претходна главна следећа

 

СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА

Род зли и прељуботворни тражи знак; и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка. Јер као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноци, тако ће и Син човечији бити у срцу земље три дана и три ноци (Мт. 12; 39–40). Господ није хтео да расудује о броју три дана, него је тако говорио због тога, што је код њих исцелио болесне и васкрсао мртве. И након тих безбројних знакова и сведочанстава, каква не могу да обухвате никакве књиге (упор. Јн. 21; 25), заслепљени људи су говорили: Хоцемо од Тебе знак да видимо (Мт. 12; 38). Оставивши, дакле, пророке и цареве, Своје сведоке, почео је да им указује на Ниневљане који ће, будући да од Јоне нису видели знак, на крају света осудити оне што су, видевши многе знакове, одбацили њиховог Узроцника (тј. узроцника знакова). Јона је Ниневљанима наговестио пропаст, уселио страх и трепет и засејао у њих ужас, а они су му узвратили жетвом скрушеног духа и плодом покајања. Господ је изабрао незнабошце и необрезане привео за сведоке. Идолопоклоници су задобили живот и грешници су се преобратили да би постидели обрезане. Они ће, дакле, осудити оне, што упорно нису хтели да поверују.

Неце им се дати знак осим знака Јоне пророка. За Ниневљане је Јонин знак у двојаком смислу било весник и саветник. Ако занемаре Јонине речи, живи ће сици у ад, као и он у утробу кита; ако се пак покају, из смрти ће се вратити у живот као што се и пророк вратио у живот. Тако и Господ – призива или на пад или на устајање, јер људи кроз Његову смрт или живе или умиру. Он каже: Људи Ниневљани, и тим речима обраца њихове умове и на нешто друго. Онима, који су тражили знак са неба слицан Самуиловом грому (1. Сам. 12; 18), одговара: "Из ада се појавила та проповед коју ви хоцете да чујете са неба. Пошто, слушајуци знак са неба нису поверовали, из преисподње се појавила проповед, као што је и Јона изашао из преисподње." И као што је Јона, изашавши из преисподње, за Ниневљане постао знак несреце јер је наговештавао пропаст њиховог града, тако су били и апостоли после васкрсења Господњег.

Тако ће Син човечији бити у срцу земље. Тим речима им је унапред показао да они не би могли да Га убију противно Његовој вољи, јер је Јона још хиљаду година пре тога предсказао тајинство Његове смрти. Тамо где је убијен Авељ, тамо су, можда, била уста земље. Земља је, каже, отворила уста своја да прими крв брата твојега (1. Мојс. 4; 11). Тамо, пак, где је био погребен Господ, можда је срце земље: Син човечији ће бити у срцу земље, као што је Јона био у утроби кита. Као што Јона у утроби кита није био изложен пропадању и труљењу, тако није ни Господ у гробу, као што је и речено: нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да светац Твој види труљење (Пс. 15; 10). Као што је Јона, изашавши из мора, проповедао Ниневљанима а они, преобративши се, остали живи, тако је и Господ, пошто је телом васкрсао из гроба, послао Своје уценике код незнабожаца, а они су се преобратили и задобили савршен и потпун живот. Дакле, три дана нисходења и усходења указују на смрт и једног и другог ? .

И царица јужна устаце на Суд (Мт. 12; 42). Она је праобраз Цркве. Као што је она дошла код Соломона (1. Цар. 10; 1–10), тако је и Црква пришла Господу, и као што ће она судити народу, тако ће му судити и Црква. Ако она, која је пожелела да види пролазну мудрост смртног цара, суди народу, онда ће то утолико пре учинити Црква која је пожелела да види непролазног Цара и Његову мудрост којој је туди било какав заборав. Пошто с Њим страдамо, с Њим и да се прославимо (Рим. 8; 17).

А кад нецисти дух изиде из човека… (Мт. 12; 43). Због чега им је ово рекао? будући да су они од Њега тражили знак, Он им је понудио овај пример као да каже: каква вам је корист ако се привремено исцелите, а останете неверујуци? Ако се након исцелења опет вратите сумњи, догодице вам се зло горе од претходног. Сагласно са изложеним примером, наставља: Отиде тада (нецисти дух) и узме са собом седам других духова, горих од себе, и ушавши борави онде; и буде потоње горе човеку ономе од првога. Тако ће бити и овоме роду зломе (Мт. 12; 45). Овоме је било слицно исцелење Марије Магдалине, о којој је написано да је Он из ње истерао седам демона. Ово дело извршено је пред њиховим оцима, да би речи, које им је изговорио, видели и на примеру. На том истом месту Еванђелиста каже да су код Њега дошле жене које су биле исцељене од болести и од нецистих духова: Марија, звана Магдалина, из које је изишло седам демона; и Јована, жена Хузе, пристава Иродова, и Сусана… (Лк. 8; 2–3). И буде потоње горе човеку ономе од првога, јер Христос неће други пут доци у телу да би кроз веру и бесплатно исцелио страшне болести.

А кад нецисти дух изиде из човека… Господ пореди Израиљ са безумником у којем је нецисти дух, а себе са лекаром. Пошто је овај Лекар просветлио тај народ Својим проповедима и кроз знакове и чудеса испунио речи пророка, као што је и рекао: Ако Мени не верујете, делима Мојим верујте (Јн. 10; 38), и пошто је на њих излио милосрде Своје, истог часа је меду њима било искорењено идолопоклонство, а њихов паганизам се удаљио од њих и утекао незнабожацким народима. Тај народ се за неко време исцелио од своје болести заблуде а његово идолослужење се удаљило пред блистањем Живототворца. Они, међутим, своје идолослужење нису напустили и презрели по сопственој вољи, него су на то били принудени Његовим чудесима. Након Његовог вазнесења, када је требало да се добровољно и по сопственој жељи окрену ка врлини, вратили су се својим предашњим обицајима, због чега је Он и рекао: Узе седам својих другова и Буде потоње горе човеку ономе од првога.

Могло би се речи да је даво на подобије том човеку овладао и влада Израиљем. Кад су Израиљци били у Египту и кад су се налазили под влашцу фараона, у њима је био нецисти дух. Када им је Господ послао спаситеља који их је извео из Египта, нецисти је побегао и они су били исцељени. Посла Реч Своју и исцели их, и избави их из трулежи њихових (Пс. 106; 20). Провео их је кроз море да би се освештали, а они то нису хтели; провео их је кроз пламен огњени и нису се оцистили, као што је посведоцио и апостол (в. 1. Кор. 10; 1–5). Дакле, нецисти (дух) који је истеран из њих прошао је кроз безводна места (упор. Мт. 12; 43), тј. отишао је код незнабожаца да би нашао спокој. међутим, није га нашао, јер су и незнабошци цули глас божанског предсказања: Који год сте жедни… (Ис. 55; 1), У њега ће се уздати незнабошци (Римљ. 15; 12, упор. Ис. 11; 1) и учиних те виделом народима да будеш моје спасење до крајева земаљских (Ис. 49; 6). Пошто је незнабожацка пустиња постала водено језеро (упор. Ис. 41; 18) нецисти је нашао спокој у народу Израиљевом. Због тога је и рекао: Вратицу се у свој предашњи дом са седморицом другова мојих. Када је ушао, живео је у том народу саобразно седмицном броју дана ? и уништио васцело служење њихове вере.

Осим тога, седморица који су обитавали у њему су они, о којима је говорио Јеремија пророк: Зацела је и родила седморо (Јер. 15; 9). Отежала је њена утроба и родила је једно теле у пустињи (2. Мојс. 32; 4), два телета Јеровоамова (1. Цар. 12; 28) и четири идола ("лика резана") Манасијина. речи: Сунце заде (Мк. 1; 32) изговорио је зато, што је Израиљ живео у мраку, уз месецину пророштва ? . Ноц ће вам бити уместо вида и тама уместо предсказања (у српском преводу: Зато ће вам утвара бити ноц и прорицање ваше тама) (Мих. 3; 6). То што нецисти, кад изаде из човека, лута унаоколо, сагласно је, наравно, са његовом природом. Господ је изрекао пресуду над тим народом говорећи: Тако ће бити и овоме роду зломе, тј. у време пророка изашао је из њих нецисти ? , јер је он грех. Одвојивши један део њих, Бог их је настанио у Вавилону и пророци су посведоцили да је Бог избрисао њихове грехове, пошто Писмо каже: Тамо више неће бити детета ни старца који не би навршио пуноцу дана својих; стогодишњаци ће умирати као млади, али ће стогодишњи грешник бити проклет (Ис. 65; 20). Други пут их је одбацио у дане (тј. у време) нашег Господа, нашавши да су преиспуњени лукавством против свог Избавитеља. Пошто су њихови греси били веци него претходни, јер су завршили убијање пророка и Христа одвели на крст, били су разбијени као недолицни сасуди и избацени напоље.

Блажена утроба која Те је носила (Лк. 11; 27). Маркион каже да су Га овим речима само искушавали, (да би дознали) да ли се Он уистину родио. То исто се ознацава и оним што се говори на другом месту: Ево мати Твоја и браћа Твоја… траже Те (Мт. 12; 47). Чак им је и тело Своје дао за храну. Због цега? Да би сакрио Своју велицину и изазвао мисао да је Он телесан, јер они још нису могли да разумеју ? . Због чега је одбацио Своје рођење? Ако би, одбацујуци га, хтео да покаже да Он није рођен, онда, с друге стране, не би рекао да је брат уценика, који су били рођени. Ако би отуда, што је Он овде одбацио, и следило да Он није рођен, онда, напротив, на основу онога што је рекао тамо, називајуци се братом уценика, треба веровати да је Он био рођен. Ако би, одбацујуци рођење од мајке, заборавио на једнакост природе, онда би, с друге стране, признавањем браце било оцигледно заједницко порекло од оца. Ако би, пак, не признавајуци мајку и брацу, показао да Он нема родитеље, чак и при таквом стању ствари треба имати на уму оно што је рекао: Нико није благ осим Једнога… (Мт. 19; 17). А зар Он Сам, Дух Свети и изабрани ангели нису благи? У оном смислу у којем је тамо рекао: Што ме зовеш благим (Мт. 19; 17, Мк. 10; 18), у том је на овом месту рекао: "Због чега ме називаш зацетим и рођеним?"

Блажена утроба, која Те је носила. Ову похвалу је одузео од Своје Мајке и дао ју је Својим уценицима, зато што је у Маријиној утроби провео само неко време, док је у уценицима остао у векове ? , јер је рекао: Блажени су они који слушају реч Божију и држе је (Лк. 11; 28).

Ко има уши да чује, нека чује (Мт. 13; 9). Наравно, онај ко је имао уши он је и слушао, пошто је тај глас по милосрду Његовом проникао до свацијег слуха. међутим, само је неколицина слушалаца, услед слободе која им је била својствена, после тог гласа поцела да мотри на своје жеље. Постоје и они који на њих мотре, али ништа не цине, јер им је потребно и да пазе на себе. У тело је сакрио оно, што се оцима тешко може видети, а оно, што се лако запажа, отворено је показао. Видети Њега било је тешко ? , али је слушање Његовог учења било лако. Они, дакле, нису кажњени зато, што нису видели Његово Божанство, него зато што нису прихватили Његове речи. Постоје, дакле, такве речи чије корење, чак и ако се засеју у слушаоце, остаје бесплодно, а постоје и оне које дају корење са плодовима. Три зрна су пала у тројицу слушалаца, и нису донела плод. Гле, изиде сејац да сеје… и када сејаше, једна зрна падоше на каменито место.., друга падоше у трње.., а друга на земљу добру (Мт. 13; 3–8). Иако је један сејац и једна земља која ствара корење, приликом сејања су се ипак показала четири разлицита слуцаја, и само се један, онај последњи, показао као добар и плодоносан. Даље, ако је земља по својој природи и радању била једнака, и ако је свето семе примила из светих руку, због чега су се показала три разлицита слуцаја када је семе израсло, због чега је једно семе донело плод тридесет а друго шездесет пута, и због чега ће се оном ко има опет дати? Затим, зашто је сејац сејао по путу, где су разбацано семе одмах позобале птице, и због чега је бацао семе на камениту земљу? Сејац је био један, и подједнако је сејао своје семе, без обзира на тло. међутим, свака земља је по свом својству пројавила семе у својим плодовима. Дакле, Господ је овим речима јасно поуцио да Његово Еванђеље ниједног слободног човека не приморава силом да постане праведник, и да бесплодни слушаоци такоде нису лишени сејања Његових светих речи.

Једна зрна падоше поред пута, слицно оним људима који неправедно одбацују семе, као и онај (слуга) што је добио један талант и показао немар према његовом добром Дароватељу (Мт. 25; 14–24). будући да та земља није хтела да прими Његово семе, сви лукави пролазници газили су по њему. Због тога у њој није било места за наставника и учитеља како би он, слицно земљоделцу, дошао да преоре њено грубо тло и да засеје у њој нова семена. ?авола је упоредио са птицама, јер он краде семе. Тим местом се такоде указује и на то, да даво не отима на силу из срца оно учење које је предато човеку: сагласно подобију какво Господ овде користи, глас Еванђеља остао је пред вратима слуха ? , као што је и пшеницно зрно остало на површини оне земље која у своја недра није примила оно семе што је било бацено на њу. Наиме, птице не могу да се домогну оног семена које земља скрива у својим недрима. А оно, каже, које је било на каменитим местима – тиме Благи показује Своје милосрде и благодат. Иако та тврда земља није доносила плодове, Он ју није лишио Свог семена. Та земља ознацава оне који су се удаљили од Његовог учења, као што је и речено: Тврда је ово беседа, ко је може слушати (Јн. 6; 60)? Тако је и Јуда слушао реч Господњу и прославио се својим цудима ? , али се у време искушења показао као бесплодан.

Иако је примила семе, земља засејана трњем је своју снагу давала једино трњу и корову. учитељ је тиме поново показао Своју љубав, јер је радо бацио Своје семе на земљу која се трудила око нећега другог ?? . Иако је у тој земљи преовладавало трње, и у њој је, да би остала без оправдања, изобилно посејао Своје семе. Један богаташ је радосно пришао Господу: Све ово сацувах од младости своје. Да би га привео светости, Господ му је дао цисто семе и рекао: Ако хоцеш савршен да будеш, иди продај све што имаш (Мт. 19; 21). Видевши да му се приближило савршено семе да би га ослободило од свег трња које га гуши, зажалио је за својим богатством, а оно је управо и било то трње које га је гушило.

Земља добра и плодна ознацава душе предане истини, јер подражавају оне који су по Његовом призиву све оставили и кренули за Њим (Мт. 19; 27). И доносе род, једно по сто, једно по шездесет, а једно по тридесет – тим речима указује се на ток живота у детињству, младости и старости. Иако је земља једна а семе исто, Господ на тај начин набраја разне плодове саобразно протицању времена, пошто и меду плодовима један превазилази други. међутим, благи Бог је показао Своје милосрде јер су, у време давања награда, последњи добили исту награду као и први (Мт. 20; 1–16).

Земља је била добра и плодоносна. Иако је добра воља, која је с радошцу примила добро семе, била иста, опет је донела разлиците плодове, по сто, шездесет и тридесет пута. Тим речима поуцава да су сви делови земље, сагласно својој снази, дали свој плод и да су сагласно својој сили донели принос, као и они што су добили пет таланата а уместо њих стекли десет, сваки по својој врлини. Онај, ко доноси плод по сто пута показује да поседује савршен избор, јер је прихватио крштење смрти за сведочанство Богу. Шездесет пута доносе плод они који, будући на то призвани, предају своја тела патњама и муцењима Бога својега ради, али се нису домогли смрти за свог Господа, иако су до краја били добри. Доношење плода тридесет пута је уобицајени плод добре земље и ознацава оне, што су изабрани за веру Христову. Иако у њихово време није било прогона, овенцали су се добрим живљењем као што се земља овенцава својим плодовима, иако при том нису били призвани на удео муценика и исповедника. речи: Семе нице и расте а да он и не зна (Мк. 4; 28) није изрекао зато што не зна да га је засејао, него зато што у том Свом делу није имао тешкоца.

Господару, ниси ли ти добро (свето) семе сејао на њиви својој? Откуда, дакле, кукољ (Мт. 13; 27)? Он им одговара да је то дело непријатеља, а не Његово сопствено. Ако неко од нас жели да буде засаден меду кукољем, ми ћемо га упитати ?? : ако је Доброцинитељ од Свог семена посејао у оном делу који је од Њега, нека нам онда Он каже због чега је један део засејао Он Сам, док је други остављен до следеће сетве? Ако је посејао у давољем делу, онда је Доброцинитељ посејао меду кукољ, или жетва припада даволу ?? .

Царство небеско је као зрно горушицино… које је најмање од свих семена (Мт. 13; 31–32). Ово је изговорио о безнацајном почетку проповеди, као што и тамо каже: Не бој се, мало стадо (Лк. 12; 32). А кад узрасте веце је од свега поврца и буде дрво… (Мт. 13; 32), као што се и Његово Еванђеље зацарило по свим крајевима земље. По свој земљи, каже, изиде глас њихов (Пс. 18; 5). И птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим (Мт. 13; 32), тј. обремењени незнабошци долазе и налазе спокојство у вери. Ходите к Мени, каже, сви који сте уморни и натоварени (Мт. 11; 28). Да се Господ није родио од Дјеве, да од Дјеве није потекао и да није пострадао, онда би се Његова душа могла упоредити са птицом која долеце са неба, па би се могло речи и да је, заједно са душом, одатле дошло и Његово тело. међутим, да би учинио јасним и несумњивим да је примио тело, Господ је Своју душу ?? упоредио са горушициним зрном, које је засејано у земљу и из земље је узело своје тело, на којем се сакрила птица. И Јован Крститељ сведоци: Видео сам Духа где силази као голуб са неба и остаде на Њему (Јн. 1; 32) ?? .

Царство небеско пореди и са квасцем (Мт. 13; 33) који се ставља у брашно, јер квасац цини да брашно и неприметно постане слицно њему. Квасац неће одједном захватити тесто, него ће га својом унутрашњом силом преображавати саобразно себи: тако је и са Еванђељем Христовим. Квасац у тесту ознацава и тело Господње (по његовом знацењу) у потомству Адамовом.

Он говори и следеће: Царство небеско је као мрежа, која се баци у море и сабере рибе свакакве врсте (Мт. 13; 42). Када каже "свакакве врсте", схвати то у смислу "сваког народа". међутим, после тог сабирања рибе из мора, тј. од ове земље, предстоји и друго одабирање, које је страшно и изазива дрхтање. Мрежа, која је извуцена на обалу, треба да добро присаједини добром, а лоше да избаци напоље (Мт. 13; 48). Рибе које су упале у мрежу јесу људи који су поверовали у Њега. Добри су они који од почетка живе по Еванђељу Његовом, а зли пак они које Црква услед њиховог неверства изгони и избацује из своје средине.

И дошавши у постојбину Своју, уцаше их у синагоги (Мт. 13; 54). Зар није било другог народа, и друге земље, осим јудејске? Ово је, међутим, написано због тога да би се разоблицили и осудили лажљиви маркионити ?? . И уде по обицају Своме у дан суботни у синагогу (Лк. 4; 16). међутим ?? , "какав је обицај могао да има Онај, Који се тада први пут јавио, јер тек што беше дошао у Галилеју? И није поцео да поуцава изван синагоге, него у синагоги. Из њиховог богослужења се види да је с њима беседио о њиховом Богу, иначе би морао да проповеда изван синагоге. Дошао је у Витсаиду, код Јевреја, и ништа друго од онога што су Му говорили, није изрекао осим: Лекару, излеци самога себе (Лк. 4; 23). Затим су га извели изван града и одвели на врх горе. Невероватно је, да их је само та реч Христова подстакла на такав гнев" ?? . Ако је с њима беседио о Створитељу света ?? , па су Му они услед тога дали такав одговор и извели Га с намером да Га баце, због чега онда Еванђелиста на другом месту не указује на нешто слицно? А да су Га градани ненавидели, сведоце и Његове речи: Ниједан пророк није признат у постојбини својој (Лк. 4; 24).

Ни Анатот није прихватио Јеремију (Јер. 1; 1), ни Тесва Илију (1. Цар. 17; 1), ни Авел–Меола Јелисеја (1. Цар. 19; 16), ни Рама Самуила (1. Сам. 7; 17). Народ није прихватио Мојсеја, нити је Израиљ прихватио Господа. Због тога је Илија презрео њихове жене (1. Цар. 17; 10–24), а Јелисеј њихове људе (2. Цар. 5; 1–14) ?? . Тако је и Христос Јевреје назвао неверујуцима да би их постидео, и Сиријце је поштовао више него њих; због тога су се и разгневили. То, међутим, није било ништа друго до изговор. Лекару, каже, исцели Самога Себе, тј. Сам се спаси од нас, пре него да нас спасаваш. Иако им је исцелење било неопходно, услед њиховог неверја није могао да их исцели. По својој слободној вољи су Га бацили, а Он по свом Божанству није пао (Лк. 4; 30). Када је њихова воља хтела да Га збаци, ваздух Га је покорно подржао својим крилима. Није пао да би макар на тај начин неверујуце научио вери. Можда због тога Еванђелиста и каже: Примише Га Галилејци (Јн. 4; 45). Кад су видели то, што је учинио меду њима, нико се више није усудио да предузме нешто против Њега. Пошто је то било прво исцелење, Његова десница је била ослабљена ?? ; из тог разлога се у житељима града Назарета побудила љубомора према Њему под дејствовањем кнеза левице (леве руке), јер је завидео исцелењу те деснице која даје или узима у узвишеним тајинствима, зависно од тога како је Бог пружа према потребама разних врста.

Пророк у својој постојбини, тј. меду својим народом, није признат. Илија је потицао из града Тесве, и није речено да га није примио само град Тесва него цео Израиљ. Ко то порице, нека нам покаже када су га то Тесвицани прогонили а Израиљци прихватили. Према сведоцењу Писма, ко га је прихватио? Једино удовица из незнабожацке Сарепте. Многе удовице бејаху, не у граду Тесви него у Израиљу… и ниједној од њих не би послан Илија до у Сарепту Сидонску жени удовици (Лк. 4; 25–26). Слицно томе, није речено: Много беше губавих у граду Јелисејевом, него у дому Израиљеву (Лк. 4; 27). Дакле, на тај начин смо утврдили да не у Назарету, него у дому Израиљеву не могаше извршити никакву силу.

Видевши да Он у њима одбацује целу земљу израиљску и да незнабошце неупоредиво више поштује, Назарецани су се побунили против Њега, уз оптужбе Га извели из града и хтели да Га збаце. Били су распламсани ревношцу према потомцима Авраамовим, говорећи: Бог их је поштовао више него све пагане. Тако је Господ, беседеци у Назарету, изнео два примера ?? , који показују разлику измеду народа израиљског и народа незнабожацког. На слицан начин је, посредством храма о којем је говорио, показао други храм, односно Своје тело (Јн. 2; 19), а посредством поља у Самарији на жетву људи (Јн. 4; 35–38). Наиме, сав народ је био у сродству с пророком о којем је говорио Христос и цитаво племе били су његови родаци ?? .

Поштовао је капетана, и задивио му се (Мт. 8; 10); поштовао је Сиро–феницанку и зацудио јој се (Мк. 7; 26). Капетана је поштовао као Неемана, а Сиро–феницанку као сарептску удовицу. Илија је побегао код незнабожаца, али је Господ Својим уценицима забранио да поздрављају незнабошце (Мт. 10; 5). Господ је и Сиро–феницанку грубо примио, и тиме показао и научио да ће исцелење касније преци к незнабошцима. Даље, допустио је да Га збаце, јер је сатана мислио да Господ из страха није хтео да скоци доле са крила храма (Мт. 4; 5). Пошто Господ, иако збацен, није пао, сатана је пао са своје власти. Слицно томе, ни камење није претворио у хлебове да не би испуњавао жеље грешника (Мт. 4; 4), иако је нешто слицно учинио у пустињи са хлебовима и у Кани Галилејској са вином.

Заповеди да ти донесу главу Јована Крститеља (в. Мт. 14; 8)! О, Ироде! Шта то радиш! Не дај праведну главу грешном ребру ?? ! међутим, онај који је Адама победио посредством ребра с којим је био везан супружништвом, тај је и Ирода победио ребром, везаним с њим брацном везом. И ево главе, положене као светиљка, на тањиру, светли у свим нараштајима и разоблицава прељубништво човекоубице. Његова уста су занемела да више не би говорила, али проповед њиховог цутања пламти силније него проповед гласа. И кажу да су, док је плесала Иродијадина кцерка, Ирод и Иродијада смишљали подвале да би се овај заклео а она то затражила од њега.