Преведени чланак:

Professor Constantin Scuteris

School of Theology of the University of Athena

Constantin Scouteris, "Christian Europe: An Orthodox Perspective", ER, Vol. 45, N 2, April 1993, pp. 151-68;

 

Превео:

Александар Ђаковац

 

Константин Скутерис

 

Хришћанска Европа: Православна перспектива

 

         

          "Европа је сада на прекретници. Ово је одлучујући моменат: keros Europe".[1] "Хришћански континент" је суочен са новим стварностима и искушењима. Вредности о којима се вековима бринуло да би биле темељац европске егзистенције са многих страна су доведене у питање. Губитак вере, дехуманизација, несигурност и страх и чак промена физиогномије Европе радикално су уздрмале европско самопоуздање. Да ли европски хришћани имају снаге да одговоре овим искушењима?

 

Визија и позив

 

          Када се разматра питање о Europa Christiana, два веома критична става морају озбиљно бити узета у разматрање. Преобраћење Европе у хришћанство је директан резултат две визије - "током ноћи Павле имаше виђење" - и позива за помоћ - "Тамо стајаше човек из Македоније преклињући га и говорећи: пођи у Македонију и помози нам!" (ДА 16, 9). Са доласком Апостола Павла у Неаполис, јеванђеље је по први пут донето у Европу. Павле свакако није ограничио евангелизацију само на градове Македоније, као што су Филипе и Солун, нити чак на остале грчке градове, као што су Атина и Коринт, већ је своје мисионарско путаовање наставио и отишао у Рим, престоницу империје. Током дуге европске историје, позив човека из Македоније у Павловој визији, скоро је потпуно заборављен. Стварање света кога обележава самозадовољство и чак ароганција јесте слабост европског хришћанства, које је постало исувише рационализовано, егоцентрично и самодовољно. Оно што је изгубљено је дубоки смисао мољења за помоћ. Мора бити схваћено, да је оно што је Европи најхитније потребно - Божија помоћ. И ми за ту помоћ морамо молити онако смирено, како је то чинио човек у Павловој визији. Нама је потребно да поново откријемо смирење, онако како га је описао Свтеи Максим Исповедник у својим Стословима о љубави:

 

Смиреноумље је непрекидна молитва са сузама и патњама (духовним), јер оно, призивајући непрекидно Бога на помоћ, не допушта да се безумно узда у своју силу и мудрост, нити да се преузноси над другима, јер то двоје су љуте болести гордости.[2]

          Виђење које је подстакло Павла да донесе Јеванђеље у Европу није били и његово прво виђење. Део његовог сопственог преобраћења било је и слушање гласа Божијег на путу за Дамаск, искуство откровења које га је од Савла преобратило у Павла. Важно је нагласити да је у оба случаја, суочавање са историјском појавом Исуса Христа и новом стварности у Њему, стварности Јеванђеља, захтевало откривењско, духовно искуство. То је чудо Духа, који историју чини приступачном. Не постоји други начин да се разуме историја, пошто се чуда божија и њихова пристутност, у историјском контексту не могу објаснити принципом узрочности. Превредновање историјских доказа током дугог периода европског развоја, имало је за свој резултат подцењивање онога што се у Новом Завету назива "чудо". Током векова, ово превередновање историје имало је своје значајне сколастичке интерпретације нарочито у дугим расправама по питању историјског Исуса.

 

"Класична" и "контекстуална" теологија

 

          Испитивање Павловог метода проповедања Божије поруке у једном веома сложеном свету може бити веома упутно за наше теолошко усмеравање. Живећи у свету промена - не само политичких, него и друштвених, економских и чак црквених и теолошких - ми све вие и више спознајемо да нам је потребно ре-формирање нашег теолошког рада и да се то не може постићи другачије него свесним враћањем на апостолско наслеђе. Мисија апостола Павла је искушење нашем теолошком раду. Савршено је јасно да је његов главни циљ би да проповеда народима поруку Бога "који је толико заволео свет" да је постао део њега (Јн 3, 16). Због ове пастирске бриге, Павле је постао "свакоме све".

          "Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом;   Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона.   Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем (1 Кор 9, 19-22)".

          Шта речитије говори о библијском оправдању ономе што данас називамо "контекстуалном теологијом"? Заиста, имам великих потешкоћа да прихватим могућност било које аутентичне теологије која неби била "контекстуална". Начин на који је Павле делао када је постио Атину, веома је значајан. Прво је покушао да нађе начин да пренесе поруку високо религиозним и образованим Атињанима. Начин на који је почео своју беседу веома је значајан:

          "Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни. Јер пролазећи и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме бјеше написано: Непознатоме Богу. Онога, дакле, којега не знајући поштујете тога вам ја проповиједам (ДА 17, 22-23)."

          Павле је преносио теолошке речи на начин који је био одговарајући нарочитој друштвеној, културној и религиозној ситуацији коју је затејкао у Атини. Он је користио сличан начин прповедања Јеванђеља, каквим се служио и на другим местима Азије и Европе. Што се његове посланице дубље проучавају, све се јаче показује да је његов примарни метод у објављивању хришћанске вере увек и свуда озбиљно узимао менатлитет и културу, нарочите околности и наслеђе његових слушалаца. Пишући римљанима, на пример, он се није устручавао од коришћења правног језика и категорји.

          У источном патристичком предању, могу се наћи слични примери поштовања посебних културних, језичких и историјских околности. Контекстуализација теологије такође је била виђена и у тазвоју теолошких школа (Александрија, Антиохија, итд.) током четвртог и петог века, али се њен пуни процват догодио током мисионарских активности пост иконокластичког оериода. Филолошки рад Св. Кирила и Методија, на пример, као и њихово превођење и прилагођавање библијских и литургијских текстова, учинио је могућим пренос богатсва црквене вере не само Моравској, него и читавом словенском народу на њиховом сопственом језику.

          Теологија која није "контекстуална" тешко да може бити теологија Духа Светога. И поред тога, нека будућа истражћивања могу бити прављаена на тему такозване "класичне" и "контекстуалне" теологије.

          Прво, појам "класична теологија". сам по себи завређује неко одређење. Ако под "класичним" подразумевамо "старо које увек остаје ново", онда теологија настала унутар европског хришћанског академског круга - што се обично подразумева под "класичном теологијом" - уопште није класична. Насупрот томе, то је често било подвлачено што је синдром надмоћности који је до скоро прожимао акадмески свет Европе - веровање у урођену надможност европског ума. То је теологија која је расла у уски оквирима свог сопственог историјског, културног и географског контекста. Остварења овог европског академског круга су неоспорно импресивна, креатива и плодоносна, али она такође, у великој мери представљају и наставак барокне схоластичке метафизике. Такозвана "класична теологија" је одрасла и однегована унутар нарочитог контекста. У другачијем културном и историјском контексту, она би могла бити веома корисна за преношење и разумевање хришћанске поруке. Али, са друге стране, она је такође представљала озбиљну препреку. Да би била заиста класична, теологија мора бити универзално прихваћена. Он мора опстојати у било ком времену и под било којим посебним околностима.

          Наш други поглед је усмерен на садржај онога што се данас назива "контекстуална теологија". Иако је значење овог појма јасно - теолошко прилагођавање датим културним историјским, географским и другим контекстима - често постоји нејасноћа и чак конфузија о примени процеса контекстуализације. Неки данашњи екуменски скупови, као и изјаве појединих теолога у и ван Европе, придају већи значај "контекстуалном" него "теолошком". Таква "контекстуална теологија" често бива детеологизирана: контекст - историјски, културни и чак, религиозни - постаје коначни суд теологији. Изворна "контекстуална теологија" неће разорити хармонију између "контекста" и "теологије", нити ће то учинити намећући се теологији стварањем  једног академског окружења на сваком крају света, нити апсолутним наметањем културолошких критеријума теологији. Озворна "контекстуална теологија" ће сачувати равнотежу између "контекста" и "теологије", остајући тако верна темељима хришћанског откровења.

          Теологија која ствара јаз између себе и контекста није хришћанска теологија. Али опет, теологија која себе поистовећује себе са контекстом и која остаје његов заробљеник, престаје да буде хришћанска теологија. Задатак теолошког истраживања је да пронађе такву равнотежу. Теологија на овај начин мора осигурати да "контекстуална теологија" не буде пут ка теолошком синкретизму, већ ка одговорном и озбиљном представљању вечних истина Јеванђеља у датом контексту културе и мишљења.

          Хришћанска истина није концепт којим свако ко то жели може манипулистаи како хоће. Она такође не може бити сасвим уподобљена људским склоностима да би на тај начин постала што прихватљивија. Хришћанска истина је личност (Јн 14, 6) и одговорност је теологије да пренесе ову личност у сваку историјску ситуацију и људима у различитим културним околностима на прихватљив начин. Али чинеће то, морамо схватити, да иако је Истина понуђена људима, око ње увек постоји и сенка. "Јер сада видимо у огледалу и мутно, а тада ћемо лицем у лице" (1 Кор 13, 12).

          Због тога јелински Оци говоре о тајни теологије. Бог нам се, јасно,  јавља као Светлост, али и као сенка, што, као присуство скривеног, као присуство тајне, захтева смирену веру са наше стране. Постојали су у прошлости они који су стремеили ка сасвим рационалној теологији, у којој је Бог сведен на објекат логичког или философског истраживања. Постоје данас људи који мисле да могу да створе теологију сведену само и искључиво на различита историјска питања и облике мишљења или чак на друштвена и религиозна искуства. Неки чак мисле да могу "конструистаи" теологију без Бога.

          Екуменски теолошки приступ, мора бити јасно оријентисан према интегралном и узвишеном схватању Бога и историје, избегавајући сваки облик редукционизма.  У коначној анализи, потребно је да свом својом душом и умом разумемо, да занемаривање контекста води теологију у својеврсни монофизитизам, и да заснивање теологије искључиво на контексту води теологију ка својеврсном несторијанизму. Не могу да замислим бољи опис идеалног односа између теологије и контекста, од онога који е прокламовао Халкидоснки сабор (451.), у настојању да дефинише учење о јединству две пририоде у Личности Христовој: "несливено, неизменљиво, нераздељиво, неразлучно".

          Теологија мора озбиљно рачунати са тим да је њен задатак да служи свету. Ово подразумева пажљиви приступ потребама свету и у исто време, чврсто убеђење да је Христос дошао "да на земљу донесе огањ" (Лк 12, 49). Хришћанска теологија служи свету, али она није од овога света (Јн 15, 18). Њена дикаониа ( = служење) и њена брига усмерени су на преображавање света.

 

Подељеност света и његово освећење

 

 

          Европа је, можда виеше него иједан други део света, искусила подле на многим нивоима. У многим случајевима, европска историја је скоро истоветна са верским сукобима и прозелитизмом, политичким и националним сучељавањима, поделама на линији друштвеног и економског статуса, непријатељстава која се рађају иза географских граница и етничких идентитета. Шовинизам и ксенофобија, заједно са отвореном себичношћу и непоколњбљивим уверењем у сопствену недмоћност, чине суштину комликоване европске стварности.Тема десетог скупа Конференције Европских Цркава у септембру 1992. године, била је: "Бог сједињује - нова твар у Христу". Шта то значи за Европу која још увек има искуства страдања и подела, упркос радикалним променама у новије време? Јединство - да ли смо ми реалистични, или је то можда само сан? Да ли хришћанска европаска ситуација, представља оправдање за данашње поделе?

          Постоје хришћански мислиоци, који сматрају да Јеванђеље треба да буде поново написано, како бисмо изашли у сусрет егзистенцијалним питањима савремене људске личности. Сматрам да је оно што треба да учинимо, поновно ишчитавање Јеванђеља, превазилазећи истројске, друштвене, националне и класне предрасуде. Поновним исчитавањем Јеванђеља, схватићемо да је једини начин превазилажења подела прихватање "јарма" и "бремена" Христовог. Морамо прихватити поделу коју је донео сам Христос, да би нас ослободио од наших соспствених подела.

          "Мислите ли да сам дошао да мир дам на земљи? Не, кажем вам, него раздјељење. Јер од сада ће петоро у једној кући бити раздијељени: троје против двоје, и двоје против троје. Одијелиће се отац од сина и син од оца; мати од кћери и кћи од матере; биће свекрва против снахе своје и снаха против свекрве своје" (Кл 12, 51 - 53).

Морамо отворено признати: хришћански пут радикално трансцендира уобичајено прихваћени "људски" пут, пут који који данас води наше друштво, не само ка духовном, већ и ка физичком и општем самубиству. Хришћанство заиста јесте јединство, у коме различити делови и различити облици искуства сачињавају јединствену целину. Њихова заједничка припадност, јасно је заснована на јединству Божије делања, који се јавио поред нас у обличју слуге. Приступање овом јединству може ојачати савремене људске личности да устану, и као једно тело се супротставе искушењима зависти и себичности, прекомерних захтева, егоцентризма и шовинизма у свим њиховим различитим пројавама.

Наше је хитна обавеза оно што наша припадност хришћанству захтева - да преобразимо нашу, на себе сконцентрисану европску стварност у несебичну љубав према нашем суседству, за друштво чији смо део, као и према свету и окружењу у коме живимо. Јасно је и без доказивања, да индустријски градови које смо створили, као и наша техничи напредна друштва, у коначној анализи јесу огледало нашег начина мишљења. Ми радије размишљамо на начин раздељивања него на начинин уједињавања и интегрисања. Ово морамо имати на уму када се бавимо питањима попут еколошких.

Ово значи да проблем савременог човека њему није случајан и спољашњи, него је у тесној вези са његовим или њеним становиштима и животом. Ти проблеми су уствари, природна последица његових егзистенцијалних услова. Однос између људског бића и свега онога што је у односу на њега спољашње, аналаогно је односу који су он или она створили према сопственој савести. Кључна тачка је у томе, да смо себи створили поларизовани начин постојања:

 

"Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? (Рим 7, 23 - 24)"

 

Оно што покушавам да кажем је следеће: у европском приступу се створио начин мишљења и живота који је јасно укорељен на губљењу светси о томе ко смо ми. Ми патимо од дубоког занемаривања самих себе. заборавили смо да смо створени по икони и подобију вечне Лепоте и Живота и да је наш коначни циљ заједница са Богом у хармонији са читавом космичком ствараношћу. Свети Григорије Ниски се није устручавао да усвоји језик дубоко прожет платонистичком мишљу, како би га принео на увид својим савременицима.

 

"Свет је у себи нераздељив, и хармонија постојања ( =егзистенције) не зна за поделе. У ствари, постоји јединство свих бића, једних са другима. Повезаност космоса није делимична, него је све сјдињено у бићу, држано заједно силом стварног Бића. Оно што стварни јесте је Добро по себи или нешто више до тога, ако име које означава недоступну суштину може бити нађено... Такође, то Добро или Наддобро, само по себи заиста постоји и давало је и наставља да даје од себе онима који постоје, и силу да постоје и сталност у постојању".[3]

 

Прогресивно, са шпчетком у периоду ренесансе а што се касније наставило, људи су почели да мсатрају природни свет својим поседом. Као наслеђе таквог схватања, ми данас имамо веома мало поштовања за светоста створеног света. Ово је, у суштини, узрок, за оно што данас препознајемо као "кризу окружења" (тј. еколошки проблем - прим. прев.). Овде, не само наша теолошка мисао, него и наш поглед на природу, пати од фрагментираног начина сагледавања. На теолошком нивоу, приступу европске мисли је итвезен у сваки кутак света као теологија.Тако је на пример, европски приступу природни+ом свету, свуда усвојен као норма. "прогрес", "развој", "напредак", "искоришћавање" - сви ови појмови изражавају однос човека према природи. Неопходно е да хитно преиспитамо овакав приступ. Многи су уверени да је еколошка криза, пре свега духовна криза. Многи говоре о покајању као о једином решењу овог проблема - не, дакле, само о покајању за оно што је у прошлости учињено, већ о свеукупном и егзистенцијалном"преумљењу".

Тема покајања (metanoia) је била разматрана током сасатнка Конференције европских Цркава. Постојала је сагласност на многим нивоим да нам је потребно превредновање онога што мислимо о себи, и следствено, начина на који разумемо и на који поступамо према природном свету. Уколико схватимо природу као дар Божји у коме се пројављује Божија премудрост и хармонија, и уколико себе схватимо као оне који су позвани да буду "учесници божанске природе" (2 Пет 1, 14), онда нема основа за раздељивање човека и света.

Наш призив као људских бића увек се састоји у томе што смо ми посредници између створене и нестворене природе. Наш приступ створеном свету мора бити заснован на чињеници да он одражва Божију мудрост и лепоту, и да наш однос према њему има озбиљне последице на наш однос са Богом.

Охрабрујуће је да многе цркве данас схватају важност еколошких проблема. Његова духовна димензија представља њихову одгоорност за спречавање светске катастрофе и за успостављање новог односа према природи. Један од показатеља овога је и иницијатива Васељенске Птријаршије да се први септембар сваке године обележава као "дан очувања природе".

          Космолошка визија Православне цркве може представљати веома важан допринос поновном разматрању и изучавању овог питања због нагалашавања да у читавом свету постоји скривено присуство светог.То је основно еклисиолошки принцип Источног црквеног предања, у коме је материја, у виду евхаристије, као благодарење понуђена Богу. Јер "сваки добри дар, долази од Тебе Оца светлости",[4] и Црква приноси славу Богу Оцу, Сину и Светоме Духу, нудећи му "Твоје од Твојих".[5]

          Овакав приступ је изражен у вршењеу православне службе "благосиљања хлебова", вршеног на дан "очувања творевине" на почетку скупа Конференције европских Цркава (1 септембар 1992). Благослиљање хлеба и његова подела учесницима визуелно изражава истину да сви делимо исти материјални свет. То је у исто време и подсећање да је освећење материје и природе једна од суштинских димензија хришћанске космологије. Овакав приступ је, неоспорно, заснована на самој тајни богочовештва, у којој освећење створеног света налази своје пуно остварење.[6]

 

Исток и Запад

 

          Критикујући одређене аспекта живота и мишљења у Европи некад и сад, нисам желео да одбацим нити да умањим значај европске способности, нити сам желео да порекнем значај њеног духовног наслеђа. Сасвим је јасно да Европа може да игра веома важну улогу која може да обележи садашњост и будућност читавог човечанства.

          Размишљајући о хришћанској Европи, увек морамо имати на уму да она у себи има две традиције које, упркос њиховим разликама у карактеру, теолошким и историјско - културним схватањима, имају много тога заједничког што их веома дубоко повезује. Источно и Западно европско хришћанство, упркос свом сасвим различитом развоју, деле заједничко хришћанско наслеђе. Ова заједичка историја може бити извор изналажења снаге за преброђивање искушења владавине материјализма и технологије у савременом свету.

          Историјска је чињеница да се не само Западно, него и Источно хришћанство, морају назвати европским, јер су се оба развила из древног хришћанства које је било прихваћено од темељно преображено и грчко-римском свету.Стога, иако се Православље назива Источним, сасвиим је натзамисливо да се оно поистовети са "азијатским" хришћанством. Успркос чињеници да је велики део Византије, и касније Руског царства, заузимао територију Азије, историјска стварност се не сме збунити географијом. Овде није место да се о овој теми расправља детаљно. Суштина је у томе да Православље, европски Исток и европски Запад имају заједичку духовну димензију, која може помоћи у превазилажењу искушења и кризи, као и коришћењу могућности које пружа ново доба.

          У Европи транзиције, радикалних промена, ентузијазма али и деградације и страха, хришћани морају бити одговорни, и морају понудити креативна решења. Стварање нове историје јесте заједничка одговорност и Источних и Запдних хришћана.

 

 

 

 

АБСТАРКТ

 

професор Константин Скутери, Теолошки факултет Универзитета у Атини

 

 

"Европа је сада на прекретници. Ово је одлучујући момента: kairos Europe". "Хришћански континент" је суочен са новим односима и изазовима. Вредности које су вековима сматране за темељ Европсе егзистенције, са многих страна су доведене у питање. Губитак вере, дехуманизација, несигурност и страх и чак промена европске физиогномије, радикално су уздрмали европско самопоуздање. Да ли европљани имају средства да се супротсаве овим изазовима? Између хришћанског Истока и хришћанског Запада, постоје велике разлике, али они деле и заједичко наслеђе. које им може помоћи у заједничким напорима за превазилажење иксушења савременог доба, као и за коришћење многобројних могућности које то доба пружа.

 

О АУТОРУ

 

Константин Скутерис је професор на Теолошком факултету Универзитета у Атини. Члан је Комисије за дијалог Православе и англиканске Цркве. До сада је објавио велики број чланака и студија међу којима издвајамо: "Биоетика и етика у Православљу", и "Платоснки елемнти код псеудо - Дионисија и у Антиманихејским списима"



[1] Бог уХристу ујдињује нову твар, радни документ десетог састанка Конференције евроских Цркава, 1992, пр. 58.

[2] III, 87 (PG 90, 1044BC). (Користили смо српски превод: Свети Максим Исповедник, Изабрана дела, Призрен 1997., стр. 102, превео: Еп. Артемије (Радослављевић) - прим. прев.)

[3] In Ecclesiasten, VII (PG 44, 724d - 725a)

[4] Заамвона молитва на Литургији.

[5] Молитва Пророка Давида (1 Днев. 29, 14) и Божанствене Литургије Светог Василија и Светог Јована Златоустога.

[6] Свети Григорије Палама, Омилија 16. (PG 151, 201d - 204a): "Син Божји је постао човек... да би обновио нашу сопствену природу, која је од Бога створена да би била добра... Наша људска природа је у односу са Богом тако да са њим може д абуде ипостасно сједињена".