_______________________________

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

СЛОВО 6.

 о ономе што пише у 50. псалму;

о Давидовом покајању и о Урији

Живописци својом вештином природи подражавају, јер пошто боје помешају, сликају њима слике видљивих предмета: људе, животиње звери, а сликају и дрвеће и војничка дејства, битке па и крвопролића, сликају копља, шлемове и штитове царева и простих људи, а тако исто и царски престо и цара  који на њему седи и пред њим положеног противника; затим, мач наоштрен, реке како теку, различите пољане и једном речју све што очима гледамо они нам хитрином своје вештине у слици представљају. А то исто и пророци чине, јер и они су на неки начин сликари добродетељи и порока, јер и они речима као неким кистом сликају грешника и праведника, онога који се каје, који стоји и онога који пада, оонга који устаје и онога који се поводи. Па као што живописци војничке нападе и убиства сликају, тако и они слику греха понекад који напада, а понекад побеђеног, и бесе који се боре, затим како су поражени као и ђаволапонекад како замкама избегава, а понекад и побеђеног представљају.

            И пошто је и пророчка вештина наше пажње, као она живопишчева, достојна, зато је потребно да о њој што више сазнамо и њен утицај на нас да боље упознамо.

            Ми, када ма какву слику на папиру да гледамо, ништа се не користимо, и од ње се удаљавамо не примивши никакву корист. Јер каква је мени од тога корист када ја на слику неког цара или кнеза гледам? Ја цар не могу бити, а и нећу. Па каква ми е корист од таквог посматрања према којем ни жеље немам, а да баш то и пожелим, кажњен бих био. Каква ми је корист погледати на неког богатог човека? Ако сам сиромах ја му завидим, а ако сам богат мрзим га, због чега истим тим се злопатећи, плачем. Па прођимо се посматрања тих слика и наше очи окренимо ка нечему другом.

            Никакве користи немам дакле, када бих ма каквог првог господарског велможу видео, али када на грешника који пада и устаје погледам, одмах ми такво гледање и начином поуке бива. Кад погледам на праведника који непрекидно стоји, гледање ме то к добродетељи води. Јер од таквог гледања упознајем ја и рат и обучавам се, како ћу ја победити. Када видим праведника где се препире, искуснији и мудрији постајем.

            Све ово што сам до сада говорио, нисам тек случајно и у ветар говорио, но повод за то ми је псалам који је данас овде прочитан.

            А шта говораше пророк у том псалму?

            “Смилуј се на мене Боже, по милости својој, и по великом милосрђу свом очисти безакоље моје” (Пс. 50, 1).

            Ето слике! Јер псалам ја називам сликом. У њему ја различита лица видим, видим како грех нападачки долази и како се сузбија, видим покајање како предстоји и због Бога се бори, видим како се човекољубље одозго сија, како разум просвећује и како бројни извори суза од исповести настају.

            Но пре што нешто о псалму кажем, , потребно је да се и о његовом наслову опширније обавестимо. Јер као што и сваке друге слике имају своја имена, тако се и над псалмима наслови постављају. Слике које висе окачене у дну имају украсне плочице са натписом ко је био тај цар, па и с ким је и какав рат водио. Напротив, код псалма се наслов испред поставља и представља његову садржину, његову науку и корен и узрок зашто су псалми изговорени.

            Пазите марљиво на моју беседу, јер не садржи она у себи повест о некој простој ствари.

            “Псалм Давидов. Кад му дође пророк Натан пошто би код Витсавеје жене Уријеве”.

            Ово је дакле наслов псалма. Погледајмо сада ко је тај Натан? Ко је Витсавеја, жена Уријева? Када је пророк к њој дошао и зашто је тај псалм Давид написао. Сви су псалми од њега, али не говоре сви они о њему, јер он није само своја страдања, но и туђе несреће описао. Као на пример онај псалам: “На водама Вавилонским сјеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона” (Пс. 137, 1) из којег се јасно види да није о Давиду написан, јер нити је Давид био у Вавилону, нити је врварске земље видео, нити је у туђој земљи седео и плакао, но њиме о страдању Јудеја говори. Па и када говори: “Прободоше руке моје и ноге моје; могао бих избројати све кости своје” (Пс. 22, 16-17) не износи своја страдања, но крст, жртву васионе и тиме је о спасењу нашег рода проповедао. Па као што је и Давид понекад о својим, а понекад о туђим догађајима говорио, тако и наслови псалама различити беху. И пошто и овај псалм о туђим догађајима прича, зато је и изнад њега написано “кад му дође пророк Натан”, па нам и не допушта наслов да погрешно нешто мислимо, осим о ономе о чему псалам учи и заповеда. Али он нас још и на друга размишљања упућује, о којима нам наслов ништа не говори.

            Но марљиво пазите сви ви како праведни тако и грешни, јер је и једнима и другима овај псалам користан. Праведном да се не би олењио, а грешноме да за своје спасење не би очајавао. Обе ове ствари нису најбоље разумљиве. Понекад праведни, ако се унинију преда, пада, а понекад грешник због свог очајаза не устаје. А да не би онај падао, а овај у своме паду остао, то се обојици песника нашег појање псалма предлаже, зато и намеравам да беседу и о великом и тешком праотачком греху поведем. Но нико од вас нека ме за то не кори, јер само Божије човекољубље, које се о свем људском роду брине, хтео је да се како добра тако и сами греси светих у лек претворе, како једних ране за друге лек постану и како бродолом праведника за грешника пристаниште да постане. Јер и кад праведник греши, онда за своје спасење не очајавам; када видим да и он с неба пада онда његов пад моме устајању бива повод. Па због тога је духовна благодат не само о добрим делима праведног, него и о гресима, поменула, па и не једино о њима но и о ономе што је после тога следило, такође говори. Зато и јас желим да овог храброг мужа, Давида, прикажем вам и рањена, и палог и усталог, и и како се бори и како је побеђен, као онога који је беде поднео и на крају увенчаног. Нећу ти га дакле приказати само у овом стању када је у паду лежао, него и у оном када је устао да се ти у оба случаја окористиш, па када грешиш да не падаш у очајање, но да похиташ устајању. Нити да кажеш, “јао мени, ја сам погинуо, у прељубу сам пао, убиство сам учинио”; јер пристаниште имаш, које грех прогања. Кад видиш дакле, таквог који је рану задобио и мучи се, одмах к покајању и ти притеци и лијући сузе и гледајући на његово покајање, своме се спасењу надај. Као што су, примера ради, многи, не једном, час мушкарци, час жене у тешке и неизлечиве болести падали, па пошто су сузе многе проливене, лекови поднети, а и опет се као недовољни показали, јер је се и лепота лица изгубила и здравље тела сумњиво постало, па полази жена говорећи: “Откуд знам где да идем? Шта да чиним? Новац сам потрошила, лекаре позивала, лекове употребљавала, али болест ме не оставља, рана се не исцељује”, те се неретко дешавало да је понеко од оних који је посећиваху, рекао: “Та и ја сам у таквој истој болести био и тај и тај човек или жена дадоше ми лек и од болести ме излечише”, а он моли: “Кажи ми, преклињем те, где да нађем ту жену?” Иди, одговара, у ту и ту улицу, тако и ја сада поводом тога што је пророк прељубу и убиство учинио, а рана је његова тешка, указујем ти на који се начин он излечио и какву је лековиту траву на рану привијао, а не говорим ти: иди тамо у ту и ту улицу, моли тога и тога човека или жену. Па ти ни потребно није да се трудиш узалуд, а не треба ни праг да прекорачиш, само немој одавде одлазити, па ћу ти лек показати.

            Слушај с пажњом о чему ја говорим, јер је неопходно да у уводу у беседу и време, у којем је сагрешио, а исто тако место где је сагрешио да поменемо а и покајање и исцелење да представимо, да бисте изашли одавде када о свему овоме све потанко сазнате.

            Овај Давид, док још млад беше и у детињим годинама, као син незнатног оца, само се о земљи и стадима оваца стараше, па пошто се од градова и вароши па и од метежа беше уклонио, у самоћи без опхођења са људима, филозофском се животу предао. Али и у првим својим годинама, у спокојној тишини као са васпитатељком добродетељи живећи и у пустињи, као у неком пристаништу боравећи, и при напасању својих оваца размишљаше о царству небеском. И тако, млад он беше и у детињим годинама, као што мало пре рекох, али мали узрастом, но сед разумом. И непунолетство не сметаше тако великој његовој добродетељи, пошто он и самој младости не снагом тела, но тврдоћом вере победе одржаваше.

            Пази марљиво на ово што говорим.

            Једном потреба узхте да он постане Јудејски цар, јер чим се њихов бивши цар царске части учинио недостојним, одмах је Бог Самуила к Јесеју, оцу Давидовом послао. И када је Самуило к јесеју дошао, дете Давид налазио се код стада као најмлађи.

            Ја не престајем често о младости понављати, да нико не би ни младог укоревао, ни старог хвалио, јер нити је старост добродетељ, нити младост порок. Многи су и за младости своју разумност показивали, а многи су и у самој старости падали. Три она дечака бејаху у огњу и пламен погасише, а Данило у дванаестој својој години учинио је лавове питомима као овце, не зато што је природу њихову променио, но што им је њихову зверску свирепост вером својом укротио, а он исти је и избезумљене старешине изобличио и за судију Израиљцима је постављен; а и Стефан првођакон опет као млад али силом благодати испуњен, говораше народу поуке, док Павле већ стар и сед прво цркву гоњаше, па тек после победну гранчицу вере убра и кротак као јагње постаде. Зато, немој ти ни младога кривити ни старога хвалити, јер добродетељ и порок немају везе са разликом у узрасту, но у разлици мишљења. Ако се уздржаваш, неће ти ни мало твоје незреле године сметати, а ако си немаран, старост неће од помоћи бити. Није седина бела коса, нодушевна добродетељ.

            Међутим, младић о ком ми говорисмо, беше себи још као млад зрели плод добродетељи прибавио.

            Дошао је дакле Саул к Јесеју не са многобројним телохранитељима окружен, и нижта код себе није имао осим једног рога, где се свето уље држаше.

            Па шта говораше он?

            Посла ме Бог да једног од твојих синова зацарим.

            Кад чу Јесеј о цару, мишљаше да такво достојанство његовом првородном сину приличи, те га позва пред Самуила.

            Одведи га натраг одговара Самуило, Неће Бог њега.

            Позвао је после другог, но ни тај се достојним не показа. Позвао је трћег, четвртог, петог, и цео збор синова редом прегледан беше, а тражени се не нађе.

            Сад проговори Самуило: имаш ли ти код тебе још неког сина?

            Отац се овим питањем беше постидео, па одговорио: имам још једног најмлађег и пастира достојног презрења, па зар ти желиш да маленог и подлог човечуљка за цара узмеш?

            Човек унижава, а Бог увенчава. “Не гледа тако човјек као што Бог гледа; човјек погледа на лице а Бог на срце” (1. Цар. 16, 7). Не тржимо ни стасалост тела, но благородије душе.

            Пази добро на ово што је речено. Није му Бог рекао: “Иди и помажи ми једног од синова Јесејевих”.

            А зашто се он устручава и зашто им не објављује?

            Уато да и Давид не би морао претрпети оно што и Јосиф. Јер чим су браћа Јосифова сазнала да се међу њима тражи цар, одмах против њега превару учинише, озлобише се и продаше га. Па је могло да се деси да и ови исто учине.

            Стајао је дакле пророк и устручавајући се, говорио је “Дај ми једног од твојих синова”.

            “Немам ја, одговара Јесеј, другог, осим оно мало дете што напаса овце”.

            “Не гледа тако човјек, као Бог”.

            Где су сада они који се диче са лепотом свога лица? Немој ми више о лепоти телесној говорити, но на доброту разума погледај. А и шта је лепа жена, ако и целомудрена није него гроб прахом посут. Лепота је јаз дубоко ископани а за многе је и отров спремљени, ако није разумом осветљена. Јер или од болести она вене, или се смрћу прекида, док доброта духовна остаје бесмртна и непорочна и тек онда се показује у свом пуном сјају, када страсти гуши и умну тишину чува. Немој се дакле дивити када мушкарца или жену лепе видиш, јер и стабла појединог дрвећа, која се здраво у висину протежу, никада немају за људе кориснога плода, но само за стоку, лоза пак, винова на земљи лежи, али изобилује плодом, зрелим грожђем. А шта ти желиш да имаш винову лозу или храст? Свакако лозу, јер храст , који је у вис израстао, својим плодом само беслиовесним зверима за храну служи.

            Шта је мање од пчеле? И шта је лепше од пауна? Но, шта је боље пчела или паун? Ако пауна убијеш, ништа не губиш; али пчелу када убијеш многог се лишаваш.

            Дође дакле Давид, уље се излева и по наредби Божијој а служби људској помазује се он. Излио је пророк из рога на главу његову уље и то му уместо пурпура и круне служаше, те под тим знамењем крете да царство прими. Не беше дакле, са штитом и шлемом и копљем наоружан, но одевен Божијим определењем да то буде тако, а то је од свега најјаче. Али полазак његов беше баш подузет у оно време, када се рат беше веома разбуктао, када се ствари замрсише и када варвари на Јудеје нападаху, да би и побуну и оног варварина који изазива на двобој видео, коме нико није смео ни да се приближи ни пред очи да му изађе. И дошао је он и опазио несразмерног себи противника са блиставим оружјем и страх присутних. Он пастир, па у рату, а они што у ратовима беху одрасли, не смедоше супарнику ни једне речи да кажу; док он који је међу дрвећем, лавовима па и изворима боравио, пред очима супарника стајаше па и питаше: “Ко је тај Филистејин необрезани да срамоти војску Бога живога” (1. Сам. 17, 26)? На то су му рекли: откуд ти такво безумље? “Не безумље, одговараше он, но веру; не гордост, но благочаст ја сам себи прибрао. Ја се и не наоружавам штитом, но у веру се огрћем, па не гледам на његову величину него на недостатак ума. Не гледам на то што је брод велики, но што крманоша нема. И ја се њега не бојим, јер је он непријатељ Божији, па да је још толико снажан, уз Божију помоћ знам да је он од свих необрезаних најслабији.”

            Па у које се оружје уздаш, Давиде?

            Не на плотско, но на духовно, као што је написано: “Јер оружје нашега војевања није тјелесно него силно Богом за рушење утврђења” (2. Кор. 10, 4).

            А како када си мален и слаб?

            Но велики је Господ. Безсилно је оружје, али онај је силан који ме је овамо послао. Јер кад је он море исушио, камен поразио, стихије променио, како да не може једног јединог човека поразити?

            И тако, кад међу народ дође Давид, запиткиваше шта ће дати оном човеку који би главу том непријатељу одрубио? А о награди запиткује, не да награду узме, но да их у веру доведе.

            А шта му браћа његова говоре?

            Опет завист, опет мржња. “Зашто си ти оне мале овчице оставио, та ми познајемо већ гордост и злобу срца твог?”

            О, зависти! Страсним смутњама напуњена, ватро неугасива! Као што црв вуну једе, тако и завист завидљивца суши али и оног, коме се завиди, светлијим чини.

            То се и Јосифу и браћи његовој догодило, те они, који завидише, у ропсртво запаше а онај, коме се завидило царем постаде.

            Дакле опет браћа. “Знам ја обијест твоју и злоћу срца твојега; дошао си да видиш бој” (1. Сам. 17, 28).

            Чему су они завидели и шта су мрзели?

            Чувши такве његове речи нису могли да одговор, који теши, поднесу.

            А шта овај мудри муж?

            Подрезавши рану од њих је отишао, и када је и на другу страну војске прешао, викао је: “Шта ће се дати оном човеку који би супарнику главу одсекао?” док га цару не одведоше. А када је и код цара ушао и видео га како седи, снужден, престрављен и како дрхти, рекао му је: “Зашто је учмало лице господара мога, зашто се сматра и у толикој својој срећи за поражена? Ко се овде такав налази? Зар да му не идем на мегдан и не скинем главу с њега?

            А шта одговара цар?

            “Како би ти то могао учинити? Ти још дете, а он муж у борби искусан од своје младости!”

            Не гледај ти, царе, на оно што видиш, но на оно што не видиш, не пази на то што сам ја по изгледу мали, но што сам умом велики.

            Па шта је произашло из свега тога?

            Цар се не беђе тиме уверио и Давид беше принуђен да о својој храбрости овако приповеда: “Слуга је твој пасао овце оца својега; па кад дође лав или медвјед и однесе овцу из стада, ја потрчах за њим, и ударих га, и отех му из чељусти; и кад би скочио на ме, ухватих га за грло, те га бих и убих. И лава и медвједа убијао је твој слуга, па ће и тај Филистејин необрезани проћи као они; јер осрамоти војску Бога живога. Још рече Давид: Господ који ме је сачувао од лоава и медвједа, он ће ме сачувати и од овог Филистејина. Тада рече Саул Давиду: иди, и Господ нека је с тобом” (1. Сам. 17, 34-37).

            И на ово представљање даде му цар своје оружје, но то Давид не могаше ни понети.

            А зашто?

            Бог то не допусти да би он ненаоружан победу извојевао, тако да не би храброст своју оружју приписивао, нити да би цар могао рећи да је његово оружје победу добило.

            И он одбаци оружје и у веру се облачи. Излази наг, покривајући се само штитом благочасти, излази као пастир а не војник. И из праћке испушта камен и не на природну снагу уздајући се, но силом вере победу односи. После тога отрча к њему, мач истрже и њиме му главу одруби, те се испуни оно написано: “У замку, коју су сами намјестили, ухвати се нога њихова” (Пс. 9, 15).

            Али опет завист, опет пакост!

            Често извор раскопавам док до правог тока жиле не дођем. И ово беше такакв муж о ком је сам Бог рекао да је “Нашао Давида сина Јесејева, човјека по срцу мојему” (Пс. 80, 21). И доиста је ово највећа похвала и јавни доказ добродетељи кад и Господ говори: “Нађох Давида сина Јесејева, човјека по срцу мојему”.

            Јесте. Овај муж који и звери побеђиваше, који је Голијата усмрртио, лава угушио, медведа надвладао, беше у младости покривен седином. Беше мали телом али велики духом; у царској палати подражаваше живот пустињака, јер се не украшаваше бисером но сузама своју постељу сваку вечпе орошаваше. Данашњи људи и дању  спавају, а он се и ноћу трудио.

            Зашто ноћу ?

            Зато што дању као цар мноштвом послова преко дана оптерећен беше, а ноћу као у неком тихом пристаништу сам пребивајући само с Богом разговараше, реке суза проливаше и њима постељу своју испираше.

            Па и овај такав и толики муж, који беше духовну благодат примио, у младости оседео, до небеских висинадостигао, одозго дар и благодат добио, на бојиштима победе односио, велику храброст против ђавола целомудријем, кротошћу и уредним животом показао; овај, кажем, такав и тако велики муж пошто и царство придобио беше, у победама успео, народе покорио и миром се свуда и наоколо наслађивао, најлењивији постаде да би се тиме поучили и ви колика блага производи туга а колика зла лењост узрокује.

            А када се то с њим догодило?

            У подне, после ручка. Кад је од ручка устао и прошетати хтео, запази жену нагу где се умива, жену допадљиву и веома лепу. Но лепота није порок него дар Божији. Запазио је дакле, с врха жену која се умиваше, жену свог војника, лепу и допадљиву, запазио је и оком се ранио, јер је стрелу у себе одапео.

            Чујте ви радозналци, који о туђим лепотама нормално расуђујете. Чујте, који се за позоришта распитујете па и опет говорите да од таквог гледањаникакве повреде не осећате. Давид је повређен, а ти се не вређаш? Он је побеђен, а на тебе ја да се поуздам; он, који је имао толику благодат духа стрелом је поражен, а ти ћеш неповређен остати када гледаш на нечасне ствари? И он није видео блудницу, но жену целомудрену, часну и у том дому а не у позоришту где и само место мучи, где не само да гледаш, него и слушаш срамне говоре.Та са свих се страна мисао твоја тамо повређује погледом, од свега онога, на шта гледаш; слушањем од свега, шта чујеш; мирисом од онога што миришеш. Толике су тамо штете толике пропасти, па да ти поверујем да ниси уловљен у замку? Та зар си ти већ сињи камен или гвожђе? Човек си ти, који сам природним слабостима подлежеш. Огањ у себи држиш и не гориш ли? Како је могуће да ти поверујем у то? Постави у сено упаљену свећу, и можеш ли рећи да сено не гори. А наша природа је као сено.

            Запазио је дакле, Давид жену нагу где се умива, њена га је лепота очарала, одапео је у себе стрелу и добио рану. Послао је по њу и чим је дошла, безакоње је са њом учинио, блуд извршио и после јој заповедио да својој кући оде.

            Ово ја говорим и истичем повређеног зато да би сви, који сте овде, видели и како се он лечи. Јер и лекар, који хоће да користи, све присутне пред собом задржава да би и они видели како он својом вештином болест побеђује. А колико више треба да се окупљамо када пророк лечи да бисмо сазналио како нам се треба лечити од трулежности и црва.

            Тежак грех! Жеља се испунила, грех извршио, али не беше у близини лекара. Зачела је у утроби жена, затруднела је. И када је цару дошла, говораше му: “Господару, ја сам пропала”!

            Шта ти се десило, питаше цар.

            “Трудна сам ја, плод је греховни у мени изр&#