претходна главна следећа

 

СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ДВАНАЕСТА ГЛАВА

Господ је у пустињи умножио хлебове, а у Кани воду претворио у вино. Навикао је и прилагодио њихова уста Свом хлебу и вину, док није дошло време да им да Своју крв и тело. Хранио их је насладом пролазног хлеба и вина да би их довео до насладивања Његовим животворним телом и крвљу. Бесплатно им је дао ситне ствари да би знали да ће им се утолико пре дарови Његове благодати дати бесплатно. Оно што су од Њега могли добити плацањем дао им је бесплатно, исто као што ни оно, што су желели да добију од Њега плацањем, Он за плаћање није давао, како би знали да Он од њих не тражи да плате. Пошто нису морали да плате за хлеб и вино, што су могли да учине, разуме се да за тело и крв нису ни могли да плате. Он, међутим, не само да нам је дао бесплатно, него је чак и неко лукавство употребио да би нас привукао. Гле, тако ситне ствари дао нам је бесплатно због тога, да би нас подстакао да пођемо и да без икаквог плаћања добијемо ствари које их далеко превазилазе. Те мрвице хлеба и вина које им је дао биле су слатке за грло, али је дар тела и крви био користан за умове. Подстакао нас је посредством онога што је било слатко за грло да би нас привукао ономе што оживотворава душу. Због тога је вино, које је сатворио, помешао са сладошцу, да би показао какве се велике ризнице крију у Његовој животворној крви.

На почетку Својих чудеса за госте је сатворио вино које весели, да би открио да ће Његова крв испунити весељем све незнабожацке народе. Све радости које постоје повезане су са вином и свако постојеце спасење повезано је са тајинством Његове крви. Дао је слатко вино које мења срце да би показао да ће их напојити учењем које мења срце. Оно, што је раније било вода, у каменим сасудима је изменио у вино, па је тако и древне заповести изменио у савршенство. Воду је претворио у превасходније вештаство, а Закон је уздигао до савршенства. Ту исту воду пили су гости, али је нису пили као воду: тако и ми, иако слушамо претходни Закон, окушамо га као да је на крају (тј. да је достигао савршенство). Након тога је ујединио образ са образом, и то ако чинимо оно што је савршено, као што је и рекао: Ако те неко удари по десном образу твом, ти му окрени и други (Мт. 5; 39).

Размотри Његову стваралацку силу, која се распростире на све. Господ је узео мало хлеба и у трен ока га умножио. Оно што људи тешким трудом раде током десет месеци, Његови прсти су урадили одмах. Ставио је руку под хлеб, као земљу, и слично грому проговорио над њим. Над њим је, као кишу, расејао кретање Својих усана, а загревајуци дах Његових уста заузео је место сунца и на тај начин је у једном временском тренутку извршио оно, што свако друго чини током дугог времена. Тако је хлеб, без обзира на своју малобројност, из те малобројности родио мноштво, да би показао да је сагласан са Оним Који је први благословио и рекао: Радајте се и множите и напуните земљу (1. Мојс. 1; 28). Ти бесквасни хлебови су, слично женама неплодним и лишеним деце, по Његовом благослову нарасли и умножили се да је преостало дванаест котарица које су се из њих родиле.

Даље, Христос је Својом речју показао силу Своје власти онима којима је дао заповест, и брзо деловање Својих дарова онима који су их добили. Он, међутим, није умножио онолико хлебова колико је могао, него онолико, колико су људи могли да поједу. Он Своја цуда није упоредивао са Својом силом, него са потребама гладних. Ако би пак Своја цуда упоредивао са Својим могућностима, онда нико не би могао да изброји колику би победу донела Његова сила. Његова цудотворна уметност била је сразмерна глади оних хиљада људи, које је она превазишла бројем дванаест котарица ? . Код свих уметника потребе превазилазе њихове сопствене могућности, јер уметници не могу да ураде толико, колико има потреба. међутим, дело Христово је превазишло потребу. Још је рекао: Сакупите преостале комаде (Јн. 6; 12), да ништа од њих не би пропало и да не би помислили да је Он то само привидно учинио. Како су се остаци хране сацували и другог и следећих дана, уверили су се да је то Господ уистину учинио и да то није био празни привид.

Кад су се наситили и видели да је, као Мојсеј својим молитвама, и Господ Својом силом пружио народу храну, поцели су да клицу и да говоре: Ово је заиста Пророк који треба да доде на свет (Јн. 6; 14). Они су тим речима наводили Мојсејево пророштво: Пророка ће вам подигнути Господ… (в. 5. Мојс. 18; 18), не неког слабог, него мени сличног ("као што сам ја"), који ће вас наситити хлебом у пустињи. Као што сам ја, каже Мојсеј. По мору је ходао, у облаку се показао, Цркву Своју ослободио од Закона и девственика Јована поставио за воду уместо Исуса, сина Навиновог, и дао му Марију, Цркву Своју, као што је и Мојсеј предао народ Исусу (Навину), да би се испунило што је речено: Као што сам ја.

А када наста веце, ученици устадоше и удоше у лађу, да би отишли у Капернаум. Господ се пак попе на гору да се насамо помоли (Мт. 14; 22–23). Ето, на горама стопе благовесника (Наум. 1; 15). Ко је тај благовесник објашњава сам пророк, додавши: који оглашава мир. Коме? Незнабошцима. Он ће казивати: мир народима, каже пророк (Зах. 9; 10). Празнуј, племе Јудино, годишњи празник свој (Наум. 1; 15), јер је знак на хлебовима Господ извршио у време празника пресних (бесквасних) хлебова. Пророк каже: Празнуј, племе Јудино, годишњи празник свој, јер је наступио наш годишњи празник. Испуњавај завет свој (Наум. 1; 15), јер је дошао истински Агнец: древни завет је укинут и знацај његов поништен. неће више у теби чинити безакоње (Наум. 1; 15). Ко? Власт царева и свештеника. Због чега то више неће чинити? Зато што ју је Господ укинуо. Сваку власт цара и свештеника погубљује.

Када су сели у ладу, били су изложени бури и усталасано море се подигло на њих. Тада им је Господ пришао и јавио им се, али су они мислили да им се јавља привидење. Наиме, поуздано су знали да је Христос обучен у тело које подлеже законима тежине, због чега су помислили да тело, које има тежину, не може да хода по води. Пошто се уистину тако догадало они су се уплашили, и то не без разлога. међутим, ако Исус – како ти, Маркионе, кажеш – није био обучен у тело ? , онда би било неразумно цудити се томе, што Он хода по води. За духа, наиме, није тешко да хода по мору. Дакле, због чега су се они зацудили? Ако су знали да је Он бестелесан, онда су се безразложно зацудили и бесмислено повикали. Ако је пак био телесан, онда су се с разлогом узнемирили јер су видели нешто сасвим ново, односно телесног човека који хода по морским таласима не утапајуци се у њих. Ако приговоре да апостоли нису могли да Га виде јер је била ноц, онда ћу одговорити да то није представљало никакву тешкоцу за духовног Христа ? Који се, кад је то хтео, открио на гори као сунце. Пошто је и Сам Господ знао да су се они с правом узнемирили, укрепио је њихов дух, говорећи: Не бојте се, Ја сам, не плашите се (Мт. 14; 27), односно, то сам Ја, Који имам тело и каквог ви познајете.

Разумевши да је речи Ја сам изговорио о Свом телу, Симон је одговорио и рекао: "Ако је уистину тако, ево, и ја сам обучен у тело. Ако и ја будем ходао по води, онда ћу знати да и Ти ходаш по њој оним самим телом које, колико ја знам, Ти имаш." Када је изашао из ладе да би ходао по мору и кад је поцео да тоне, није одбацио Христа, јер му Христос није рекао: "неверни" него маловерни (Мт. 14; 31). Море је подигло Христа и носило Га на својим таласима, ознацивши на тај начин пут који је Господ приуготовио Својим апостолима у Својим земљама. Тако су се испуниле речи Писма: Ти владаш над државом мора, а буру таласа његових Ти укроцујеш (Пс. 88; 10). Кад се јавио Господ и кад је с Петром ушао у ладу, ветар престаде и утихну (в. Мт. 14; 32). Арије, који се противи Христовом рођењу од Оца, такоде бива разоблицен речју, изговореном у тој лади: А они што су пловили (у лади) приступише и поклонише Му се говорећи: Ваистину, Ти си Син Божији (Мт. 14; 33). То је сагласно с оним што је написано о Њему: Видеше Те воде и уплашише се, потресоше се бездани… и трагови Твоји неће се дознати (Пс. 76; 17, 20). Дакле, апостоли су тим речима исповедили да је Он уистину онај Син Божији о Којем је све то речено.

Какав, дакле, знак Ти показујеш да видимо и да Ти верујемо (Јн. 6; 30)? И гле, Господ им је показао многе знакове. међутим, како су они желели један (знак), презрели су све остало што је Он учинио. Говорили су тако као да до њихових ушију никада нису допрли цувење и гласови о Њему. Шта је било то, што су они хтели? О томе су Му говорили јасним речима: Оцеви наши једоше ману у пустињи, као што је написано: Хлеб са неба даде им да једу (Јн. 6; 30). Тим речима као да су хтели да кажу следеће: ако начиниш такав знак, онда је добро, ако пак знак буде мањи, онда нећемо више ни да Те видимо, јер нам је Мојсеј рекао: Подици ће вам Господ пророка као што сам ја (в. Зак. Пон. 18; 12). Пошто је Господ видео да се хвале Мојсејем и да Њега презиру, одбио је да учини оно што су желели, не због тога што није могао то да испуни, него зато што би то за њих било бескорисно. Мојсеј им је то учинио и није било никакве користи, јер су се одвратили од савеза са њим и изопацили своје обицаје.

Не презируци дарове Оног Који Га је послао, али осудујуци оне који су те дарове примили и знајуци каквом циљу тежи њихова сурова душа, Господ им је рекао: Ево хлеба који је сишао с небеса; ако неко окуси од њега, зар ће умрети? Ни на који начин, каже, јер је то хлеб који је дат целом свету (Јн. 6; 33). Мојсеју је била дата несавршена манна, и зато је она била дата само Израиљцима. Да би показао да Његови дарови превазилазе дарове Мојсејеве, као што и призвање незнабожаца превазилази призвање тврдовратог народа, каже: Ако ко једе од овог хлеба живеце вавек (Јн. 6; 51), јер је хлеб Божији сишао с небеса и јер је, поред тога, дат цитавом свету. Нико не може доци Мени ако га не привуце Отац који Ме посла (Јн. 6; 44). Ово је рекао зато да би их учење, дато од Бога, подстакло на дејство. Где је, међутим, оно што је рекао: Ја сам пут и врата овцама (Јн. 10; 7)? ? Даље, то је рекао зато, да би сваки од њих постао савршен, као привуцен од Бога, и да би на тај начин постао Његово неотудиво власништво. Наиме, они који су пришли Христу, били су наименовани у име Оца, а они, који су пропали, били су названи по имену сатанином. Нико од њих не погибе осим сина погибли (Јн. 17; 12). На тој основи је народ Израиљев, који је сагрешио, назван по имену Мојсејевом, јер се упорно придржавао заповести Мојсејевих. Који ружи оца или матер смрцу да умре (Мт. 15; 4, упор. 2. Мојс. 20; 12), а који хули на Бога да буде распет (упор. 3. Мојс. 24; 26 – где се каже: Који би ружио име Господње да се погуби, сав народ да га заспе камењем, прим. прев). Тим речима је Бог поштовање родитеља изједнацио са поштовањем Њега Самог, што је учинио и пророк, говорећи: Ако сам ја Отац, где је част моја? И ако сам Господ, где је страх преда мном (Малах. 1; 6)? То потврдује и Сам Господ: Бог заповеди говорећи 'поштуј оца и матер, и који ружи оца или матер, смрцу да умре'. А ви кажете, ако који рече оцу или матери 'прилог је оно циме бих ти ја могао помоци', може и да не поштује оца или матер (Мт. 15; 4–6). Син, којем си дао такав Закон, касније се неће потрудити да поштује оца или матер. Можда је због тога фарисејима, који су своје следбенике подстицали против Господа, Он и рекао: "Ради изнете хране Ја не гледам на лице оног фарисеја који ме позвао на гозбу, као што ви обицно чините, јер ни он не поштује оца и мајку".

Жена викаше и идаше за њим, говорећи: помилуј ме. А Он јој не одговори ни речи (Мт. 15; 22–23). Господње цутање се показало као громки глас и учинило је уста Хананејке плодоносним. Одбацио ју је Својим цутањем, али се она није повукла. Супротставио јој се речима, али се она није зауставила. Указао је поштовање омраженом Израиљу, али она није позавидела. Напротив, жена се понизила и узвелицала Израиља, говорећи: И пси једу од мрва што падају с трпезе господара њихових (Мт. 15; 27), јер су Јевреји били господари незнабожаца. Пришли су Му ученици и поцели да Га моле и преклињу да је отпусти. Господ је хтео да им у лику те жене изнесе пример велике љубави незнабожаца. Господ је незнабошце назвао псима, а Израиљце децом. међутим, незнабошци, које је алегоријски назвао псима, поседовали су љубав и целомудреност, док су Израиљци, које је алегоријски назвао децом, показали јарост паса. Није добро узети хлеб од деце и бацити псима (Мт. 15; 26). Да би се открила њена вера, Господ је овој жени изрекао много понижавајуцих речи. Послушај шта је она одговорила: Да, Господе (Мт. 15; 27)! Није се стидела да је, ради њене користи, назове псом. Због тога: О, жено, велика је вера твоја (Мт. 15; 28)! Пошто је незнабошце назвао псима, Своје дарове је упоредио са хлебом.

Сатворио је то цудо у Израиљу како би их научио да се противе сили Вишњега ако се противе Њему. Народ, којег је некад под своје руководење прихватио такозвани Исус, син Навинов, није признао долазак истинског Исуса. Гледајуци знакове које су некад видели и код Исуса, сина Навиновог, синови Хананеја су кроз Његове праобразе (предизображења) препознали истинског Живототворца. И након што се из семена хананејског појавила она нециста, која је у праобразима и прасликама препознала истину, она је, преобративши се, циста ушла код Израиља за којег је, без обзира на дуготрајно припремање кроз праобразе и праслике, Господ дошао неоцекивано, иако је био наговештен посредством тих праобраза. Њима је овладао онај исти нецисти дух као и у оно време кад су, вративши се из осматрања земље хананејске, устали на Мојсеја да би га каменовали (4. Мојс. 13; 18–34, 14; 1–5). Васпоставио је мир и угушио њихов гнев ? .

То име ? је погубило горостасе пред лицем њиховим, и лукави дух је ушао у Хананејце, тако да су они дошли да ратују са Исусом, сином Навиновим. Када се јавио истински Исус, Он је, због истинског веровања Хананејаца у Њега, истерао лукавог духа из те девојке (Мт. 15; 22, 28), која је послужила као изображење хананејског народа. Они су ради имена Исусовог напустили поштовање разних идола. Ако пак погледаш на Израиљце нашег доба, видецеш да у њима обитава свака јарост, раздражљивост, гнев, мржња и завист, какве су својствене незнабошцима.

Ти пак, када ово слушаш, буди опрезан и не прихватај приповедање о том нецистом духу и његових седам другова (Мт. 12; 43) непосредно и целовито ? , него здравим расудивањем прихвати силу подобија или смисао прице, не распростируци га на све делове подобија, него само на спољашњу љуштуру прице. Тамо где се прица износи са појединостима описа, тамо израз, употребљен у том слуцају, бива као заогрнут неком одецом; кад се ослободи те сувишне одеце, разоткрива се у свој својој истини. И као што су Хананејци, који су ратовали против тог имена, били искорењени из своје земље, тако су и Израиљци били протерани из места у којем су живели.

Наш Господ је на извор дошао као ловац (Јн. 4; 1–42). Тражио је воду да би, искористивши је као повод, дао воду. Тражио је воду као да је жедан, да би Себи створио прилику да утоли жед пијењем (друге врсте). Обратио се с прозбом жени, уцеци је да и она запроси од Њега. Најбогатији се није застидео да затражи као најсиромашнији, да би Својим сиромаштвом и друге подстакао да траже. Није се збуњивао што насамо говори са женом, да би нас научио да онај, који тврдо стоји у истини, не може да се збуни: Зацудише се што са женом разговара (Јн. 4; 27). Удаљио је од Себе ученике, да не би отерали Његов плен. Бацио је голубу зрно, да би се посредством тог једног голуба домогао цитавог јата. Питао ју је о разним стварима, да би затражила правду. Дај ми да пијем (Јн. 4; 27). Запази како је запоцео беседу. Воду је пожелео Онај, Који је обецао да ће дати живу воду. Затражио је Господ и оставио Своју прозбу, као што је и жена оставила ведро које је требало да подигне (упор. Јн. 4; 28). Поводи за беседу су се умножавали да би се открила истина, због које су ти поводи били и коришцени.

– Дај Ми да пијем… – рече Му жена Самарјанка: Како Ти, Који си Јудејац… – Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божији и ко је Тај Који ти говори… (Јн. 4; 7–10). Тим речима јој је показао да је она неупуцена и неука, и да се због свог незнања налази у заблуди. Упоредо с тим, усмерио ју је ка познању истине, али тако да је постепено скидао покров са њеног срца. Да јој је од самог почетка рекао да је Он Христос, жена би престрашено утекла од Њега, и не би уз помоц поуке и учења постала Његова ученица. Кад би ти знала… ко је Тај Који ти говори: дај да пијем, ти би сама тражила од Њега… рече Му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок… (Јн. 4; 10–11). Он јој на то одговара: "Моја вода нисходи са неба. Она је учење о узвишени стварима и пице небеско. Они који га пију неће више никад ожеднети. За верујуце постоји једно крштење." Који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека… рече Му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам (Јн. 4; 14–15).

Реце јој Исус: Иди, зови мужа својега, и доди овамо (Јн. 4; 16). Отворио је Себи пут да би јој као пророк показао скривено. Пет мужева си имала, и сада кога имаш није ти муж. рече Му жена: Господе, видим да си пророк (Јн. 4; 18–19). Тим речима уздигао ју је на виши степен разумевања. Оци наши клањаху се Богу на гори овој… рече јој Исус: Жено, веруј Ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму… него у духу и истини (Јн. 4; 20–23). Тим речима уздигао ју је до савршенства. Даље, ово јој је рекао с намером да покаже да та жена није неплодна земља. На тај начин је кроз њу, коју је узео као Своје сведочанство, ставио до знања да ће Његово семе донети стоструку жетву. Жена каже: Знам да долази Месија звани Христос, и кад Он доде објавице нам све. рече јој Исус: Ја сам Који говорим с тобом (Јн. 4; 25–26). Ако си Ти цар, зашто си од мене тражио воду? Дакле, Он јој није на самом почетку беседе открио ко је, него јој је најпре открио да је Јеврејин, затим да је пророк и најзад да је Христос. Поцевши с уобицајеним степеном, довео ју је до највишег (степена). Она Га је најпре видела као жедног човека, затим као Јеврејина, онда као пророка и најзад као Бога. Жедног човека је хтела да убеди, од Јеврејина се одвратила, учитеља је испитивала, пророк ју је разоблицио а Христу се поклонила.

Сецајуци се примера Јуде који је Силома удаљио од Тамаре (1. Мојс. 38), Јевреји су ступање у брак са женом–Самарјанком сматрали за срамоту. Услед тога се и ова жена, будући да је скренула с пута, предавала прељубништву. Зато јој је Христос рекао: И тај кога сада имаш, није ти муж (Јн. 4; 18). Пошто је жена исповедила своје грехе, њој су поверовали, јер наша пажња бива привуцена ? када се разоткривају преступи. Они су јој још више поверовали кад су видели да ни они сами не знају то, што јој је открио Христос. међутим, како су добро расудили, тако су и рекли: ако је Он уистину Христос, онда неће само у том једном делу показати Своју силу, него ће је показати у многим делима. И заиста, испуњавајуци њихове жеље Господ им је у многим делима открио Своју силу (Јн. 4; 40–41). Када су видели та цуда и цули о чудесном и задивљујуцем откровењу датом Самарјанки, пожурили су да уклоне повод за подсмех од стране Јевреја, који би рекли да је њихова вера заснована на исповедању прељубнице. Због тога су и рекли оној жени: Сад не верујемо више због твог казивања, него зато што смо и сами слушали Његово учење и видели дела Његова јер је Он Бог, и дознали смо да Он заиста јесте истински Христос (в. Јн. 4; 42).

Уистину, требало би да у наше познање постављамо темељ наше вере.

Оци наши клањаху се на гори овој. То је рекла о Јакову и његовим синовима, јер су се они поклањали на гори Сихемској, у Ветиљу, или на гори Симграцин ? . речи: нећете се клањати ни на гори овој ни у Јерусалиму… (Јн. 4; 21) ознацавају исто што и речи: На којем год месту да се спомиње име Моје… (2. Мојс. 20; 29). Затим, пошто је жена рекла: "Ви кажете да само у Јерусалиму треба да се налази место поклоњења, а оци наши клањаху се на гори овој", Он јој, да би показао да Бог није телесан, каже: Веруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму (Јн. 4; 21). Тиме јој је показао да ће се поклоњење раширити на цитаву земљу, пошто усахне смоква која га је спрецавала ?? .

Господе, ако хоцеш, можеш ме оцистити (исцелити) (Мт. 8; 2). Губави је у себи размишљао: "Можда он чува Закон као и Јелисеј, који није сишао код Неемана (в. 2. Цар. 5; 9–11)? Ту сумњу Господ је разрешио тако што га је додирнуо и, упоредо с тим, научио га да Закон не може спрецавати Законодавца. Или је, можда, губавац мислио да је Он туд Закону и противник Закона. Господ га је због тога исцелио и тајно и јавно да не би, исцељен телесно, остао болестан духовно. Иди, покажи се (Мт. 8; 4), тј. покажи се ради свештеника. Губавац се плашио да дотакне Господа, како Га не би учинио нецистим. Због тога је Сам Господ дотакао њега и тиме му показао да Он не само да не може да постане нецист кроз њега, него и да Својом заповешцу уништава нецистоту у другима. Оно што је Господ показао губавоме, Он је извршио у циљу испитивања. Он га је знао и пре него што је искушао његову веру, јер је искушавање без предзнања својствено незнању. Господ се разгневио ?? и због једног и због другог. Да није дотакао губавога, у њему (губавцу) би се утврдила мисао да се Господ плаши губе; ако би га пак дотакао, у његовој души појавила би се противна мисао да је Господ противник Закона. Због тога је, испруживши руку, показао Своје божанство и истерао нецистоту; речју Својих уста исказао је Своју мисао и уклонио подозрење да је Он туд Закону и противник Закона. Или је можда губавац, будући Јеврејин, од свештеника слушао да је Исус противник Закона и непријатељ Писма, па је помислио да Христос неће да исцељује Јевреје.

Ако хоцеш, можеш… (Мт. 8; 2). Мисао и изражавање прозбе разоблицавају сумњицавог. Знам, каже, да можеш, а да ли хоцеш, не знам. Господ му је на ту двојност такоде одговорио двојношцу: осудом, јер се разгневио на њега, и милосрдем, јер га је исцелио. Разгневио се због тога, јер је губавац рекао: "Ако хоцеш." међутим, како је додао и "можеш", Он га је исцелио. Тако је тело губавога оцистио од нецистоте а његов дух од погрешних мисли. Поуцава га речима "иди" код оних, који су и сами нецисти и не могу да те науце и принеси дар (Мт. 8; 4) за своје оцишцење. И још каже: Никоме не казуј (Мт. 8; 4), да свештеници не би помислили да се губавац сетио њих и да дар приноси зато, што су оптужили Исуса. "Цути", каже, "а када додеш код њих и када те питају како си се оцистио, нека знају да Ја бринем да закон Мојсејев не буде занемарен."

Ако хоцеш, можеш да ме оцистиш. Тај човек је видео да Господ не васкрсава све мртве и да не исцељује све болесне. Услед тога је помислио да Он исцељује само оне, које хоце да исцели, па је рекао: Господе, ако хоцеш, можеш да ме исцелиш (оцистиш). Господ му је зато посредством неблагонаклоности показао да Он не исцељује по пристрасности. међутим, како је губавац веровао, говорећи: ако хоцеш, можеш да ме оцистиш, Господ му је исцелењем открио да Он не одбацује веру. Осим тога, како је губавац видео да се услед разних поука које је од свештеника добијао у вези са губом болест само погоршава и да од њих не добија исцелење, обреди Закона су у његовим оцима изгубили моц, због чега је и рекао: Ако хоцеш, можеш да ме исцелиш. Господ се због таквих његових помисли разгневио на њега и затим му заповедио: "Иди, покажи се свештеницима и испуни Закон који презиреш." Даље, учинио је то стога што је губавац мислио да Христос има о Закону исто мишљење као и он, јер је видео да Он нарушава нешто из Закона. Запази, међутим, и то, да се Христос гневио на губу а не на њега.

Ако хоцеш, можеш да ме оцистиш. И испружи руку… У томе што је испружио руку садржи се нарушавање Закона, будући да је по Закону нецисто све, што се тице губе. Господ се, међутим, ни на који начин није дотакао губавога, него је према њему испружио Своју исцелитељску десницу. Да ли се Он показао као непријатељ Закона, видецемо ако поново процитамо оно што следи у наставку. Показао је, да је природа сама по себи добра, јер је допунио њен недостатак и послао га код свештеника, утврдујуци тиме свештенство. Затим му је заповедио да принесе дар за своје оцишцење. Зар тиме није утврдио Закон, као и оним што је додао: како је заповедио Мојсеј (Мт. 8; 4)? Мојсеј им је дао мноштво заповести у погледу губе, али они од њих нису могли имати никакве користи. Са јављањем Христовим јавило се и исцелење посредством речи и укинуте су многе заповести Мојсејеве меду којима је, по свему судеци, и закон о губи. Иди и покажи се свештенику (Мт. 8; 4) јер је било прописано да они испитају губу пред оцишцење, да би затим послужили као сведоци (оздрављења). Христос је то рекао о заповестима древног Мојсејевог Закона и позвао их за сведока Свог учења, говорећи: Како је заповедио Мојсеј. Тим речима је показао да Он њих не укида него да, напротив, постаје њихов гласник пред лицем народа.