претходна главна следећа

 

СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА

Шта о Мени говоре људи, ко је Син човечији? А они рекоше: једни говоре… да си Илија, други да си Јеремија (Мт. 16; 13–14). Видевши Његова цуда, многи нису били у стању да објасне себи Његову велицину, тако да су Га једни по ревности за дом Оца Његовог упоредивали с Илијом а други пак због Његове светости од мајцине утробе са Јеремијом. Због Његовог крштења и чудесног рођења неки су Га поредили са Јованом, јер је све то већ било познато. Као што су Му се дивили Његови ученици, тако су се и меду онима, који су Га видели, појављивала разлицита мишљења о Њему. А ви шта велите ко сам Ја? Симон Петар – глава и кнез, одговара: Ти си Христос, Син Бога живога. А Исус одговарајуци рече му: Блажен си Симоне, сине Јонин! …Врата паклена неће те надвладати (Мт. 16; 15–18), тј. вера се неће разрушити. Ко може да разруши оно што је Господ саздао, и ко може да обнови оно, што је Господ срушио? Асирац ? је хтео да сруши храм који је подигао Господ, али је Он разрушио престо његовог царства. Тако је било и са Никанором (в. 2. Мак. 7; 34–43). Ахав је хтео да обнови порушени град Јерихон, али је била срушена његова кнежевина.

Градеци Своју Цркву, Господ је саздао кулу чији темељи могу да издрже све што је на њима подигнуто. Као и у оно време кад је један језик био раздељен на многе (Господ је порушио кулу) да се људи не би уздигли до неба (1. Мојс. 11; 4–8). Тиме су људи подстакнути да утоциште не траже у кули него у правди, јер им ни неизмерни бездан потопа ништа не би учинио уколико би утоциште тражили на узвишењима ? . међутим, неправда их је потопила а покајање ослободило, тј. правда их је спасла. И као што је њихово расејавање послужило као препрека за подизање земне куле и дуготрајну градњу, тако је Сам Спаситељ подигао људима кулу која води на небо, као и дрво (које досеже до неба) чији су плодови лекови живота.

Ти си камен (Мт. 16; 18), онај камен који је Господ подигао да би се сатана на њему спотакао. међутим, кад је Петар рекао Господу: Боже сацувај, Господе, то неће бити од Тебе (Мт. 17; 22), сатана је хтео да тај камен супротстави Господу, да би се Он спотакао на њега. Ми не бисмо рекли да је сатана на то помишљао да Онај, Који је знао за то, није на то указао, рекавши: Иди од Мене, сатано, саблазан си ми (Мт. 16; 23). Господ је узео тај камен и одбацио га од Себе, да би се следбеници сатанини спотицали на њега, јер одступише назад и попадаше на земљу (Јн. 18; 6). Никоме не казујте да сам Ја Христос (Мт. 16; 23), тј. не само речима него и делима и заслугама покажите истину о Мени. слично овоме, кад је силазио са горе, заповедио им је следеће: Никоме не казујте шта сте видели док Син човечији из мртвих не васкрсне (Мт. 17; 9).

Ево идемо горе у Јерусалим, и све ће се свршити што су за Мене писали, јер ће Сина човечијег одвести на крст и убити (в. Мт. 20; 19. и Лк. 18; 31). Сатана се вратио да би у борбу са Господом ступио кроз уста Петра, главе заједнице (уценика), као некада кроз уста Еве: Боже сацувај, Господе, то неће бити од Тебе! А Он окренувши се рече Петру: Иди од Мене, сатано (Мт. 16; 22–23). Зар до сада још ниси познао због чега сам дошао на земљу? Као што сам као младенац положен у јасле развеселио оне који су рођени у овом свету, тако сад треба да сидем у ад и да утешим упокојене праведнике који се тамо налазе, који Ме од века оцекују и надају се да ће Ме видети. Пророци и праведници желели су да Ме виде (Мт. 13; 17) и Авраам је био рад да види дан мој (Јн. 8; 56). Дакле, сици ћу и видецу га. Ко други, осим сатане, не би хтео да Ме поведе на крст ради ослобадања света? Иди, дакле, јер не мислиш што је Божије него што је људско (Мт. 16; 23). Рибари су били неуки људи и њихов слух није био изоштрен слушањем пророцке речи.

Има неких меду вама који стоје овде, који неће окусити смрти (Мт. 16; 28), циме показује да ће живи бити вазнети на небо. Затим је Господ призвао к Себи Илију ? , вазнетог на небо, и Мојсеја, враценог у живот, као и тројицу сведока од Својих сопствених весника који су били стубови (Гал. 2; 9), тј. који су сведоцили за Његово Царство. Симон је у свом незнању на речима показао велико знање, јер је препознао Мојсеја и Илију. Тако је и Јован посредством Духа препознао Господа кад је дошао код њега, јер је сам посведоцио: Ја Га не знадох (Јн. 1; 31). Дакле, ако им је Дух ово открио ? , онда је сам Дух Симоновим устима рекао оно што Симон није знао ? . На слицан начин и овде каже да се Христу, Мојсеју и Илији начине три сенице, иако је овде утицају Духа присаједињена слобода ? .

Тиме што Му се пре смрти изменио лик научио их је да Он, иако обитава меду њима, може и да се измени, и да Он остаје један исти, чак и ако се мења. На тај начин их је унапред припремио да не посумњају у Њега кад преображен васкрсне из мртвих. међутим, ако је преображење ознацавало Царство које је Он добио након васкрсења, због чега се онда после васкрсења није јавио у том, преображеном лику? То се десило зато што они не би могли да Га гледају и да би знали да ће и они бити дужни да се преобразе као Он. Ту двојицу људи (Илију и Мојсеја) призвао је к Себи зато да би боље поверовали у васкрсење живота, које ће се кроз Њега извршити на свршетку света. Они ће, или као Мојсеј устати из мртвих, или ће се као Илија вазнети к Њему, јер је он Господ небеских и преисподњих.

Кад су се јавили Илија и Мојсеј, Симон је рекао: Ако хоцеш, Господе, да начинимо овде три сенице (Мт. 17; 4). Рекао је то јер је видео да на тој гори нема прогона књижевника, и то му је годило. Благи миомирис Царства Христовог допирао је до њега и насладивао га. На неугледном месту видео је славу Господњу и, радујуци се што су Господ и Његови ученици са Мојсејем и Илијом, пожелео је да Он што дуже буде далеко од Кајафе и Ирода. Као и онда, кад је говорио: То неће бити од Тебе (Мт. 16; 22), и овде је услед саосецања рекао: Да начинимо овде три сенице. Није знао шта говори (Лк. 9; 33), јер је требало да Господ поде на крст, тако да сенице приуготови не у овом него у будућем свету. начините, каже, себи пријатеље да би вас… примили у вецна обитавалишта (Лк. 16; 9). Даље, није знао шта говори и због тога, што је бројем сеница Христа изједнацио са Мојсејем и Илијом. Због тога је Симона просветлио божанствени глас са неба, говорећи: Ово је Син Мој љубљени који је по Мојој вољи, Њега слушајте (Мт. 17; 5), како би Господа разликовали од Његових слугу.

Због чега су се Њему јавили Мојсеј и Илија? Зато што су Му, кад их је питао: Шта говоре о мени људи, ко сам Ја, одговорили: Неки кажу да си Илија, други опет да си Јеремија или који од пророка. Да би им показао да Он није нити Илија нити неки од пророка, јавили су се Мојсеј и Илија, да би знали да је Он Господ пророка. Пре смрти је преобразио Своје лице на гори, да не би сумњали у преображење Његовог лица после смрти и да би знали да Онај, Који је изменио Своју одецу, може да измени и то тело у које је био одевен. Онај, који је телу дао неприступацну славу душе, тај може и да га оживи после смрти, коју окушају сви људи.

Ако је Христос туди Бог, због чега су онда Мојсеј и Илија беседили с Њим? ? Зар није Христос призвао Мојсеја у живот, а Илију с неба? Гле, Он их је привео из претходног времена Праведног ? . Ако је пак насилно спустио Илију са неба, онда Он није благ, јер је Илију отео из мишице Праведнога и довео га за Свог сведока. Ако је Благи без знања Праведнога пронашао Мојсеја и присвојио га, онда је крив за краду, јер га је отео из гроба, изневши на видело кости које је Праведни сакрио од људских оцију (в. 5. Мојс. 34; 6). Када се са неба јавио глас: Ово је Син Мој љубљени.., где је тада био Праведни? Или се можда уплашио, и није се појавио кад је зацуо глас Благога? Или је можда тај глас Тудега прошао неприметно, тако да га Праведни није ни цуо? Он је, међутим, како кажу, на трецем небу, а Праведни је такоде на небесима. На који су начин тај глас и те речи прошли поред њега а да их он није ни приметио? Ако их је пак приметио, због чега је цутао на све ово прослављање, које је благовештено о Њему? Њега слушајте, и бицете живи. Тако ће дакле, сваки који буде слушао туди глас, смрцу умрети. Или су се можда они (Праведни и Благи) медусобно договорили тако да у једно време говори један: Ја сам од почетка до краја, и нема другог ни пре, ни после Мене, а у друго време други: Ово је Син Мој љубљени, Њега слушајте?

И када силажаху са горе заповеди им Исус говорећи: Никоме не казујте што сте видели (Мт. 17; 9). Знао је да им неће поверовати него да ће их сматрати безумницима и речи: можда знате и одакле је дошао Илија? Мојсеј је пак био погребен, али нико није знао место где је његов гроб, тако да би се појавило богохуљење и саблазан. Други пут им је рекао: Останите док не добијете силу (в. Дела ап. 1). Ако им тада то кажете а они не поверују, ви ћете онда васкрснути мртве, на њихову срамоту и на своју славу. И још каже: Будите мирни док се не отворе гробови и док из њих не изаду праведници Старог и Новог Завета и не појаве се у Јерусалиму, граду великог Цара (упор. Мт. 5; 35). Након тога ће поверовати да је Онај, Који је њих призвао у живот, васкрсао и Мојсеја. На глас Господњи појавило се много праведника из преисподње, и уместо једног дошли су многи. И ако су се мртви јавили зацувши Његов глас, да ли је онда утолико пре требало да се јави живи Илија? Због тога је рекао: Никоме не казујте што сте видели док Син човечији из мртвих не васкрсне (Мт. 17; 9).

Да не би казали како је Господ помоцу обмане завео Своје ученике у заблуду, они су ишли и говорили да су Мојсеј и Илија беседили с Њим. Мојсеј је Закон добио на гори, а Илија се јавио да би се за Закон осветио својом ревношцу, као што је и написано: Наопако сте поступали са мном. Даље, будући да ниједан ни други ништа нису поседовали, обојица возљубљених јавили су се заједно Оном, Који је обојицу подједнако љубио. Бог је и њихова имена учинио медусобно једнаким, и каже: Опомените се Закона Мојсеја, слуге Мога (в. Ис. Нав. 1; 13), а на другом месту: Ево Ја ћу вам послати Илију пророка (Малах. 4; 5). То што их је после шест дана одвео на гору (Мт. 17; 1) тајинствено ознацава шест хиљада година.

Због чега са Собом није повео све ученике? Зато што је меду њима био и Јуда, туди Царству, којег је био недостојан да би у њега ушао. међутим, није прилицило ни да га оставе самог јер се, услед изабрања Онога Који га је призвао, људима и он чинио савршеним. Господ га је изабрао онда, кад је његова тајна помисао још увек била непозната. Да је његова неправедност била позната, онда би и ученици, његови другови, знали за њу. Господ је знао да ће он бити издајник, и када је рекао: Један од вас издаце Ме (Мт. 26; 21) и Ти каза, одвојио га је од осталих ученика. међутим, зашто га је изабрао, да ли зато што Га је ненавидео? Зашто га је, поред тога, учинио благајником и чуваром кесе? Као прво, да би показао Своју савршену љубав и благодат Свог милосрда. Као друго, да би Своју Цркву научио да, иако се у њој појављују рдави учитељи, само учитељско звање је истинито, јер ни место Јуде издајника није остало упражњено. Најзад, да би научио да је управљање Његовим домостројем истинито, мада постоје и рдави управитељи. Тако је Господ и Јуди опрао ноге, али је он након тог прања устао и на тим ногама отишао код Његових убица. Господ је целивао (Јуду), који је целивом дао знак смрти Његовим прогонитељима. Ону руку, коју је испружио да би од Њега примио хлеб, испружио је затим да би узела новац за Њега и предала Га убицама.

Пророк не може погинути изван Јерусалима (Лк. 13; 33), што је сагласно са следећом изреком: чувај се да не приносиш жртава својих паљеница (код св. Јефрема: пасхалних) на ком год месту које угледаш, него на оном месту које одабере Бог, да би тамо обитавало име Његово (5. Мојс. 12; 13–14), а како сведоци и апостол: И Пасха наша Христос жртвова се за нас (1. Кор. 5; 7), да би научио да је Израиљ имао само праобраз, а да се истина јавила кроз Христа.

О, рође неверни и покварени (Мт. 17; 17)! Ово говори зато што је отац оног детета покудио Његове ученике, говорећи: Не могоше га исцелити (Мт. 17; 16), јер је мислио да су они још неопитни у умецу Свог учитеља. Дошао је учитељ, узео ученике и поставио их као усред буре. Приступили су да би од Њега дознали: Зашто га ми не могосмо изгнати (Мт. 17; 19)? Њихово исцелење спрецавали су богохулни неверници. Овај, говорили су они, помоцу Веелзевула, кнеза демонског, изгони демоне (Лк. 11; 15). Оном човеку су пак рекли: Ови Његови ученици нису још довољно обучени у Његовој вештини. Зашто га иначе не би исцелили? Због тога је и одговорио: О, рође покварени! Одмах је изабрао и у разне крајеве послао седамдесет два ученика која су их чудесно исцељивала, да би разоблицила неистинитост њиховог мнења.

Докле ћу вас трпети (код св. Јефрема: Докле ћу бити са вама)? Наиме, када Га убију, видеце да Његово име твори чудеса и знакове. будући да Он није дејствовао захваљујуци опитности у умецу, оном човеку је рекао: Верујуцем је све могуће, а ученицима: Због неверја вашег (Мт. 17; 20). Да би ублажио потиштеност Својих ученика, рекао је: Душе неми и глухи, Ја ти заповедам (Мк. 9; 25) и да би поуцио да је Њему као Богу све могуће. То се није догодило зато што је било лакше ово извршити него привести људе к вери, него зато што је желео да унеколико спреци да се богохулници подсмевају Његовим ученицима ? . Ни до овог времена Његови ученици још увек нису цврсто веровали у Њега: Изиди из њега и више не улази (Мк. 9; 25). Ове речи сведоце о слободи демона. Пошто је демон желео да се поново врати у њега, Господ га је свезао рекавши: Више не улази.

Господ је као упозорење рекао Симону: Цареви земаљски од кога узимају порезу? Од својих синова или од тудих (Мт. 17; 25), јер су се скупљаци дидрахми појавили с циљем да наду изговор да Га оптуже, пошто нису од свих убирали тај порез. међутим, у себи су размишљали овако: можда ћеш речи да учитељ не даје порез и ми ћемо се на тај начин према Њему понашати као према бунтовнику. Ако пак да (порез), сматраце Га за тудина. Наиме, иако су Левите сматрали за тудине, пошто је њихов удео био Господ, били су као синови и нико ништа од њих није тражио. Господ је на овај начин објаснио Симону: "Књижевници и фарисеји су се појавили да би у теби, Симоне, нашли изговор да нас искушавају." Они га нису изједнацавали са свештеницима. Господ им, међутим, није дао повод какав су они тражили да би Га оптужили и поступио је тако да су и они, који су убирали порез, показали да се Он разликује од свих осталих људи. Упоредо с тим, и Симона је научио да Левити не дају, јер су ослободени од тог пореза.

Да их не саблазнимо (Мт. 17; 27), да се не би разгневили на фарисеје и погубили их, кад им ти откријеш да се они спремају да наду повод за сваду. На то је додао: Иди на море и баци удицу (Мт. 17; 27). Ако Ме сматрају тудином, нека науце да Ја нисам само свештеник него и цар. Дакле, иди и ти и дај порез као да си један од тудина. Када је Симон (Петар) на тај начин пристао да да порез и пошао на море да тамо баци удицу, и они су пошли с њим. Када је извукао рибу у чијим је устима био статир, знак владавине, ти гордељивци су били разоблицени и постидени, јер нису поверовали да је Левит Онај, о Којем су риба и море посведоцили да је цар и свештеник. Јављање тог највишег Првосвештеника признала је васцела творевина и свака твар је похитала да Му донесе данак, свака на свој начин. Вишњи су Му послали поздрав посредством Гаврила, а силе небеске посредством звезде. Незнабошце су представили мудраци а пророци, који су одавно зацутали, послали су књижевнике који говоре: Из Витлејема мора потеци (цар, упор. Мт. 2; 1–6). Статир који је био изливен у грлу рибе и који је у водама добио царев лик, био је за оне што су тражили сваду доказ да је и море послушно овом Тудину ? .

Приступише Му фарисеји да Га кушају и рекоше: Је ли допуштено човеку отпустити жену своју (Мт. 19; 3)? Одговорио им је и рекао: "Није допуштено." Они су на то додали: "Мојсеј нам је то допустио. Кажи нам, дакле, због чега није допуштено?" Вама је Мојсеј, каже, допустио по окорелости срца вашега, а из почетка није било тако (Мт. 19; 8). Из те једне заповести било је јасно да се мора укинути оно, што је Мојсеј установио због окорелости срца јудејског народа, и што је тај каменосрдни народ био замењен народом који је пригрлио веру Авраамову. Оно пак што је раније рекао: "не убиј, не чини прељубу", итд, чувало се и пре Закона. У Закону се све то проповедало, а кроз Еванђеље је поцело да се испуњава. Све заповести Закона које су им дате из познатих разлога и у које су били упуцени нису се прекинуле тако да старо при том буде разрушено, него због тога да би се утврдило ново.

Десет драхми и сто оваца (Лк. 15; 4, 8). Онај који је услед грехова пао у заблуду удаљио се од савршенства правде. Управо је са онима, који су живели под Законом, направио то поредење. Или су се од природне правде удаљили они, који су услед грехова пали у заблуду ?? , или је лик Адамов упоредио са драхмом. Због чега на небу бива веца радост због грешника који се кају него због праведника који нису сагрешили? Зато што радост обицно долази после жалости. будући да жалост бива код оних који су сагрешили, нека онда буде и радост када се покају. Требало је развеселити се и обрадовати, каже, јер овај брат твој мртав беше и оживе, и врати се у живот (Лк. 15; 32). И радост и жалост су, међутим, осецања душе; како онда могу да се жалосте и да се радују на небесима? "Жалошцу на небесима" назива се управо то што су грешници осудени због грехова, да бисмо се и ми због тога растужили. Ако наши греси жалосте ангеле, колико би тек ми требало да се кајемо због њих? Такве су по смислу и следеће речи: Кајем се (код св. Јефрема: жалим…) што сам створио човека (1. Мојс. 6; 7).

После овога следи прица о два сина–брата. И када млади син потроши имање своје… (в. Лк. 15; 13). Поука, која се износи овим речима, говори да због онога, ко се обрати добром начину живота, бива радост на небесима, и сл.

У наставку се излаже прица о управитељу (Лк. 16; 1–9), којег су слуге оптужиле пред господаром. Зацудује што је Господ похвалио неправедну довитљивост управитеља–грешника. Он (управитељ) је у греховима потрошио претходне ризнице, и неправедно је и лукаво опростио дугове, које је после умањио. међутим, он је био похваљен јер је кроз нешто, што није њему припадало, прибавио и стекао нешто што ће бити његова сопственост, а то су пријатељи и хранитељи. Адам је, међутим, кроз своје стекао нешто што није било његово, тј. трње и жалост. Купујте, каже, децо Адамова, за она пролазна блага која вам не припадају, оно што вам припада и што не пролази.

Ако ми згреши брат мој, колико пута да му опростим? Да ли је довољно до седам пута? рече му Исус: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт. 18; 21–22). Нека ?? се Петар не препусти гневу ни на један дан, како гнев не би кроз оно незнатно овладао на дуже време. Гнев је штетан и за његове пријатеље и за непријатеље. Зло које он запали брзо се распламсава, као да црпе силу из неке зле ризнице, и по својој дрскости неустрашиво преступа границе, како би овладао цитавим даном. Да би спрецио зло, Лекар му је (гневу) преградио пут и цитав дан препустио његовом умиривању, говорећи: До седамдесет пута седам. Пошто је Петар мислио да постоји одредена мера за милосрде и одреден број за добра дела, као и да тај број има своје дане и часове, Господ га је разоблицио и исправио тако што је установио број опраштања који далеко превазилази број преступа. Ко ће толико пута да сагреши у току једног дана? Да Петар, разоблицен са те стране, не би разоблицио Господа оптужујуци Га да нада у такво опраштање бива за нас повод за нове грехе, додато је да ће се дан ускоро завршити и да хита свом крају. Залазак сунца ознацава крај дана и поништава свако сведочанство ?? .

Дакле, наша невидљива светлост научила нас је да се, док постоји видљива светлост, одврацамо од гнева, како та светлост на свршетку света не би сведоцила против нас и да сунце на исходу живота не би устало против нас. Наша воља се зациње услед сваке спољашње побуде и најцешце се креце ка преступима, радајуци и доносеци плод једнак том семену које је примила. Због тога апостол каже: Сунце да не заде у гневу вашем, нити дајте места даволу (Еф. 4; 26–27), циме поуцава следећем: оно што је даво засејао у нас мора и да сазри, али ми ћемо семена ишцупати и уништити док су још слаба, пре него што донесу плод. До човекоубиства не долази одједном и претходи му злонамерност, јер непријатељ не може да изврши своје дело ако нема оружје.

Како се и у свим другим потребама бринуо о Свом стаду, Господ се бринуо и о онима који воде отшелницки живот. Он их је утешио у том жалосном положају, говорећи: Тамо где је један, тамо сам и Ја, да нико од отшелника не би јадиковао, јер је Он наша радост и увек нам је саприсутан. Где су два сабрана у Моје име, онде сам и Ја меду њима (Мт. 18; 20), јер нас осењују Његова благост и милост. А када нас је троје, као да се сједињујемо у цркву, која је савршено тело Христово и Његов оцигледни лик. Каже: Ангели њихови стално гледају лице Оца Мога небескога (Мт. 18; 10) тј. њихове молитве.

Догодило се да су му неки пролазници приповедали о Галилејцима чију је крв Пилат помешао са њиховим жртвама (в. Лк. 13; 1–5), тј. на онај празник владавине Иродове, када је овај одсекао главу Јована Крститеља. Како је Јован био убијен неправедно и противно закону, Пилат је сакупио војску, послао је и погубио све који су уцествовали на тој гозби. будући да Ирод није могао ништа друго да учини да би се осветио за нанесену срамоту, погубио је све старешине Пилатове војске и био гневан на њега све до дана суда над Господом, који је и послужио као повод за њихово помирење (упор. Лк. 23; 7–12). Пилат помеша њихову крв са жртвама њиховим (Лк. 13; 1), јер им је римска власт забрањивала да приносе паљенице и жртве. Пилат је дознао да су прекршили закон и да су донели паљенице и жртве, због чега их је у то време погубио на месту преступа, и због тога помешао њихову крв с њиховим жртвама. Или су можда и ови ?? дошли да искушавају Христа, као и они што су тражили порез. Хтели су да знају да ли ће Он одобрити крвопролице до којег је дошло због приношења жртви и на тај начин се показати као противник Закона и истомишљеник незнабожаца, или ће пак заштитити жртве. У том слуцају би га пред Пилатом оптужили да се успротивио заповести Римљана.

Друга прица: Неко имадаше смокву посадену у свом винограду, и доде да тражи рода на њој и не наде (Лк. 13; 6). Овај виноградар ознацава Закон, јер је Христос имао у виду Закон. Ево три године како долазим и тражим рода на овој смокви (Лк. 13; 7) – ово говори везано за три ропства у која су били одведени и којима су били кажњени израиљски заробљеници, али се нису поправили. Узалуд, каже, бих синове ваше, не примише науке (Јер. 2; 30). Да би показао како је и даље остао великодушан према њој ?? , виноградар је, кад му је господар већ рекао да је одсеце, одговорио: Остави је још ове године (Лк. 13; 8). Господ се сагласио да и даље остане великодушан према њима, што ознацава време од седамдесет седмина. Те три године ?? завршиле су се за њих временом њиховог повратка из ропства. Таква је била и једна година – говори се о времену које је претходило јављању Христовом, јер је пресудом те године била решена њихова судбина. Од њих је тражен плод вере, али се код њих није нашло оно што им је даровано. У том слуцају испунила се изрека пророка: Тражих меду њима који би оправио ограду.., али не надох никога (Јез. 22; 30).

Три године ?? ознацавају време током којег им је показао да је Он Спаситељ. Његова намера да искорени смокву представља цин који је слицан другом, старијем (цину), када је Отац рекао Мојсеју: Пусти ме да их истребим и да име њихово затрем под небом (5. Мојс. 9; 14); тим речима му је дао повод да Га преклиње. На слицан начин је и на овом месту објавио виноградару да смоква мора бити истребљена, да би затим виноградар узнео своју молитву, и милосрдни Бог је показао Своју милост. Ако ни те године не донесе плод, искоренице је виноградар. Он није посекао смокву ради освете (као што је то учинио Мојсеј који је, након што се помолио и био услишан, рекао: Близу је дан пропасти њихове и иде брзо што ће их задесити – 5. Мојс. 32; 25). Тако је о смокви мислио виноградар, због којег је господар винограда пристао на одлагање. Унизивши се пред виноградаром који је желео да Му укаже на добра природна својства смокве, Господ је тако поступио у циљу искушавања, јер је Господ још од раније знао за то. А то, што је дошао и након три године затражио плод, учинио је зато да би испитао знање виноградара. Не говорим да су ти људи били кукољ јер Господ и њих може да изабере, а не говорим ни то да су други свето семе, јер Господ и њих може да уништи. ??

Још нецу ићи у тај празник (у српском преводу: на овај празник) (Јн. 7; 8), тј. још нецу поци на крст. Није рекао: "на тај празник" него "у тај празник", јер ни браћа Његова не вероваху у Њега. Говорили су Му: Нико не чини ништа тајно (Јн. 7; 5, 4). Пошто су хтели да Га предају, сакрио је од њих истину, говорећи: Нецу ици. Да би учинио оцигледним да су хтели да Га предају и погубе, тајно је дошао на тај празник.

Зашто тражите да Ме убијете (Јн. 7; 19)? Писмо користи три учења о нашем Господу: као прво, учење искљуциво о Божанству, као друго, (уцење) о сједињењу Божанства и човештва (цовеције природе) и као треце, учење искљуциво о човечанској природи Господњој. У почетку беше Реч (Јн. 1; 1) – то је учење искљуциво о Божанству. И нико се, каже, није попео на небо осим Онај Који сиде с неба, Син човечији Који је на небу (Јн. 3; 13) – то је учење о сједињењу, док речи Зашто тражите да Ме убијете, човека који вам говори истину (Јн. 7; 19), представљају учење о човечанској природи.