bogumili, muslimani, bosna

herzegovina

_______________________________

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

БЕСЕДА

у недељу свих светих

 као похвала свима светима који су ма у ком кутку света пострадали

 на празник мученика

ekumenizam, екуменизам календар

 

 

Још ни седам дана није прошло како смо свештену светковину Светог Духа обавили, а већ ево дочекасмо и мученички празник или боље, мученички лик и војску да прославимо. Војску која ни у чем мања не беше од оног анђелског окола што га је кадгод патријарх Јаков видео, но управо томе сасвим сличну и равну, јер се мученици и анђели само по имену разликују, а по делима су једнаки и једно другом истоветни.

            А како би то било, кад анђели на небу живе?

            Па тамо су и мученици.

            Али анђели су бесмртни и не знају за старост!

            Ни мученици не старе.

            Али ипак, анђели су бестелесни!

            Па шта онда? Кад су и мученици, истина телом, али бесмртним обавијени и, кад их је и пре него што се у бесмртно обукоше, Христова смрт и више него и само бесмрће њихових телеса, умудравала.

            Та не светли се ни небо мноштвом звезда украшено, тако као што су мученичка теласветлом крастом рана урешена. А отуд је баш и преимућство мученичко, што су награду и пре преобуке у бесмртно примили својој властитом смрћу увенчавши се, као што је то и Давид признао, кад је говорећи уопште о људској природи рекао: Учинио си га мало мањега од анђела, славом и чашћу вјенчао си га (Пс. 8, 5). Па и то што га је мало мањега учинио, Христос је онда, кад је својом смрћу смрт победио, надокнадио.

            Али је не потврђујем тиме, но оним што смо баш са тим умањењем, што је услед смрти настало, у великој добити били. Јер да смртни нису били не би ни мученицима постали!

            И заиста! Да смрти није било, не би ни венаца било; да смрти није било, не би ни мучења било; и на крају да смрти није било, не би ни Павле могао рећи: Сваки дан умирем, тако ми, браћо, ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем (1. Кор. 15, 31) као што да трулежи није било, не би могао изрећи: Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које је Црква (Кол. 1, 24). Па немојмо ни жалити, што смо смртнима постали, но управо заблагодаримо, што нам се услед смрти поље мучеништва отворило, а уз трулеж случај награде добили, јер то нам управо средство беше да из борбе као победници излазимо.

            Видиш ли премудрост Божију? Можеш ли да докучиш, како је он и само наше највеће зло и крајњу несрећу, која нам од ђавола нанешена беше, смрт подразумевам, у част и славу нашу преметнуо, док је страдалнике кроз њу к мученичким венцима приводио.

Па шта дакле? Хоћемо ли морати ђаволу још за смрт благодарити?

Не. Нека не буде то. Јер није то дело његове воље, но Божије премудрости дар. Ђаво је смрт донео да би нас тако погубио и пошто би нас земљи повратио, сву нам наду спасења пресекао. Христос пак, својом смрћу, то је променио и њоме нас поново на небо уздигао. Па нека му сад већ нико не пребацује, што сам лик мученика и војском назвао, те тиме два супротна назива једној истој ствари придао.

Лик и војска су доиста једно с другим у супротности, али овде су ипак једно те исто, премда су мученици и као ликујући с радошћу на муке потицали и као војујући толику храброст и мужественост показали, да су над противницима и победу однели. Јер ако на оно што је отуд произилазило погледаш, опазићеш и одупирање и хрвење и прави рат, а ако и намеру испиташ, наћи ћеш да је ту баш само ликовање, празновање, торжество и превелико весеље врђено.

Желиш ли пак да дознаш, да је ово дело, мучеништво мислим, и од самог рата ужасније? Онда погледајмо шта је у рату тако ужасно.

Ту са обе стране стоје војске једна према другој, са свих страна насипима заштићене, блистају се оружја која и саму земљу озрачавају, облаци стрела свуда лете и нможином својом ваздух застиру, потоци крви по земљи теку, и као што у време жетве класје пада, тако су и ту од међусобне битке лешине многих војника по земљи прострте.

Но од тог ћу вас рата сада к овом другом привести. И овде су такође два табора, један је мученички, а други мучитељски. Али мучитељи су наоружани, а мученици голим телом војују и, победу наги, а не наоружани односе.

Па ко се томе неће задивити што рањени одолевају онима, који ране задају, свезани несвезаном, жежени жегућима, и убијани убијајућим. Па сад ваљда знаш да је овај рат од оног много ужаснији. Јер онај, ако је и страшан, опет је бар природан, а овај је на сваки начин неприродан. А и по људским доследностима овај не бива да би разумео, да дело ово од Божије благодати зависи, пошто ништа вредовитије, и ништа безаконије од ових битака и ратова бити не може. У обичним ратовима борци се обеју страна наоружавају; овде пак није тако. Но један је наг, а други наоружан. И још, обема странама у оном рату, на вољи стоји руке подизати; овде је пак овај свезан а онај слободан што ране задаје. Па и саме судије по обичају тирана дозвољавају себи да зло чине, те мученике на страдање шаљу. Али ако је и тако на свете мученике нападано, не могаху их опет победити но и после несходне битке побеђени одлазише, и догађаше се оно, што би се догодило кад би ко каквог ратоборног човека на битку изазвао, али с копља му гвожђе отео и оклоп с њега скинуо, па голог на борбу позвао а овај би опет, ако и испребијан и исечен, па и рањав, победу однео. Јер исто тако и мучитељи беху од мученика побеђивани, и ако им руке натраг везиваху, по целом телу их батинаху и стругаху. И као што се драги камен, мада се по њему и удара, не луби, нити омекшава но и секуће гвожђе отупљује, тако се и душе светих, ако и много мучене беху, никако не умораваху, но напротив, разбијајући силу својих мучитеља са својим трпљењем погледаху за њима, како са стидом и подсмехом место борбе као побеђени напуштаху. Јер мученике су и за дрва привезивали, и ребра им стругали, и тако дубоке бразде по њима правили, као да би земљу парали а не тела растрзали, те се виђаху утробе раскинуте, ребра одваљена, прса растгнута. Па и на том беснилу крвожедни не остајаху, но и са дрва кад их скидаху, полагаху их на гвоздене решетке, које беху живим угљевљем напуњене те се нови, од првих још гори призори представљаху, и двоструке капље од телеса цурише, једне од текуће крви, а друге, од изнемоглих телеса. Али свети, као да би каквим ружама, а не на усијаном угљевљу лежали, тако на све то, што се с њима збиваше, са радошћу подносили.

Но ти кад о гвозденој решеци чујеш, опомени се оне лестве коју је патријарх Јаков видео да је од земље до неба достизала. ''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

По оној су анђели силазили а по овој мученици се пењали, а на обема беше Господ утврђен, јер само Њиме потпомагани могаху они оне муке подносити. Но да се по оној пењу и силазе анђели, а да се помоћу ове само мученици пењу, свакоме је ваљда јасно.

            А зашто тако?

            Они се у помоћ шаљу онима који хоће да спасење наследе; а ови као борци, који су венце заслужили и из борбе изашли, на крају одлазе Богу, кооји је борбу установио.

            Али ми не треба да без пажње ово што се говори слушамо и да смо без осећања када чујемо да је ужрено угљевље под растргнутим мученичким телима лежало, но представимо себи како нам је кад под грозницом стењемо.

            Док смо у грозници мислимо да живот наш ни име живота не заслужује, па се жалостимо, тешко подносимо и као мала деца негодујемо, сматрајући да је огањ грознице не мањи од оног пакленог. А мученици нису под грозницом стењали, но и кад је пламен са свих страна око њих лизао, кад су варнице по ранама скакале, и од сваке звери горе ране им задавали, као неки дијаманти и као да су на туђим телима те муке гледали, све су великодушно и са само њима својственом храброшћу подносили, па и у највећим мукама нису од своје вероисповести одустајали, а тиме су како своју храброст, тако и помоћ Божију јасно откривали.

            Ви сте често виђали какве лепе зраке сунце када ујутру изађе, расипа; а таква беху и тела светих када из удова њихових крвави потоци као неки светозарни зраци истицаху, те им тела много јаче него што сунце небо обасјава, светљаху. Ту крв када видеше анђели, наслађиваху се, а демони се од ње ужаснуше и сам ђаво задрхта. Јер не беше та тамо виђена крв, обична крв; но крв спаситељна, крв света, крв неба достојна, крв која увек младице Цркве напаја.

            Демон је видео ту крв и ужаснуо се, јер се сетио оне Господње крви, премда од оног времена, када је ребро Владике прободено било, већ бесчислена ребра испробадана види.

            Па ко је тај који се не би са великом радошћу у овакве борбе упуштао, када заједничар Господњих старадања и саобразник Његове смрти треба бити? Та и ово је довољна плата, и ова част је врло велика, и награда, која и пре примања Царства Небеског, превазилази било које страдање.

            Да се не ужасавамо дакле, када чујемо да је неко сличним страдањима одолео, но ужаснимо се онда када чујемо да је неко изнемогао, па је и поред награда које му предстоје, пао.

            А ако желиш чути нешто о тим наградама, заиста их није могуће речима представити, јер као што је написано: Што око не видје, и ухо нечу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1. Кор. 2, 9); а ко га заволе онако како га мученици заволеше? Но иако величанственост припремљених блага превазилази све речи и сваки могући појам, ипак нећемо ћутати, но колико је могуће да кажем и ви да разумете, покушаћу, иако нејасно (јер јасно о томе могу рећи само они који се у том блаженству већ налазе), да вам о томе нешто кажем.

            Мученици сва несносна мучења у најкраћем времену претрпљују, и по свом разлучењу одлазе на небо куда их анђели и арханђели спроводе, испред њих идући. Анђели се не стиде својих заслужних пратилаца, но су спремни да учине све због њих, као што су они имали усрђе да због Христа и Господа свога све претрпе.

            И пошто на небо оду, све свете силе им прилазе. Јер када се, када неки непознати борци у град дођу, народ са свих страна стиче и окруживши их посматра опремљеност њихову, колико ће се пре анђели и све небеске силе са свих страна стећи, када се ови благочестиви борци на небо попну, да би видели њихове ране и да би им, као неким храбрим војницима који се из рата и бојишта са многим знацима победе вратише, у сусрет пошли и поздравили их. После тога, у свечаној поворци, одвешће их к Небеском Цару, престолу оном који великом славом сија, где Херувими и Серафими предстоје. И када дођу и поклоне се Ономе који седи на престолу, већу ће част од Бога примити него његови пратиоци, јер их неће просто као служиоце примити, иако је већ и то велика част коју није могуће описати, него ће их примити као пријатеље своје, јер је рекао: Ви сте пријатељи моји (Јн. 15, 14). Као што је то на другом месту потврдио, рекавши: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13).

            Будући да су они баш ту, највећу, љубав показали, зато се удостојавају тако достојног пријема, славом се наслађују, у сабор ступају да у нама тајанственим песмама учествују. Јер када су се они, док још у телу беху, на тајанствен начин у том сабору налазили, те су са Херувимима Трисвету песму (коју знате и ви верни) певали; колико ће пре сада, када су се са својим спојцима здружили, с великом слободом онај славопој заједно запевати?

            Може бити да се ви до овога часа мучеништву нисте ни дивили, а сада му се не дивите него бисте га и пожелели? Но немојте да жалите што сада није време мучеништва, јер се ми можемо спремити за оно страдање које време захтева.

            Мученици су презрели живот, а ти презри раскош; они се нису опирали када су их мучитељи у ватру бацали, баци и ти имање своје у руке сиромашнима; они су гасили ужарено угљевље и ти угаси пламен похоте.

            Ако је ово и тешко, корисно је! Немој на садашње тешкоће гледати, већ на будућа добра; не на несреће које нас окружују, него на очекиване награде; не на страдања, него на плату; не на напоре, но на венце; не на зној, већ на награде; не на болести, већ на опоравак; не на горући огањ, већ на припремљено Царство; не на предстојећа зла, већ на Христа који нас увенчава.

            Ово је најлепше средство и најлакши пут к добродетељи; тј. не треба само на напоре гледати, но уместо на њих на награду гледати, дакле не само на оно прво.

            Зато када не мариш да милостињу дајеш, не размишљај о расутом имању, но о стицању правде, јер је написано: Просипа, даје убогима; правда његова траје довијека (Пс. 112, 9).Не гледај дакле на расути иметак, но на умножавано богатство. Исто тако и када постиш, не гледај на то што пост слаби тело, но на ону добит духовну коју од те слабости добијаш. А и на молитви ако пробдеш, немој о труду бденија размишљати, но о нади коју од молитве добијаш. Исто тако чине и војници. Не гледају они на ране, него на награде; не на пораз, него на победу; не на тела која падају, већ на увенчане хероје. А слично томе и морепловци чине, јер и они пре на пристаништа него на буре гледају; пре о куповини, него о бродолому мисле; и укратко, пре свих недаћа на мору, замишљају она добра, која ће по преласку морске пучине моћи стећи. А тако и ти чини.

            Размисли како је то , да у дубокој ноћи, када сви људи, звер и стока, почивају и када је најдубља тишина, ти устајеш и смело са Господом свих нас, разговараш? Сладак је сан, али ништа од молитве није слађе. Ако насамо са Њим разговараш, много можеш тиме учинити, јер те нико у томе не спречава и од молитве одваја, а имаш довољно времена да затражиш оно што желиш. Но ти се протежеш на мекој постељи лежећи и лењиш се да устанеш, а нећеш да помислиш на мученике, о којима говоримо данас, а који су на гвозденој решетки лежали и нису имали постељу, већ угљевље испод себе прострто.

            Овде намеравам да поуку завршим, да бисте се, у свежем сећању решетку држећи, разишли и о њој даноноћно размишљали. Јер да нас држе и хиљадоструки окови, можемо да их раскинемо и на молитву да се подигнемо. А при свакодневном размишљању о овој решетки, немојмо само на њу мислити, но и остала мученичка страдања на ширину нашег срца исликавајмо. И као они, који домове своје желе да разнобојним живописом украсе, и све просторије њиме опремају, тако треба да и ми на зидовима наших мисли мученичка страдања да исликамо. Јер онај први живопис је бескористан, а овај нам може бити од користи. А осим тога овај не потребује ни новац, ни трошкове нити икакве вештине, но уместо свега биће довољна крепка воља са великодушним и трезвеним разумом; а поћи ће нам, мислим, лако за руком да њима, као неком вештом руком, мученичка страдања насликамо.

            Насликајмо их дакле све на нашој души, насликајмо једне који леже на ужареним плочама, друге над угљевљем прострте, неке који су бачени у котлове, оне који су у мору потопљени; једне стругане, друге за кола привезане, оне у понор бацане, и оне који су се са зверима борили, оне, пак, који су у пропаст вођени и све остале онако како се догодило да живот свој скончају; насликајмо, велим, све то на срцима нашим, да бисмо, када таквим разноликим живописом дом свој украсимо, могли да га као достојан стан за Небеског Цара припремимо. Јер када слике такве он на срцима нашим опази, доћи ће са Оцем и Светим Духом и свој стан у нама наћи и већ унапред ће наше срце бити Царска палата, те се неће моћи никаква безакона помисао у њ уселити, но увек ће ту Бог, као Цар свих нас, становати и у нама пребивати.

            И ако на тај начин ми овде Христа примимо, онда се са уздањем можемо надати, да ћемо и вечне станове, када одавде одемо, наследити; које дај Боже да сви, без разлике, и добијемо, по благодати и човекољубљу нашега Господа Исуса Христа, с којим Оцу и Светоме и Животворном Духу слава у све векове векова, амин.