Свештеник Џејмс Бернштајн*

ШТА ЈЕ БИЛО ПРВО:
ЦРКВА ИЛИ НОВИ ЗАВЕТ?

* Свештеник Џејмс Бернштајн рођен је 6. маја 1946. у породици јеврејских традиционалиста. Растао је у Њујорку и 1960. био победник светског омладинског првенства у шаху. У шеснаестој години, читајући Нови Завет, постао је протестант. Од 1967. до 1970. живео је у Јерусалиму. Године 1970. завршио је Квинс колеџ у Њујорку. Преселио се у Приобаље Сан Франциска, где је Мојшеу Розену помогао да оснује покрет "Јевреји за Исуса" и постао је активан у "Исусовом покрету" седамдесетих. Године 1981. постао је православни Хришћанин. Вративши се у Њујорк са својом супругом Бони (имају четворо деце), похађао је Институт Светог Владимира и докторирао теологију. 10. јула 1988. рукоположен је за свештеника Антиохијске патријаршије. Служи у храму Светог Петра и Павла поред Сиетла, Вашингтон.
 

У мојим раним хришћанским годинама, већи део мог религиозног образовања стицао сам сопственим читањем Библије. Кад сам дошао у колеџ, џепно издање Светог Писма било је мој стални пратилац. Учио сам омиљене делове Светог Писма напамет, и самом их себи наводио кад сам био у искушењима или другима кад сам желео да их приведем Христу.
Библија је за мене постала  као што је до дана данашњега  најважнија књига икад објављена. Из свег срца свога са Апостолом Павлом могу да кажем: "Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности" (2. Тим. 3,16).
То су добре вести!
Лоше вести су у томе што сам ја увек за себе одређивао шта Писмо каже. На пример, био сам толико одушевљен знајући да је Исус мој блиски и лични пријатељ да сам мислио да је моја свесност о Његовом присуству све што ми треба. Зато бих подвлачио стихове о Исусу својим жутим фломастером, али сам пролазио поред одељака о Богу Оцу, или о Цркви, или о крштењу.
Библију сам видео као небески приручник са упутствима. Нисам мислио да ми је потребна Црква, осим као добро место за склапање пријатељстава или за то да се о Библији научи више, да би се било још бољи "уради сам" Хришћанин. Почео сам да мислим да ћу сав свој живот, као и Цркву, саградити помоћу Књиге. Хоћу да кажем да сам Sola Scriptura ("Само Писмо"!) најозбиљније схватао! Историја спасења мије била јасна:
Бог је послао Сина Свога, скупа са њим и Духа Светога, тада је дошао Нови Завет да нам објасни спасење, и на крају се развила Црква.
Близу, можда, али не и довољно близу истине.
Да похитам да кажем да је Свето Писмо све то што је Бог хтео да оно буде. Није проблем у Библији. Проблем је у начину на који је ја индивидуализујем, субјективизујем на своја лична тумачења  од којих нека нису нарочито лоша, а друга нису нарочито добра.
Борба за разумевање
Није дуго прошло од мог обраћења у Хришћанство кад сам схватио да сам се уплео у збрку религијског секташтва, у којој се Хришћани деле час по једом, час по другом питању. Изгледало је, на пример, да о Другом Христовом Доласку има онолико мишљења колико људи учествује у дискусији. Стога смо се сви позивали на Писмо. "Ја верујем у Библију. Ако тога нема у Библији, не верујем у то", био је мој ратни поклич. Оно што нисам схватао јесте да и сви други говоре исто што и ја! Није била Библија, него лично тумачење сваког од нас, оно што је постало наш највиши ауторитет. У доба које снажно наглашава независност мишљења и самопоуздање постајао сам свој сопствени папа!
Руководствено начело које сам користио у тумачењу Светога Писма изгледало је веома једноставно: када је очито значење Писма здраворазумско, немој тражити никакво друго значење. Веровао сам да они који су истински доследни и часни у слеђењу овог начела морају доћи до хришћанског јединства. На моје изненађење, овај "здраворазумски" приступ није водио до повећање хришћанске јасноте и јединства, него пре до духовног "рата свију против свих". Они који су најснажније наглашавали да се ослањају "само на Библију" били су склони да постану нај извештаченији, најсклонији поделама, најсвађалачкији међу Хришћанима  можда ненамерно. Заиста, изгледало ми је да што се неко више држи Библије као јединог извора духовног ауторитета, то он све више постаје извештачен и склон секташењу. Уобичавали смо да се жестоко свађамо чаки око стихова о љубави!
У оквиру мог кружока у Библију верујућих другара, био сам сведок миниексплозије секти и шизматичких покрета, од којих је сваки тврдио да је "веран једино Библији" и сваки био у огорченом сукобу са свима осталим. Озбиљни сукоби су настајали око било чега што се може замислити: харизматских дарова, тумачења пророчанстава, исправног начина богослужења, причешћивања, управљања црквом, учеништва, црквене дисциплине, морала, одговорности, евангелизма, друштвеног деловања, односа између вере и дела, улоге жене, екуменизма. Листа је бескрајна. У ствари, било које питање је могло  и увек је  доводило Хришћане до подела. Плод секташког духа је био настанак буквално на хиљаде независних цркава и деноминација.
Кад сам и сам постао у највишој мери секташког духа, мој радикализам се појачао, и почео сам да верујем да су све цркве небиблијске: постати члан било које цркве значило би издати Веру. За мене, "црква" је значило: "Библија, Бог и ја".
Непријатељство према црквама добро се слагало са мојим јеврејским пореклом. По природи сам био неповерљив према црквама јер сам осећао да су издале Христово учење учествујући или пасивно превиђајући прогон Јевреја током историје. Али што сам секташки је био настројен  до те мере да сам постао неподносив и антисоцијалан  све сам више схватао да нешто дубоко није у реду са мојим прилазом Хришћанству. Мој духовни живот није функционисао.
Очито, моје лично држање вере у Библију и оно што она учи ме је одводило од љубави и заједнице са мојим ближњим Хришћанима, и самим тим  одводило ме је од Христа. Како пише Свети Јован Јеванђелист: "Који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?" (1. Јов. 4, 20). Подела и непријатељевање нису били оно што ме је привело Христу. Знао сам да одговор није у негацији Вере или одбацивању Писма. Нешто мора да се мења. Можда се ја морам променити.
Окренуо сам се изучавању историје Цркве и Новог Завета, надајући се да ће то бар мало обасјати начин на који би требало да приступим Цркви и Библији. Резултати уопште нису били онакви какве сам очекивао.

Апостолска Библија

Моје почетно настројење је било да што год је било довољно добро за Апостоле довољно је добро и за мене лично. Тада сам се први пут изненадио. Као што сам малопре поменуо, знао сам да је Апостол Павле Свето Писмо сматрао Богом надахнутим (2. Тим. 3, 16). Али ја сам увек сматрао да "Писмо" о коме он ту говори подразумева целу Библију  и Стари и Нови Завет. У стварности, није било "Новог Завета" кад је он то изјавио. Чак је и Стари Завет још увек био у процесу обликовања, јер се Јевреји још нису определили за коначан списак или канон старозаветних књига све до успона Хришћанства.
Како сам даље учио, открио сам да су рани Хришћани употребљавали грчки превод Старог Завета звани Септуагинта. Овај превод, који је започет у Александрији египатској три века пре Христа, садржао је проширени канон који је у себе укључио известан број такозваних "девтероканонских " књига. Мада је било неких расправа на почетку око ових књига, Хришћани су их на крају крајева укључили у старозаветни канон.
Реагујући на успон Хришћанства, Јевреји су сузили свој канон и на крају из њега искључили девтероканонске књиге  мада су их и даље сматрали светима. Савремени јеврејски канон није био строго фиксиран све до трећег века после Христа. Занимљиво је да ту познију верзију јеврејског канона Старог Завета већина савремених протестаната усваја уместо канона раног Хришћанства.
Кад су Апостоли живели и поучавали, није било Новог Завета и Стари Завет још није био довршен. Концепт "Писма" био је много слабије дефинисан него што сам ја замишљао.
 

Ранохришћански списи
 

Друго велико изненађење настало је кад сам схватио да се први комплетан списак новозаветних књига какве имамо данас појавио преко триста година после смрти и васкрсења Христовог. (Први комплетан списак дао је Свети Атанасије Велики у Васкршњој посланици 367. године после Христа.) Замислите! Да је писање Новог Завета почело у исто време кад је настао устав САД, не бисмо видели коначан производ до 2076!
Четири Еванђеља су написана од тридесет до шездесет година после Христове смрти и васкрсења. У међувремену, Црква се ослањала на усмено предање  сведочанства очевидаца као и на разасута предеванђелска документа (каква се наводе у 1. Тимотеју 3,16 и 2. Тимотеју 2,1113) и писано предање. Већина цркава је имала само део онога што ће постати Нови Завет.
Кад су сведоци Христовог живота и учења почели да умиру, Апостоли су писали, вођени Духом Светим, да би сачували и учврстили расуто писано и усмено предање. Зато што су Апостоли очекивали да ће се Христос ускоро вратити, изгледа да нису имали на уму да ће се ови еванђелски извештаји и апостолска писма својевремено бити сабрана у нову Библију.
У току прва четири столећа после Христа било је суштинског неслагања око тога које књиге треба укључити у канон Писма. Прва особа за коју је забележено да је хтела да установи новозаветни канон био је јеретик из другог века, Маркион. Он је желео да Црква одбаци своје јеврејско наслеђе, и стога је сасвим одбацио Стари Завет. Маркионов канон је укључивао само једно еванђеље, које је он сам издао, и десет Павлових посланица. Тужно је али истинито, да је први покушај Новог Завета био јеретички.
Многи научници сматрају да је рана Црква решила да створи свој јасно одређен канон делимично због реакције на искривљени Маркионов канон. Разарање Јерусалима 70 године после Христа, нестанак јеврејске хришћанске заједнице у том граду, и претња да ће се изгубити континуитет усменог предања су можда такође допринели осећању преке потребе да Црква стандардизује списак књига на које се Хришћани могу позивати.
У току периода еволуције канона, као што је већ поменуто, већини цркава је био доступан само мањи број апостолских списа, а можда неке од њих нису имале ниједан. Књиге Библије су морале са напором ручно да се преписују, што је захтевало много времена и труда. Такође, пошто је већина била неписмена, могли су да их читају само припадници привилеговане мањине. Упознатост већине Хришћана са Писмом сводила се на оно што се читало у црквама  Закон и Пророке, Псалме, нека од апостолских сећања. Прогон Хришћана од стране Римске империје и постојање многих докумената неапостолског порекла додатно су компликовали ствар.
То је било моје треће изненађење. На неки начин ја сам наивно замишљао да су свака кућа и свака парохија имали цео Стари и Нови Завет од самог настанка Цркве! За мене је било тешко да замислим да је Црква опстајала и напредовала без комплетног Новог Завета. То је можда био мој први кључ за одгонетање чињенице да је свеукупност живота Цркве нешто много више од само писане Речи.
 

Еванђеље по коме?
 

Следеће што ме је изненадило било је откриће да је много "еванђеља" поред оних из новозаветног канона кружило у првом и другом столећу. То су била Еванђеље по Јеврејима, Еванђеље по Египћанима, Еванђеље по Петру, да поменемо само нека од њих.
Сам Нови Завет говори о постојању таквих списа. Еванђ)еље по Луки почиње следећим речима: "Будући да су многи покушали изложити казивање о догађајима који су се догодили међу нама,... намислих и ја ...по реду писати теби" (Лука 1, 1, 3). Када је Лука писао, Матејино и Марково Еванђеље су била једина два написана канонска еванђеља.
Временом су сва, осим четири Еванђеља, била искључена из новозаветног канона. У раним данима Хришћанства чак је постојао спор око тога која четири Еванђеља треба користити. Већина малоазијских хришћана је радије користила Еванђеље по Јовану од Еванђеља по Матеју, Марку и Луки. Ослањајући се на опис Страдања који се налази у Еванђељу Јовановом, већина малоазијских Хришћана је славила Васкрс на други начин од оних у Риму. Римски хришћани су имали известан отпор према Еванђељу по Јовану и уместо њега користили су остала Еванђеља. Западна Црква је извесно време оклевала да се служи Еванђељем по Јовану зато што су га гностичарски јеретици користили скупа са својим "тајним" еванђељима.
Следећа полемика је искрсла око тога да ли треба да постоје одвојена Еванђеља или јединствено компоновани еванђелски извјештај. У другом веку, Татијан, ученик Светог Јустина Мученика, објавио је јединствено "компоновано", "хармонизовано" Еванђеље под називом "Дијатесарон". Сиријска Црква је ово компоновано еванђеље користила у другом, трећем и четвртом веку; она није примила сва четири Еванђеља све до петог века. Такође, извесно време превиђали су Јованове Посланице, Другу Петрову, као и Књигу Откривења.
Да би се ствар још више искомпликовала, Црква Египта, као што се види у канону из другог века који је сачинио Климент Александријски, укључивала је "еванђеља" по Јеврејима, Египћанима и по Матији. Уз то, сматрали су да су апостолског порекла Прва посланица Климента Римског, Посланица Варнавина, Проповед Петрова, Дидахи, Протоеванђеље Јаковљево, Дела Јованова, Дела Павлова, и Јермин Пастир (за који су сматрали да је нарочито надахнут). Иринеј (други век), умучени епископ Лиона у Галији, укључио је Откривење Петрово у свој канон.
 

Друге књиге које су изазивале противречје
 

Моја омиљена новозаветна књига, Посланица Јеврејима, у многим пописима Западне Цркве другог, трећег и четвртог века је јасно била искључена. Пре свега захваљујући утицају Блаженог Августина на неке северноафричке саборе, посланица Јеврејима је коначно прихваћена на Западу крајем четвртог века.
На другој страни, Књига Откривења, позната такође као Апокалипса, написана Апостолом Јованом, неколико столећа није била примана од Источне Цркве. Ме|)у источним ауторитетима који су одбацивали ову књигу били су Дионисије Александријски (III век), Јевсевије (III век), Кирило Јерусалимски (IV век), Лаодикијски сабор (IV век), Јован Златоусти (IV век), Теодор Мопсуетијски (IV век) и Теодорит (V век). Да додамо да сиријски и јерменски изворници Новог Завета испуштају ову књигу. Многи грчки рукописи Новог Завета написани пре петог века не садрже Апокалипсу, и она се у Источној Цркви литургијски не користи ни данас. Свети Атанасије је подржао укључивање Апокалипсе, и пре свега захваљујући његовом утицају Црква од Истока ју је на крају крајева укључила у Нови Завет. Изгледа да је рана Црква направила унутрашњи договор у вези са Откривањем и Посланицом Јеврејима. Исток је из канона искључивао Апокалипсу, а Запад  посланицу Јеврејима. Једноставно, свака од страна се сложила да прихвати спорну књигу од оног другог.
Занимљиво је да је у XVI веку отац протестантске реформације, Мартин Лутер, сматрао да књиге Новог Завета треба да буду "степеноване" и да су неке "надахнутије" од осталих (то јест, да постоји канон у оквиру канона). Лутер је дао секундарни значај Посланици Јеврејима, Јаковљевој и Јудиној, као и Апокалипси, смештајући их на крај свог превода Новог Завета. Замислите  човек који нам је дао Sola scriptura а на себе је преузео одговорност "редиговања" писане Речи Божје.
 

Нови Завет сазрева
 

Био сам нарочито заинтересован за тражење најстаријег легитимног пописа новозаветних књига. Неки верују да је то Мураторијев кодекс, са краја другог века. Он искључује Посланицу Јеврејима, Јаковљеву, као и две Петрове, али укључује Откривење Петрово и Премудрости Соломонове. Појам "Нови Завет" се не користи све до 200. године 170 године после Христове смрти и васкрсења  када га први пут употребљава Тертулијан.
Ориген, који је живео у трећем веку, сматра се првим систематичним теологом (мада је често систематски грешио). Он је доводио у питање аутентичност Друге Петрове и Друге Јованове посланице. Такође нам саопштава да је, на својим дугим путовањима, срео цркве које одбацују II Тимотеју због тога што посланица говори о "тајном" спису  Књизи Јанија и Јамврија, насталој на основу усменог јеврејског предања (2. Тим. 3, 8). Књига Јудина је сумњичена због тога што садржи цитат из апокрифног "Вазнесења Мојсејевог", такође насталог на основу усменог јеврејског предања (Јудина 9).
Крећући се ка IV веку, открих да Јевсевије, "отац црквене историје", као спорне књиге помиње посланице Јаковљеву, Јудину, Другу Петрову, Другу Јованову. Откривење Јованово сасвим одбацује.
Codex Sinaiticus, најстарији новозаветни рукопис који имамо а да укључује све новозаветне књиге, откривен је у православном манастиру Свете Катарине на Синају. Датира се у четврти век и садржи све књиге које поседује савремени Нови Завет, али и Посланице Варнавине и Јермин "Пастир".
У IV веку, Цар Константин је био незадовољан сукобом Хришћана и аријеваца око Божанства Христовог. Пошто Нови Завет још увек није био коначно уобличен, извршио је притисак да се најзад одреди канон Новог Завета и да се коначно закључи, да би помогао у решавању насталог сукоба и донео религијско јединство својој подељеној Империји. Па ипак, Codex Alexandrinus укључује 1. и 2. посланицу Климентову чак у петом веку, показујући да спорови око канона нису били свугде коначно решени ни тада.
 

Које одлучио?
 

Током времена, Црква је установила који су списи заиста апостолски, а који нису. Била је те дуга борба, која је трајала неколико столећа. У току утврђивања, Црква се неколико пута састајала на саборе. Ови црквени сабори су се суочили са многим питањима, између којих је било и питање канона Писма.
Важно је уочити даје разлог ових саборовања био утврђивање и потврђивање онога што је у Цркви као целини већ било начелно прихваћено. Црква је канон утврдила установивши шта је очевидна истина и пракса цркава Божјих. Сабори су настојали да објаве оно што је саборно умовање Цркве и да одразе несукобљеност вере, праксе и предања која већ постоји у помесним црквама.
Сабори нам дају нарочите записе преко којих Црква јасно и једногласно саопштава шта чини Писмо. Међу многим саборима који се састадоше у току прва четири века, два су нарочито значајна у овом контексту:
1. Лаодикијски сабор који се састао у Малој Азији око 363. године. То је први сабор који је јасно побројао књиге садашњег Старог и Новог Завета, изузимајући Откривење Јованово. Лаодикијски сабор је установио да само побројане књиге треба и могу да се читају у храму. Његове одлуке су широко прихваћене на Истоку.
2. Трећи картагински сабор у северној Африци састао се око 397. године. Овај Сабор, на коме је био Блажени Августин, дао је целовит списак канонских књига и Старог и Новог Завета. Двадесет седам књига садашњег Новог Завета прихваћене су као канонске. Сабор је такође усвојио да ове књиге треба читати у цркви као Божанско Писмо, а да се друге искључују. Сабор је широко прихваћен на Западу.
 

Балон је пукао
 

Што сам дубље изучавао историју Новог Завета, све сам више увиђао како се моје негдашње погрешне концепције распадају једна по једна. Сада сам коначно разумео оно што је било очигледно: да се Нови Завет састоји од двадесет седам докумената који, мада су засигурно Богом надахнути  ништа ме не може пореметити у овом уверењу!  јесу били написани и сабрани од стране људских бића. Такође је постало јасно да ово нису обавили појединци који су радили изоловано  него је то био саборни напор свих Хришћана свуда  Тела Христовог, Цркве Божије. Ово поимање ме принудило да се суочим са још две чињенице које су ме претходне предрасуде наводиле да избегнем: 1. ваљаност и неопходност људског учешћа у писању Писма; и 2. ауторитет Цркве.
 

Божанско и човечанско
 

Као и многи евангелисти, дубоко навикнут да верујем у надахнутост Писма, ја сам разумео да је Нови Завет само Божја, али не и људска реч. Мислио сам да је Бог непосредно рекао Апостолима шта да напишу, слично као што секретари хватају белешке онога што им се диктира, без икаквог додавања са своје стране.
Коначно, моје разумевање надахнутости Писма је прочишћено учењем Цркве о Личности Христа. Ваплоћена Реч Божја, Господ наш Исус Христос, није само Бог, него је и човек. Христос је јединита Личност са две природе  божанском и људском. Потцењивање Христове човечанске природе води у јерес. Древна Црква је учила да је Ваплоћени Логос у потпуности човек  заиста, човек онолико колико се то може бити  и ипак без икаквог греха. По Свом човечанству, Логос Ваплоћени је рођен, растао и достигао зрело доба.
Схватио сам да је овај поглед на Ваплоћену Реч Божју, на Логоса, Исуса Христа, који је имало рано Хришћанство паралелан са ранохришћанским погледом на писану реч Божју, на Библију. Писана Реч Божја на одржава само божанску мисао, него и људски допринос, такође. Реч Божја нам преноси истину као оно што су људи писали, доносећи нам мисли, личности, па чак и ограничења и слабости писаца  дакако, Богом надахнутих људи. То значи да људски елеменат у Библији није преплављен толико да би се изгубио у океану Божанства.
Постало ми је јасније да, као што је Христос рођен, растао и достигао зрелост, то је био исти случај и са писаном Речју Божјом, са Библијом. Она није пала са неба, него је имала људско порекло, исто као и божанско. Апостоли нису писали Писмо као роботи или зомбији, него су слободно сарађивали са вољом Божјом преко надахнућа Духом Светим.
 

Питање ауторитета
 

Друго питање са којим сам морао да се рвем, а које ми је било још теже, је питање црквеног ауторитета. Из мог проучавања било ми је јасно да је Црква, заиста, одредила које књиге сачињавају Писмо; али сам још увек силно рвао са мишљу да је Црква "предала" свој ауторитет.
Коначно, то се свело на једно питање. Већ сам свим срцем својим веровао да је Бог са влашћу говорио преко Своје писане речи. Писана реч Божја је конкретна и опипљива. Могу да додирнем Библију и да је читам. Али из неког чудног разлога, оклевао сам да верујем исте ствари у вези са Телом Христовим, Црквом  да је она видива и опипљива, да је физички смештена на земљи у историји. Црква је за мене била суштински "мистична", непоистоветива са било каквим земаљском заједницом.
Овај поглед на ствари ми је омогућавао да сваког Хришћанина схватим као "цркву за себе". Како је то "комфорно", нарочито када искрсну доктринарни или лични проблеми! Па ипак, тај поглед се није слагао са оним што се у апостолско доба под Црквом подразумевало. Нови Завет говори о стварним црквама, а не некаквим "етеричним". Да ли бих сада могао да примим чињеницу да је Бог веродостојно зборио не само преко Библије, него такође и преко Цркве  исте оне Цркве која је произвела, одбранила и делатно сачувала Писмо које ми је било толико драго?
 

Црква Новог Завета
 

Према схватању најдревнијих Хришћана, Бог је Своју реч говорио не само својој Цркви, него и преко Своје Цркве, Тела Његовог. У исто време, Црква је схватана као дом Божји, "назидан на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, на Коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу" (Еф. 2, 20  21).
Бог има Своју реч, али има и Своје Тело. Нови Завет каже:
1. "А ви сте тијело Христово, и удови понаособ" (1. Кор. 12, 27; упореди Рим. 12, 5).
2. "И Он је глава тијела, Цркве" (мисли се на Христа, нап. прв.) (Кол. 1, 18).
2. " И Он (Отац) све покори под ноге Његове (Сина Свога), и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је тијело Његово, пунота Онога Који све испуњава у свему" (Еф. 1, 22, 23).
У древним временима није било органског раздвајања Цркве и Библије, што се данас често среће. Тело без речи је тело без поруке, али реч без Тела је неутемељена. Како Павле пише, Тело је "црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1. Тим. 3, 15). Црква је Живо Тело Ваплоћеног Господа. Апостол није рекао да је Нови Завет стуб и тврђава истине. Црква је стуб и извор истине јер је Нови Завет настао на основу њеног живота у Богу. Укратко, она га је написала! Она је саставни део еванђелске поруке, и у Цркви је Нови Завет написан и сачуван.
 

Реч Божја у усменом предању
 

Апостол Павле нас опомиње: "Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом" (2. Сол. 2, 15). Овај стих својевремено нисам подвлачио фломастером зато што има два израза која нисам волео: "држите предања", и "речју" (усменом). Та два израза долазила су у сукоб са мојим поимањем ауторитета Библије. Али сам тада почео да схватам: исти Бог који је говорио преко Своје писане речи, Библије, говорио је такође преко Апостола Христових када су они поучавали и проповедали лично. У овом (и другим пасусима) само Свето Писмо нас учи да је усмено предање оно што морамо чувати! Писано и усмено преданње нису у сукобу, него су делови исте целине. То објашњава зашто су Оци учили да онај ко нема Цркву за Мајку не може имати ни Бога за Оца.
Схватајући ово, закључио сам да сам дебело претерао у одбацивању усменог Светог Предања. У свом непријатељству према јеврејском усменом предању, које одбацује Христа, одбацио сам хришћанско усмено Свето Предање, које изражава живот Духа Светога у Цркви. И одбацио сам на тај начин идеју да нас ово Предање на ваљан начин оспособљава да у потпуности и како треба схватимо Библију.
Дозволите ми овде да то илуструјем једним искуством које сам недавно имао. Решио сам да направим настрешницу иза куће. Припремајући се, изучио сам књигу о столарији у којој пише о "свему". Пуна је слика и дијаграма, толико да и "дете може да следи њена упутства". Речено ми је да она саму себе објашњава. Али, једноставна онако како су ми тврдили да јесте, што сам је више читао, имао сам више питања и све више сам био збуњен.
Незадовољан што не разумем нешто наизглед тако просто, дошао сам до закључка да овој књизи треба тумачење. Без нечије помоћи, нећу моћи да је остварим у пракси. Оно што ми је требало био је неко стручан да ми објасни овај приручник.
Срећом, имао сам пријатеља који је умео да ми покаже како да завршим пројекат. Знао је то из усменог предања. Пошто је њега поучио искусан столар, он је заузврат поучио мене. Писано и усмено предање су завршили посао  скупа.
 

Шта је било прво?
 

Оно са чим сам се најзад суочио било је кључно питање: шта је дошло најпре  Црква или Нови Завет? Знао сам да је Ваплоћена Реч Божја, Исус Христос, призвао Апостоле, а да су они обликовали језгро Хришћанске Цркве. На тај начин, знао сам да је он, Вечна Реч Божја, због тога извор Цркве и да је родио Цркву.
Када је Црква чула Ваплоћену Реч Божју, и почела да записује Његове речи, она је тако учествовала са Богом у рађању писане речи, Новога Завета. На питање: "Шта је било прво, Црква или Нови Завет?", одговор је, и библијски и историјски, кристално јасан.
Неко би могао да се успротиви: "Да ли уопште има икакве везе шта је било прво? На крају крајева, Библија поседује све што нам је потребно за спасење". Библија је довољна за спасење у смислу да садржи темељни материјал неопходан да нас усмери на прави пут. С друге стране, погрешно је Библију сматрати самодовољном и самотумачивом. Подразумева се да се Библија мора читати и разумети преко Божјег просвећења Светим

Духом у оквиру живота Цркве.
 

Зар није сами Господ рекао Својим ученицима, пред само распеће: "А кад дође Он, Дух Истине, увешће вас у сваку истину;
и јавиће вам оно што долази" (Јн. 16,13). Такође је рекао: "Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати" (Мт. 16, 18). Господ наш нас није оставио само са књигом која треба да нас води. Оставио нас је са Црквом Својом. Дух Свети у Цркви нас поучава, и Његово учење допуњава Свето Писмо.
Како је будаласто веровати да је Божје пуно просвећење престало чим су написане књиге Новог Завета и да није деловало до XVI века и протестантске реформације  или  да доведемо аргумент до његовог логичког краја  до тренутка кад сам ја, сам, почео да читам Библију. Или је Дух Свети био у Цркви током столећа која су дошла после новозаветног периода, водећи је, учећи и просвећујући је у њеном разумевању еванђелске поруке, или је Црква остављена као духовно сироче, са појединцима  хришћанима који независно тумаче, увек "непатворено" проповедају, исто Свето Писмо на радикално различите начине. Овакав хаос никако није воља Божја, јер "Бог није Бог нереда, него мира" (1. Кор. 14, 33). Време за одлуку
Кад сам дотле дошао, осетио сам да морам донети одлуку. Ако Црква није пука тангента или случајно објашњење Светог Писма, него делатни учесник у развоју и очувању истог, било је време да надиђем своје разлике у односу на њу, као и да напустим своје предрасуде. Уместо да покушавам да судим Цркви на основу својих савремених предрасуда, морао сам да се смирим и да се сјединим са Црквом која је створила Нови Завет, и да јој допуштам да ме води ка правом разумевању Светог Писма.
После пажљивог истраживања разних црквених групација, коначно сам схватио, насупрот уверењу многих савремених Хришћана, да Црква која је саздала Библију није мртва. Данашњња Православна Црква је непосредни и јасан историјски континуитет са Црквом Апостола, и сачувала је нетакнутим како Свето Писмо, тако и Свето Предање које нам помаже да Писмо на прави начин протумачимо. Чим сам то схватио, обратио сам се у Православље. И почео да доживљавам пуноту Хришћанства као никад до тада.
Мада је сковао слоган, Лутер сам никад није упражњавао 8о1а 8спрћ1га. Да јесте, одбацио би "Символ вере" и провео мање времена у писању разних библијских коментара. Та фраза се појавила као резултат борбе реформатора против придодатих човечанских предања римокатолицизма. Разумљиво је да су они желели да њихова вера засигурно буде оно што одговара библијским стандардима. Али изоловати Свето Писмо од Цркве, негирати 1500 година историје, је нешто што слоган Sola Scriptura и протестантски реформатори  Лутер, Калвин и касније Веслеј уопште нису намеравали да учине.
Онима који догматски настоје да остану на Sola Scriptura становишту, у процесу одбацивања Цркве која не само да је саздала Нови Завет, него је, такође, вођена Светим Духом, утврдила које књиге чине Нови Завет, желео бих рећи следеће: Изучавајте историју ране Цркве и развој новозаветног канона. Где је могуће, користите изворне документе. (Запањујуће је како се неки од "најконзервативнијих" библијских стручњака евангелистичке (новопротестантске, нап.. прев.) заједнице преображавају у циничне и рационалистичке либерале кад разговарају о раној историји Цркве!) Себе ради, истражите шта се десило са народом Божјим после двадесет осмог поглавља књиге Дела апостолских. На крају овог чланка, дајем преглед упутне литературе о том питању.
Ако истражите чињенице и објективно сагледате шта се десило у тим раним данима, мислим да ћете открити исто што сам и ја сам открио. Живот и рад Цркве Божје није се зауставио после првог столећа и поново отпочео у шеснаестом. Да је тако било, не бисмо ни имали новозаветне књиге које су тако драге сваком хришћанском вернику. Одвајање Цркве и Библије које је тако преовлађујуће у већем делу савременог хришћанског света је модерна појава. Рани Хришћани нису правили такве вештачке поделе.
Кад истражите податке, храбро наставите да сазнајете више о историјској Цркви која је створила Нови Завет, сачувала га и одабрала оне књиге које ће бити саставни део канона. Сваки Хришћанин себи дугује откривање Православне Хришћанске Цркве и разумевање њене виталне улоге у доношењу Речи Божје нашем сопственом поколењу.
Историчари Хришћанства начелно дају нека обавештења о обликовању Канона мада нису склони да расправљају о значају истог за ауторитет и тумачење Светог Писма.
 

Са енглеског:
Владимир Димитријевић