претходна главна следећа

 

СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ШЕСНАЕСТА ГЛАВА

Проклео је смокву (Мт. 21; 19), јер је у Закону написано: Кад жањеш летину своју на њиви својој, ако заборавиш који сноп на њиви не врацај се да га узмеш; нека га дошљаку, сироти и удовици… кад тресеш маслине своје, не загледај грану по грану пошто отресеш… (5. Мојс. 24; 19–20). Власник те смокве презрео је Закон својим непослушањем. Када је Господ приступио и на њој није нашао никаквих остављених плодова проклео је смокву да се њен власник не би више насладивао њеним плодовима, јер ништа није оставио сиротима и удовицама. Тако су Гергесињани одлуцили да не излазе у сусрет Господу, а Он је онда потопио њихове свиње, како би их подстакао да Му макар и противно својој вољи поду у сусрет.

Ни власник ове смокве није хтео да Му поде у сусрет, а Христос је осушио смокву, како би он и противно својој вољи пошао да Га сусретне, јер је Господ у сваком слуцају желео да се људи спасу.

Када је рекао: Развалите овај храм и за три дана ћу га подици (Јн. 2; 19), Њему су одговорили: Цетрдесет и шест година зидан је овај храм, а Ти ћеш за три дана да га подигнеш (Јн. 2; 20)? Тиме се показало да Му не верују. Када су Му показали храмовне украсе, Он им је рекао: Доци ће дан када ће храм бити срушен а Јерусалим разорен (в. Лк. 21; 5).

Да би показао власт Свог божанства, проклео је смокву и она се осушила, како би на основу садашњег, које могу да виде, поверовали у оно што ће доци. Проклео ју је и због тога да она не би радала по природном закону, пошто није испунила Закон Мојсејев ? . Неправовремено ? је тражио плод на тој смокви зато, да би она постала праобраз Онога, Који је у своје време ублажио и разрешио Закон. Да је у право време тражио плод на смокви, нико не би помислио да је она праобраз и символ. Посредством смокве је отворено разоблицио град Јерусалим, у којем је тражио љубав, а који је показао мржњу према онима што су донели плод покајања. Огладнео је и ужурбано пошао ка смокви коју је и проклео, јер на њој ништа није нашао. Глад је, наравно, припадала телу и то је изазвала природна нужност. Како би се иначе могло догодити да Онај, Који испитује тајне срца, у неодговарајуце време тражи плод на смокви? Разуми, дакле, да Господ није проклео смокву због Своје глади. Чак и да је било време радања плодова, није било потребе да Он осуши и уништи смокву само због тога што за Њега нису били остављени плодови какве је тражио.

Неки кажу да смоквино дрво ознацава Јерусалим, јер ни он није дао плод и због тога је, кажу, под видом смокве проклео Јерусалим. Онај Који је био гладан, како тврде, био је гладан покајања и дошао је да га наде код Јерусалимљана, али га тамо није нашао. Овоме се прикљуцује и друга изрека: Неко имадаше смокву посадену у свом винограду (Лк. 13; 6). И једно и друго односи се на Јерусалим. међутим, уколико је он управо од Јерусалима тражио плод, зашто га је онда под видом смокве проклео да падне, када смокви још не беше настало време да даје плодове? Ако пак још није наступило његово време, како онда да схватимо речи апостола: Кад доде пуноца времена посла Бог Сина Својега (Гал. 4; 4)? И као што се долазак Јединородног догодио у одговарајуце време, због чега се онда смоква, у време које не одговара њеним плодовима, пореди са Јерусалимом, за који је настало време плодова? Потрудимо се око тог места у Писму да бисмо пронашли одговор на наше питање. О Господу Који улази у Јерусалим, написано је следеће: И када се приближи, видевши град заплака над њим, говорећи: Кад би и ти знао бар у овај дан твој… (Лк. 19; 41–42). Дакле, ако је настао његов дан, зар онда утолико пре није настало његово време? За смокву, међутим, још не беше настало њено време и отуда произилази да је једно смоква, а друго Јерусалим.

Из овог истраживања о смокви разумемо да она не ознацава град Јерусалим, како неки тврде. Према томе, чини се вероватнијим да су апостоли у то време због своје уобицајене простодушности били заокупљени неком мишљу и да су у нешто сумњали. Да би посредством цуда уклонио њихове сумње, Господ је пред њима осушио смоквино дрво.

А ујутру пролазеци видеше смокву где се осушила из корена. И опоменувши се Петар рече Му: учитељу, гле, смоква што си је проклео осушила се (Мк. 11; 20–21). А Исус одговарајуци рече им: Ако имате веру и не посумњате у срцу вашем… и гори овој ако речете дигни се и баци се у море, догодице се (Мт. 21; 21). Ако би ова смоква била символ и праобраз, не би доликовало да им каже: "Ако будете имали веру…" него "ако разумете…". Дакле, на тој смокви је показано цудо, а не символ.

Неки говоре још и то да речи: Ако речете овој гори… не ознацавају гору него давола или нешто слично. међутим, какав је демон могао бити у близини кад је Господ то рекао? међутим, сасвим је јасно да се у близини налазила гора, јер је Он пролазио поред Маслинове горе на којој се, несумњиво, налазило и смоквино дрво. Онима који су гледали на ту гору, рекао је: Ако овој гори речете… тако ће и бити! Ако је "гора" ознацавала демона, како онда да схвате да ли се на њега односи и оно што за тим следи, тј. баци се у море? Ако неко изгони демона, зашто би га бацио у море? Можда то заснивају на томе што је Господ на тај начин истеривао демоне? Да је Господ истеривао демоне, то је истина, и да им је затим дозволио да уду у свиње такоде је истина; међутим, Писмо не каже да би их Господ бацио у море ? . Разлог због којег су демони ушли у те свиње био је оцигледан, јер је то цудо веома брзо довело код Господа житеље оног града који нису желели да Му доду по својој доброј вољи.

Ако би такав био смисао ових речи, зашто би онда рекао: Ако и гори овој речете, дигни се и баци се у море..? Управо због тога што је видео како су запрепашцени цудом са исушеном смоквом, Он је рекао: Ако будете веровали и не будете сумњали.., слично као што је говорио и Натанаилу: Ако будеш веровао, видецеш и више од овога… (Јн. 1; 50). Ако не будете сумњали, онда ће Господ учинити не само као са смоквом на тој гори, него ће учинити да се цитава та гора са свим својим дрвецем покрене и баци у море. Да би им показао да је реч Његова животворна, и да и Он сам животвори и суди, исушио је зелену смокву и исцелио осушену руку.

Због чега је овај слатки Добро чинитељ, Који је свугде у малом откривао мноштво и у недостацима пуноту, заповедио смокви да се осуши? Исцелио је све људске болести, воду је претворио у вино, од неколицине начинио мноштво хлебова, слепима је отворио оци, губаве је цистио а мртве врацао у живот. Због чега је онда само овој смокви заповедио да се одмах осуши? будући да се приближавало време Његовог страдања и да неко не би помислио да су Га ухапсили зато што није могао да се ослободи, Господ је проклео смокву да би за (Његове) пријатеље послужила као знак а за непријатеље као упозорење, да би се ученици тим Његовим речима утврдили у вери а странци задивили Његовој сили. Иако је све добро учинио а ипак био распет, могли су посумњати, као што се заправо и догодило, да су Га ухапсили зато, што се Његова сила исцрпела. Да би то спрецио, Он је посредством бесловесне биљке коју је исушио показао да је Својом речју могао и да погуби оне што су Га распели. Како је у то време ово дело извршио Својом божанственом силом да о Њему не би мислили као о ништавном бицу слабом по својој људској природи, тако је и касније Симону рекао: Врати нож свој на место његово (Мт. 26; 52).

Онај, Који је дошао да би у људима исцелио невидљиве озледе, три пута их је опоменуо видљивим озледама. Гробове је погазио и срушио, свиње је утопио у мору а смокву је осушио да би, погазивши гробове верних, погазио срца неверних, уништењем и утапањем крда свиња потопио заблуде оних што одбацују веру и да би, под видом смокве, осушене без њене кривице, разрушио град Јерусалим због његових преступа. Огладне и пожури ка смокви. Своје поступке и Своје речи прилагодавао је оцима оних који су Га гледали и ушима оних који су Га слушали.

Видевши то ученици Његови дивише се говорећи: Како одмах усахну смоква (Мт. 21; 20). Иако се подсеца због обиља растиња, смокви је по самој њеној природи потребно неколико месеци да би се осушила. Због тога ју је и изабрао за знак, да би им посредством ње омогуцио да наслуте Његову силу. Као што је познато, смоква даје изданке и лишце пре осталог дрвеца, као што је и Сам Господ казивао у следећој прици: Од смокве научите поуку. Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је лето близу (Мт. 24; 32). Погледај и сам да је због обиља сокова и раног цветања користио смокву као знак којим је објавио Своју вишњу силу да би ти се она открила као несумњива. Ни пред оним који су Га ухапсили Господ није толико говорио колико је говорио пред смоквом. Осушио ју је да би Израиљци поново процветали, али они то нису хтели. Био је ухапшен зато што је Он то хтео, као и што је сишао са неба зато, што је то Њему било угодно.

Писмо каже да је Адам, након што је сагрешио и био лишен оне славе у какву је био одевен, своју наготу прекрио лишцем смокве (1. Мојс. 3; 7). Господ је дошао и претрпео распеце, циме је исцелио његове (Адамове) ране и озледе, а наготи вратио одецу славе. И смокву је, дакле, осушио зато да би показао да више није потребно лишце смокве у које се облацио Адам. Он је сада узнесен у предашњу славу, а док је њу имао није му било потребно ни смоквино лишце, ни "кожне хаљине". Дакле, човеку од сада више није потребна смоква која се осушила и чије је лишце, док је било зелено, служило као одеца стида и покривац срамоте.

Нико се није попео на небо осим Онај Који сиде с неба, Син човечији Који је на небу (Јн. 3; 13). Пошто су од Њега тражили знакове, каже: Кад вам казах оно што је земаљско па не верујете, како ћете веровати ако вам кажем оно што је небеско? Нико се није попео на небо… (Јн. 3; 12–13), да би дошао код вас и сведоцио за Мене. Осим тога, пошто је знао да неки тврде како се тело не може узнети на небо, Он каже: Онај Који сиде с неба. Ово није речено зато што је Христос у телу сишао са неба, него зато што Марија није зацела од људског семена и што је Гаврило сишао с небеса, носеци јој у својим устима поздрав. Због тога је, дакле, речено Који сиде са небеса.

Будући да је на Никодимове речи Господ казао: Ти си учитељ Израиљев, а то ли не знаш (Јн. 3; 10), ми ћемо упитати шта је иначе морао да зна ако не оно што се садржи у Закону и пророцима, односно да исоп погружава у воду, да кропи водом, да крсти ради оцишцења и слично. Да пре доласка Сина нису били наговештени Његови праобрази, онда би Господ неправедно тражио то од Никодима. Пошто је у Његовим светим списима био скривен Син Божији, а он (Никодим) то није разумео, Господ је праведно развејао његову успаваност и кротким и уздржаним гласом исцелио болест, помињуци му крштење опраштања какво је постојало у Израиљу. Посумњао је и Захарија кад му је наговештено да ће имати сина. Због тога му је био свезан језик којим је поуцавао друге. На слицан начин су и Никодиму сви ти праобрази били пред оцима, а он им није веровао. Господ га је због тога и осудио, али благо. Христос је, наравно, видео да је он болестан, али да није далеко од исцелења, као и да не зна оно, што је о Њему раније било написано у Закону, због чега му је указао на крштење потпуног оцишцења тела и душе.

Зар ти, Никодиме, ниси разумео, да се Јаков изван утробе родио за првородство (1. Мојс. 27)? Да се Нееман препородио без утробе, кад је Јелисеј беседио с њим и кад је отишао а затим се након оцишцења и умивања вратио, и да је кожа његова била циста као код детета (в. 2. Цар. 5; 14)? Зар Марија, Мојсејева сестра, није била јасно знамење крштења какво је дато незнабошцима, јер је исоп оцистио њене ране? Задивљује што је Нееман поверовао и понео са собом земљу из Израиља. Никодим је запитао Господа о небеском, због чега је и цуо: Кад вам казах оно што је земаљско па не верујете, како ћете веровати ако вам кажем оно што је небеско? После тога каже: Не знаш откуда долази Дух и куда иде (Јн. 3; 8), тј. ако ни цувствено не може да се схвати, ко ће онда бити у стању да истражи оно, што се не опажа цувствима и што је на небу? Нико се није попео на небо, осим Онај Који сиде с неба, Син човечији Који је на небу, да би поуцио да се нико никад није узнео до места Божанства и да се никад неће ни узнети.

Рекао Му је (Никодим) и ово: Зар се човек може поново родити кад је стар? Еда ли може по други пут уци у утробу матере своје и поново доци на свет (Јн. 3; 4)? Осим тога, утроба његове мајке је посредством рођења постала нециста по Закону, као и човек којег је створила. Господ га није оставио у тој недоумици, него му је дао јасно учење, говорећи: Ако се ко не роди водом и Духом, не може уци у Царство небеско (Јн. 3; 5). Ко је хтео да разуме, из изложених речи и овог примера могао је да закљуци да је телу неопходно погружавање у воду уз уцешце Светог Духа. Што је рођено од тела, тело је, а што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3; 6). Пошто га је поуцавао вери, каже да је рођење тела видљиво а да је рођење крштења дух тј. невидљиво. Ако, каже, имате вере колико зрно горушицино, речи ћете гори овој: преди одавде тамо, и преци ће (Мт. 17; 20). Што год узиштете у молитви верујуци, даце вам се (Мт. 21; 22). Када им је све то предоцено, рекли су: Дометни нам вере (Лк. 17; 5)!

Змија која је Адама ујела у рају убила га је и погубила Израиљце у пустињском логору. И као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син човечији (Јн. 3; 14). Као што су посредством тог изображења, које је Мојсеј приковао за крст, они што су га телесно гледали били телесно ослободени и остали живи, тако и они, који су спасени телом Христовом прикованим за крст, остају живи уколико с вером гледају у Њега. Посредством страдања која змија по својој природи није могла да искуси било је указано да ће на крсту пострадати Онај, Који по Својој природи не може да умре.

Колико је неправде и злобе било у том грешном судији (в. Лк. 18; 1–8)? А колики су милосрде и правда у праведном судији? Он по својој неправди није хтео да заштити удовицу и да је одбрани од супарника. Правда Божија зна да казни, али је и милосрде Његово спремно да оживотвори и загреје.

Неправедност овог судије противна је правди Божијој, а његова одбојна злоба противуреци слатком милосрду Божијем. Сурова је била његова неправда јер се одважио да не мари за страх Божији, и велика је била његова бестидност, јер је ниподаштавао поштовање према људима. Сурове су биле обе ове његове особине, али је и једну и другу надвладала упорност молитве. Упорност ове жене сломила је и неправду која се удаљила од Бога и бестидност која се гордила над људима, и она га је приклонила својој жељи да је судија заштити од непријатеља. Упорна молитва преобразила је и једну и другу горку грану да би донеле сладак плод, несвојствен њиховој природи. Овај судија, дакле, није истрајао у својој злоби и понудио је опљацканој жени праведан суд и праведну награду, умиривши унесрецену и угњетену. Неправда, међутим, није у стању да праведно заштити и злоба не може да васпостави нарушено право. Знаци, ако је непрестана молба приморала та два осорна зла да јој дају плод добар и противан њиховој природи, онда ћемо утолико пре бити услишани ми, ако непрестано будемо подстицали милосрде и правду Божију да нам подаре плод саобразан њиховој природи, тј. да нас правда заштити и да нас милосрде утеши, јер је праведна плата онима који трпе неправду плод правде, а умиривање несрецних плод милосрда.

Кад уде у храм и стаде учити, приступише му првосвештеници и старешине народне, говорећи: Каквом влашцу то делаш (Мт. 21; 22)? Ово Му говоре јер поуцава народ и проповеда.

Ако је поуцавао, зашто су онда учење назвали делом? Због тога, наравно, што је истину Својих речи потврдивао и сведочанством Својих дела, као што је и рекао: Ако Мени не верујете, делима верујте (Јн. 10; 38).

Каквом влашцу то делаш? Упитали су га као судије, али им Он није одговорио јер Му нису добронамерно приступили, него као побуњеници и непријатељи. Он их је, са своје стране, ускоро запитао: Крштење Јованово откуда бејаше (Мт. 21; 25). Ове речи приморале су их да признају да нису веровали Јовану. С неба или од људи? А они размишљаху у себи говорећи: Ако кажемо с неба, речи ће нам: Зашто му, дакле, не веровасте? Ако ли речемо: од људи, бојимо се народа (Мт. 21; 25–26). Нису додали: бојимо се Бога. То знаци да су се бојали људи, а не Бога.

А шта вам се чини? Човек неки имаше два сина (Мт. 21; 28). Назвао их је синовима да би их подстакао на предстојеце дело. Добро, каже, Господару! Овај га је назвао сином, а он је њему одговорио: Господару! Није га назвао оцем, али и поред тога није извршио његову вољу. Који је од њих испунио вољу оца својега? Они су, правилно расудујуци, одговорили: Други (Мт. 21; 31).

Није их питао: "Који је од ове двојице рекао идем него који је од њих испунио вољу оцеву? Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице пре вас уци у Царство небеско (Мт. 21; 32), јер ви обецавате на речима, а они се подвизавају делима. Дошао вам је Јован путем праведности (Мт. 21; 32), односно, част свога Господа није приграбио за себе него је, кад су помислили да је он Христос, одговорио да није достојан ни да одреши ремење на обући Његовој.

Друга прица: Бејаше човек домацин који посади виноград (Мт. 21; 33), што је истоветно са следећом изреком: Виноград из Египта пренео си, изагнао си незнабошце и засадио га (Пс. 79; 9). Цесто га је оградивао (Законом), поставио је у њему жртвеник и изградио кулу (тј. храм). И посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове (Мт. 21; 34). међутим, ни први, ни други ни последњи нису од виноградара добили плод. Након тога послао је и свог сина, не зато што је он био млади, него зато што се касније јавио Онај, Који и раније беше, о чему сведоци и Јован: Који за мном долази испред мене је, јер пре мене беше (Јн. 1; 15). Он није мислио да су претходници које је послао неспособни да добију плодове, него је то учинио зато да би уцуткао негодовање јогунастих људи, који би говорили: "Посредством Закона није могао све да уреди и да устроји, шта хоце?" Дакле, послао је сина да би их уцуткао. међутим, када су ови спазили да долази син, рекоше: Ово је наследник овог винограда. Хајде да га убијемо, па ћемо ми наследити виноград (Мт. 21; 38). Истина, они су убили сина, али су виноград наследили незнабошци, као што је и речено: Ко има, даце му се и претеци ће, а ко нема узеце му се и оно што је отео (Мт. 13; 12).

У чинио је да буду судије сопственим делима, говорећи: Шта дакле заслужују ови виноградари (в. Мт. 21; 40)? Изговарајуци сопствену пресуду, одлуцили су да злоцинце треба злом смрцу погубити (Мт. 21; 41). Након тога тумачи смисао прице и каже: Зар нисте никада цитали у Писму? Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла (Мт. 21; 42). Какав камен? Онај, који се у следећим речима назива дијамантским (в. Јез. 3; 9 и Ис. 54; 12). Да би поуцио да је Он Сам тај камен, услед њихове слабости каже: Ко падне на овај камен разбице се, а на кога он падне сатрце га (Мт. 21; 44), јер су се старешине народне сабрале против Њега намеравајуци да Га погубе, пошто им је Његово учење било неугодно. речено је: На кога он падне сатрце га, јер је уништио идолопоклонство и све што је томе слично. Камен који је разбио идола постао је велика планина и њиме се напунила сва земља (в. Дан. 2; 35).

И послаше к Њему ученике своје с иродовцима… да Га питају треба ли дати порез цесару (цезару) или не (Мт. 22; 16–17). Пошто су веровали да Господ треба да влада царством Израиљевим и називали га сином Давидовим, хтели су да виде хоце ли Он заповедити да плацају порез или не. Ако би рекао: "Не плацајте", онда би у томе нашли изговор да Га оптуже како Самога Себе проглашава за цара. Они Му то нису рекли с намером да их спреци у плацању пореза него намеравајуци да Га убију. Да би им показао да је Његово учење узвишеније од таквих ствари, и да Он хоце да спасе животе људи, одговорио је: Подајте, дакле, цесарево цесару а Богу Божије (Мт. 22; 21).

У тај исти дан приступише му садукеји који кажу: нема васкрсења мртвих (Мт. 22; 23). Називају се садукејима или праведнима зато што кажу: "Ми Бога не поштујемо због награде", јер не виде награду у васкрсењу мртвих. Због тога себе називају праведницима. "Дужни смо", кажу, "да и мимо награде поштујемо Бога." учитељу, Мојсеј рече: Ако умре ко без деце, да узме брат његов жену његову… на тај начин је једна жена била удата за седморицу браце... О васкрсењу, дакле, којега ће од седморице бити жена (Мт. 22; 24–28)? Зар се можемо надати да ће у другом свету поново постојати брацни саживот? Ако пак Јевреји о васкрсењу мртвих оцекују брацни саживот, онда не цуди што се они већ сада одврацају од целомудрености. У великој сте заблуди, јер се синови овога века жене и удају; А који се удостојише добити онај век, јесу као ангели… (Лк. 20; 34–35). Ако људи, који се уподобљују ангелима, не ступају у брак, шта онда да кажемо о онима који се усудују да тим поводом клеветају и саме ангеле? ?

Која је заповест прва и највеца у Закону (Мт. 22; 36). Он Сам му на то одговара: Љуби Господа Бога својега и ближњег као самога себе (Мт. 22; 37). Љубав према Богу не допушта нам да убијамо, а љубав према ближњем не допушта да вредамо, јер нико не вреда онога, кога љуби. међутим, каква су срца која могу бити обитавалишта љубави према свим цедима тела свог? Какав је човечији дух који поседује способност да на све људске душе распростре љубав какву је у њега посејала та заповест која чини правило љубави? Љуби ближњег свог као самога себе. Наши удови су сиромашни да би били сасуди бистре и изобилне воље Божије и само плод, који је од Бога, може да угоди Његовој вољи. Дошли су ангели, који су дејствовали саобразно својој природи; дошли су цареви, делајуци оно што је њима својствено; дошли су пророци и сатворили чудеса. међутим, људи нису били спасени све дотле, док са неба није сишао Онај, Који као да нас је у руку узео и васпоставио (обновио, препородио). Према томе, посредством те две заповести сваки ученик Христов као да лети помоцу два крила, односно (на крилу) љубави према Богу и (на крилу) љубави према људима.

Онај изранављени (Лк. 10; 30–37) ознацава Јеврејина, док је у лику Самарјанина Господ осудио свештенике и левите који не показују милосрде ни према цедима свог народа. Рекао му је: Иди па и ти чини исто тако (Лк. 10; 37), тј. тако поступај са Јеврејима, твојим суграданима. Није му рекао: Буди Самарјанин. Он Га је заправо питао: Ко је ближњи мој, тј. кога би требало да љубим, а Господ му је указао на изранављеног Јеврејина. Пошто је Самарјанин био непријатељ а такоде и незнабожац, зашто Господ у овој прици уместо рањеног Јеврејина није навео пример незнабошца? Зар на тај начин не би такоде постидео свештенике и левите, који нису показивали милосрде према цедима свог народа? међутим, да је у прицу увео неког незнабошца, исказао би нешто сасвим неумесно, јер се Јевреји нису бринули за незнабошце, иако му је Он као закључак рекао: Иди па и ти чини тако. Сада ће нам речи: да ли је Закон заповедао да се покаже милосрде према нашем рањенику или није? Ако је тако, онда је Господ можда дошао због тога да би Самарјанина заштитио од клевете, посебно кад му је рекао: не чини тако како си чинио ти, који ниси показао милосрде ? . Да би указао да је човек, који је запао меду разбојнике био Јеврејин, рекао је: Из Јерусалима у Јерихон. Тамо су живели Самарјани, јер су их стари цареви одвели у ропство и тамо населили. Смисао тог казивања је јасно усмерен ка похвали милосрда. Шта мислиш, који је од њих тројице био ближњи рањеноме? – Онај који му милост учини (Лк. 10; 36–37). И гле, он је био Самарјанин. Тако је постало оцигледно да се Самарјанин показао као ближњи сину који није потицао из његовог народа. Иако су, каже, једнокрвни и свештеници, који су били дужни да брину о несрецнима, презрели су и запоставили цеда свог народа. Ако се и догодило да си рођен од тих непријатеља, Самарјана, не презири унесреценога, него га сматрај својим ближњим и брижно га леци.

А у последњи велики дан празника стајаше Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека доде Мени и пије (Јн. 7; 37). То је рекао и пророк следећим речима: О, жедни који сте год, ходите на воду (Ис. 55; 1). Пророк је послао на извор а Онај, Који испуњава пророке призива их да пију. То исто је рекла и Премудрост: Ходите, једите хлеба мојега, и пијте вина које сам растворила. Оставите лудост и бицете живи (Прице Сол. 9; 5–6).

Пошто су они у својој надмености аплаудирали самима себи и хвалили се именом Авраамовим а творили дела сатанина, рекао им је: "Не присвајајте име једног, а дела другог. Или творите дела онога чијим се именом хвалите, или пак прихватите име онога, чија дела царују у вама." Ако сте деца Авраамова, онда дела Авраамова творите (Јн. 8; 48).

Да би показао да постоји велика разлика измеду имена Авраамовог и оних дела каква ви творите, рекао је: Вама је отац даво и жеље свог оца хоцете да чините (Јн. 8; 44) и додао: Зашто тражите да Ме убијете? Авраам то није чинио (Јн. 8; 40). Предсказао им је то да би их, као прво, убедио да Га не убијају, а као друго да би узео сведочанство од њихових сопствених речи: Ко хоце да те убије и да, кад Га убију, буду осудени посредством тих речи. Авраам то није чинио; напротив, сажалио се на оне који су чинили зло, односно на Содомљане. Дакле, шта имају заједницко Авраам, који је био милостив према грешницима, и они, који су тражили да убију Господа праведника? Господа су назвали Самарјанином (Јн. 8; 48) јер су Самарјани, без обзира на Јевреје, о самима себи тврдили: ми смо цеда Авраамова, као и Јевреји који су, да би им се успротивили, то исто тврдили за себе. Кад је Господ рекао Јеврејима: Да сте деца Авраамова, онда бисте дела Авраамова творили, Јеврејима се чинило да тим речима има у виду тежње Самарјана, због чега су и рекли: "Ти си Самарјанин."

Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој, и виде и обрадова се (Јн. 8; 56). Какав дан? Онај, о коме му је речено: Благословице се у семену твом сви народи на земљи кад си послушао глас Мој (1. Мојс. 22; 18). Видео је и обрадовао се, јер је спознао тајинство Јагњета, спасење свих народа. А Јудејци Му рекоше: Још немаш ни педесет година, а Авраама си видео? А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: пре него Авраам настаде, Ја јесам (Јн. 8; 56–57). будући да Христос јесте и да је, макар и скривено, био присутан када је захваљујуци јагњету Исаак остављен у животу, Он је на њему показао Свој знак. Посредством јагњета се спасло и семе његово, након што је отишло у Египат и остало тамо током дугог времена. Тамо га је под видом јагњета ослободио Онај, Који је у претходним вековима био предизображен у лику Исаака. Од тог времена заклали су много јагањаца, док није дошло истинско Јагње. Када Му је приступао, Јован је узвикнуо: Гле, Јагње Божије (Јн. 1; 29). будући да је дошло истинско Јагње, укинута су она јагњад која су Га предизображавала.

Пошто су га Јевреји кудили због онога што је рекао: Пре него Авраам настаде Ја јесам, и кад Авраама није било, Ја сам био, то пролазеци, виде човека слепог од рођења. И запиташе Га ученици Његови говорећи: Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови? Исус одговори: не сагреши ни он ни родитељи, него да се покажу дела Божија на њему. Мени ваља чинити дела Божија док је дан (Јн. 9; 1–4), тј. док сам с вама. Пашце ноц, и Син ће се вазнети ка Оцу на небеса, и ви, који сте светлост свету (Мт. 5; 14) бицете осудени на смрт, и услед неверја многих, прекинуце се знакови (знамења). Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувацке и помаза блатом оци слепоме (Јн. 9; 6). Од тог блата начинио је оци, и светлост се појавила на земљи, као што је учинио и на почетку стварања света када је свуда била развејана небеска сенка или тама, и када је дао заповест светлости, а она се родила из таме. Тако је и ова светлост, створена од Његове пљувацке, допунила недостатак првобитног стварања да би се тиме разјаснило да, као што је (Он) допунио овај недостатак природе, тако је у почетку васцелу творевину Он створио и оконцао. Како нису хтели да верују да је Господ био пре Авраама, ово дело им је доказало да је он Син Онога Који је кроз Њега од земље саздао првог Адама, јер је и Он посредством земље допунио и оконцао оно, што је недостајало слепом.

У чинио је то и у намери да разоблици оне који говоре да је човек састављен од четири елемента, јер је од земље и пљувацке створио оно што је недостајало слепоме. учинио је то и ради њихове користи, јер су их знакови крепили и поуцавали вери. Јудеји ишту знаке (1. Кор. 1; 22). Није Силоам отворио оци слепоме, као што ни Неемана није исцелила вода Јордана, него је то учинила заповест Христова. Исто тако, ни нас не освештава наша вода оцишцења сама по себи, него нас оцишцују имена која се над њом помињу. Дакле, оци је помазао блатом, да би и други умили слепило свог срца. И када је слепи, пролазеци кроз гомилу, упитао где је Силоам, приметили су блато којим су биле помазане његове оци. Поцели су да се распитују, и кад су дознали рекоше: подимо и ми с њим. И заиста, пошли су да виде хоце ли му се уистину отворити оци.

Они, који су гледали спољашњим оцима, руководили су слепог који је видео оцима унутрашњим, док је слепи, налазеци се у мраку, руководио оне који виде али су изнутра били слепи. Умио је блато са својих оцију и угледао себе; они су умили слепило на својим срцима и такоде угледали себе. У време кад је Господ јавно отворио оци једног слепца, скривено је отворио оци многим слепцима. Слепи који је прогледао послужио је Господу као жезло помоцу којег је сабрао многе слепце и исцелио их од слепила срца.

У малобројним речима Господњим скривале су се многе ризнице, и у том делу исцелења тајинствено је било уписано да је Он Син Творца. Иди, каже, умиј лице своје (Јн. 9; 7). Да неко не би помислио да је ово исцелење сличније вештини него цуду, послао га је да се умије, како би показао да слепи не сумња у то да га је Господ исцелио, а затим да би посредством распитивања и приповедања о ономе што се догодило слепи отворено пројавио своју веру.

На тај начин је пљувацка Господња постала нека врста кљуца за закљуцане оци. Господ је то учинио зато да би оци слепих, отворене Његовом пљувацком, оптужиле оне који су Њему пљували у лице. Они, међутим, нису разумели своје разоблицење које је Господ, отворивши оци слепих, изразио следећим речима: Који виде да постану слепи (Јн. 9; 39), што се односи на слепе који су Га само телесно видели, али и на оне који виде и којима се Он духовно открио. А беше субота кад начини блато (Јн. 9; 14). Цутали су о томе Ко га је исцелио, и поцели су да осудују то дело. Као што су оног човека, који је боловао тридесет осам година, питали: Ко ти је заповедио да носиш одар (в. Јн. 5; 10), а не "ко те исцелио", тако и сада говоре: начини блато у суботу! међутим, зар Га они, подстакнути мржњом, нису одбацили и кад је једном речју исцелио болеснога од водене болести (Лк. 14; 2)? Шта је учинио том болеснику кад га је исцелио? Он је био оцишцен само речима и постао је здрав. Дакле, према њиховом мишљењу, суботу нарушава чак и онај који изговара речи. Ако је већ тако, ко је више нарушио суботу? Да ли наш Спаситељ Својим исцелењем, или они који су услед ненависти говорили против свог Добро чинитеља? речи: Сви који год додоше пре Мене лопови су и разбојници (Јн. 10; 8) изговорио је о Тевди и Јуди (в. Дела ап. 5; 36–37).