НИКОЛАЈ АФАНАСЈЕВ

КУМОВИ

(Из књиге "Ступање у Цркву", вршац, 2002, превела др Ксенија Кончаревић)

На неким местима грчка слова се не виде. Овај текст можете преузети и у Word формату, где се иста виде.

Институција кумства проистекла је из поретка примања у Цркву, дакле, из праксе крштавања одраслих; касније ће она бити пренета и на крштавање деце. Онај који би желео да постане хришћанин био би дужан да своју жељу саопшти предстојатељу Цркве посредством неког од чланова Цркве, који би постао јемац за онога који жели да ступи у њу: тај хришћанин доводио би кандидата пред епископа и узимао би учешћа у тајни крштења. Сви су изгледи даје таква особа, јемац, постојала још у апостолско доба. Литургијска формула коју налазимо у новозаветним списима (grcki tekst se ne vidi -  шта спречава?) и о којој је у овој књизи већ било речи изговарала се уочи крштења. Ово питање поставио би предстојатељ цркве или, можда, особа која би довела кандидата пред предстојатеља; ова друга претпоставка чини нам се вероватнијом. На његово питање предстојатељ цркве би изразио сагласност: (grcki tekst se ne vidi)!.. односно нема препрека. У Учењу Дванаесторице Апостола налазимо препоруку да онај ко обавља крштење, онај ко му приступа и још неки ( grcki tekst se ne vidi) посте уочи крштења [1]. Могућно је да су неке друге особе о којима се говори у Дидахи, или макар једна од њих, било ти који су приводили кандидата предстојатељу. Код Тертулијана већ срећемо термин луопаогеа (грчки еквивалент grcki tekst se ne vidi.), односно јемци [2]. Опис улоге сведока приликом крштења налазимо у Апостолском Предању Иполита Римског. Сведок доводи кандидата у цркву и сведочи за њега да он може бити уврштен у ред оглашених. Могуће је даје сведок имао удела и у поучавању оглашеног, али се његова главна улога састојала у руковођењу животом оглашеног. Према Иполитовом казивању, његово је било да сведочи пред црквом у живљењу оглашеног у периоду проведеном у овом статусу [3]. На основу тога сведочанства оглашени се проглашава достојним пријема у Цркву. Тако, дакле, код Иполита сведок има функцију особе која пред црквом сноси одговорност за онога кога доводи да прими крштење. Код Иполита нема индиција да је јемац имао неке функције при самом крштењу, али, нема сумње  као што о томе сведочи познија пракса  да је његова дужност била да узима веће и присније учешће у крштењу него остали чланови цркве. После крштења функција јемца би отпала, у сваком случају то би се десило после извесног времена, када би се новокрштени довољно навикао на живот у цркви. Потреба за постојањем сведока нарочито је морала бити изражена у доба прогона, када се појавио велики број палих. Институција кумства у то доба морала је бити оснажена и унапређена.

Један од најкомплетнијих описа функције сведока на крштењу налазимо код аутора књиге 0 црквеној јерархији. По његовим речима, онај ко би желео да прими крштење морао је да нађе себи кума, који га је одводио пред епископа и заузимао се пред њим за то да овај буде примљен у Цркву. «Онај који је заволео свештени удео у овим уистину наднебеским [стварима], приступивши некоме од посвећених, моли га да му пружи руковођење на путу ка јерарху [односно епископу]... Овај [тј. сведок], ражегавши се свештеном жељом за спасењем овога који се обраћа... благонаклоно, најзад, даје обећање да ће испунити молбу његову и, узевши га, приводи га к намеснику јерархије». Име сведока записује се заједно са именом онога ко се приводи крштењу. «Када један од јереја возгласи по белешки име овога који ће се крстити и сведока његовог, јереји уводе у воду човека који се крштава и подводе га под руку јерархову... После овога [крштења] јереји, узевши тога човека, предају га сведоку, који ће га духовно водити у обраћењу...» [4] . Премда се овај опис односи на V или VI век, када је дисциплина оглашавања већ почела доживљавати деградацију, функције сведока остале су идентичне онима што их налазимо код Иполита. Далеко је јасније изражена активна улога сведока приликом обављања крштења: он прихвата новокрштеног из бање крштења. Зато је он воспријемник ( = онај који прихвата, прим. прев.}, grcki tekst se ne vidi, у правом смислу те речи.

Заузимање и јемство кума за кандидата који треба да буде уврштен у ред оглашених, а кога је он приводио епископу, у раној Цркви, разуме се, није имало јуридички карактер. Отуда хипотеза Рудолфа Зома [*] о томе да кумство својим коренима сеже до пророчког служења, не може бити категорички одбачена, иако нигде не налазимо доказе који би је експлицитно потврђивали. Пророчко служење не налази се у супротности са првобитним функцијама кумова. Према Зому, кум је реализовао функцију пророка, сведочећи пред црквом да је кандидата за крштење у Цркву призвао сам Бог. За савршавање крштења, као и за сваки други црквени чин, неопходно је откривење Духа. Сведок који би пред епископа довео кандидата што жели да приступи Цркви није то могао чинити на властиту иницијативу, него је тако поступао по откривењу [5].

Тако је, дакле, кум првобитно био онај ко у Цркву доводи њеног новог члана, ко сведочи за њега пред црквом и прихвата га из бање крштења.

Функције кума би, као што смо већ истакли, са обављањем крштења престале да буду актуелне. Међутим, духовна веза између кума и човека кога је он привео бањи крштења не би била прекинута. У Посланици Галатима Апостол Павле је писао: «Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама!» (4, 19). На темељу овога лако се могла појавити мисао да се између кума и онога кога је он привео Цркви рађа извесна духовна веза. Апостол Павле је духовно родио Галате, премда није познато кога је он лично крстио. Кум је допринео духовном рађању онога кога је прихватио из бање крштења, будући да гаје довео пред епископа и посведочио за њега да је достојан да буде оглашен. Кум је, у извесном смислу, себе могао сматрати духовним родитељем онога кога је прихватио.

2. Приликом крштавања одојчади и деце није било потребе за сведоцима. Сами родитељи приводили би своју децу епископу, и васпитање деце се, природно, поверавало њима. Познато нам је Августиново сведочанство да су у његово доба родитељи били ти који су прихватали децу из бање крштења [6]. Када је у V веку педобаптизам (крштавање деце) постао уобичајена појава, институција кумства се већ била уобличила у потпуности. Природно је да се појавила тежња да се кумовање примени и на праксу крштавања деце. Могућно је да је идеја о духовној вези која се крштењем ствара између сведока и онога кога је он прихватио из бање крштења допринела увођењу кумовања и у праксу крштавања деце и њиховом одвајању од родитеља. Ако је приликом крштавања одраслих кандидат добијао духовног родитеља, могло се учинити неопходним да деца такође, поред биолошких, имају и духовне родитеље. Ови потоњи били су неопходни приликом крштавања сирочади или деце непознатих родитеља, као и приликом крштавања деце робова. Деци робова кумови нису могли бити родитељи, него њихови господари.

Функције кумова доживеће модификације приликом преношења институције кумства са крштења одраслих на крштење деце. Њихова улога више се није у потпуности реализовала самим крштењем, него се тек актуализовала од момента прихватања детета из бање крштења. Кумови су постајали сведоци и јемци пред Црквом да ће деца коју су крстили и прихватили из бање крштења бити васпитана у хришћанској вери. Пренос кумства са крштења одраслих на крштење деце уједно је требало да допринесе дефинитивном обликовању учења о духовном сродству, будући да се чување кумства приликом крштавања деце базирало на томе учењу. Поучавање деце је, као и данас, углавном било поверавано родитељима, а не кумовима. Духовно сродство које је повезивало кума са кумчетом произилазило је из учешћа у тајни крштења, тачније, из прихватања детета из бање крштења. Приликом крштавања одраслих веза кума са оним кога би он прихватио из бање крштења темељила би се на томе што га је кум доводио у Цркву, заузимао се за њега и сведочио даје он достојан да буде примљен у Цркву. Све ове функције су отпале. Из овога је јасно да учење о духовном сродству, у свом дефинитивном облику, није толико представљало одраз реалног узајамног односа између кумова и новокрштених, колико је оно било плод богословске спекулације.

Увођење присуства кумова приликом крштавања деце требало је да доведе до удаљавања родитеља од активног суделовања у крштавању њихове деце, а учење о духовном сродству  до формалног забрањивања родитељима кумују властитој деци. Још је папа Лав Велики (+461.) иступао као противник идеје да родитељи кумују својој деци, а сабор одржан у Мајнцу 813. године изрекао је категоричку забрану у вези са овим. На Истоку се у Јустинијаново доба већ снажно укоренио обичај да при крштењу деце кумови не буду родитељи. До тога доба учење о духовном сродству већ је било дефинитивно уобличено. На овај закључак наводи нас чињеница да је године 530. Јустинијан забранио брак између једног човека и девојке којој је тај човек кумовао [7]. Овим својим законом Јустинијан је, очигледно, само на нивоу грађанског законодавства легализовао древно црквено правило. Веома је вероватно да се Црква на основу учења о духовном сродству противила браковима ове врсте, али овакво црквено правило, ако је оно уопште постојало, ипак је било новијег датума. Сем тога, при доношењу овог закона Јустинијан се могао руководити аргументом даје у неким случајевима кумство било повезано са усиновљењем, а постојеће византијско законодавство забрањивало је бракове између поочима и покћерке. Касније ће Трулски сабор свечано објавити да духовно сродство превасходи телесну повезаност. Овај ће сабор уједно забранити кумовима да склапају бракове са мајкама деце коју су привели крштењу [8]. Из саборских одлука запажа се даје у VII веку у Византији било случајева склапања бракова између кумова и обудовелих мајки њихове кумчади.

Правило 53. Трулског сабора учинило је да у црквено законодавство дефинитивно уђе и устали се учење о духовном сродству проистеклом из крштења, које ће послужити као основа за развој византијског законодавства у сегменту везаном за духовно сродство као препреку склапању бракова. И Јустинијаново законодавство, и 53. правило Трулског сабора имају у виду искључиво кумове мушког пола. Ово је у потпуном сагласју са оним што нам је познато о црквеној пракси почев од III века. Међутим, у праксу је  свакако пре VII столећа  почео улазити обичај (барем на Западу, јер Трулски сабор тај обичај не спомиње) узимања двоје кумова различитог пола. И поред противљења папе Лава Великог, и супротно одлуци Сабора у Мајнцу из 888. године, обичај узимања више кумова усталио се у Католичкој Цркви. Тридентински концил (15451563.) донео је одлуку у вези са овим питањем у том смислу што је прописао даје обавезно имати или једног кума истога пола као и кандидат који приступа крштењу, или двоје кумова различитог пола. Из Католичке Цркве овај ће обичај продрети и у Православну Цркву [9] .

Кумови на крштењу деце, као духовни родитељи, јемче пред Црквом за своју кумчад. Црквена власт постављала је пред њих моралну обавезу да децу васпитавају у духу хришћанске вере. Тешко је одговорити да ли је у свим случајевима крштавања деце реално постојала потреба Цркве за двоструким јемством  родитеља и кумова  за децу која приступају крштењу, или се радило о пуком преношењу извесних обавеза кумова актуелних приликом крштавања одраслих на кумове деце. Извесно је да је, под условом да кумови ваљано поимају своје обавезе, овакво двоструко јемство давало црквеној власти већу гаранцију него само јемство родитеља, будући да родитељи нису увек били кадри да се посвете верском васпитавању своје деце, особито у оно доба, када се црквена власт тиме није посебно бавила. Међутим, како би јемство кумова било валидно, било је неопходно да и они сами задовољавају извесне захтеве који су пред њих постављани. Тако, потпуно је природно да кумови могу бити искључиво особе које и саме припадају Цркви, а које нису уврштене у ред покајника. И заиста: какво јемство могу Цркви дати они који јој не припадају, или су у статусу покајника, што их лишава могућности заједничења у тајни Евхаристије? Јемство, да би било реално и валидно, мора, даље, бити дато од особе која је кадра давати гаранције, а услов за то је пунолетство. Критеријум за пунолетство кумова Црква је одредила сходно критеријумима који су се примењивали на склапање брака: 15 година за кума и 13 година за куму. Пунолетство представља неопходни предуслов за свесно приступање овоме чину и за свесно прихватање обавеза које кум преузима на себе. Императив пунолетства додатно се проширује у том смислу да се од самих кумова захтева да познају основне истине хришћанске Цркве. Другим речима, они чија црквеност није изграђена не могу бити кумови. На овом услову у подједнакој мери инсистирају и Православна и Католичка Црква. Монаси такође спадају у ред особа које не могу бити кумови, што произилази из смисла монашких завета.

Какве год да су биле реалне црквене потребе, кумство је својевремено представљало живу црквену институцију. Данас је, међутим, оно изгубило свој значај и чува се само као незаобилазни ритуал. Ово маргинализовање значаја кумства последица је губљења самог његовог смисла. Већини кумова, као и родитељима, крајње су нејасне функције кумова, особито оне које се тичу давања јемства пред Црквом. Нејасност функције кумова доводи до губљења осећаја оне одговорности коју кум преузима на себе у односу на кумче. Због тога нема ничег изненађујућег у томе што се кумови не бирају према критеријумима корисности за Цркву, него се полази од критеријума животне свакодневице, због чега неки пут бивају изабрани и иноверци или малолетне особе. Избор кумова обавља се искључиво према жељама родитеља, тако да црквена власт нема, а можда више чак ни не претендује на то да има ма какав утицај у овој сфери.

Губљење смисла кумства особито је изражено у случају такозваног «кумовања у одсуству», које нема никакве црквене утемељености и у супротности је са целокупним смислом институције кумства. Духовна веза између кума и детета произилази из заједничења у тајни крштења; управо то заједничење, а не формално канцеларијско увођење у матичне књиге, ставља пред кума обавезе у односу на дете. Код кумовања у одсуству «кум» не узима учешћа у тајни крштења, он никога не прихвата из бање крштења, и зато између њега и новокрштеног детета не може ни бити духовне везе:
дете, фактички, остаје без кума.

Узимајући у обзир данашње стање институције кумства, црквена власт требало би или да је у потпуности укине, што је целисходније од чувања институције која је изгубила свој значај, или даје обнови, придајући јој значај који јој и доликује у црквеном животу. Ни са становишта догматике, ни са становишта литургике приликом крштавања деце нема потребе за кумовима. Чини се да овај аргумент говори у прилог укидању ове институције, утолико пре што чување једне беживотне институције у Цркви може имати само негативне последице, будући да оно повлачи за собом, у целини посматрано, неодговоран однос према црквеним чиновима, који чувају и своју животност и свој значај. С друге стране, у историји још није било епохе у којој би Црква морала са толиком бригом размишљати о будућности деце која примају крштење. Окружење у којем деца расту скоро у свим хришћанским земљама, широм света, престало је да буде хришћанско, а породица је, у огромној већини случајева, изгубила своје темељне хришћанске и црквене вредности. Многи су разлози  различити у зависности од тога о којој је конкретно земљи реч  условили ситуацију да је васпитавање младих нараштаја постало изузетно тешко. У оваквим условима савременог живота црквена власт не може оставити изван свога видокруга ниједно средство које би могло пружити допринос хришћанском васпитању деце.

Институција кумства  наравно, уколико би било могућно вратити јој пређашњи значај и обновити њен аутентични смисао,  могла би да учини огромну услугу црквеном васпитању деце. Црква је та која би морала вршити избор кумова, или, ако се препушта родитељима, он опет треба да се спроводи уз сагласност и одобрење Цркве, а не сме се сводити на пуко удовољавање родитељским жељама; за кумове се могу бирати једино особе кадре да испуне обавезе које им се поверавају, особе свесне преузете одговорности. У целини посматрано, да би се обновила институција кумства, неопходно је вратити јој онај благодатни кара

Напомене:
[1] Дидахи, VII, 4. Код Јустина се указује на то да су уочи крштења сви дужни да посте
[2] Тертулијан, De baptismo, 6 и 18
[3]  Апостолско Предање, XVI и XX
[4] Дионисије Ареопагит, О црквеној јерархији, 2, 2, 7. (Руски превод, стр.33-36)
[*]. Рудолф Зом истанкнути немачки канониста, аутор значајног дела «Црквено право» (1892.).
[5] R. Sohm, Kirchenrecht II, S. 313
[6] Августин, Epist.. 98, 6. РL. 33, 362
[7] Cod. Just. V, 4, 26
[8] Правило 53. Трулског сабора
[9] У Руској Цркви обичај да се има два кума установљен је почев од XIII века. У XIV столећу митрополит Кипријан, а у XV митрополит Фотије исказују одлучан протест против оваквог утицаја католичанства, али он није уродио плодом. Обичај да се имају два кума различитог пола условљен је третирањем кумова као духовних родитеља. После XV века више се не срећемо са протестима црквене власти против постојања двоје кумова. Па ипак, у XIX веку је Синод, разматрајући питање о духовном сродству као препреци за брак, полазио од признавања само једног кума, и то онога који је истога пола као и његово кумче. Овакво тумачење Синода у супротности је са 53. правилом Трулског сабора, а може се објаснити утицајем католичке праксе. Синодска одлука о кумовима била је од значаја једино за питање о духовном сродству као препреци за брак. У пракси обављања крштења обичај да се имају два кума и даље је на снази. Приметићемо још и то да Синод није намеравао да се дотиче овога, али из његове одлуке следи да је при крштењу истински кум само један од сведока онај који је истога пола као и особа која приступа крштењу. Што се тиче оног другог, он не заснива никакво духовно сродство, па самим тим његово присуство није обавезно.