Протојереј Николај Афансијев

ЕПИСКОП
КАО САВРШИТЕЉ ЕВХАРИСТИЈЕ

(Преузето из књиге "Трпезе господња", превод: Ксенија Кончаревић, Цетиње 1996, стр. 59-83)


 


1. Најстарији опис евхаристијског сабрања налазимо у Првој апологији Светог Јустина Мученика. На почетку Јустин описује крштењску Евхаристију: "Пошто тако буде омивен овај који је поверовао и дао свој пристанак, одводимо га к такозваној браћи на заједничко сабрање, како бисмо са сваким усрђем вршили заједничке молитве... По завршетку молитава поздрављамо једни друге целивима. Затим се предстојатељу братије доноси хлеб и чаша воде и вина. Он, узевши то, узноси именом Сина и Духа Светога хвалу и славу Оцу свега и подробно приноси благодарење за то што нас је Он тога удостојио. Када он сврши молитве и благодарење, сав присутни народ одговара: амин. Амин хебрејска реч  -  значи: нека буде. После благодарења предстојатеља и оглашавања читавог народа такозвани ђакони сваком присутном дају да се приопшти Хлеба над којим је извршено благодарење, и вина, и воде, и односе то онима који нису били присутни"1. Нешто даље Јустин даје опис недељне Литургије, која се потпуно подудара са крштењском литургијом: "У такозвани "дан сунца" сакупљају се код нас на једно место сви што живе по градовима и селима; и читају се, колико то време допушта, списи апостолски или пророчки. Затим, када чтец заврши, предстојатељ посредством речи даје поуку и упућује на подражавање тим предивним стварима. Затим сви заједно устајемо и узносимо молитве. А када завршимо молитву, тада се, као што већ казах, приноси хлеб и вино и вода; и предстојатељ такође узноси молитве и благодарења колико му је у моћи. Народ изражава своју сагласност речју  -  амин, и бива раздавање свакоме и причешћивање Даровима над којима је савршено благодарење, а одсутнима се они шаљу преко ђакона"2. Према Јустиновом сведочанству, новокрштени се одводи онамо где се сакупља братија. У његово доба такво место сабрања, где су се сви окупљали на једно исто (епи то афто), био је римски дом (домус). Захваљујући једној од оних провиђенских случајности на које наилазимо у историји Цркве, римски дом је био погодан за вршење Евхаристије. У давним временима дом није био само место где бораве чланови породице, него и место култа. У таблинуму, где је боравио "патер фамилиас", место је заузео предстојатељ Цркве, а са његове леве и десне стране, где су се налазила места за најуваженије чланове дома, нашли су се презвитери. Чланови Цркве распоређивали су се у атријуму, где беху места за остале чланове породице. Новокрштени се најпре доводи на евхаристијско сабрање, како би први пут заједно са свима узео учешће у "Трпези Господњој". До тада је, као оглашени, он бивао удаљен са сабрања верних након читања "апостолских и пророчких списа" и проповеди предстојатеља Цркве. Он није учествовао ни у каквим црквеним молитвама. Заједничка молитва цркве била је молитва Оцу "у Христу", а да би се у њој узимало учешће са свима вернима, било је потребно "у Христа се крстити и у Христа се обући". Само онај ко учествује на евхаристијском сабрању учествује у црквеној молитви, и ко учествује у црквеној молитви, учествује у Евхаристији. За новокрштеног је учешће у црквеној молитви представљало прво свечано признање даје постао "свештеник и цар" Богу Своме. Иполит Римски, коме ћемо се још вратити, одмах после казивања о миропомазању истиче: "Тек после овога они се (новокрштени) моле са читавим народом; али нека се такви не моле са вернима пре него што ово задобију"3. По свршетку молитве и "целиву мира", који за новокрштеног представља сведочанство Цркве да је достојан да учествује у Евхаристији, предстојатељу се доноси хлеб и вино помешано са водом. Овај узноси "благодарење" над њима, а народ ће запечатити ово "благодарење" изговарањем речи "амин". Затим се Дарови раздају преко ђакона.

Нема никакве сумње да је "предстојатељ", о коме говори Јустин, заправо епископ, без обзира што у Римској Цркви у Јустиново доба он још није носио такву титулу. Он је предстојатељ због тога што се налази на челу читавог народа Божијег сабраног ради служења Богу. Предстојатељ је још и из разлога што на евахаристијском сабрању заузима оно место које је имао Христос на Тајној вечери. Као предстојатељ Цркве, он свештенодејствује уз помоћ ђакона, који му доносе хлеб и вино и који после "благодарења" раздају Дарове, или само чашу свима вернима присутним на сабрању, а онима који су у томе били спречени односе Дарове.

Међутим, остаје извесна недоумица - где су презвитери? Јустин не само што не указује да презвитери "саслужују" предстојатељу, него их чак ни не помиње. Поставља се питање:зашто их је Јустин прећутао? Да ли, можда, због тога што у његово доба у Римској Цркви презвитера још није било?

Оставимо за извесно време Римску Цркву и поклонимо пажњу другој Цркви, на Истоку, која је после Рима била најзначајнија. 0 њој имамо сведочанство Светог Игњатија Богоносца које се односи на сам почетак II века. Немамо никакве основе за сумњу да су презвитери у то доба постојали у Антиохијској Цркви, пошто Игњатије скоро у свакој посланици помиње презвитеријум, називајући га "синедрионом" Цркве. Презвитери су, дакле, постојали, и није могуће да их није било, јер сам Игњатије казује да је Црква онде, где поред епископа, постоји презвитеријум и ђакони, али када помиње евхаристијска сабрања, он, као што смо већ видели, говори само о епископу. Пуновредна је само она Евхаристија коју савршава епископ или онај коме то дело епископ повери. Ђакони су "саслужитељи" епископови, саслужитељи у литургијској сфери, али не и у дужности управљања, коју је обављао епископ са својим сенатом. Предстојатељ код Јустина и епископ код Игњатија савршитељ је Евхаристије уз помоћ ђакона.

Слика евхаристијског сабрања, у мери колико можемо да је реконструишемо на основу Игњатијевих посланица, подудара се са Јустиновим описом. Ако је у Антиохији почетком II века било презвитера, онда су они засигурно постојали и у Римској Цркви средином II века. Не заборавимо да је Јустин пореклом био са Истока, а не са Запада, тако да је познавао и праксу западне, и праксу Цркве од Истока, а ми не можемо да претпоставимо да је презвитеријум, који је постојао почетком II века, нестао већ средином истог века.

Вратимо се поново Римској Цркви и покушајмо да у њој нађемо елементе који би потврдили нашу претпоставку. Посланица Светог Климента, папе Римског, написана крајем II века, даје категорични одговор о постојању презвитера и у Римској, и у Коринтској Цркви тога доба. Говорећи о томе да се у Цркви мора поштовати поредак, Климент се позива на старозаветно сакрално устројство. За њега је старозаветно храмовно устројство представљало слику новозаветног, иако он још није мислио да поистовећује једно и друго. Штавише, он је и несвесно, што је потпуно природно, у старозаветне термине уносио црквени садржај.

" Првосвештенику су, - писао је Климент , поверена нарочита свештенослужења, свештеницима је назначено особито место и левитима су поверена нарочита служења (идие диаконие)"4. У Климентовом поимању старозаветни првосвештеник био је праобраз епископа, свештеници - презвитера, а левити ђакона. Покушајмо да на основу ових речи одредимо какво је служење епископа, презвитера и ђакона. Епископу је припадало савршавање свештенодејства (литургиа), односно савршавање Евхаристије, пошто у Климентово доба Црква није знала за другу "литургију" сем Евхаристије5. Презвитерима су, дакле, припадала посебна места на евхаристијском сабрању, а ђаконима нарочито служење (диакониа). Термин "диакониа" непосредно се односи на служење на евхаристијском сабрању. На ову службу било је постављено "седам освједочених људи" (Дап. 6, 16). На Тајној Вечери Христос се међу Својим ученицима налазио као слуга: "Јер ко је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга" (Лк. 22, 27). Ако се сетимо речи Игњатија Богоносца да ђакони врше службу Христову, постаће нам јасно у чему се превасходно састојала њихова служба: на евхаристијском сабрању они бејаху као слуге. Крајем I века у Риму и у другим црквама савршитељ је био само епископ, јер је само њему припадало вршење "евхаристиа". Помоћници су му били ђакони. Презвитери су седели на особитим почасним местима, али нису "саслуживали" - како бисмо казали у данашњој терминологији епископу.

Сада се наша недоумица у вези са Јустиновим непомињањем презвитера донекле разрешава. Они нису поменути због тога што нису били савршитељи Евхаристије у оном смислу у ком је то био епископ. Због тога, описујући чин Евхаристије, Јустин није имао потребе да на њих посебно указује.

Наше недоумице ће коначно бити отклоњене ако обратимо пажњу на учење Иполита Римског. У његовом "Апостолском Предању", које одражава праксу Римске Цркве с краја II века, која се, вероватно, у основи везује за још далеко древније доба, наћи ћемо најстарији текст "Литургије". Код њега су, као и код Јустина, дата два описа Евхаристије: један - у вези са постављањем епископа, а други - у вези са Крштењем. У оба случаја епископ се јавља као једини савршитељ Евхаристије. Иполит указује на праксу да ђакони епископу након његове хиротоније доносе хлеб и вино, над којима он врши "благодарење"6. Ђакон узима веће учешће у савршавању Евхаристије него у Јустиново доба: он изговара низ возгласа, обележавајући њима нарочите моменте Евхаристије. Презвитери, међутим, не изговарају нити какве молитве, нити возгласе. Ђаконски возгласи подједнако се односе на њих, као и на остале верне. Изабрани и постављени епископ ступа на своје служење предстојатеља Цркве, за коју је постављен савршавањем прве Евхаристије. Као предстојатељ, он је првосвештеник своје Цркве, а његово првосвештенство састоји се у томе да управо он и нико други, уз то он сам, а не у "саслуживању" са презвитерима, савршава Евхаристију. Ради овога је он постављен и ради овога су му измољавани Дарови у молитви постављења, како би "могао да напаса свето стадо и служење првосвештенства обавља непорочно"7. Овде ваља обратити пажњу на још један значајан детаљ. Новопостављени епископ предстојатељ је на евхаристијском сабрању непосредно пошто је над њим извршена света тајна постављења (хиротоније). Иполит нам саопштава да су у епископској хиротонији узимали учешћа епископи суседних епархија који су се сакупљали ради тога постављења8, али нико међу њима, чак ни онај који је извршио хиротонију, није председавао на евхаристијском сабрању. Присутни епископи нису "саслуживали" заједно са постављеним епископом, или, тачније, новопостављени епископ није "саслуживао" са њима. Искључена је претпоставка да су они напуштали сабрање чим би хиротонисали новог епископа. Овакав гест значио би нарушавање љубави, која је повезивала у једно све Цркве и све њихове предстојатеље. Присутни епископи заузимали су најпочаснија места на евхаристијском сабрању, на којем је предстојатељ био новопостављени архијереј, пошто је он, а не они, био епископ Цркве за коју је постављен. Будући предстојатељ на овом евхаристијском сабрању, он је био предстојатељ не само својим презвитерима и читавом светом стаду повереном му од Бога, него и оним епископима који су учествовали у његовој хиротонији, пошто је на евхаристијском сабрању постојао само један предстојатељ. Нема основа ни за претпоставку да је описана пракса била некаква специфичност "Апостолског Предања" Иполита Римског. Иполит је, наиме, био конзервативан човек, и тешко да би он уводио било какве новине.

Нажалост, историја прва два века сачувала је веома мало података о литургијском животу, али један за нас драгоцен детаљ налазимо код Евсевија. Наиме, Иринеј Лионски писао је папи Виктору следеће: "Када је блажени Поликарп долазио у Рим за Аникитине управе, њих двојица нису много спорили у погледу других предмета, већ су се одмах саглашавали међу собом, а о овом питању (односно, вероватно, о празновању Пасхе) нису ни желели да расправљају: јер ни Аникита није могао да убеди Поликарпа да се не држи онога што је увек чувао, живећи са Јованом, учеником Господа нашега, и имајући везу са другим Апостолима; нити је Поликарп убедио Аникиту да се тога држи, јер је Аникита казивао да је дужан да чува обичај својих претходника међу презвитерима. Али, без обзира на овакво стање ствари, ова двојица налазила су се у узајамном општењу, тако да је Аникита, из уважавања према Поликарпу, допустио овоме да савршава (у својој цркви) Евхаристију; и обојица се растадоше у миру, тачно као што су се у миру са читавом Црквом налазили и они што држаху тај обичај и они што га штоваху"9 . Нама је све ово необично. Ми не бисмо поступили онако како је поступио Аникита: уместо да препустимо Поликарпу вршење Евхаристије, односно предстојатељство на евхаристијском сабрању, предложили бисмо заједничко "саслуживање", односно заједничко предстојатељство. То што је Поликарпу, епископу Смирнском, било препуштено да буде предстојатељ на сабрању Римске Цркве, представљало је знак општења (заједничења) Цркава, а не личног општења (заједничења) међу епископима кроз заједничко служење, јер Евхаристија није лично општење одређеног, свеједно коликог, броја чланова, него заједничко дејствовање свију сабраних на окупу. Аникита је био епископ Римске Цркве и то је остајао када је Поликарп вршио Евхаристију, не престајући да буде Смирнски епископ; али у моменту док је вршио Евхаристију у Риму, Поликарп је, а не Аникита, био предстојатељ евхаристијског сабрања, док је Аникита, вероватно, заузео место међу својим презвитерима.

При савршавању Евхаристије од епископа презвитери су седели на посебним местима. Како наводи Иполит Римски, у молитви која се читала приликом рукополагања презвитера за њега се измољавао "дух благодати и благоразумија, како би он имао свој удео у презвитеријуму и како би управљао народом Божијим у простоти срца"10. За њега се измољавало уделовање у презвитеријуму, а то учешће налазило је одраз у заузимању "места - топос" међу презвитерима. Ово место није представљало метафору или символ - то је заиста било место које је сваки презвитер заузимао у просторији где су се обављала црквена сабрања. То је место у "таблинуму" римске куће са обе стране епископа, оно место о коме говори и Климент Римски. Зато су презвитери заједно са епископом били "первосједалници" ("првоседеоци"). Заузимајући место у презвитеријуму, презвитер је делио са епископом дужност управљања народом Божијим на коју је био постављен. Карактеристично је да Иполит уопште не говори да је новопостављени презвитер савршавао Евхаристију или "саслуживао" епископу. 0 овоме нема помена ни у молитви приликом постављања на чин презвитера. Пре постављења кандидат је на евхаристијском сабрању, чији је челник био епископ, заузимао место међу вернима, уколико још није био клирик, да би након постављења седео међу презвитерима. Располажемо и једним званичним документом који нам даје слику евхаристијског сабрања. То је протокол о "конфискацији" црквених вредности и књига, сачињен од римских чиновника. Протокол датира из 303. године, а конфискација је спроведена у Кирти (данашњи Константин у Алжиру). Упозорени на долазак римске полиције, клирици Цркве су се са епископом сакупили у просторији где су се одвијала евхаристијска сабрања. Сви су се распоредили онако као што су увек чинили приликом савршавања Евхаристије: епископ је сео на свој трон, који се налазио на крају просторије, са његове леве и десне стране стајали су ђакони, док су седишта са леве и десне стране од епископског трона заузели презвитери. Верни нису били позвани на сабрање, како не би били изложени опасности, и зато су њихова места била празна. Почетком IV века поредак размештаја на евхаристијском сабрању био је, дакле, истоветан пракси с краја I века.
 


I


 


2. Налазимо се у IV веку. Доба херојске борбе коју су дванаесторица незнаних Хришћана повели против Римске империје било је завршено. Након признања Цркве од римског ћесара отпочиње нова епоха у историји Цркве, не мање тешка, али у другачијем погледу од претходне. Да ли је овај потез значио пораз Римске империје и римског ћесара, то је посебно питање на коме се овде нећемо задржавати, али једно је несумњиво: дуго очекивани мир носио је своје саблазни и своје невоље. Од Никејског сабора, коме је присуствовао римски император, премда још није био хришћанин, отпочиње процес дубоких унутарњих и спољних промена у Цркви, од којих су се неке већ испољиле у доба дуготрајног мира у III веку. Једно од сведочанстава ових промена у црквеној свести и црквеној пракси јесте и 18. правило I Никејског сабора. "Сазнао је свети и велики сабор да у неким местима и градовима ђакони пружају презвитерима Евхаристију, премда ни правилима, ни обичајима није утврђено да они који немају власт приношења предају онима који приносе Тело Христово. Такође је постало знано да се чак неки ђакони дотичу Евхаристије пре епископа. Ово све да буде прекинуто: ђакони треба да пребивају у својој мери, знајући да су служитељи епископови и да су испод презвитера, да Евхаристију примају по поретку, предатом им од епископа или презвитера. Али седети међу презвитерима није допуштено ђаконима..."11.

С тачке гледишта наше данашње литургијске праксе у овом правилу све је необично. Нећемо ово правило тумачити у смислу да је Никејски сабор желео да прекине "дрскост и самовољу" ђакона, као што чине извесни коментатори, и као што је реално желео да учини Трулски сабор (692. године) својим 7. правилом: "Пошто смо се уверили да у неким црквама ђакони имају црквене дужности, те стога поједини међу њима, допустивши себи дрскост и самовољу, да буду испред презвитера...".12 Тумачење 18. правила Никејског сабора из 325. године у светлости 7. правила Трулског сабора представља анахронизам. Епоха Трулског сабора била је потпуно различита од епохе Никејског сабора. Осим тога, у 7. правилу Трулског сабора говори се о служењу ђакона у области црквеног управљања, што јасно проистиче из самог текста правила, док се у 18. правилу Никејског сабора говори искључиво о њиховим литургијским функцијама. "Самовоља и дрскост" ђакона у црквеном управљању, са којима је сабор решио да рашчисти, не само што нису уклоњене из црквеног живота, него су се после сабора још јаче испољиле. Све до пада Византије ово правило остало је мртво слово на папиру. Извесни ђакони који су заузимали високе положаје код Константинопољског патријарха, такозвани "ставрофори", или, како наводи чувени византијски каноничар из XII века Валсамон, кардинали, заузимали су на патријарашким и царским церемонијама места изнад епископа, па чак и митрополита. Другачију је судбину доживело 18. Никејско правило, ушавши постепено готово у потпуности у црквену праксу. У том правилу нема ни говора о "дрскости и самовољи" ђакона, већ је реч о старој литургијској пракси која је почела да се мења приближно од друге половине III века, или, да прецизирамо, о извесним искривљавањима те праксе. Ако је ова последња претпоставка тачна, онда је сабор, желећи да укине неправилности у старој литургијској пракси, укинуо не само њих него и саму ту праксу. Сабор констатује: 1) да понегде ђакони предају презвитерима Евхаристију, то јест евхаристијске Дарове, и 2) да се неки ђакони чак и пре епископа дотичу евхаристијских Дарова, односно причешћују. У вези са првом тачком Сабор указује да је противно "канону и обичају" да ђакони предају презвитерима Тело Христово, пошто презвитери власт имају "приносити" односно савршавати Евхаристију, док ђакони том влашћу не располажу. Прво што ваља уочити јесте нејасност и непрецизност формулације. Познато је да су се правила сабора веома брижљиво редиговала. Зато се сама по себи намеће претпоставка да је поменута непрецизност формулације у извесној мери намерна. Није нам познато који "канон" је Сабор имао у виду, пошто не располажемо писаним правилом које би се односило на овај предмет. Што се тиче обичаја, заиста ђакони углавном нису пружали презвитерима Тело Христово. У овоме је Сабор у праву, али је сасвим другачије стајала ствар са евхаристијском Чашом. Из Јустинове Апологије ми знамо да су ђакони пружали евхаристијске Дарове свим учесницима евхаристијског сабрања. Уобичајенија пракса била је да епископ пружа евхаристијски Хлеб, а ђакон - Чашу. Код Иполита Римског налазимо нешто другачију праксу. Епископ у крштењској Евхаристији предаје Тело Христово са речима: "Хлеб небесни у Христу Исусу - Панис целестис ин Кристо Језу", презвитери предају чашу, као и ђакони, уколико нема довољно презвитера13. Тако су, дакле, у Иполитово доба у Риму ђакони у извесној мери били удаљени од раздавања евхаристијских Дарова. Раздавање Хлеба било је поверено епископу, коме су помагали презвитери. Ако презвитери заједно са епископом раздају евхаристијски Хлеб, ђакони га доносе презвитерима на "дискосу". Могуће је да су у другим крајевима ђакони задржали раздавање Чаше. После ових чињеница требало би да нам буде јасно због чега су презвитери, према 18. правилу Никејског сабора, добијали евхаристијске Дарове из руку ђакона. За време вршења Евхаристије од епископа презвитери су седели на својим местима, а када би долазило до раздавања дарова, ђакони би им прилазили са Даровима, како онима за њих саме, тако и са онима намењеним вернима. Користећи нашу терминологију, могли бисмо да кажемо да се најпре причешћивао епископ који је савршавао Евхаристију, затим ђакони који су му прислуживали, а после њих презвитери.

Овај поредак причешћивања даје нам објашњење и одговор на питање како су се ђакони могли "дотицати" Дарова пре епископа. Овде, наравно, није реч о епископу - предстојатељу евхаристијског сабрања, већ о "гостујућим" архијерејима, који су, као што смо показали, седели на најпочаснијим местима. Могуће је да се почетком IV века у појединим Црквама усталио обичај да епископ предстојатељ сам пружа евхаристијске Дарове епископима"гостима", док се у другим Црквама чувала традиција да им евхаристијске Дарове пружају ђакони.

Никејски сабор изменио је древни поредак причешћивања, прописавши да ђакони не пружају презвитерима ни евхаристијски Хлеб, ни евхаристијску Чашу. За нас је сада важније да уочимо не толико сам поредак причешћивања, колико чињеницу да је Никејски сабор и даље полазио од основног принципа у складу са којим је само један епископ уз садејство ђакона савршавао Евхаристију. Тако је 18. правило Никејског сабора заправо аутентично сведочанство да је једини савршитељ Евхаристије, и поред низа литургијских измена које су се догодиле, био епископ, те да Оци окупљени на овом сабору нису познавали никакво "саслуживање" у нашем смислу. Само имајући у виду овај принцип, моћи ћемо да разумемо ово правило. Ако, пак, пренесемо у епоху Никејског сабора наш савремени принцип "саслуживања", ово правило остаће нам неразумљиво!4. Мењајући поредак причешћивања, сабор ниуколико није имао намеру да дира у основни принцип савршавања Евхаристије од једног епископа, принцип освештан у читавој претходној историји Цркве15.

3. На овоме би наш историјски преглед могао да буде завршен, с обзиром на чињеницу да се наш задатак није састојао у томе да покажемо на који начин је дошло до измене основног принципа савршавања Евхаристије у Православној Цркви, него да утврдимо да је тај принцип представљао једино начело познато Цркви од првих страница њене историје. Свакоме од нас познат је коначни резултат процеса измене принципа савршавања Евхаристије од једног епископа. До те мере смо се навикли на нови принцип вршења Евхаристије, да нам је тешко чак и да замислимо да у старини није било овако као данас. Али немојмо чинити баналну погрешку апсолутизације наше данашње литургијске праксе. Не можемо да одбацимо сведочанство историје, и нарочито, не можемо да преиначимо традицију. Наша литургијска пракса "саслуживања" при савршавању Евхаристије не само што није исконска, него је по свом карактеру заправо њена суштинска измена. Зато ћемо се ограничити на краће разматрање питања - када је и због чега дошло до ових измена.

Веома се много говори о последицама повезаности Цркве и државе у доба цара Константина, међутим, слабо се узимају у обзир утицаји те повезаности на литургијски живот Цркве. Прогоњена Црква задовољавала се унутарњим торжеством, у којем за спољашњи сјај није било места. Земаљска, "војинствујућа" Црква била је и "торжествујућа". У преникејском периоду хришћани су се с времена на време суочавали са конфискацијом имовине, мучењима, прогонима, па чак и физичким ликвидирањем, али они су знали да је римски колос немоћан. На сваком евхаристијском сабрању они су дочекивали Господа. "Наш Господ долази" - такав је био свепобедни, ликујући поклич хришћана. Био је то поклич "победе која победи свет". Нису прогонитељи, већ прогоњени били победници, пошто су први полагали своју наду у земаљског ћесара, а ови потоњи у Господа (Киризс), Којега је Бог "посадио Себи с десне стране на небесима, изнад свакога началства и власти, и силе, и господства, и изнад свакога имена што се може дати не само у овоме вијеку, него и у будућем; и све покори под ноге Његове и Њега постави изнад свега за главу Цркви" (Ефес. 1, 2022). Нису у раскоши императорског двора са његовим блиставим церемонијама, већ у скромним домовима у предграђима или у полумраку катакомби хришћани дочекивали јединог Господа и јединог Цара. Пред пресветлим сијањем славе прослављеног Христа на евхаристијском сабрању било каква раскош и торжественост која би представљала дело људских руку била је сувишна. У доникејској ери торжественост беше излишна и епископима, пошто су и без ње, као предстојатељи "Цркве Божије у Христу", они имали такав ауторитет који се није могао ни са чим упоредити. Из списа о Мученицима познато нам је да је унутарњи ауторитет епископа Мученика био толики да је римске чиновнике доводио у стање крајње збуњености и пометености. Ако се из јетких Оригенових речи обличења може сазнати да су постојали и такви епископи који су се старали да подражавају "кнезове овога века", ипак, такви су представљали изузетак, али и они су волели раскош око себе изван евхаристијских сабрања, а не на њима.
Свечана једноставност није била довољна државној Цркви, тако да се држава није могла задовољити само унутарњим сијањем своје Цркве. Она је захтевала бљесак, раскош и спољашњу свечаност. Поред овога, постојала је и природна потреба, која извираше из срдаца људских, да се литургијски живот заодене у што већу торжественост. Било је то сасвим схватљиво и нормално, особито из разлога што је незнабоштво још дуго након измирења Цркве и државе остајало живо. Људски гениј свецело се предавао служењу Цркви, исто као што је раније био у служби незнабоштва. Да није дошло до овога, не бисмо стекли изванредну уметничку ризницу којом располажемо. Литургијски живот постепено постаје свечан, раскошан, али та свечаност и раскош не продиру у саме основе тога живота. Торжественост се, заправо, зауставља пред олтаром. У овом периоду историје Цркве верни су, као и раније, дочекивали Господа свога у Евхаристији у смиреној једноставности. Међутим, равнотежа између сјаја који је окруживао Цркву и једноставности Евхаристије није се увек поштовала. Та се равнотежа реметила и кривицом државе, али и кривицом самих хришћана.

Још пре Миланског едикта у Палмирском царству хришћански епископ постао је један од високих државних чиновника. У посланици којом се осуђује Павле Самосатски, насталој на Антиохијском сабору 268. године, наводи се: "Нећемо помињати ни то колико је мудровао и колико се превазносио, китећи се световним одликовандма и више желећи да га зову дукенаријем него епископом; са каквом је гордошћу, окружен мноштвом копљеносаца пред собом и иза себе, парадирао по јавним трговима, громогласно пред свим народом читајући писма успут, тако да је због његове надмености и разметљивости срца његовог сама вера наша била подвргавана злословљењу и мржњи. Нећемо помињати ни његово разметање на црквеним сабрањима, које је исказивао у свом славољубљу и фантазирању, саблажњавајући на тај начин душе неискусних. Дигао је себи катедру и високи престо попут световних владара, као да није ученик Христов... Песмопевања у славу Господа нашег Исуса Христа избацио је из употребе, тврдећи да су то дела каснијег датума и творевина из новијег доба; међутим, насред цркве, на велику Пасху, заповедао је да се поје њему у част, и за овоје одређивао жене, чије гласове слушати није било могуће без језе и ужаса... Они који појаху у његову част и који га хваљаху у народу јавно су говорили да је нечастиви учитељ њихов анђео који сиђе с неба, а овај гордељиви хвалисавац не само што није забрањивао овакве тврдње, него је и био присутан док су се оне изрицале"16. Ово је само мањи извод из посланице Антиохијског Сабора. Црква је Павла Самосатског осудила и због ових рђавих склоности, и због његовог учења, и успела да га удаљи са катедре уз помоћ римске државне власти, која се руководила својим потребама и принципима. Када је Евсевије писао своју историју, атмосфера у црквеном животу се променила. За примером Павла Самосатског кренуо је немали број епископа, али сама чињеница да је Евсевије нашао за сходно да у свом делу у целости наведе посланицу Антиохијског сабора показује да почетком Никејског периода Црква још није заборавила Павлову осуду. Може се претпоставити даје за Евсевија посланица Антиохијског сабора представљала и својеврсну оптужницу против извесних епископа његовог доба. Постепено у црквени живот улазе начела непозната предникејској Цркви. Под утицајем церемонијала на императорским дворовима осмишљава се свечани церемонијал патријарашких улазака у Цркву, који ће ући у литургијски живот и литургијска чинопоследовања. Низ момената из церемоније постављења државних великодостојника од императора преноси се на хиротонију епископа, да би се задржали и до данас. Торжественост улази у први део Литургије, у такозвани "синаксис", који приближно одговара нашој данашњој Литургији оглашених. Презвитери почињу да у њој узимају делатно учешће. Па ипак, још дуго је савршитељ "Литургаје верних" био само епископ или презвитер, уколико је служио у својој цркви. Када је епископ изговарао евхаристијски канон, презвитери су чували потпуно безмолвије (ћутање).

О овоме налазимо сведочанства разних извора, која нема потребе да у потпуности наведемо на овом месту. Указаћемо само на сведочанство Апостолских уредаба, споменика састављеног у целини у Сирији крајем IV или почетком V века. Осма књига овог споменика представља прерађено Апостолско Предање Иполита Римског. И поред знатних измена које су се десиле у литургијском животу за око два и по века, принцип савршавања Евхаристије од једног епископа остао је нетакнут. Као и у Иполитовом Апостолском Предању, новопостављени епископ је без "саслуживања" архијереја који су се сабрали на његову хиротонију, сам савршавао Евхаристију уз садејство ђакона. "А изјутра га остали епископи уводе на трон који му припада, и сви га поздрављају целивом у Господу. После читања закона и пророка, као и наших посланица, Дела Апостолских и Еванђеља, нека рукоположени поздрави Цркву, говорећи: "Благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца..."17. Новопостављени епископ уводи се у трон предстојатеља Цркве и, у својству његовог предстојатеља, поздравља читаво црквено сабрање, укључујући и присутне епископе који узимају учешће у евхаристијском сабрању. "А када он (тј. епископ) заврши слово поуке, нека сви устану, а ђакон, ставши на узвишење, нека возглашава: "Да никто от послушавших, да никто от невјерних"18. Ђакон чита низ прозби које одговарају данашњим јектенијама. Овде ваља напоменути да ђакон не чита молитву. Чак ни у нашем савременом литургијском чину јектенија не представља молитву Цркве коју изговара ђакон, већ позив на молитву читаве Цркве. Читање молитава у правом смислу припада само епископу или презвитеру, ако овај предводи евхаристијско сабрање. Ђакон је "саслужитељ" епископа као његов непосредни помоћник при савршавању Евхаристије, али му не "саслужује" у нашем садашњем смислу. По завршетку онога што називамо "Литургијом оглашених", ђакони "доносе Дарове епископу пред жртвеник, док презвитери стоје с десне и леве стране, као ученици који предстоје учитељу"19. Скрећем пажњу на овај детаљ, који није познавао литургијски чин Иполита Римског. Презвитери се са својих места приближавају Жртвенику (Престолу). Овај детаљ налазимо и код Кирила Јерусалимског, у другој половини IV века20. "Дакле, видели сте да ђакон пружа воду за прање руку јереју (тј. епископу) и презвитерима окупљеним око Божијег Жртвеника". Ово омивање руку не односи се само на епископа и презвитере, него символички и на све верне, пошто, како Кирило учи у даљем излагању, "он не пружа (воду) због телесне нечистоте; јер, будући телом нечисти, ми уопште не бисмо ни ушли у Цркву. Насупрот томе, прање руку представља знак да сте дужни да будете чисти од свих греха и безакоња. А пошто руке представљају делатност, њихово омивање разумемо као чистоту и непорочност дела"2!. Из ових речи Кирила Јерусалимског види се да се презвитери за време савршавања Евхаристије од епископа не налазе на својим местима него око Жртвеника.

Ако је ово дело Кирила Јерусалимског настало пре Апостолских уредаба, могуће је са извесном вероватноћом претпоставити да је обичај који описујемо поникао у Јерусалиму. Узмемо ли у обзир блиске контакте Палестине са Сиријом, онда можемо да претпоставимо и да је тај обичај у релативно кратком року доспео и у Сирију. Широка распрострањеност Апостолских уредаба на Истоку доприносила је и ширењу овог литургијског детаља, те је, вероватно, одредила одлике храмовног устројства на Истоку, где нестају посебна места за презвитере. Приближавање презвитера жртвенику за време савршавања Евхаристије од епископа у суштини није мењало ништа, пошто је оно представљало само промену места у храму, а никако не и сведочанство о "саслуживању" презвитера епископу. Презвитери су само ученици окупљени око учитеља, али учитељ остаје једини савршитељ Евхаристије. Да је у свести састављача Апостолских уредаба постојала идеја саслуживања, она би се пре свега изразила у заједничком служењу новопостављеног епископа са архијерејима који су га рукоположили, а на тако нешто у Апостолским уредбама ништа не указује. Напротив, налазимо низ места која сведоче да састављач овог споменика уопште није знао за идеју саслуживања. Поменувши да се презвитери налазе са десне и леве стране Жртвеника, састављач Апостолских уредаба указује да првосвештеник, обучен у светла одјејанија, стоји пред Жртвеником. "Првосвештеник, који се, одевен у светла одјејанија, налазећи се пред Жртвеником моли у себи заједно са свештеницима, нека, начинивши руком крсно знамење на челу, каже: "Благодат Сведржитеља Бога и љубав Господа нашег Исуса Христа...' 122. Састављач Апостолских уредаба не говори ни о каквом посебном епископском одјејанију, већ само помиње "светло одјејаније", а њега нису носили ни презвитери, ни остали верни, што је представљало посебан знак његовог свештеничког достојанства као савршитеља Евхаристије. Све молитве из нашег данашњег Евхаристијског канона чита епископ, а потврђују их возгласи читавог народа. Пошто изговори речи анамнезе, епископ наставља: "Приносим Тебје, Царју и Богу, по јего чиноположенију, хљеб сеј и чашу сију, благодарјашче Тебје Им, о њих же сподобил јеси ни стати пред Тобоју и свјашченодјејствовати Тебје"23. Следи призивање Духа на Хлеб и на чашу. Затим епископ узноси мољење за Цркву: "и о всјаком јепископствје, правоправјашчем слово истини. Јешче молим Тја, - наставља епископ, отпочињући нову прозбу, - и о мојем, приносјашчем Ти, ничтожествје, и о всјаком пресвитерствје (тачније, о читавом презвитеријуму), о диаконах и о всјем клирје, да всја умудрив, исполниши Духа Свјатаго... Јешче приносим Ти о људјах сих, да покажеши их в похвалу Христа Твојего царскоје свјашченије, јазик свјат..."24. У овој новој прозби епископ се моли у име читаве помесне Цркве окупљене на евхаристијском сабрању, набрајајући посебно разне "чинове" у њо] присутне. Црква се најпре моли за епископа, који се једини именује као "онај што Дарове приноси" ("приносјашчиј дари"). Постоји самоједан такав "приносјашчиј", пошто само он у име Цркве "приноси" Дарове. Ова формула, уобичајена за наше време, била је потпуно незамислива за састављача Апостолских уредаба. После "Свјатаја свјатим" епископа народ возглашава: "Једин Свјат..." и "Бог Господ, и јависја нам: осанна в вишњих". Овај торжествени возглас народа представља сведочанство о доласку у Духу Господа славе, једнозначно са возгласом апостолске Цркве - "Маран ата". " После овога нека се причешћује епископ, затим презвитери, ђакони, ипођакони, чтеци, појци, аскете, а међу женама - ђаконисе, девственице, удовице, затим деца, а потом сав народ редом, са сваком стидљивошћу и страхом Божијим, нечујно. А нека епископ пружа принос, говорећи: "Тело Христово", док онај који прима ваља да говори: "Амин". Нека ђакон држи чашу и, пружајући је, изговара: "Крв Христова, Чаша Живота", а онај који пије нека каже: Амин.25 Из овога је јасно да, сагласно Апостолским уредбама, евхаристијски Хлеб раздаје сам епископ, а Чашу - ђакон, почињући од презвитера. Овај поредак пружања Дарова проистиче из принципа савршавања Евхаристије само од епископа, који је остајао неизмењен у доба Апостолских уредаба.

У овом споменику не налазимо идеју "саслуживања" презвитера епископу. Ако је 18. правило Никејског сабора имало известан утицај на поредак причешћивања, он је ипак био веома незнатан. Древни поредак је, бар за извесно време, био животнији од уредбе великог Сабора.

4. Током првих сто година од почетка никејске епохе у питању које је предмет нашег занимања могли смо да уочимо само једну измену: приближавање презвитера Жртвенику. Ова измена могла би да буде полазна тачка за настанак идеје "саслуживања" у нашем смислу, али, очигледно, у Византији до тога није дошло. Могуће је да се, почев од V века, у неким крајевима јављала таква тенденција, али она није доживљавала свој дефинитивни развој нити се устаљивала у пракси. Карактеристично је да је ова идеја још увек страна састављачу дела " 0 црквеној јерархији". Свештенодејствује само "јерарх", док сви остали пребивају у ћутању. "Јереје", односно презвитере, аутор дела "0 црквеној јерархији" приликом описивања Евхаристије помиње само једном: "Када је све ово свештеносавршено према реченом чиноположењу, јерарх, ставши испред светих символа, умива заједно са часним чином јереја руке водом"26. Ово је утолико карактеристичније, уколико уочимо да његово богословско учење о Цркви и Евхаристији апсолутно не одговара древној еклисиологаји. Ако идеја "саслуживања" у нашем смислу и почиње да налази место у Литургији, она се ипак ограничава, као што смо већ казали, на припремни део Литургије. Овај део се усложњава и задобија свечани карактер, али савршавање "евхаристијског канона" остаје у искључивој надлежности епископа. "До сада је, користећи своје време, - писао је Герман Константинопољски, - јереј вршио службу слично ономе како је Свети Јован Претеча даривао Крштење; а сада, видећи архијереја како улази, он одлази са свога места и тихо, као да у себи говори исто оно што Јован казиваше: "Он треба да расте, а ја да се умањујем", од тога трена препушта архијереју да савршава највиша тајнодејства. Архијереј возглашава: "Јако свјат јеси Боже наш..."27. Чак ни у XV веку идеја "саслуживања" још не продире у црквену свест. За Светог Симеона Солунског, идеолога архијерејског служења, још увек само епископ остаје савршитељ "евхаристијског канона".

5. У Византији је литургичка мисао, чини се, немоћно тежила да прекорачи праг преко кога се није смело прелазити. Она је учинила све да унесе спољашњу торжественост у савршавање Евхаристије, али је све то ограничила на први део Литургије, не осмеливши се да измени основни принцип савршавања Евхаристије једино од епископа, због чега је Евхаристијски канон оставила нетакнут. Тек је новије доба нарушило овај принцип, али, учинивши то, остало је немоћно не само да заснује идеју саслуживања, него и да одреди његове границе28. Наша пракса саслуживања при савршавању Евхаристије остаје богословски незаснована, али без обзира на то, дубоко укорењена у нашој свести. Говорећи о саслуживању у Римокатоличкој цркви, у којој је оно веома слабо развијено, Реге Е. Бојер пише да се пракса древне Цркве да се Евхаристија савршава само од епископа данас чини недовољно благочастивом. Још више се она чини неблагочастивом православцима. Будимо опрезни у нашим судовима. Упитајмо се како би се осећао хришћанин из II или III века, када би доспео на нашу садашњу Литургију. Можда би му се наша пракса такође учинила слабо благочастивом, као што се већини од нас неблагочастивом чини пракса древне и апостолске Цркве. (следи краћи пасус на франсуском, који, из техничких могућности овде није наведен) 29

6. Тако је било, али значи ли то да је тако и морало бити? У дугом раздобљу црквене историје дошло је до великих и дубоких промена, од којих се многе тумаче различитим спољашњим утицајима, мада је макар један део промена изазван развојем онога што је Црква у себи самој носила од самог почетка. Не можемо, рецимо, да одбацујемо Никејски и Халкидонски догмат, позивајући се на чињеницу да они нису били познати првом покољењу хришћана. Они су "имплицитно" били садржани у новозаветном учењу, и тек у одређеној историјској епоси, под утицајем разноврсних узрока, задобијају своју формулацију. Ово се може применити и на литургијску сферу. Наш литургијски живот постепено се богатио. Ако не сви, оно већина литургајских чинова представља најузвишеније творевине хришћанског генија, који се свецело предао на служење Богу ради Његовог прослављења. Немамо права да се тих чинова одричемо зато што за њих није знала апостолска Црква. Они јој нису били познати, али их је она носила у себи самој. Па ипак, остаје отворено питање: да ли је све што је садржано у нашем литургајском животу плод развоја онога што је иманентно Цркви, или наш литургијски живот у извесним тачкама није продужетак древног литургијског живота, већ извесна, радикалнија или мање радикална, измена његових основа? Поставимо ово питање конкретно. Видели смо да древна Црква уопште није познавала идеју "саслуживања" у нашем смислу. Наглашавам: у нашем смислу, јер је у другачијем смислу она у целости била изграђена на идеји саслуживања. Да ли је савремена идеја саслуживања плод развоја онога што је садржала и што у себи садржи Црква, или је та идеја у неком смислу туђа истинској евхаристијској свести? Да би се на ово одговорило, неопходно је вратити се у апостолско доба и установити у ком је смислу, полазећи од природе евхаристијске свести, древна Црква признавала или одбацивала саслуживање.


Напомене:
 

1) Јустин Мученик, Прва апологија, 106. 65. Руски превод. Москва 1864, стр.

2) нав. дело. стр. 107108.

3) Иполит Римски, Апостолско Предање, XXII.

4) Епист. XL, 5.

6) Апостолско предање, IV. Овде се говори о томе да на "просфора - облатио", коју је донео ђакон, епископ полаже руке заједно са читавим презвитеријумом. У овом полагању руку презвитера, као ни у полагању њихових руку приликом постављања презвитера, не треба, међутим, сагледавати израз "саслуживања" (без обзира на то што ово категорички тврди Дом Б. Боте у свом преводу Апостолског предања, стр. 30). Као и целив мира, који сваки презвитер даје епископу, тако и полагање њихових руку означава сагласност Цркве са постављењем и сведочанство Цркве о достојности постављеног. У крштењској Евхаристији већ се ништа не говори о полагању руку епископа или презвитера на Дарове. Да је идеја "саслуживања" у вашем смислу била позната Римској Цркви, она би несумњиво нашла израза у "саслуживању" епископа који су учествовали у постављењу.

7) Апостолско предање, III:

8) Апостолско предаде, II.

9) Евсевије, Цркв. Ист. V, с. XXIV. Руски превод, т. 1. Санкт-Петербург (Петроград),
1858, стр. 284285.

10) Апостолско Предање, VIII.

11) 18. правило Никејског сабора у преводу "Зборника правила".

12) 7. правило Трулског сабора у истом преводу.

13) Апостолско предање, XXIII.

14) Класичан пример овакве интерпретације налазимо код Никодима Милаша у његовим Правилима Православне Цркве са тумачењима, том 1, Санкт-Петербург (Петроград), 19 11, стр. 230-233.

15) Ваљало би указати на једно место из Лидаскалије, које као да говори о пракси "саслуживања" епископа у II веку: "Ако пак дође презвитер из друге општине, онда га ви, презвитери, узмите у општење на ваше место, а ако је то епископ, онда њему ваља седети уз епископа, и овај потоаи дужан је да га сматра достојним почасног места, као и себе самог. А ти, епископе, реци му да одржи беседу народу, јер је поука и окрепљење од дошљака веома корисно, а уз то, писано је: "Нема пророка без части осим на постојбини својој", и ако ви приносите жртву, он је дужан беседити; али ако он, мудар будући, из поштовања према теби не зажели да врши Евхаристију, нека макар говори над чашом" (XII; руски превод П. А. Прокошева, Томск 1913, стр. 92-93). Ово сведочанство из Лидаскалије потпуно је изоловано и не налази потврду ни у једном другом споменику. Зато се природно поставља питање - није ли ово била специфична особеност средине у којој се појавила Дидаскалија, или, можда, овде имамо посла са каснијом интерполацијом првобитног текста? Одговарајуће место у Алостолским уредбама гласи овако: "Дозволи му (тј. епископу) такође и да врши Евхаристију. Ако пак он, мудар будући, из уважавања и поштовања према теби, не зажели да врши Евхаристију, принуди га да макар благослови народ" (II, 58; руски превод, Казањ 1864, стр. 93-94). Апсолутно је невероватна претпоставка да је састављач Апостолских уредаба прерадио текст Дидаскалије у вези са саслуживањем епископа. Заиста, може ли се претпоставити да пракса саслуживања епископа, која је постојала средином III века, нестаје крајем IV или почетком V века? Напротив, као што ћемо показати у даљем излагању, идеја саслуживања постепено продире у црквену свест у V веку.

16) Евсевије, Црквена Историја. VII, XXX. Руски превод, Санкт-Петербург (Петроград), 1858, стр. 411-412.

17) Апостолске уредбе, књига VIII. Руски превод, стр. 256.

18) Наведено дело књ. VIII, 5. Руски превод, стр. 257.

19) наведено дело, VIII, 12. Руски превод, стр. 267.

20) Кирило Јерусалимски, Таиноводственвме слова (Мистагоги]а), V, 2.
Санкт-Петербург (Петроград), 1913.

21) Наведено дело, стр. 247

22) Апостолске уредбе, VIII, 12. Руски превод, стр. 267-268.

23) нав. дело, стр. 276.

24) Исп. молитву у савременом литургијском чину Св. Василија Великог "Помјани, Господи, по множеству шчедрот Твојих, и моје недостоинство...". Заједничка молитва Цркве за епископа који приноси Дарове замењена је посебном молитвом епископа или презвитера за самог себе, без помињања приношеља Дарова. У савременом чину литургије Св. Јована Златоуста потпуно је изостала молитва "о приносјашчем дари". У архијерејском чину литургије сачувао се возглас ђакона "о приносјашчем дари".

25) Апостолске уредбе, VIII, 12. Руски превод, стр. 277-280.

26) О црквеној јерархији, III, 10. Руски превод, стр. 84.

27) Герман Константинопољски, Последователное изложевие церковних служб и обрједов. Руски превод. Санкт-Петербург (Петроград), 1855, стр. 380.

28) Протојереј Маљцев категорички је тврдио да они који саслужују при савршавању литургије морају да у себи изговарају све оно што изговара предстојатељ мећу њима, укључујући и анамнезу и епиклезу. Тешко је да ће у овом облику идеја саслужива&а чак и данас наићи на једногласно признање. А да ли ово мишљење изражава учење Православне Цркве? Дати одговор на ово питање веома је тешко, пошто у Православној Цркви постоји чврсто укорењена пракса саслуживања, али без одговарајућег учења.

29) Е. Бујер Маисон - Диеу, N. 18, р. 148.