Старац  Порфирије Кавсокаливитски

 

 

Слово о Цркви

 

 

“Улазећи у нестворену Цркву, долазимо  Христу,

улазимо у нестворено.”

 

 

 

“Велика је тајна побожности”

 

 

Црква је установа беспочетна, бескрајна, вечна, као што је и Оснивач њен, Тројични Бог, беспочетан, бескрајан, вечан. Црква је нестворена, као што је и Бог нестворен. Она је постојала пре векова, пре ангела, пре стварања света. “Пре постанка света”[1], каже апостол Павле. Она је божанска установа и у њој “обитава сва пуноћа божанства”[2]. Она је израз многоврсне мудрости Божије. Она је тајна над тајнама. Била је необјављена и јави се у “последња времена”[3]. Црква остаје непоколебива, јер је укорењена у љубави и премудрој промисли Божјој.

Вечну Цркву чине три Личности Свете Тројице. У мисли и љубави Тројичног Бога од почетка су постојали и анђели и људи. Ми људи се нисмо сада родили. Постојали смо у свезнању Божјем, пре векова.

Љубав Божија нас је саздала по икони и подобију Његовом. Он нас је прибрао Цркви иако је знао нашу апостасију. Дао нам је све да би и нас учинио боговима по благодати и дару. Ми смо, међутим, учинивши злоупотребу своје слободе, изгубили првобитну лепоту, првобитну праведност и одцепили смо се од Цркве. Изван Цркве, далеко од Свете Тројице, изгубили смо Рај, изгубили све. Изван Цркве, међутим, нема спасења, нема живота. Зато нас милостиво срце Бога Оца нешег није оставило ван љубави Његове. Он је за нас у последња времена опет отворио врата Раја, и јавио се у телу.

Божанским оваплоћењем јединородног Сина (=Сина јединца) Божијег, људима је опет јављен превечни план Божији за спасење човека. Апостол Павле говори Тимотеју: “Заиста, велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави”[4]. Речи Апостола Павла бременита су смислом, то су божанске речи, небеске!

Бог нас је, у својој безграничној љубави, опет сјединио са Црквом својом у личности Христовој. Улазећи у нестворену Цркву, долазимо Христу, улазимо у нестворено. Призвани смо, дакле, и ми верујући да постанемо нестворени, да постанемо судеоничари (=причасници) божанских енергија Божијих, да уђемо у тајну божанства, да превазиђемо наше световно расуђивање, да умремо за “старог човека”[5] и да постанемо обожени (=ένθεοι). Када живимо у Цркви, ми живимо Христа. То је врло суптилна тема, не можемо то да схватимо. Само Свети Дух може томе да нас научи.

 

У Цркви смо сви једно, а Xристос је глава

 

Глава Цркве је Христос, а тело смо ми људи, хришћани. Апостол Павле говори: “Он је глава тела, Цркве”[6]. Црква и Христос су једно. Тело не може да постоји без главе. Тело Цркве се храни, освећује, живи Христом. Он је Господ, свемоћни, свезнајући, свуда присутни и све испуњавајући, ослонац наш, пријатељ наш, брат наш. Стуб и тврђава Цркве. Он је Алфа и Омега, почетак и крај, темељ, све. Без Христа Црква не постоји. Женик је Христос, невеста - свака душа.

Христос је сјединио тело Цркве са небом и са земљом. Са ангелима, људима и са свим створењима, са читавом творевином Божјом. Са животињама и птицама. Са сваким малим, дивљим цветом, са сваким малим инсектом. Тако Црква постаде: “Пуноћа онога који све испуњава у свему”[7], тј. Христа. Све у Христу и са Христом. То је тајна Цркве. Христос се пројављује у јединству које је међу нама и у љубави Његовој, Цркви. Црква нисам ја сам, већ заједно и ви. Црква смо сви. У Цркви се сви утеловљују. Сви смо једно, а Христос је глава. Једно тело, тело Христово: “Ви сте тело Христово и удови понаособ”[8]. Сви смо једно јер је Бог Отац наш и  свуда је присутан. Када то живимо тада смо у Цркви. То је жеља Господа нашег у Његовој Архијерејској молитви: “Да сви једно буду”[9]; за све чланове Цркве. Е, то једино благодаћу може неко да разуме. Живимо радост јединства, љубави. Постајемо једно са свима. Не постоји ништа лепше!

Битно је да уђемо у Цркву. Да се сјединимо са људима, са радостима и тугама свих. Да их осетимо као своје, да се молимо за све, да саосећамо ради спасења њиховог. Да заборављамо себе. Да све за њих чинимо, као Христос за нас. У Цркви постајемо једно са сваким несрећним, болним и грешним човеком.

Нико не треба да жели да се он сам спасе, а да се не спасу и други. Погрешно је да се неко за себе моли, да се само он спасе. Треба друге да волимо и да се молимо да нико не буде изгубљен; и требало би да са том чежњом одлази, свако ко хоће, из света и иде у манастир или пустињу.

Када издвајамо себе ми нисмо хришћани. Истински хришћани смо онда када дубоко осећамо да смо чланови мистичног тела Христовог, Цркве, једном сталном везом љубави. Онда када живимо сједињени у Христу. Дакле, онда када живимо јединство у Цркви Његовој осећајем јединства (=του ενός). Зато се Христос моли Оцу Свом говорећи: “да сви једно буду.” Он то говори и понавља и Апостоли свуда то наглашавају. То је највећа дубина, највећи смисао који Црква има. Ту се налази Тајна. Да се сви, као један човек, сједине у Богу. Друга таква религија не постоји. Ни једна религија не говори тако нешто. Понешто говоре, али не о тој тајни, о тој истанчаности тајне коју тражи Христос и говори нам да такви треба да постанемо, јер Он жели да будемо Његови.

Ми смо једно чак и са људима који нису блиски Цркви, који су далеко, из незнања. Помолимо се да их Бог просвети и да их промени, да и они дођу Христу. Ми то посматрамо људски, бивамо покренути на други начин и мислимо да волимо Христа. Христос, међутим, “који даје дажд и праведнима и неправеднима”[10], говори нам: “Љубите непријатеље своје”[11]. Молимо се да сви будемо заједно, сви заједно код Бога. Тада уколико доживљавамо то, имаћемо подобне резултате, бићемо сви љубљени и сједињени.

За људе Божије не постоји раздаљина, иако су хиљадама километара далеко. Где год се налазили, ми смо сви заједно. Ма колико далеко да су нам људи, треба да им се нађемо. Неки људи ме зову телефоном, неки људи из једне земље која је на обалама Индијског океана. Зове се Дербан – ако добро изговарам – у Јужној је Африци, два сата од Јоханесбурга. Ових дана су били овде, да би одпратили неког болесника у Енглеску, и дошли су да им прочитам молитву. Веома сам се потресао.

Када нас Христос повезује, раздаљине не постоје. Када одем из овог живота биће много боље. Бићу вам ближи.

 

 

У Цркви идемо ка бесмртности

 

 

Црква је нови живот у Христу. У Цркви не постоји смрт, не постоји пакао. Еванђелист Јован говори: “Ко одржи реч моју неће окусити смрти вавек”[12]. Христос укида смрт. Ко уђе у Цркву спасава се, постаје вечан. Живот је један, то је бесконачни ток, нема краја, смрт не постоји. Онај који држи заповести Христове никада не умире. Умире телу, страстима, и бива удостојен да у овом животу живи у Рају, у нашој Цркви, и потом у вечности. Христом, смрт бива мост који ћемо у једном тренутку прећи, да бисмо наставили да живимо у невечерњој светлости.

И ја, пошто сам постао монах, поверовао сам да смрти нема. Тако сам осећао и увек осећам, да сам вечан и бесмртан. Каква лепота!

У Цркви, где има Светих  Тајни које спасавају, не постоји безнадежност. Можемо да будемо много грешни. Исповедамо се, међутим, свештеник нам прочита молитву, и тако нам се опрашта и идемо даље ка бесмртности, без имало узнемирености, без имало страха.

Када заволимо Христа, живимо живот Христов. Уколико, благодаћу Божјом, то постигнемо, тада се налазимо у једном другачијем стању, живимо једно друго завидно стање. За нас не постоји никаква уплашеност. Нити смрт, ни ђаво, ни пакао. Све то постоји за људе који су далеко од Христа, за нехришћане. За нас који смо хришћани и вршимо вољу Његову, тамо, као што говори, нема тих ствари. Оне постоје, заправо, али када човек збаци старог човека “са страстима и жељама”[13], не даје значаја ђаволу и злу. Они га не занимају. То што га заокупља јесте љубав, служење Христу и човеку. Уколико достигнемо до ступња да осећамо радост, љубав, служење Богу без икаквог страха, достижемо да кажемо: “Живим, не више ја, живи у мени Христос”[14]. Нико нас не спречава да уђемо у тајну.

 

 

Црква је Рај на земљи

 

 

Служењем Богу (=Богослужењем), живиш у Рају. Ако упознаш и заволиш Христа, живиш у Рају. Христос је Рај. Рај одавде почиње. Црква је Рај на земљи, истоветан са оним на небесима. Рај који је на небесима, исти је са овим овде на земљи. Тамо су све душе једно, као што је Света Тројица три личности, али су сједињене и представљају једно (=једног Бога).

Главна наша брига је да посветимо себе Христу, да се сјединимо са Црквом. Ако уђемо у љубав Божију, улазимо у Цркву. Уколико не уђемо у Цркву, уколико не постанемо једно са овдашњом на земљи Црквом, постоји страх да изгубимо и небеску. А када кажемо небеска, да не мислимо да ћемо у другом животу наћи цветне вртове, брда и воде и птице. Нема тамо овоземаљских лепота, то је нешто друго, нешто много узвишено. Но, да бисмо дошли до нечег другог, треба да прођемо кроз ово, кроз овоземаљске иконе и лепоте.

Ко живи Христа, постаје једно са Њиме, са Црквом Његовом, живи једну “лудост”! Тај живот је другачији од живота других људи. Он је радост, он је светлост, он је умилење, он је усхићење. То је живот Цркве, живот Еванђеља, Царство Божије. “Царство Божије унутра је, у нама”[15]. Христос долази у нас, и ми смо у Њему. И дешава се оно као са комадом гвожђа, које, постављено у ватру, и само постаје ватра и светлост; а ван ватре, опет тамно гвожђе, тама.

У Цркви се збива божанско сједињење (=θεία συνουσία), постајемо обожени. Када смо са Христом, ми смо у светлости, а када живимо у светлости, ту нема таме. Али, светлост није стална, од нас зависи. Дешава се као и са гвожђем, које изван ватре постаје тамно. Тама и светлост не иду заједно. Никада не можемо истовремено да имамо таму и светлост. Имамо или светлост или таму. Када упалиш светло, тама одлази.

 

Да много волимо Цркву

 

Да бисмо одржали јединство наше, треба да будемо послушни Цркви, Њеним епископима. Слушајући Цркву, слушамо самог Христа. Христос жели да будемо једно стадо са једним пастиром[16].

Да нам је стало до Цркве. Да је много волимо. Да не пристајемо да осуђујемо њене представнике. Дух којем сам се научио на Светој Гори је православни, дубок, свет, ћутљив, без расправа, без кавге и без осуђивања. Да не верујемо онима који осуђују свештенике. И ако својим очима видимо да неки свештеник чини нешто негативно, да не верујемо, нити да размишљамо о томе, нити да преносимо. Исто важи и за лаике, чланове Цркве и за сваког човека. Сви смо Црква. Они који осуђују Цркву због грешака њених представника, са циљем да тобоже помогну њеном исправљању, праве велику грешку. Такви не воле Цркву, ни Христа, наравно. Цркву волимо тада када молитвом својом грлимо сваког њеног члана и чинимо оно што је Христос чинио. Жртвујемо се, бдимо, све чинимо као Он који “вређан, не узвраћаше увредом, страдајући не прећаше”[17].

Да пазимо на пољу типика. Да живимо Свете Тајне, особито Св. Тајну Божанског Причешћа. У њима (=Св. Тајнама) се налази Православље. Христос се даје Цркви Светим Тајнама и понајвише Божанским Причешћем. Да вам испричам о једној Божанској посети мени смерном, да видите благодат Св. Тајни.

Пре неког времена изашла ми је на леђима нека бубуљица која ме је неподносиво болела. Била је врло мала, као глава ексера. Бол се ширио око ње на левој страни леђа. Био је несносан. У мојој келији у Милесију извршили смо Јелеосвећење. Тако како ме је болело, закрстили су бубуљицу освештаним уљем и бол је одмах минуо. И толико сам био задовољан и радостан због ове посете Божије да сам свакоме ко је долазио говорио: “Узми од овог освештаног уља и стави га где год те боли”.

Опростите што ово причам, али то је на славу Божију.

 

 

“Испунише се сви Духа Светога”

 

На Педесетницу благодат Божија се излила не само на Апостоле, већ и на сав народ који се налазио около њих. Он је утицао на верне и неверне. Како кажу Дела  Апостолска: “И када се наврши педесет дана, бејаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силног ветра... и испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују... скупи се народ и смете се, јер сваки од њих слушаше где они говоре његовим језиком”[18].

Док је Апостол Петар говорио својим језиком, у том часу, у уму слушаоца, језик се преобликовао. Свети Дух је на мистичан начин учинио да сви разумеју речи на свом језику. Тајно, да се не види. Те чудесне ствари дешавају се дејством Светога Духа. На пример, реч “кућа”, онај који зна француски чуо би “la maison”. Била је то једна врста прозорљивости. Сви су чули сопствени језик, глас је одјекивао у увету, али изнутра, Божанским провиђењем, речи су се чуле на њиховом језику. Свети Оци Цркве не откривају сасвим јасно ово тумачење Педесетнице, јер се боје изопачења. Исто се догађа са Откровењем Јовановим. Непосвећени не могу да разумеју значење Божанских тајни.

Даље говори: “Уђе страх у сваку душу...”[19], тј. сваку душу је обузео страх. Тај “страх” није био страх. Било је то нешто друго, нешто страно, нешто несхвативо, нешто, нешто што не можемо да искажемо. Било је то страхопоштовање (=δέος), испуњење, била је то благодат. Била је то испуњеност божанском благодаћу. На Педесетницу, људи су се изненада нашли у једном таквом стању обожења, да су се запрепастили. Тако, када их је божанска благодат осењивала, све их је "полудела" – у позитивном смислу – све их усхићивала. То је оставило велики утисак на мене. То је било оно што ја по некад зовем “стање” (=κατάστασις). Усхићење. Стање "лудости" духовне.

“Ломећи хлеб по домовима, примаху храну са радошћу и у простоти срца, хвалећи Бога, и бејаху омиљени код целог народа. А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху”[20].

“Ломљење хлеба” било је Свето Причешће. И стално је растао број спасавајућих се, будући да су видели све хришћане да “с радошћу и у простоти срца хвале Бога.” Ово “с радошћу и у простоти срца”, исто је с оним: “уђе страх у сваку душу”. То је усхићење и опет “лудост”. Када ја то доживљавам, осећам и плачем. “Идем” до догађаја (факта), живим догађај, доживљавам га, усхићујем се и плачем. То је божанска благодат. То је љубав ка Христу.

То што су Апостоли живели између себе и осећали сву ту радост, збило се у наставку и са свима који су били доле испод горње собе. Дакле, волели су се, радовали се један другоме, били су се сјединили један с другим. Тај доживљај зрачи те га и други живе.

“А у народу који поверова беше једно срце и једна душа; а ни један не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко”[21]. Дела Апостолска говоре о општежитељном животу. Ту је тајна Христа. То је Црква. Овде се налазе најбоље речи о првој Цркви.

 

 

Хришћанска вера преображава човека и лечи га

 

 

Вера наша је вера над верама, вера из откривења, права, истинска вера. Друге вере су људске, шупље. Не познају величанство Тројичног Бога. Не знају да је наш циљ, наше назначење да постанемо богови по благодати, да се уподобимо Богу Тројичном, да будемо једно са Њиме и међу собом. То друге религије не знају. Крајњи циљ наше вере јесте “да будемо једно”. Ту се савршава дело Христово. Вера наша је љубав, ерос, усхићење, “лудост”, чежња за Божанским. Све то је у нама. Наша душа захтева задобијање тога.

За многе је, међутим, вера једна борба, агонија, и стрес. Зато многе од верујућих сматрају несрећнима, јер виде у како се лошем стању налазе. И заиста је тако. Јер ако неко не схвати дубину вере и не доживи је вера долази дотле да постаје болест и то страшна болест. Тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима, постаје безвољан и безсилан, у агонији је,  узнемирен, и опседнут је злим духом. Чини метаније, плаче, виче, смирава се тобоже, и сво то смирење је сатанска енергија. Поједини такви људи доживљавају веру као неку врсту пакла. У Цркви чине поклоне, крсте се, говоре “ми смо грешни и недостојни.” А чим изађу ван, почињу да хуле на божанске ствари, када им неко мало засмета. Јасно се види да има демона у себи.

У стварности, хришћанска вера преображава човека и лечи га. Најглавнија, међутим, предиспозиција да би човек разумео и разликовао истину је смирење. Егоизам помрачује ум човеков и смућује га. Одводи га у заблуду (=прелест), у јерес. Важно је да човек схвати истину.

У давнини људи који су били у првим стадијумима развоја нису имали ни куће, ништа. Улазили су у пећине без прозора. Затварали су и улаз камењем и гранама, тако да ваздух не улази. Нису схватали да напољу има живота, кисеоника. Човек у пећини пропада, разбољева се, уништава се, док се вани оживотворава. Можеш ли да схватиш истину? Тада си на сунцу, на светлости, видиш сва величанства. У супротном, ти си у мрачној пећини. Светлост или тама. Шта је боље? Да будеш кротак, смирен, тих, да у себи имаш љубав или да будеш нервозан, тескобан, да се са сваким расправљаш? Свакако, најузвишенија је љубав. Вера наша има сва та добра и она је истина. Међутим, многи иду у нешто друго.

Они који одричу ту истину душевно су болесни. Они су као болесна деца, која, пошто им недостају родитељи, или су разведени или су посвађани, не могу да се прилагоде. И сви помућени одлазе у јерес. Помућена деца помућених родитеља. Међутим, сви ти помућени и неприлагодљиви имају неку снагу и упорност и постижу многе ствари. Они потчињавају нормалне и мирне људе, јер утичу на себи сличне и намећу се свету, јер њих има више и налазе припаднике.  Постоје и други који, иако не одричу истину, ипак су помућени и душевно болесни.

Грех чини човека душевно веома помућеним. Помућеност никако не одлази. Само се светлошћу Христовом излази из помућености. Први покрет чини Христос. “Ходите мени сви натоварени...”[22] затим ми људи прихватамо ту светлост нашим добрим настојењем које изражавамо љубављу својом према Њему, молитвом, учешћем у животу Цркве, Светим Тајнама.

Много пута ни труд ни метаније ни чињење крсног знака не привлачи благодат. Постоје тајне. Најбитније је да бежиш од форме и да идеш у суштину. Све што се чини да се из љубави чини.

Љубав подразумева да се увек жртвујеш. Душа се опире свему што чиниш из морања, противи се. Љубав привлачи благодат Божију. Када дође благодат, долазе благодатни дарови Светога Духа. “А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздражање”[23]. То је оно што треба да има једна здрава душа у Христу.

Човек са Христом постаје облагодаћен и тако живи изнад зла. Зло за њега не постоји. Постоји само добро, Бог. Зло не може да постоји. Дакле, будући да има светлост, он не може да има таму. Нити тама може да га обузме, јер има светлост.

 

Превео са грчког језика  Дејан Ристић



[1] Еф. 1,4.

[2] Кол. 2, 9.

[3] 1Петр. 1, 20.

[4] 1Тим.3, 16.

[5] Види: Кол. 3, 9; Рим. 6, 6; Еф. 4, 22.

[6] Кол. 1, 18.

[7] Еф. 1, 23.

[8] 1.Кор. 12, 27.

[9] Јн. 17, 11 - 22.

[10] Мт. 5, 45.

[11] Мт. 5, 44.

[12] Јн. 8, 52.

[13] Гал. 5, 24.

[14] Гал. 2, 20.

[15] Лк. 17, 21.

[16] Види: Јн. 10, 16.

[17] 1Петр. 2, 23.

[18] Дап. 2, 1 - 6.

[19] Дап. 2, 43.

[20] Дап. 2, 46 - 47.

[21] Дап. 4, 32.

[22] Мт. 11, 28.

[23] Гал. 5, 22 - 23.