претходна главна следећа

 

СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ОСАМНАЕСТА ГЛАВА

Одрешите магаре и доведите ми (Мт. 21; 2). Исус је у јаслама поцео, на магарцу је дошао до краја. У јаслама у Витлејему, на магарцу у Јерусалиму. А док је улазио у Јерусалим, поцео је да плаце кад га је видео. Авраам је видео дан Његов, и обрадовао се. Христос је видео Јерусалим и заплакао је због њега. Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, шта је за мир твој, али је сада сакривено од оцију твојих (код св. Јефрема: али је сада мир сакривен од лица твога) (Лк. 19; 42). Авраам, отац твој, видео је само један дан Мој и обрадовао се; ти си видео и дан и Господа дана. То је Он, Који је заплакао због оних што се нису обрадовали свом Заступнику. Заплакао је и због предстојецег разрушења града, као што је и рекао: Плаците за собом… јер, ево, долазе дани у које ће се речи горама: Падните на нас… (Лк. 23; 28–30). Авраам виде дан Мој и обрадова се (Јн. 8; 56), односно, у јагњету крај дрвета, које је развезало и ослободило свезаног Исаака, као што је и Господ посредством крста покидао окове незнабожаца. Од Валаама је било скривено лице ангела (4. Мојс. 22; 22–31), а од тог народа, који је познавао тајну Валаамову, било је скривено лице Господа мира. Од њега је био сакривен мир, а од њих – Господ мира.

Деца су клицала и говорила: благослов сину Давидовом! А кад видеше првосвештеници и књижевници… расрдише се и рекоше: чујеш ли шта ови говоре (Мт. 21; 15–16), тј. ако су Ти неугодне њихове похвале, нареди им да зацуте. У Његовом рођењу и смрти невина децица су украсила венац Његовог страдања. Младенац Јован заиграо је пред Њим у утроби своје мајке, и младенци су били побијени приликом Његовог рођења, уподобивши се гроздовима на Његовом свадбеном пиру. Кад је дошао до дана Своје смрти, опет су Му младенци ускликнули благослов. Узнемирио се град Јерусалим у време Његовог рођења, исто као што је збуњен и пометен био и онога дана када је Он ушао у њега. Кад су књижевници зацули усклике деце и с негодовањем Му рекли: Забрани људима, да би зацутали, Он је одговорио: Ако они уцуте, камење ће повикати (Лк. 19; 40). Они су, дакле, прихватили да је боље да узвикују деца него камење, да се не би, уз узвике скамењеног јестества, заслепљени некако уразумили. И поред тога, тај вапај камења био је с тим циљем сацуван за време Његовог распеца, када су обдарени језиком цутали, а безгласна природа оглашавала велицину Господњу.

Сад је суд овоме свету, сад ће кнез овога света бити избацен напоље (Јн. 12; 31). Не назива се кнезом твари и свих људи, него кнезом овога света. Пошто се избацује напоље, јасно је да није вецно постојеци и да је лишен власти. На који је начин избацен напоље, објашњава Јован: Гле, каже, Јагње Божије које узима на се грехе света (Јн. 1; 29). Кнезом се назива у оном смислу у каквом се и говори: Сви богови незнабожаца су демони (код св. Јефрема: Богови незнабожаца нису богови) (Пс. 95; 5) Ми не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света… који су у поднебесју (Еф. 6; 12) и У њима бог овога света ослепи разум да не би веровали (в. 2. Кор. 4; 4). На другом месту је такоде речено: Њихов је бог трбух, и слава у срамоти њиховој (Филипљ. 3; 19).

Ми цусмо из Закона да Христос остаје вавек (код св. Јефрема: да ће Христос живети заувек) (Јн. 12; 34). То се садржи и у следећим изрекама: Палица владалацка неће се одвојити од Јуде… докле не доде Онај коме припада (1. Мојс. 49; 10) и Пророка ће вам подици Господ, таквога, какав сам и ја, њега слушајте (5. Мојс. 18; 18). Ти говориш да се Сину човечијем ваља подигнути (Јн. 12; 34). речи тог места они разумеју у вези с будућим оконцањем света, јер кажу да може бити само један долазак. Или су о свим пророцима рекли: Слушали смо из Закона, као што је речено и следеће: Да се испуни реч у Закону њихову: омрзнуше Ме ни за што (Јн. 15; 25), а што је написано и код Давида: Мржњом неправедном омрзнуше ме (Пс. 24; 19) и Грешници ме мрзе узалуд (Пс. 34; 19). ?

Где је цар, тамо је и царство. Због тога каже: Царство Божије унутра је у вама (код св. Јефрема: Царство Божије у срцу је вашем) (Лк. 17; 21). Не треба, каже, мерити царство данима, јер су они посматрали времена и рокове у којима, према њиховом мишљењу, треба да се јави Христос. Гласине о Њему поцеле су да круже пре тридесетак година и вести о Њему умножиле су се услед Његовог рођења. Тих година је устао Тевда са својим друговима које је Христос назвао разбојницима, јер су дошли пре Њега да би крали (упор. Јн. 10; 8) и поцели, каже, да по разним местима присвајају име Христа (Мт. 24; 5). Због тога их је Господ разоблицио, јер су хтели да Га виде по спољашњим, а не по унутрашњим обележјима. Радуј се, кцери Сионска.., ево цар твој иде к теби (Зах. 9; 9, упор. Мт. 21; 5. и Јн. 12; 15) и Изаци ће звезда из Јакова (4. Мојс. 24; 17) и Вама, који поштујете Име Моје грануце Сунце правде (Малах. 4; 2), и опет: Он ће посветити многе народе (упор. Ис. 51; 10). Господ је поцео да разоблицује оне, који су дошли с тајним помислима: Лопови су и разбојници (Јн. 10; 8), јер се нису јавно показивали. Господ стада, када је на врата ушао у Свој тор, дошао је нескривено, кроз знакове и цуда, и са великом силом. Он је унутар вашег срца, кроз Своја сведочанства, и не скрива Се, тако да би онима који Га траже била потребна спољашња обележја и испитивања. Ако не творим дела Оца Својега, не верујте Ми (Јн. 10; 37). Они су, дакле, сами показали да нису Христос, и због тога су тежили да потајно опљацкају људе. Оптужили су их надмена гордост, која им је била својствена, и лажи и изговори које су измишљали. Због тога су се плашили да се отворено покажу. Тевда је за себе тврдио да је неко велики. међутим, да би му се људи прикљуцили, нека их у то увери. Ако он није тај, којим се називао, како би онда о другом рекао то, што је говорио о себи? Одатле је и потекла она позната изрека: ако Христос доде, нико неће знати одакле је Он (упор. Јн. 7; 27). Та изрека мора бити одбацена и разоблицена у својој неистинитости, јер је било речено: Из града Витлејема мора се родити Христос. С обзиром да су се појавили многи христоси, они су се колебали у својим помислима и говорили: "Зар нас наше старешине нису убедиле да је управо Овај а не неки други Христос (в. Јн. 7; 27)?" Због тога им је рекао: Ако други доде у име своје, њега ћете примити (Јн. 5; 43). Пошто су Га многи следили, објаснио је да ће Његов долазак бити отворен и велицанствен и не онакав, какво је било Његово рођење. Ако вам кажу: ено Сина човечијега, не верујте… јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина човечијега (Мт. 24; 26–27). Као што су се у оно време, кад се родио, појавили лопови ? , тако ће се и у време Његовог доласка појавити разбојници и појацати гласине. Дакле, не излазите да Га тражите, како не бисте својевољно кренули за тим бунтовницима и дозволили им да вас привуку. Дакле, пошто је Он Господ царства, било Му је угодно да оцисти вишње и небеско пространство и да, истовремено, оцисти и преисподњу. речи: Оцистице дом Царства Свога од сваке саблазни (Мт. 13; 41) ? разуми о земљи и тварима, које ће Он обновити и тамо ће сабрати Своје праведнике.

Тешко вама, законицима, који узесте кљуц… (Лк. 11; 52), јер су сакрили разумевање откровења Господњег, објављеног кроз пророке. Ако Господ, како и Он Сам сведоци, представља врата, онда је јасно да постоје и кљуцеви ка богопознању. Књижевници и фарисеји нису хтели да уду на та врата живота, као што је и Господ говорио: Царство Божије унутра је у вама (унутар вашег срца) (Лк. 17; 21), што је рекао о Самоме Себи, јер је стајао меду њима. Грех који лукаво користи своје сасуде, зауставио се код извора који води у дом живота, да би душе и духови отпоцинули у њему ? . Сакрили су, каже, кљуцеве.

Да се иште од рода овога сва крв пророка (код св. Јефрема: праведника) (Лк. 11; 50) Пошто су управо они убили Осветника за убијене праведнике, и казна ће се тражити из њихове руке. Ко убије судију, тај је друг човекоубици, јер је заједно са судијом уклонио освету и отворио пут убицама. Од крви праведног Авеља до крви Захарија (Лк. 11; 51), али не само до тог времена, каже, него до дана данашњег. Како је Он Сам стајао меду њима, није од њих тражио освету за Своју крв док Га нису убили, како не би рекли да је до тога дошло по предодредењу. Над њима је изговорио пресуду за претходно убијене праведнике како би их убедио да не убијају оне потоње и да би им дао могућност да се покају за Његову смрт, а што Закон није допуштао за кривце у убијању пророка, јер Закон каже: Ко убије нека умре, а не: Види хоце ли се покајати и тад му опрости. Господ им је, међутим, дозволио да се, ако то пожеле, покају за Његово убиство. Убијањем потоњих праведника, народ је потврдио да је уцествовао и у убијању претходних и да је кроз исповедање сопствених уста отпао од гласа истине ? , јер се није застидео да своје оцеве оптужи за убијање пророка (упор. Мт. 23; 29–30). Како је народ своју још неродену децу учинио сауцесницима и заједницарима у Спаситељевом убиству ? , тако је и Христос, а они то нису ни знали, њихову злу вољу учинио сауцесницом и заједницарем у Његовом убиству, будући да су знали да је Син господар винограда и осветник, а ипак су Га убили.

Мојсеј им је као опомену заповедио да своје жртве приносе на једном месту, да на њему закољу јагње и изврше искупљење. Због тога ни Ирод није могао да убије Господа заједно с витлејемским младенцима, нити су Га живота лишили Назарецани кад су Га бацили са горе, јер Господу није било заповедено да умре било где изван Јерусалима. Пророк не може погинути изван Јерусалима (Лк. 13; 33). Запамти да су, иако је убијен у Јерусалиму, и Ирод и Назарецани били подједнако криви за Његову смрт, тако да је и од њих тражена одмазда за Његово убиство. Отуда знај да нису само житељи Јерусалима дужни да поднесу казну за Његову крв, него су сви они који су Га видели и одбацили криви за Његову смрт. говорећи: Измеду храма и жртвеника (Лк. 11; 51) показао је огреховљеност народа, који није марио чак ни за место оцишцења. Колико пута хтедох да вас саберем (Лк. 13; 34), што се може упоредити са следећом изреком: Ево већ три године долазим и тражим плода на овој смокви (Лк. 13; 7).

Ко чује Моје речи и не оцува их, Ја га не познајем (упор. Јн. 12; 47). На другом месту рекао је следеће: Отац не суди никоме него је сав суд дао Сину (Јн. 5; 22). А како је Он исцелитељ људи, каже: Не додох да судим свету него да спасем свет (Јн. 12; 47). Да би показао да сваки суд припада Њему, поуцава овако: Ко не прима речи Моје, има себи судију; реч коју ја изговорих она ће му судити (Јн. 12; 48).

Када, дакле, угледате гнусобу опустошења (Мт. 24; 15). Иако је град Јерусалим цесто бивао рушен и поново подизан, Господ је на овом месту говорио о његовом потпуном уништењу и оскрнављењу његовог светилишта, јер ће после тога остати у својој погибељи, односно, бице препуштен забораву. Римљани су унутар храма поставили своја знамења на којима је било изображење орла, као што је и речено: крила мрска која пустоше (Дан. 9; 27). Знак гнусобе опустошења о којој говори Данило пророк (Мт. 24; 15). Други кажу да је знак предстојецег разрушења било то што су Римљани донели главу свиње, па су је уз помоц Пилата положили унутар храма. Који буде на крову (Мт. 24; 17) и др, неће се спасти као у претходна времена, пошто се Господ више неће бринути и старати о њима. Тешко бременитима (Лк. 24; 19), и др. Говори се о онима који су били муцени током опсаде Јерусалима. Бице невоља велика народу овоме (Мт. 24; 21), таква да ће жене јести сопствену децу.

Него се молите Богу да не буде бежање ваше ни у зиму ни у суботу (Мт. 24; 20), односно, да не будете заробљени у време кад не можете да дејствујете. Као што је зима без плодова а субота без дела, тако се чувајте да вас не одведу онда, када не будете имали ни плодова ни посла. У зиму, каже, и у суботу. Једно (од ово двоје) јесте дело нужности, а друго дело слободе. Зима је дело нужности, а субота дело слободе. Нека вас од дела Господа Бога вашега не удаљује нити принуда других, нити сопствена воља. Даље, посредством зиме и суботе наговестио је да их оцекују недаце. Након што им је показао Свој гнев и објавио да ће све то праведно доци на њих, истог часа их је, по милосрду Свом, научио како да се моле, не зато да би одвратио предстојеце тешке казне него да би се изменио дан и време велике несреце која им прети. Господ је, по Свом великом милосрду, и једно и друго сјединио у Својој речи. Као прво, објавио је да ће недаце неминовно доци и да ће морати да беже, као што је и предодредено. Као друго, рекао им је да се моле, како се та несреца не би догодила у зиму, када неће бити у стању да се спасу и да избегну те невоље, или пак у суботу, да се несреца не би обрушила на вас у време вашег поцинка.

Као Син Закона, показао је бригу о Закону и утврдио да се Мојсејев закон не мења. Ако се, каже, меду вама наду неразборити и прости, нека у време рата не држе суботу онако, како сте ви дужни да је чувате у време мира, или да вас не би убили слично онима, који су убијени у пе чини (1. Мак. 2; 29–38). И још: У зиму и у суботу, јер је зима поцинак од сваког труда током једне године, а субота поцинак седмог дана, тј. поцинак у дан Његовог јављања, као што се говори на другом месту: Народу Божијем тек предстоји поцинак (Јн. 4; 9), јер је субота оконцање дела (поцинак од дела). Молите се да избегнете све што се има догодити (Лк. 21; 36). То је, како неки тумаче, Господ такоде изрекао о будућим страдањима Јерусалима и упоредо с тим ознацио оконцање света. Бице бекство, јер ће те недеље жалост и пометња захватити све који до тада не постану савршени. Други кажу да је то речено само апостолима, да би остали цврсти ако шестога дана ишцезне сунце. Даље, каже: у суботу, јер су се Јевреји гордили суботом и у зиму, јер је она хладна.

И кад Бог не би скратио дане оне, нико не би остао (код св. Јефрема: не би се спасло ниједно тело) (Мт. 24; 22). То не знаци да се умањује број дана с њиховим часовима, него да само време постаје кратко ради изабраних, тако да се њихове недаце не умножавају него се скрацују, односно, наступа искупљење.

А о дану томе и часу нико не зна, ни ангели небески ни Син (Мт. 24; 36), слично следећем: Идите од мене проклети од Оца Мојега у огањ вецни, јер Ја вас не знам (в. Мт. 7; 23). Иако Он познаје зле, због њихових дела каже да их не познаје. На исти начин, иако је знао време Свог доласка, да Га не би више запиткивали о њему, рекао је: Не знам га. Сад да ја тебе питам: да ли Син познаје Оца или не познаје? Наравно да Га познаје, јер је написано: Нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син (Мт. 27; 11). На који начин Он може да не зна време Свог доласка? Ако Он зна Оца, шта је то више од Оца, и што Он не би знао? Који је разлог да Отац сакрије од Њега време Његовог доласка? Да ли можда да би Он кроз то показао да је мањи од Оца и да би се показала Његова природа? Ако је тако, то знаци да ће се у оном тренутку, кад се Њему открије то време и кад зазвуци труба да би сишао с неба Он показати управо онакав, какав је Отац. Даље, написано је: У Њему су скривена сва блага премудрости и знања (Кол. 2; 2). Ако су кроз Њега откривене све тајне, како је онда време Његовог доласка могло да остане тајна за Њега Самог? Ако Он не зна тај дан када ће доци, онда не зна ни оне дане када неће доци. И Дух зна то што је Он створио, како и они тврде ? , будући да испитује дубине Божије. Зар то Син не зна? Они ? Га питају о времену Његовог доласка, Он указује на дан, именује га и каже: не знам, као прво, да би их спрецио да се распитују, а као друго, да би знамења која је дао била од користи, слично болести за болесника, јер ни он не зна дан смрти. Дакле, тим речима је указао поцаст Својим знамењима, да би поцев од тога дана сва поколења и сви векови мислили да ће се Његов долазак извршити у њихово време.

Бдијте, јер кад тело спава природа господари над нама, и дејство у нама не извршава се по нашој вољи него насилно, по нагону природе. Када душом овлада тешки сан, као што је малодушност или жалост, онда непријатељ господари над њом и кроз њу дела оно, што она не жели. Природом управља сила, а душом непријатељ. Ону будност, коју је заповедио Господ, Он је прописао и једном и другом делу човека; телу, да би се удаљило од поспаности, и души, да би се чувала од безосецајности и плашљивости, као што каже: Отрезните се као што треба (1. Кор. 15; 34) и Устадох и још сам с Тобом (Пс. 138; 18). Због тога ћемо се чувати лењости, да бисмо извршили оно дело које имамо.

Тад ће бити два на њиви; две ће млети на жрвњевима (Мт. 24; 40), јер ће се приликом уништења Јерусалима то у тренутку обрушити на њих, слично следећем ? : Може бити да ће се наци десет (1. Мојс. 18; 32). "Орловима" (Мт. 24; 28) Господ назива непријатеље који ће доци против тог града, који се ознацава именом лешине, као што је речено: Коњи су му бржи од орлова (Јер. 4; 13). Други то тумаче у вези с телом и душом. То место о свршетку света, када ће страх и трепет овладати свим људима, разуми и као припремање, како и каже: Нека буду бедра ваша опасана (Лк. 12; 35). Можда се то односи и на праведника и на грешника, од којих ни један ни други нису могли да се ослободе. Жрвњем је назвао свет, а орловима је, због брзине њихових крила, називао праведнике (Мт. 24; 41). Ко је, дакле, тај верни и мудри слуга (управитељ) (Мт. 24; 45)? Иако је Господ све то посведоцио о њему ? , он ће, уколико се покаже неверан у ономе што му је наредено, бити расецен напола, и даце му се удео са лицемерима и невернима; тамо ће бити плац и шкргут зуба (Мт. 24; 51).

Пет њих бејаху мудре, а пет луде (Мт. 25; 1–14). Мудрошцу није названа њихова девственост, јер су све оне биле дјеве, него су мудрошцу названа њихова добра дела. Ако је твоја девственост једнака светости ангела, запази и размисли да је светост ангела циста од зависти других порока. Као што си ти победио блуд, чувај се да тебе не победе роптање и гнев.

Такоде ће се и од оног, који није умножио своје таланте (Мт. 25; 15–30), као од неплодне земље, одузети и дар плодова. Земљу, за коју је рекао: сакрих га (Мт. 25; 25), изједнацио је с оном земљом која није дала плодове. Узмите од њега талант (Мт. 25; 28), тј. веру, јер он вером није задобио праведан живот. Господ није прекорео онога који је стекао пет таланата, да не би рекли да нам је ставио бреме које превазилази наше снаге. Прекорео је онога са једним талантом како би онај, који је добио пет таланата, разоблицио онога који је имао само један (талант). Нека буду бедра ваша опасана (Лк. 12; 35), тј. да буду припремљена кроз уздржање. И светиљке ваше запаљене (Лк. 12; 35), јер је овај свет као ноц и потребна му је светлост праведника, како и Господ каже на другом месту: Да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и да прославе Оца вашег Који је на небесима (Мт. 5; 16).

Мудре руке смириле су се у својој сладости да би опрале ноге Свог издајника, који Га је за то прање (ногу) наградио клиновима крста. Светворац се чак дотле смирио да је опрао најништавније ноге, а фарисеји су га ненавидели и свештеници прогонили. Као што је кроз Њега било све устројено када је постало, будући да је Он био посредник стварања, тако је израсло и спасење свега, које се извршило кроз Њега, јер је оно (тј. све што је створено) већ по првом наследу припадало Њему. Пошто су створења била понижена и потпала под власт проклетства, Сам Господ је Себе умањио пред њима да би их сва узвисио и узнео, док се онај, који их је први унизио, бацио на њих посредством свог савета, а под видом бриге о њима и као руководитељ. На тај начин, гордост и подлост ништа не могу да створе, изузев ако не делују насиљем. У љубави су садржана сва блага и сва заједно се у њој садрже, и као чувар њихове ризнице појављује се љубав.