претходна главна следећа

 

СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА

ДЕВЕТНАЕСТА ГЛАВА

Један од вас, који са Мном једе хлеб, издаце Ме, и ево руке издајника Мојега са Мном на трпези, и Син човечији иде како је за Њега писано (в. Мт. 26; 21, 24. и Лк. 22; 21–22). Оваквим речима милосрдно је оплакивао Свог безбожног убицу: Боље би му било да се није родио тај човек (Мт. 26; 24). међутим, ако је Господ хтео да оде на крст, чему онда треба да припишемо ову Његову изреку? Да ли предзнању, или можда незнању, или пак лукавству, с обзиром да је рекао: Боље би му било да се није родио. Шта је могло да спреци да покајање (издајника) буде прихвацено? ?

Ако су такви твоји подсмеси и твоја изругивања, онда за пример узми змију, не осудујуци и не окривљујуци мене, тј. мене за мог учитеља. Ако је Адам сам хтео да преступи заповест, какво онда самохвалисање видиш у богохуљењу онога, који је уста змије напунио прахом, укротио је и лишио способности да хода?? ? Ако пак Адам није могао да преступи заповест без кушаца, онда је казна праведно пала на главу змије. И мада се ми слажемо да је Адама за грех припремио онај који је и био узрок греха, и Адам је праведно био кажњен, јер је попустио пред тим припремањем. Чак и да змија није дала повода за грех, Адам би услед слабости која се приликом искушења испољила у њему, пао у друге преступе, не излажуци се том искушењу. На тај начин је и Онај, Који је пошао на крст, можда хтео да поде на крст и без тог слуцајног узрока ? , иако то није вероватно, с обзиром да нам јеврејско Писмо и много тога другог не допушта да у то поверујемо.

Љубав је открила тајну и саопштила ју је страху ? , и док је љубав цесто лежала на грудима Господњим, страх би јој цесто климнуо главом.

Као што је сигурно и истинито то да је Господ, делеци Својим ученицима хлеб предао тајинство Свог тела, тако треба веровати и да је хлеб, који је Господ дао Свом убици, био дат у тајинству умртвљавања Његовог тела. Он је хлеб умоцио (в. Јн. 13; 26) да би на тај начин назнацио Јудино уцешце у Његовом већ потпуно решеном убиству, у којем је Тело било поквашено Крвљу. Хлеб је можда умоцио и због тога да му заједно са хлебом не би дао и завет. Најпре је умио хлеб и тада му га дао. Са тог хлеба је био умивен (опран) претходни завет, пошто је он био припремљен новим заветом (савезом). Користољубље је одвојило Јуду од савршених удова Господњих, као што је и Спаситељ кротко поуцио да он (Јуда) није од тела Цркве Његове него да је прах који се залепио за ноге ученика Његових. Због тога је и те ноци, кад га је одвојио од њих, опрао нецистоцу која се прилепила за њихове ноге да би нас поуцио да је Јуда, као последњи од дванаест апостола, који се показао као ноге на телу, био опран водом којом су већ биле опране ноге апостола и која је била као блато, предодредено за огањ. На тај начин је Господ посредством воде одвојио Јуду од ученика и дао му је хлеб намоцен у воду, јер је био недостојан оног хлеба који је заједно са вином поделио апостолима. Није доликовало да онај, који Га је предао смрти, посредством хлеба у себе прими Онога, Који спасава од смрти.

Од оног времена, кад је преломио Своје тело и дао га Својим ученицима, рачунају се она Његова три дана, током којих се придружио мртвима, као што се и Адам, који је након окушања од дрвета живео још много година, због преступа придружио мртвима, јер је Бог рекао: У онај дан у који окусиш од њега, умрецеш (1. Мојс. 2; 17), као и на следећем месту: Семе твоје бице у Египту четири стотине година (1. Мојс. 15; 13), јер су те године избројане од оног дана, кад су изговорене те речи. То исто треба речи и о Господу. Или се пак шести дан ? рачуна као два дана, а субота као један. Дајуци им да једу Његово тело у тајинству Његове смрти, Он је ушао у њихову утробу, као што је затим сишао под земљу. И као што Адам није благословио кад је откинуо плод, тако је Господ благословио и преломио (Мт. 26; 26). Хлеб је ушао и избрисао осуду похоте, због које је Адам преступио заповест Божију. Или се можда рачунају три дана од нисходења (силаска) до усходења ? , тј. петак, субота и недеља.

Рекао је и ово: Нецу пити од рода виноградскога док не доде Царство Божије (Лк. 22; 18), да би им показао да се ближи време када ће Он морати да оде од њих. Док не доде Царство Божије, тј. до Мог васкрсења. Томе поуцава и Симон у Делима апостолским, говорећи: С Њим једосмо и писмо (цетрдесет дана) по Његовом васкрсењу из мртвих (Дела ап. 10; 41), односно, у први дан недеље, као што каже и тамо: неће окусити смрти док не виде Царство Божије (Мт. 16; 28), што се догодило након шест дана (види Мт. 17; 1–8, где се говори о Преображењу Господњем).

Ево вас заиска сатана да вас вија као пшеницу, и Ја се молих Оцу за тебе да вера твоја не престане (Лк, 22; 31–32). Није рекао: молих се за тебе да не будеш изложен искушењу, него: да вера твоја не престане.

Покажи нам Оца, и бице нам доста (Јн. 14; 8). Филип је желео да Оца види телесно, односно телесним оцима, као и предашњи праведници, који су видели ангеле и архангеле. Због тога му је Господ и дао одговор о видењу Божанства, које се опажа оцима ума, пошто му није рекао: ниси Ме видео, јер му се Сам открио по спољашњости, него каже: Ниси Ме познао (Јн. 14; 9), јер је Његова велицина била скривена, тј. кад би познали Мене, познали би и Оца Мојега, Који се не открива. И апостол, говорећи о Господу, сведоци: Он је икона Бога невидљивога (Кол. 1; 15).

Ко верује у Мене, дела која Ја творим и он ће творити (Јн. 14; 12). Где је оно што је речено: Нема ученика над учитељем својим (Лк. 6; 40). Мојсеј је погубио само тројицу царева, па опет није ушао у Обецану земљу, иако је смирено за то молио. Исус (Навин) је погубио тридесеторицу, и опет је ушао у њу, и поделио наследе. Самуило је био веци од свих својих савременика. Јелисеј је примио удвоструцену силу свог учитеља након његовог (Илијиног) вазнесења, и то се догодило на подобије Господа и Спаситеља нашег, чији су ученици посредством својих знакова сатворили двоструко више цуда.

Непријатељ је у свим људима имао свој удео, осим у Господу, Који је рекао: Долази кнез овога света, и у Мени нема ништа (тј. у Мени неће наци ништа своје), јер Ја победих свет (в. Јн. 14; 30). У дару суда, који је добио Господ, уцествују и Његови ученици, јер је рекао да ће они судити (Лк. 22; 30), да би тиме показао да није само Бог победио и да ће судити, него да су и људи победили и да ће судити онима који нису могли да победе као они него су се повукли: Праведни људи ће им судити (Јез. 23; 45).

Који нема (нож), нека прода хаљину своју и купи нож (Лк. 22; 36), рекао је да би их научио смирењу. Један од таквих ножева имао је Симон; када је ножем хтео да покаже своју ревност, Господ га је поуцио речима Писма: Ако те ко удари по десном образу… (Мт. 5; 39). Симон је у својој љубави заборавио на те речи. Или је, можда, то рекао с циљем да му покаже да би од тих ствари требало да се уздржавамо не само онда када их немамо или кад не можемо да их имамо, него да би још мање требало да их користимо онда када их имамо и кад су оне спремне, као нож у твојим рукама. Да би било јасно да је ради савета а не ради рата повео реч о ножевима, додао је: Доста је (два ножа) (Лк. 22; 38). Да је то изрекао о борби, онда би требало да се сви лате оружја. Рекао је то стога, што је меду Јеврејима било и оних који су жудели за ножем и крвљу, слично двојици (који су били) меду њима ? . Видевши да се у њима скрива гнев отаца, Он је искористио прилику да њихов тајни гнев учини јавним и гнусним, и да га протера из њиховог срца.

Пошто су се дани Његовог делања у Јудеји оконцали, пошао је у Јерусалим, и ту двојицу строго је укорео, као што је и Јуди Искариотском рекао као упозорење: Тешко ономе човеку (Мк. 14; 21). Да се он (Јуда) покајао као Симон Петар и да је прихватио савет као што су ова двојица, онда би, ослободивши се тог проклетства, наследио место и свој престо. Нека затим из тога, што је Господ поменуо ножеве, разумеју да Он зна дан и час кад ће бити предат, и нека се Његови пријатељи науце смирењу, а нека непријатељи спознају своје насиље ? .

Ово је заповест моја (Јн. 15; 12). Зар само једна заповест? Довољна је и само она, јер (она) има велики знацај. Иако је она једна, она говори и не убиј, јер ко љуби тај не убија; она говори и не кради, јер онај ко љуби чак и своје даје; она говори и не лажи, јер онај који љуби говори истину а не лаж. Заповест нову дајем вам (Јн. 13; 34). Ако пак не разумеш речи: Ово је заповест моја, призови апостола који ти то разјашњава, говорећи: Циљ заповести јесте љубав (1. Тим. 1; 5). А какав је смисао те заповести? Несумњиво овакав: Све, дакле, што хоцете да цине вама људи, чините и ви њима (Мт. 7; 12).

Љубите, каже, једни друге и поставите следећу меру: као што Ја вас љубим. То је немогуће, јер си ти Господ и љубиш слуге Своје; ми смо пак један другоме пријатељи и како онда можемо да љубимо један другога онако, како Ти љубиш нас? међутим, пошто је то рекао Господ, размотримо како се то збива: Од ове љубави нико нема веце, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15; 13). Његову љубав видимо и из тога, што нас је назвао пријатељима. Ако и душе своје положимо за Тебе, зар ће наша љубав бити једнака Твојој (љубави)? Ако и умремо за Тебе, ми и јесмо смртни, а Ти си, будући вецно жив, примио на Себе страдања наше смрти. Како, дакле, да протумацимо ову заповест: Као што Ја вас љубим? Умримо, каже, један за другога. Ми, наравно, нећемо ни пожелети да живимо један уместо другога. Ако, каже, Ја, као ваш Господ и Бог, умирем за вас, онда сте утолико пре ви дужни да умрете један за другога.

И ево, Ја ћу вам послати Утешитеља (в. Јн. 15; 26), јер каже: Даце вам другог Утешитеља (Јн. 14; 16), тј. Утешитеља какав је и Он Сам – Бог, као што је Бог и Онај Који Га шаље. Ако би Он био веци од Духа зато што Га шаље, онда би и Дух био веци од Њега, јер Га је управо Он одвео у пустињу да буде искушаван (в. Мт. 4; 1). На који је начин рекао: Боље је за вас да одем, јер ако не одем Утешитељ неће доци… и увести вас у сву истину (Лк. 16; 7, 13). На који би се начин показало као добро то што је Господ отишао и што је, будући да Он није могао да уведе у сву истину, дошао слуга и дао оно, што није дао Господ? ? Зашто први Утешитељ ?? није разоткрио све истине, док нам је Други ?? , према речи Првог, све разоткрио, будући да је Овај сва истина? ?? О томе да је Дух назван Господом, Писмо сведоци и у следећим речима: Њему (Симеону) беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господа… и када узе Господа (Христа) на руке рече: Сада отпушташ слугу Својега, Господе… (Лк. 2; 26, 28–29). Откровење је, дакле, добио од Духа Светога, којем и каже: сада отпушташ слугу Својега, Господе, као што и тамо каже: "док не види Христа Господа".

Нико од људи, каже, не зна шта је у човеку, осим духа човековог који је у њему. Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега (1. Кор. 2; 11). Не, дакле, тако као да је Дух Његова творевина, јер нас Писмо на овом месту уци да Дух није нешто, што је туде нашој природи. Осим духа, каже, који је у њему. Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега, и Он испитује дубине Његове (в. 1. Кор. 2, 11 и 10). Ако кажу да Дух испитује ради сопственог учења, онда нека расудују да ли је онај, којега неко испитује, мањи од онога, који га испитује. Када је рекао: Идите, дакле, и научите све народе крстеци их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28; 19) није рекао: у име Оца, и у име Сина, и у име Духа Светога, да би показао да су они једне природе јер је једним именом назвао три Лица. Ви сте, каже, храм Божији, и Дух Божији обитава у вама (1. Кор. 3; 16). Ако смо ми храм, на који смо начин обитељ Духа? То се разјашњава следећим речима: Ви сте храм Светога Духа Који је у вама (1. Кор. 6; 19). И у Делима апостолским се каже: Договористе се да искушате Духа Господња (Дела ап. 5; 9) и Ниси слагао људима него Богу (Дела ап. 5; 4). Дакле, Дух је Бог јер је од Бога. Најзад, име Бога примењује се и на људе, од којих су неки названи боговима, као што смо и ми по благодати добили имена Оца и Сина. Име Бога примењено је на човека када је, на пример, Господ рекао Мојсеју: Ево, поставио сам те да си бог фараону (2. Мојс. 7; 1). Мојсеј, међутим, нигде није назван Духом живим. Писмо не каже да је Ева била Адамова сестра или кцер, него каже да је потекла из њега. Тако се и о Духу Светом мора речи да Он није син или сестра, него да је Он из Њега и да је једносуштан Њему. А ако је онај, који испитује, мањи од онога кога испитује, написано је и следеће: Онај што испитује срца зна шта је жеља Духа (Рим. 8; 27). Ако је тако, зар онда Бог, Који испитује Духа, није мањи од Духа? ??

А за суд, што је кнез овога света осуден (Јн. 16; 10), тј. не зато што сатана и други пут прима казну своје осуде, него што је од тада осуден заувек.

Сад Ме прослави, Оце, славом какву имадох у тебе пре него свет постаде (Јн. 17; 5), у оно време, кад је Отац све створио кроз Сина, као што каже и псалам: У славу и велицанство обукао се јеси (Пс. 103; 1) и затим из ницега извео творевину, и устројио је без порока. Господе Боже, говори Псалмопојац, узвелицао се јеси веома, у славу и велицанство обукао се јеси, светлошцу као хаљином одеваш се, простиреш небо као кожу (Пс. 103; 1–2). будући да се услед Адамовог пада творевина обукла у његово понижење, према речима апостола: твар се покори таштини(Рим. 8; 20), Син Творца је дошао да би је спасао, да би Својим доласком поништио њене недостатке крштењем смрти, као што је и Сам рекао: Дошао је час, прослави Сина Својега, да и Син Твој прослави Тебе (Јн. 17; 1). Ово није тражио као онај, којем је потребно да то добије, него имајуци у виду доводење до савршенства првобитног устројства творевине. Тражио је славу у коју је био обучен у оно време, када се твар обукла у славу. Као што је првобитну творевину по благодати устројио тако, да она буде без недостатака, у слави и велицанству у које је био одевен и Он Сам, нека тако и њено последње устројство по милосрду буде без порока и у слави у какву се Он обукао. Управо је то ознацио кад је рекао: Прослави, односно, дај Ми оно што сам пре стварања имао с Оцем и код Оца, јер то тврди и Писмо, које јасно говори: Прослави Ме, Оце, славом коју имадох у Тебе пре него свет постаде (Јн. 17; 5). Отац, дакле, не прима славу од Сина као онај којем је она потребна и ако се Син прославља Оцем, то не знаци да Му је та слава нужно потребна.

Жалосна је душа моја (Мт. 26; 38). Није се стидео да то каже, јер је уистину био човек, и није нешто туде (цовеку) скривао под видом Своје одеце. Рекао је то да би показао да се обукао у немоцно тело и да се сјединио са душом која може да пати. Рекао је, дакле, оно што је истинито да не би било изопацено. Науцио је верујуце да се не размецу својим понашањем, јер то знаци одбацивање истине. Он говори и следеће: Ко се одрекне Мене… одреци ћу се и Ја њега… (Мт. 10; 33), и у томе је страх и трепет за неверујуце. Дакле, силом једне заповести исповедамо, да нас заблуда не би одвојила од љубави Његове, а силом друге не исповедамо, да нас гордост не би лишила плода блага Његовог.

Ако је могуће, нека Ме мимоиде цаша ова (Мт. 26; 39). Онај, Који је знао да ће се ученици саблазнити, да ће Га се Симон одреци, да ће се Јуда обесити и да ће град Јерусалим бити разорен, није могао а да не зна да ће Га за три дана (Васкрсењем; прим. прир) мимоици та цаша. Ако је могуће, нека Ме мимоиде цаша ова. Тако говори Онај Који је Симону, кад је овај хтео да Га исправи, рекао: Иди од мене, сатано… јер не мислиш што је Божије него што је људско (Мт. 16; 23). Због чега је сада Сам Господ напустио оно што је Божије, и помислио на оно што је људско? Зашто се разгневио на Симона, када је овај рекао: Боже сацувај, Господе, то неће бити од Тебе (Мт. 16; 22)? Ако је могуће, нека Ме мимоиде цаша ова. Знао је то, што је рекао само Оцу, као што је знао и да цаша може да га мимоиде; међутим, Он је с тим циљем и дошао, да би из ње пио за све и да би посредством те цаше платио дугове свих, које својом смрцу нису могли да плате ни пророци ни спасиоци.

Оце, нека Ме мимоиде цаша ова. Онај, Који је Своју смрт описао кроз Своје пророке и Ко је тајинство Своје смрти предизобразио на Својим праведницима, није, наравно, могао да се одрекне смрти када је дошло време да Сам буде усмрцен, нити је могао да одбије испијање њене цаше. Ако не би хтео да је испије, и ако би пожелео да је (смрт) одбаци, онда Своје тело не би упоредио са храмом, говорећи: Развалите овај храм и за три дана ћу га подици (Јн. 2; 19), нити би рекао синовима Зеведејевим: Можете ли пити цашу коју ћу Ја пити (Мт. 20; 22) и на другом месту: Мени се ваља крстити крштењем (Лк. 12; 50), Као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син човечији (Јн. 3; 14), Као што је Јона био у утроби китовој три дана, тако ће и Син човечији бити у срцу земље (Мт. 12; 40), Син човечији мора умрети и васкрснути (в. Лк. 9; 22), Веома зажељех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам (Лк. 22; 15) и Син човечији иде као што је писано за Њега (Мт. 26; 24). Чак је и током вецери, оне ноци кад се предао, разделио тело Своје апостолима и крв Своју дао Својим ученицима, заповедивши им да ово творе у спомен на Његова страдања. Како то да се Онај, Који је Својим ученицима заповедио да се не плаше смрти, говорећи: Не бојте се оних који убијају тело (Мт. 10; 28), уплашио смрти и молио да Га мимоиде цаша? Зар је Онај, Који је добровољно поднео број месеци у утроби и број година на земљи, хтео да Га мимоиде цаша и да целокупно Његово јављање постане узалудно управо у оно време кад су дани, месеци и године прошли и кад је преостало свега неколико часова? Кад је био у Јерусалиму и кад је огласио Своје учење, желео је да покаже велицину дарова Своје милости и рекао: Да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила, остао би до дана данашњег (Мт. 11; 23). Содома је, међутим, била разорена, иако је могла да се сацува у слуцају Његовог доласка. Како то да је Онај, Који није отказао време Свог доласка, у време кад је дошао Сам хтео да одбаци дарове који проистицу из Његовог страдања а који би, да су били дати у време Лота учинили да, како је Сам рекао, Содома и околни градови још увек цветају? И ако је хтео да се одрекне цаше ради Свог народа, како овај не би пропао приликом Његовог другог доласка, онда би морао да погуби и неки други народ код којега би дошао, уколико би и тај народ морао да Га преда на крсну смрт. Како Јевреји нису марили за Његове знакове и чудеса, то знаци да они нису пропали услед Његовог распеца него да су пропали и пре него што је Он убијен, јер нису поверовали Његовим знаковима.

Ако је могуће, нека Ме мимоиде цаша ова. Рекао је то услед слабости у коју је био обучен, јер није привидно него је уистину био обучен у њу. Ако је уистину био слаб и обучен у слабост, онда је и било немогуће да се та слабост не уплаши и не помути. Пошто је прихватио тело и био обучен у слабост, у глади се крепио хлебом, у раду се умарао и у сну био немоцан. Кад је дошло време Његове смрти, требало је да и тада дејствује оно што је својствено телу. Пометња због предстојеце смрти обузела Га је због тога да би се открила Његова природа, односно, да би се показало да је Он био син оног Адама над којим је, према речима апостола, владала смрт (в. Рим. 5; 15). И рече ученицима Својим: бдијте и молите се да не паднете у напаст (искушење) јер је дух, каже, срцан, али је тело слабо (Мт. 26; 41). Ако се онда, када се плашите, не плаши ваш дух него слабост вашег тела, због чега бих се Ја уплашио смрти ако не због тога да бих вам показао страх од смрти који погада тело у које сам обучен?

Ако се Симон, који се уплашио једне слушкиње (в. Мт. 26; 69) није уплашио свих Римљана него их је непоколебивог духа заклињао да га разапну с главом окренутом на доле, и ако је апостол, знајуци да неће умрети природном смрцу, рекао: већ се приносим на жртву и време мог одласка настаде (2. Тим. 4; 6), на који је начин Господ, уз помоц Којег су апостоли презрели сопствену смрт, јер је рекао: Не бојте се оних који убијају тело а душу не могу убити (Мт. 10; 28), Сам могао да се уплаши смрти? Осим тога, и страх који Му се приписује чини се неправовременим. Ако се плашио, требало је да се плаши онда, кад су Га ухапсили, а не у неко друго време. међутим, Он је тада исцелио ухо убице (Лк. 22; 51). Заповедио је да се узме нож, а када се јавила потреба за ножем, рекао је: Врати нож свој на место његово (Мт. 26; 52).

Будуци ?? да су се кроз Сина поништавали дугови који су били нацињени и да се кроз Њега извршавало преобрацање народа (незнабожаца), Син није хтео да за Себе присваја ту благодат која је постојала пре постања света. Као што је у почетку (постања света), иако је све то било кроз Њега саздано, кроз све то прошао цутањем и Мојсејевим устима указао на другог посленика, говорећи: Погледа Бог све што је створио и гле, добро беше веома (1. Мојс. 1; 30) и рекао то стога, да би се васцела творевина показала као дужник пред Његовим Оцем, тако се и у часу обнављања творевине кроз смрт одрекао свега и рекао: нека буде воља Твоја, да би сви, који је требало да се преобрате кроз смрт Јединородног, постали Оцеви дужници. Или је то можда рекао зато, што је у часу телесне смрти предао телу све, што је телу припадало. Наиме, јасно је да су све патње сведоциле о Његовом телу, да би била оцигледна његова истинитост. Иако су виделе сва та указивања на Његово тело, секте јеретика нису се увериле у њега. Као што је био гладан и жедан, као што се умарао и спавао, тако се и плашио. Или је то можда претрпео зато, да земни људи не би могли да кажу: искупио је нашу кривицу без страдања и подвига. Или можда зато, да би Своје ученике научио да свој живот и своју смрт повере Богу. Ако се Онај Који је мудар ради богопознања на коленима молио за оно што треба да буде, онда су утолико пре неверујуци људи дужни да своју вољу предају Свезнајуцем. Или пак зато да би Својим страдањем у Своје ученике засејао утеху, Он се прилагодио њиховом уму да би за њих постао образац, прихвативши њихов страх на Себе да би им Својим примером показао да се пре смрти не треба дрско разметати смрцу. Ако се уплашио Онај, Који не може да се уплаши, тако да се молио за ослободење иако је знао да то није могуће, онда нека се утолико пре они моле пред искушење, да би се спасли од њега (тј. страха) у време искушења. Или пак, с обзиром да у време искушења наше мисли обицно бивају расејане и наше помисли разбацане на све стране, Он Сам се молио да би нам показао да је против препредености и замки зла потребна молитва, и да се расејане мисли морају сабрати многим молитвама. Или је можда, желеци да укрепи њих, који су се плашили смрти, показао да се и Он ње плашио, и да би их поуцио да страх не може да их погуби уколико се не окамене у њему. То су знациле речи: Не Моја воља Оце да буде, него Твоја, тј. Ја ћу умрети да бих спасао многе. Или је то можда учинио због тога, да би обмануо смрт, или се уплашио страдања због тога што смрт није само одлуцила да Га прождере, него и да Га избаци.

Ради превазилажења смрти догодило се све то, Господе, што се у Теби скривало против ње. Твоје Божанство било је недоступно смрти и она није могла да се дотакне Твојих тајни. Иако је обзнањено име Твог Божанства, Ти си га привремено прекрио, као одеждом, јер си ти Своје божанствено име прекрио покровом човечијег имена. Тело онога, који на њему (телу) носи једино знамење старог Адама, постало је храна смрти, док је онај, који носи знамење другог Адама, господар над смрцу и њен победник. Тај први Адам је окушањем нарушио своју вољу и пот чинио је телу, а тиме и ослабио и уништио тело, које је постало храна смрти. Други Адам је Својом крепком вољом оснажио тело да би га удаљио од цељусти смрти.