи да у тајности отима и нека се дици због свог отимања, јер је Господ верне отворено поуцио отимању уз помоц вере. Веру, која је отела, ободрио је похвалом, да би се прославила својим отимањем. Вера је извршила отимацину и била прослављена, лукавством је приграбила и била похваљена, како би се открило да је недостојна вера постала убога јер није отимала, и да се прекрила срамотом, јер није насилно узимала. Тако је и Рахиља, укравши идоле (1. Мојс. 31), била похваљена и, привезавши се за правду, била овенцана. Тако је и Михала, по својој праведности, сакрила Давида (1. Сам. 19) и због свог лукавства била наградена. Дивно је то цути! И док свака отимацина представља срамоту за крадљивца, дотле отимање у вери цини отимаце достојнима похвале пред лицем свих људи.

Неко Ме се дотаце, јер Ја осетих силу која изиде из Мене (Лк. 8; 46). Зар је Онај, Који је знао да је сила изашла из Њега, могао а да не зна на коме је отпоцинула та сила, што је истекла из Њега? Или је, можда, сила била отргнута од Њега насилно, тако да се отимац домогао исцелења противно Његовој вољи? Постоје лекови који су корисни за здравље, иако они сами не знају за то. Господ је хтео да поуци исцељену жену да је Онај, Који јој је подарио здравље, одлицно познаје. Поред тога, желео је да јој покаже да Он није слицан неком леку који по самој својој природи исцељује свакога ко га узме него да, свесно и разумно, Својом вољом, исцељује оне који Га поштују.

Та сила је, дакле, проистекла из Божанства преиспуњеног славом и исцелила оскрнављену утробу која је, према Закону, била нециста, како би се показало да се Божанство никада не одвраца од онога, који има веру. Вера је дрво на којем поцивају божанствени дарови. Ако се нецистоти проистеклој од Закона присаједини слободна вера онда она (нецистота), наравно, издваја и скрнави, али зато вера освецује и сједињује, док воља спаја и брише. Иако Закон заповеда (оскрнављеном) да се издвоји, Илија је по вери задобио освецење, не као непријатељ Закона, него као његов приврженик. Немој се усудити да помислиш да је Илија одбацио Закон који заповеда коришцење цисте хране (2. Мојс. 11; 1–24. и 4. Мојс. 14; 4–21), јер је Закон научио Илију да храна не може учинити нецистим. Илија није био противник Закона и Закон није показао да противуреци свом Законодавцу. Илија је познавао слабости Закона (упор. Римљ. 8; 3) и због тога није поступао као слаб у Закону. Закон је познавао вољу Законодавца и због тога је, сагласно Његовој вољи, разрешавао и свезивао. Иако је Илија добијао храну од нецистог гаврана (1. Цар. 17; 2–6), тврдо је одржавао све оно, што је примио из уста Божијих. Њихови оцеви, иако су у пустињи воду добили из цистих уста стене (2. Мојс. 17; 1–7), нису хтели да оцувају оно, што су примили из уста Божијих. Иако се Илија свето хранио уз помоц нецистог гаврана, духовно је био нахрањен светим Божанством. Оцеви њихови, иако су храном ангелском хранили своја тела ? , свој ум су нахранили поклоњењем телету (2. Мојс. 32; 1–6).

Оно што је Илија затим рекао: Ја сам сам остао пророк Господњи (1. Цар. 18; 22) не треба схватити само у смислу његове јадиковке због тога што више нигде није остало праведника. Он је тим речима осудивао грешнике који су их искоренили. Он није желео да једино он остане од праведника и зато, што су се у његовим оцима показали далеки од Бога, годинама нису могли да га пронаду (в. 1. Цар. 18) ? . Као што су се жедни и прождрљиви пророци Ваалови веселили и насладивали многобројним гозбама за трпезом Језавељином, тако је и прогон истинских пророка као неком царолијом учинио да ницице падну пред њим сви, који су заједно с њим били спремни да своје вратове подметну под оштре мацеве.

Требало би да наша беседа сада принесе благодарење за изговорене речи и да се оконца. Ми нисмо посебно састављали ову беседу, него су саме речи подстакле друге, да би заједно с њима биле изговорене. Дакле, беседа коју смо изложили тим речима расудивала је о следећем: Ко је то што ме се дотаце? Знам да је сила велика изашла из Мене. На другом месту Еванђелиста пише: Изобилна сила излажаше из Њега и исцељиваше их све (Лк. 6; 19). Господ је само у једном слуцају обзнанио да је из Њега изашла сила. Због чега је Он то рекао само у том слуцају, иако је Његов изванредни дар више пута исходио (из Њега) ради исцелења оцигледне нецистоте? Господ је знао да је и Он Сам изашао из утробе, а знао је и оне, који нису хтели да поверују у Његово рођење. Због тога је силу Своју послао у оскрнављену утробу, да би макар и посредством оскрнављене утробе поверовали да је Он изашао из свете утробе.

Ко ме се то дотаце, јер сила велика изаде из Мене? Ни на једном другом месту није речено ништа слицно о нашем Исцелитељу, јер се наш Исцелитељ нигде више није сусрео са слицном болешцу. За лецење слицних болести обицно се позива много лекара, док се болести ове жене супротставио само један Исцелитељ. будући да су многи лекари настојали да помогну у болести ове жене и да су рдаво с њом поступали, Један ју је исцелио да би је успокојио од патњи које су узроковали многи. Лекарска вештина настојала је да уклони нецисту болест (и у том покушају) додавала је патњу на патњу. Што је више лекара долазило, каже Еванђеље, њена болест се све више погоршавала. Крај хаљине представљао је помоц у њеним страдањима, и у потпуности је уклонио њене патње.

И осети у телу да оздрави од болести (Мк. 5; 29). Дакле, када је вештина, обучена у сву мудрост, занемела и одступила, тада се открило Божанство, одевено у хаљине. Обукло се у тело и сишло меду људе, да би из људи истргнуло и ишцупало оно, што је људима својствено и да би Своју божанствену природу кроз знакове јасно открило вернима. Немој се усудити да размишљаш само о човечијој природи Господа! Он је открио Своје човештво, да би небески духови поверовали да је Он постао земаљски; открио је и Своје божанство, да би земни поверовали да је Он небески. Тело је примио од људи, да би се људи могли узвисити до Његовог Божанства, и открио је Божанство да се не би унизило Његово човештво.

Руке жене–грешнице обгрлиле су Његове ноге, како би од Његовог божанства добила благодатни дар. Господ је, дакле, показао Своје човештво да би жена–грешница могла да Му приде. Истовремено је показао и Своје божанство, да би разоблицио фарисеја (Лк. 7; 36–50). Он (фарисеј) се смејао над сузама грешнице, да би се затим жена–грешница смејала над његовим разоблиценим помислима. Као што је она сузе, скривене у оцима, услед љубави излила јавно, тако је и Господ, ради њене одважне одлуцности, разоткрио скривене помисли фарисејеве. Жена–грешница сматрала је Христа за Бога, о чему је посведоцила и њена вера. међутим, Симон је сматрао Христа за човека, што су разоткриле његове помисли. Износеци суд о њих двоје, Господ је исприповедао прицу чијим је речима укрепио грешницу и чијим је тумачењем разоблицио фарисеја.

Мада смо се сада, као што сви могу да виде, слицно Соломону, нашли у друштву жена, ми нисмо, као Соломон, претрпели штету од жена, иако смо се, слицно Соломону, кретали меду женама. Кцери незнабожацке су својим царима одвратиле Соломона од служења Богу и окренуле ка својим идолима (1. Цар. 11; 1–8), а ми овде веру кцери незнабожацких проглашавамо вецом од вере кцери јеврејских. Жене Соломонове су својим здравим телом здраву веру Соломонову учиниле болесном, док ове својим исцелењем нашој болесној вери на неки чудесан начин врацају здравље.

Ко је тај, који се не би исцелио вером ове жене? Њена вера је одмах, као у трен ока, зауставила тецење крви које је трајало дванаест година. Осим тога, током дугог времена прегледали су је многи лекари, али се Лекар Јединородни у једном једином тренутку побринуо за њу. Током многих година, када је жена одлазила код лекара, разбацано је много од њеног иметка; међутим, када је у једном тренутку дотакла нашег Лекара, њене расејане помисли сабрале су се у једној вери. Док су се овоземаљски лекари бринули о њој, она им је давала овоземаљски иметак; када јој се јавио небески Лекар, она му је принела небеску веру. Овоземаљски дарови остали су на земљи код оних, што на земљи обитавају, док су дарови духовни били вазнети ка духовном Божанству.

Лекари су настојали да патње изазване болешцу умире као што се умирују дивље звери, подстакнуте јарошцу, због чега су и патње, као разјарене звери, на све стране развејале њихове лекове. Када су већ сви људи поцели да се клоне таквих страдања, из краја хаљине брзо је изашла сила Господња која их је, кад им се приближила, одмах укротила и загосподарила над њима (страдањима). Од једне срамоте потекла су та страдања, која су многе осрамотила. Име једног Лекара прославило се болешцу која је због многих лекара, призиваних у помоц, дуго и свуда била срамотна. Док је женина рука многе наградивала, њена болест није показивала ни најмање олакшање; међутим, када је испружила своју празну руку, њена недра испунила су се здрављем. Док је њена рука била испуњена видљивом платом, остајала је празна за невидљиву веру; кад је пак видљива плата била испуштена из њене руке, она се испунила невидљивом вером. Делеци видљиву плату, није добила видљиво исцелење; када је дала невидљиву веру, добила је тајно исцелење. Иако је с поверењем давала новац, није била наградена за своју увереност; када је дала исплату за оно што је отимањем стекла, за њега је добила награду, односно тајно исцелење.

Како су неки лекари умножавали патње ове жене, будући да она није оздравила, тако су други лекари, повезани пријатељством, лукаво обмањивали душе свих људи, како неко не би осрамотио њихову заједницку вештину. међутим, жену која је приступивши Господу све лукаво обманула, Господ је најпре изложио грубој осуди, рекавши: Ко је то што Ме се дотаце, како би вера, отворено обзнањена, била похваљена од свих заједно. И ти лекари који и поред примене лекова нису могли да помогну жени, дајуци одговоре примиривали су душе многих. Господ, пак, иако је Својим исцелењем могао удовољити свима, никоме није хтео да удовољи посредством датог одговора. То није учинио стога, што није знао одговор који је требало да да ова жена, него због тога да би у циљу предупредивања ознацио оне, који би рекли: "Ти долазиш и сведоциш о Самоме Себи, и зато Твоје сведочанство није истинито." Из тог разлога, иако је сила Његова исцелила жену, Његов језик није их убедио. међутим, иако је Његов језик цутао о том делу, само Његово дело је као труба оглашавало о Њему. Тако је цутањем била надвладана њихова гордост и надменост, док је посредством Његовог питања и дела била обзнањена Његова истина.

Ако би речи Писма имале само један смисао, онда би га пронашао први тумач. Након тога осталима, који би га слушали, не би било потребно да га (смисао) траже с трудом и напором, и после његовог налажења не би преостала никаква утеха. међутим, свака реч Господња има своје тело, и свако то тело има много удова. Сваки од тих удова појединацно има своја својства, због чега сваки слуша колико може и тумачи онако, како му је дато. На тај начин, Њему се јавила једна жена и Он је исцелио њу, која се раније јављала многима а који је нису исцелили, односно, који су се узалудно трудили око ње. Исцелио ју је Један, чије је лице било одврацено (од ње), да би разоблицио оне који су (лицем) били приљежно окренути ка њој, али је нису исцелили. Слабост је Божија јаца од људи, каже Писмо (1. Кор. 1; 25). Иако је спољашње лице Господње могло да гледа само у једном правцу, Његово унутрашње божанство било је свевидеце око, јер је гледало на све стране.

Усахнуло је погибељно истицање из женине утробе и у њеним устима отворио се поток проповеди о враценом здрављу. Она се дотакла Његовог божанства, и од Њега је добила здравље. Из стене у пустињи потекла је освецена вода, која је обезбедила пице за дванаест племена Израиљевих. Ова жена је, пак, дванаест година изливала нецисту крв, којом је оскрнавила све удове свога тела. Стену је расекао Мојсејев штап знаком нашег Живототворца, а тецење крви осушено је крајем хаљине нашег Исцелитеља. Ту, разуме се, тврду стену расекао је тврди штап, а тецење крви осушила је мека хаљина. међутим, иако је штап привидно био цврст, у њега је било урезано смирење крста. Мада је споља изгледало да је хаљина мека, из ње је изашла снажна сила. Дивно је ово исцелење! Пре него што је пало семе из Христове руке, земља, за коју је оно било назнацено, већ је изобилно доносила семена. У време кад се семе још увек налазило у житници Господњој, оно већ беше успело да падне на земљу, коју је требало засејати да би дала добитак од онога што јој је пружено, и да би се добијени капитал вратио с процентима. Ето, то је истина! Семе Господње! Још док је било скривено у својој житници, већ је сакупило плод, и док се налазило у руци свог Сејаца, његова духовна зрнца су се, као у трену ока, на разумној земљи сабрала у разумно семе.

Сила изаде из Мене. Тим речима је недостојне земљоделце, који семе затварају у житнице, подстакао да цврсто стоје у вери у Њега. Затим је дао залог Своје верности јер и остала семена, која су била посејана, треба у своје време да донесу стоструки плод. Постоје семена која након извесног времена бивају спремна за жетву, а постоје и она која ће се пожњети тек на свршетку света; постоје, међутим, и она која се жању већ при самом сејању. Када каже: Сад у ово време примице сто пута више (в. Мк. 10; 30), тим речима ознацавају се семена која се жању убрзо после сетве. И када каже: Тада ће речи Цар онима што стоје са десне стране… (Мт. 25; 34), тим речима указује на семена која ће се пожњети на свршетку (света). Ако је жена отпозади пришла ка крају хаљине Његове, онда је то семе које је свој плод унело у житницу истога часа кад је и посејано. Уз жито које се сеје у утробу земље, из трња које је скривено у њему, присаједињује се плева и израста заједно с њим; са семеном вере, које се скривало у храбрости одважне душе, била је сједињена сила Божија и она је заједно с њим израсла.

Када је цула да Христос старешини синагоге каже: Само веруј, и кцер твоја бице спасена (Лк. 8; 50), крвотоцива је помислила да Онај, Који има власт да душу врати у тело његове дванаестогодишње кцери, онда и дванаестогодишњу рану може да уништи и да је удаљи од тела. Када је зацула Његове речи: Цврсто веруј, и бице жива кцер твоја, разумела је да овом Лекару може да плати својом вером. Онај, Који је исцељивао речју уста Својих, Тај је одредио награду и вери, која је плод уста. Исцелење је изашло из уста Христових и купило веру из уста те жене. Јавно ју је исцелио, због чега је тражио и јавну награду. Исцелење које је изашло из Његових уста јасно се могло цути због тога, што је захтевало веру која ће бити јасно обзнањена устима. Иако је жена гласно исповедила то што се догодило, нису јој поверовали, превасходно због тога што су њена страдања била скривена (и када је слепима отворио оци говорили су да Он то цини силом демонском, и када је Лазара вратио у живот, неки од оних који су то видели нису у то поверовали). Због тога је дванаестогодишњу девојцицу вратио у живот. Онај, Који је могао да дванаестогодишњи живот тела непрекинутог врати на своје место, Тај је могао и да уништи и да са места протера тецење крви, које је непрекинуто трајало дванаест година. Онај Који је могао да врати једно, могао је и да протера оно друго. Онај, Који је оживео већ умртвљене удове ове девојке, могао је и да исцели утробу оне жене.

Након што је жена била исцељена, Господ је рекао: Ко је то што Ме се дотаце управо због тога да би она сама гласно посведоцила да јој се вратило здравље. Због тога је и о девојци рекао: Спава, како би они сами посведоцили о њеној смрти и да би, видевши да се вратила у живот, хулитељи постали Његови сведоци. Њихово сведоцење, исказано о смрти девојке, као и васкрсавање девојке, били су сведоци који су претходили смрти Господњој, да им се не учини невероватним када буду видели да је оживео. На тај начин им је, дајуци могућност избора, поставио следећа два услова. Дакле, ако би касније говорили да је девојка спавала тиме би Га узвелицали и противно својим жељама јер, иако су сви оцевици већ сматрали и тврдили да је девојка умрла, Он је, и пре него што је видео девојку, знао да она спава. Ако би пак казали да девојка није спавала него да беше умрла, онда би их живот, који је врацен девојци, приморао да Господа признају као Живототворца. Најзад, ако би рекли да је она спавала, знање Христово (о томе) посведоцило би им о Његовом божанству. Када би тврдили једно, Господ би их разоблицио и тим и другим. Даље, ако је она била обузета дубоким сном, због чега ју је онда могао пробудити само Христов глас? Он заповеди да јој дају да једе (Лк. 8; 55), да би указао на здравље које јој се вратило заједно са животом, будући да она није била слицна болесницима којима се мало – помало враца здравље. Дакле, они који су сумњали у исцелење крвотоциве жене били су постидени и повратком ове девојке у живот. Изложили су се осуди и били разоблицени много више него они, који су присуствовали девојцином васкрсавању. Исцелење утробе одиграло се у тајности, док је оживљавање тела било јавно. Због тога је оно, што се одиграло тајно, постало вероватно благодареци ономе, што је било уцињено јавно. Писмо каже: Уплашивши се и дрхтеци… дотаце се одостраг хаљине Његове (в. Мк. 5; 27–33). Ако се она са страхом и трепетом дотакла краја Његове хаљине, онда утолико пре нама доликује да са страхом и трепетом примамо када се дотицемо Његовог Тела и Крви, који цине залог нашег живота.