_______________________________

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДА ДРУГА

 О Божанственој и тајној вечери нашег Спаситеља; о издајству Јудином, пасхи и предавању Божанствених тајни као и о злопамћењу

 говорена на Свети и Велики Четвртак

Ја намерaвах да се поново повести о праоцу Авраму латим и отуд вам духовну радост дарујем, али неблагодарност издајника принуђује ме да о његовим неделима проговорим. А и само данашње време ме подстиче на то да његово дрско беснило откријем, пошто је баш на данашњи дан Господ наш Исус Христос њиме у руке јудејске предан био.

            А ти, љубљени, немој, кад слушаш и сазнаш, да је Господ био предан, бити уцвељен и тужан, или и уздахни и заплачи, но не због преданог Исуса, но због Јуде који га издаде. Јер предани Исус цели је свет спасао, а издајник Јуда душу је своју изгубио. Предани Исус седи на небу с десне стране Оца, а издајник Јуда чами у аду неизбежну и вечну муку чекајући.

            Због њега дакле, уздахни, због њега заплачи као што је и сам Господ наш, Исус Христос, кад га је видео зплакао и растужио се по написаном: “један од вас издаће ме” (Јн. 13, 21).

            А зашто поста жалостан?

            Помислио је на то како Јуда и после толике дуге наставе и после толиких поука, кад се у такав глиб увалио, ни осећаја није имао. Угледао је беснило свога ученика, па се растужио и заплакао.

            Сви јеванђелисти о овом догађају говоре као да нас у истинитост промисла уверавају. Растужио се Владика кад је толику неблагодарност свог ученика видео, а тиме и нас учи, да плачемо баш за онима који нам зло чине, а не за онима који се злопате, као што је и рекао: “Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско” (Мат. 5, 10).

            Видиш ли какву надокнаду обећава онима који страдају? А погледај како на другом месту прети неотклоњивим мучењем онима који зло чине. Јер овако блажени Павле говори: “Јер ви, браћо, постадосте слични Црквама Божијим које су у Јудеји у Христу Исусу, зато што и ви пропатисте од својих сународника исто што и они од Јудејаца, Који убише и Господа Исуса и своје пророке, и нас прогонише, и Богу не угађају, и противни су свима људима, Спречавајући нас да говоримо незнабошцима да би се спасли; и кроз то засвагда да наврше мјеру гријехова својих, али их на крају сустиже гњев” (1. Сол. 2, 14-16). Видите да баш за онима треба плакати и сузе ронити који зло чине, па знајте да је и милосрдни Господ само зато заплакао кад је ученичку дрскост видео, и зато што је погибију његову сажаљевао а тиме је показао, да га је толико радо за ученика имао да није чак и онда престао о њему промишљати, кад је овај већ увелико издајство његово спремао. А о њему, Јуди говорим, и ти заплачи и из дубине срца уздахни као што је и Господ жалио. “Исус се узбуди духом, и посвиједочи и рече: Заиста, заиста вам кажем, један од вас издаће ме” (Јн. 13, 21).

            О, како је мекано срце у Господа, и колика благост! Издан над издајником јада, јер одмах, чим је запазио да тај хоће у злоћи својој и да остане, “Исус се узбуди духом, и посвиједочи и рече: Заиста, заиста вам кажем, један од вас издаће ме”.

            Расуди, какво је то дуготрпљење, каква милост, и како неблагодарног штеди! Не хтевши га самог обешчастити, све ученике у бојажљивост и ужас доводи, како би му бар неки повод дао, да се због безумља свог покаје. Али душа, кад једном безосећајна постане, не прима ни семе благочасти, нити науке, нити савете слуша, но страшћу помрачена срља у своју пропаст, па зато таквоме све то дуготрпљење ништа не помаже.

            “Један од вас издаће ме”.

            Па зашто је постао у духу узбуђен?

            Да би и своје милосрђе објавио и нас научио, да и ми највише плачемо за онима, који својим ближњима пакосте, јер такви баш тиме гнев Божији на себе навлаче. Стога дакле, не ваља због оних који страдају, но због оних који зло чине плакати, пошто нам страдање Небеско Царство припрема, а злоба према ближњему пакао и муку узрокује, као што је и написано: “Благо прогнанима правде ради”.

            А кад си видео како нам злопаћење у плату и награду Небеско Царство доноси, онда послушај како нам и злочинство муку и казну причињава, јер Павле рекавши о Јудејима да су Господа убили и пророке изгнали, додао је и то да ће им: “свршетак бити по дјелима њиховим” (2. Кор. 11, 15). Па да ли си сад разумео да гоњени Царство Небеско наслеђују док гониоце гнев Божији сустиже?

            Да о овоме љубави вашој говорим, нисам се ја случајно покренуо, но зато што желим да би се и ми привикли да се на непријатеље наше не срдимо но да их сажаљевамо, због њих плачемо и састрадавамо, пошто су ти злострадаоци који нам без повода нешријатељство причињавају. А ако будемо навикли нашу душу да се на непријатеље не срдимо но сажаљевамо их, онда ћемо без обзира на све моћи да се по заповести Господњој за њих и молимо, а тиме ћемо велику милост и за себе наћи. А зато се и ми већ четврти дан трудимо поучавајући вас, да се за непријатеље молите, да би се реч поуке наше честим напомињањем учврстило и у срца се ваша укоренило, да би надменост прогнао и огањ страсти погазио, зато да онај који молитви приступа  буде ослобођен гнева. А и Христос кад ово налаже, не налаже само због непријатеља наших но и због нас, који им грехе опраштамо пошто ти више добијаш кад непријатељу опрашташ, него када дајеш.

            Но, упитаће ко, како добијам?

            Пази добро.

            Ако ти погрешке твога непријатеља будеш отпустио, отпустиће се и теби твоји, против Бога учињени греси, а греси су против Бога и неизлечиви и неопростиви, чиме ови велику утеху имају и праштају се. Чуј шта говори Илија: “Кад човјек згреши човјеку, судиће му судија; али кад ко згријеши Господу, ко ће молити за њ?” (1. Сам. 2, 25). Чиме је, та рана тако велика да се ни молитвом не може лако излечити. Али ако се такав грех ни молитвом не отпушта, опрашта се када праштамо непријатељима. Те је због тога и Христос грехе против Бога дугом од десет хиљада таланата назвао, док је ове назвао дугом од само сто динара, које ако отпустиш, отпустиће се и теби дуг од десет хиљада таланата.

            Но о молитви је доста речено, зато ако вам је по вољи, пошто са нешто више речи отпочнемо, да се на повест о издаји вратимо и погледамо на који је начин Господ наш издан. И да би што јасније како о беснилу издајника и неблагодарности ученика схватали, тако и неисказано милосрђе Господње упознали, послушајмо како нам ученичку дрскост јеванђелист описује.

            “Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, И рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати?” (Мат. 16, 14)

            Све ово што је јеванђелист рекао, чини се доста јасним и да друго значење нема; али ако ко сваку реч дубље испита наћи ће у њима и друго значење, а пре свега “време”. Јер не означава ово јеванђелист узалуд, и није просто рекао отиде, но и ово је придодао: “тада отиде”.

            Тада. Какво је то време и зашто га је означио?

            Не означава јеванђелист који по Светом Духу говори узалуд време, јер ко упућен  Духом Светим говори, тај ништа просто и без узрока не говори.

            Па шта значи та реч “тада”?

            Непосредно пре тих догађаја, пред сам час тај приступила беше и жена која бочицу са мирисним уљем имаше и изливаше уље оно на главу Господњу. А тиме је та жена велику веру показала, дубоку понизност и смирену потчињеност и благоверност. Одбацила је дакле први начин свог живљења и постала бољом и чеднијом. Па кад се блудница, кад је Господа познала, покајала, у то време издаваше ученик Учитеља.

            “Тада”.

            У које време?

            Кад блудница беше дошла и бочицу са мирисним уљем на ноге Исусове изливаше и својим власима их отираше, кад смирено служаше и све грехе у току свог живота препознавањем очишћаваше; онда, кажем, кад је и сам Јуда видео да она толику услугу Учитељу чињаше, онда он на безаконо издајство хиташе. И она се из самог бездана безакоња на небо попе, а овај и после безбројних чудеса и знамења и после толике науке и неисказаног Божијег снисхођења на само је дно ада пао.

            Тако је велико зло нерад и развратна воља. Зато и Павле говораше: “који мисли да стоји нека пази да не падне” (1. Кор. 10, 12). А и пророк узвикиваше: “ко падне, не устаје ли? ко зађе, не враћа ли се?” (Јерем. 8, 4) да се не би ни праведник у себе много уздао но да би свагда опрезан био, а и грешник да не би очајавао.

            Али, кад је моћ Учитељева толика била да је он могао и блуднице и царинике своме послушању привлачити, како, рећи ће ко, он није могао и ученика придобити.

            Могао је он сигурно и ученика придобити, али насилно и са принудом није хтео. Па зато и јеванђелист проповедајући нам о злонамерном ученику говори: “Тада отиде” тј. ни од кога не беше позван, ни од ког принуђиван, нити подстицан, но сам собом одваживши се тога се латио доказујући да се по слободној вољи и по своме осећању на срамно ово безакоње дао; дакле, без икаквог узрока и само по злоћи својој на издају Господа се одважио.

            “Тада један од Дванаесторице. . . отиде”.

            И ово је не мали укор кад говори: “један од Дванаесторице”. Јер је било и других седамдесет ученика, зато је рекао: “један од Дванаесторице” тј. један од првих, који је са њим сваки дан разговарао и велику слободу уживао. Па да бисмо видели да он из броја најискуснијих ученика беше, јеванђелист говори: “један од Дванаесторице” и не таји благовесник то; прво да се и ти увериш да ташти понос није ни од какве важности, а друго, да и промисао Божији о нама обелодани, јер је самог издајника свог и лопова толиких блага удостојио па и до последње вечери поучавао.

            Видиш ли дакле, како се блудница, кад је поревновала у вршењу добродетељи, спасла, док је ученик услед свога немара погинуо. Па гледајући на блудницу немој очајавати, а и о дрскости ученика расуђујући немој се у себе уздати, јер је и једно и друго убитачно. Наша је мисао склона паду и воља веома превртљива, па треба са свих страна добро да се чувамо.

            “Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски”.

            Просуди oд каквог је сагласја отпао, замисли какве се науке лишио!

            “Јуда Искариотски” написано је, и то зато што је постојао и други, њему истоимени, Јаковљев. Погледај премудрост јеванђелиста! Не назива Јуду по његовом злу, но по месту, а другог оног Јуду, не по месту, но по очинском имену, иако је по доследности ваљало издајника не Јудом Искариотским, но Јудом издајником назвати. Али јеванђелист то није учинио да би нас научио да и ми наш језик чувамо од сваког осуђивања. Па стога би ваљало да се и ми навикавамо да погрдна имена ником па и самим непријатељима нашим не дајемо, јер кад се блажени благовесник није повео описујући безакону бестидност Јудину да га издајником назове, но прећутавши то, по месту га постојбине називаше, то каквог ћемо се опроштења ми удостојити, који ближње наше оговарамо и често не само непријатеље но баш оне, који су нам наклоњени, с погрдом помињемо. Немојмо, молим вас тако поступати. А то и Павле од нас захтева кад вели: “Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших” (Ефес. 4, 29). Па зато је и блажени Матеј, од такве страсти сасвим чист, рекао: “Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, И рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати?”

            Да, поганог језика, да, дрске безумности! Кад само на то помислим, ја сав стрепим. Та како излете таква реч из уста његових, како је језик покрену, како душа из тела не изиђе и усне му се не раставише? И како се срцем ужаснуо није?

            “Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати?”

            Зар те је томе Учитељ, кажи ми, о Јудо, за тако дуго време учио? Зар тако ти његове честе опомене одбаци? Зар те је на то упућивао кад је изричито говорио: “Не носите злата ни сребра ни бакра у појасима својим” (Мат. 10, 9); “него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други” (Мат. 5, 39). Одговори ми: зашто га издајеш? Зар зато, што ти је власт над демонима подарио? Што те је оспособио да болести лечиш, губу очишћаваш и дуга чудеса вршиш? Па зар му за та добра ту плату пружаш? О, да, чудна беснила, пре него среброљубље!

            Па ипак је сва ова зла једино среброљубље, као корен свих осталих зала, произвело; среброљубље велим, које душе наше помрачује па и саме природне законе заобилази, које нам разум отупљује и не допушта да се ни на дружење, ни на сродство, па најзад и ни на шта друго обазиремо, но пошто нам умне очи заслепи, присиљава нас да по тами блудимо. А да би ово још боље појмио, представи себи каква је добра исто то среброљубље из Јудине душе отргло, представи себи, да је он и на разговоре и саслуживање и заједништво, на дивне оне поуке па и на све што је овоме подобно заборавио. Зато је и Павле веома добро рекао кад је написао: “Јер је коријен свију зала среброљубље” (1. Тим. 6. 10).

            “Шта ћете ми дати да вам га издам?”

            Њега ли издајеш, Јудо! Који премудрошћу свиме управља? Издајеш недостижног, саздатеља неба и земље, творца наше природе; њега ли, који мишљу и заповешћу својом све у биће постави?

            Но Господ, да би посведочио да се сам од своје воље предаје, ево како поступа.

            У само време издаје, кад оно по њега “са буктињама и свјетиљкама и оружјем” дођоше, питаше их: “кога тражите?” а питаше их због тога што нису могли да препознају оног по кога дошли беху, а то доказује и немогућност издаје, и силу Господњу, прво што га ни Јуда, који ту беше није могао препознати иако је толико бакљи и свећа ту светлело иако раније говораше “да вам га издам”, а друго, што кад његов глас зачуше “одступише назад и попадаше на земљу” (Јов. 18, 6).

            А поврх свега тога погледајмо и на милосрђе Господње, јер кад се Јуда не хтеде ни тада од своје злоће, а Јудеји од свог безумља тргнути, онда им се он сам откри, као да је хтео да каже: “Ево, ја сам доказао да они немогуће предузимају, и хтедох их од наглости задржати, али кад то никако не хтеше но при својој злоћи осташе, ја се сам открих”.

            Ово вам зато наводим да нико не би Христа прекоревао што и Јуду није обратио. Јер на који би га начин и могао бољим учинити, да ли присиљавањем или слободном вољом? Али ако би присиљавање применио, он не би бољи био, јер нико присилом бољи не бива; а ако све само од воље зависи онда је Христос све што је могао учинио. Зато што Јуда није хтео лек да примени не треба лекара, но њега, који је лек одбацио, осуђивати.

            А ако хоћеш баш да се увериш колико се Господ трудио да га на своју руку привије; погледајмо на ово. Подарио му је силу, којом је многа чудеса вршио; предсказао му је о издајништву и није пропуштао да изјави оно чиме би то било откривено и њему као ученику. А да би и то схватио, да се он могао поправити, но није хтео, и да је све зло само уз његовог немара изродило, одмах је, чим је Исуса издао и злобу своју концу привео: “врати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама Говорећи: Сагријеших што издадох крв невину” (Мат. 27, 3-4).

            Ти пред овим си говорио: “Шта ћете ми дати да вам га издам?”

            Видите ли како је по извршењу греха грех познао? А отуд се и ми научити можемо да нам никакве науке и опомене не могу користити док смо немарни, а исто тако да се и сами попрвити можемо, ако на томе радимо. Сети се само како он свог учитеља, док га је саветовао и безаконе намере одвраћао, ни слушао није, а кко се сад, и кад га нико није на то склањао, савешћу прекораван променио и тридесет сребрника одбацио.

            “Они му положише три-десет сребрника” (Мат. 26, 15). Одредише цену за крв бесцењену. А што узимаш Јудо тридесет сребрника? Та Христос је дошао да крв своју, за коју се ти погађаш, бадава за васиону пролије. Та може ли што и од такве погодбе безобразније бити? Ко то још икад виде и чу?

            Али да видимо и ону разлику која је између издајника и осталих ученика била, послушајмо, јер све опширно јеванђелист приповеда. Кад се ово, говори он, збивало, кад се издајство дешавало, кад је Јуда о свом властитом злу радио утаначујући свој безакони уговор и тражио, продужује благовесник, “згодно вријеме да га изда”, онда “приступише ученици Исусу говорећи му: Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?” (Мат, 26, 16-17).

            Видиш ли какви су ово ученици? А виде ли какав је онај? Онај се издајом мори, а ови услугом, онај уговоре углављује и спрема се да цену за крв Господњу узме, а ови све могуће предузимају да Господу угоде, а и ови и онај исту су науку слушали и једнако одличје у свему уживали. Па откуд потече оволика разлика. Из слободне воље, јер оно је и добрих и злих дела узрок.

            Данашње је вече онда било, кад су га ученици о овом питали.

            Но каква је сила ових речи: “Гдје ћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?”

            Овим сазнајемо да Христос није имао свог властитог дома. Слушајте ви који светле домове и простране дворане подижете. “Син Човечији нема гдје главу заклонити” (Мат. 8, 20) па због тога му ученици говоре: “Гдје ћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?”

            Какву пасху; Јудејску у Мисиру заведену; јер тамо је прво извршаваху.

            А зашто да ту пасху и Христос изврши?

            Као што је све што узакоњено беше, испунио, тако му је ваљало да и то, као што је и Јовану рекао: “тако нам треба испунити сваку правду” (Мат. 3, 15). Зато ученици не хтеше не нашу, но Јудејску пасху зготовити. И њу су и зготовили, а нашу је сам Христос приредио и не само то, но кроз непорочно своје страдање сам се је пасхом учинио.

            Да нас од проклетиње закона избави као што и Павле тврди кад говори: “посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом” (Гал. 4, 4), и да нико не би могао рећи да је тај закон зато укинуо, што га као тегобан и мучан олако није могао испунити, зато га је у свему прво испунио па онда укинуо. Па зато је и пасху обавио, јер и празник пасхе беше заповест закона.

            А зашто је он закон заповедан?

            Слушај.

            Јудеји су били неблагодаран народ, који су на сва учињена им благоједања лако заборављали. И још подробније да кажем. Они су из Мисира изашли, Црно море прешли и видели како се исто пред њиховим очима раздвајало и опет сјединило, опет не по многом времену, говораше Арону: “хајде начини нам богове, који ће ићи пред нама” (2. Мој. 32, 1).

            Шта говориш, о луди народе?! Таква си чудеса ти видео па опет хранитеља заборављаш? Како заборави на благодејања?

            Пошто су дакле они позаборављали сва Божија благодејања, то хтеде он да их средством празника обавеже да се његових милости сећају како би с вољом или без воље у светој памети исте милости придржавали, што и чинише. Ради чега? Да кад те син твој упита “шта је то?” (2. Мој. 12, 26) одговориш му: да су преци наши крвљу ове овце, прагове на својим вратима мазали и тиме смрт, коју је џелат свима Мисирцима наносио, избегавали. Јер због те крви он није могао ући у њихове домове и убијати их. И они то по невољи чинише, а овде је Христос сам на заклање своје пристао. А зашто? Зато што оно клање беше само предзнамење овог духовног. Да би пак потпуно схватио у чему је међу њима сличност, обрати пажњу; тамо је било јагње и овде је јагње; но оно беше бесловесноп а ово је словесно. Овца и овца; сенка и истина. Али сунце правде је синуло и сенка је ишчезла! Јер кад дан наступи сенка се крије. А јагње је на тајној трпези постављено, да би се и ми крвљу његовом освећивали. Зато, пошто је сунце правде засијало, нека се уклони сенка; јер све, што се за празник пасхе раније извршаваше, беше само предзнак овога данас.

            Ово ја Јудејима гововрим да се не би варали и да не би помишљали, да пасху врше када са бестидном помишљу бесквасни хлеб употребљавају и празник изопачују срцем вечно необрезани и они који ушима тешко чују.

            Та кажи ми зашто још обављаш ту пасху, о Јудејине! Храм је твој разривен; жртвеник разорен; светиња над светињама срушена и свака жртва укинута. Па како смеш опет да закон газиш? Када су те некада у Вавилон одвели и када су тржили, они који те зробише, песму да им отпеваш  говорећи ти: “пјевајте нам пјесму Сионску” (Пс. 137, 3), ти ниси хтео. А зашто пасху ван Јерусалима празнујеш, када си онда говорио: “Како ћемо пјевати песму Господњу у земљи туђој” (Пс. 137, 4)? Ево како о томе говори блажени Давид: “На водама Вавилонским сјеђасмо и опомињасмо се Сиона – па – О врбама сред њега вјешасмо харфе своје” и одговорисмо им: “како ћемо пјевати пјесму Господњу у земљи туђој”?

            Шта гоовриш кажи ми: нећеш у земљи туђој ни песму Господњу да певаш; а пасху вршиш на земљи која није твоја?

            Видиш ли одрвењелост Јудеја. Када их непријатељи принуђаваху, они ни песму не хтеше певати на туђој земљи; а сада се сами од себе, да их нико не сили противе Богу, као што их је блажени Стефан опоменуо када је рекао: “ви се свагда противите Духу Светоме” (Дел.Ап. 7, 51) .

            Схваташ ли како је бесквасни хлеб мрзак и како је Јудејски празник безакоње? Јесте да је некада пасха била јудејска, али је она укинута. Јер “кад јеђаху и пијаху – стоји написано – узе Исус хљеб (у свете и пречисте руке) и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје” (које ће се за вас и за многе преламати) а тако “узе чашуи забл&#