_______________________________

Протопрезвитер Николај Афансјев

UNA  SANCTA (ЈЕДНА CBETA)

 У спомен Јовану XXIII, папи љубави

1. Одлука папе Јована XXIII да сазове нови Ватикански концил одмах je пробудила давнашње наде на уједињење хришћанског света, и сада, по завршетку прве сесије концила, те наде остају непоколебиве. После Ватиканског концила из 1870. године проблем сједињења цркава као да je дефинитивно био скинут са дневног реда у православном свету. Формулисањем догмата о примату римског првосвештеника и проглашењем догмата о његовој непогрешивости прекинуте су све нити које су до тада спајале римокатоличку цркву са осталим хришћанским светом. Овај проблем je сада поново постављен иако, строго говорећи, за то не постоје никакви конкретни основи. Шта би могао да учини нови Ватикански концил да би заиста допринео сједињењу цркава? Овај сабор (концил) није ништа друго до сабор римокатоличке цркве. Католичка црква с правом много од њега очекује за себе. Али колико саборске одлуке које се односе на њен унутрашњи живот могу да утичу на живот других цркава?

Изјаве одговорних представника римокатоличке цркве не дају наде да ће се у области догматике догодити било какве измене. Оваква признања не могу да се не узимају у обзир. У њима ипак постоји нешто ново, ако не у садржају, онда бар у тону, нешто чега раније није било. Све je то толико мало да je тешко објаснити како су се одједном појавиле наде на будуће сједињење цркава, ако не узмемо у обзир тај екуменски напор у коме данас пребива хришћански свет. Ако je пре тридесет или четрдесет година хришћанска свест, са ретким изузецима, била равнодушна у односу на екуменски проблем, данас се он (екуменски проблем) налази у жижи њеног интересовања. На томе je већ много урађено, али ми са нестрпљењем чекамо коначно решење екуменског проблема, такво решење које би се тицало и римокатоличког света. Само тим нестрпљењем се може објаснити зашто je овај Ватикански концил пробудио давно угашене наде.

2. Одлука о сазиву концила je у руској православној свести наишла на одобравања. Она (руска православна свест) je схватила овај концил као знак тога да je могуће решење проблема уједињења православне и римокатоличке цркве. Иако би се можда, на први поглед, рекло да се овај проблем не налази на дневном реду, он никада није напуштао православну свест.(1) Православна богословска литература je ставила на дневни ред питање под каквим условима je могуће уједињење. Према општеприхваћеном мишљењу, раздељење цркава je испровоцирано догматским разликама. У том случају било би природно сматрати да би отклањањем разлика јединство постало могуће.(2)  За једне би пут ка јединству био отворен одбацивањем учења о примату и непогрешивости, док би за друге јединство било могуће само ако би се уклониле све догматске разлике, те je због тога обнављање полемике о "Filioque" веома важан елеменат. Приликом сазива новог Ватиканског концила појавила се нада да ће он дати исцрпно објашњење догмата о непогрешивости и, у вези са њим, догмата о примату. Чини се да сада постоје наде да ће концил, одговарајући на унутрашње потребе римокатоличке цркве, заиста дати разумно објашњење догмата о непогрешивости. Али, у сваком случају, то неће бити такво објашњење после кога од тог догмата неће остати ништа, а само то би могло у потпуности задовољити православне теологе. Ма каква да буде активност концила у тој области, мора се искрено признати да наде о којима сам малопре говорио не узимају у обзир црквену реалност.

3. Чак ако се и сложимо са тиме да je отклањање догматских разлика услов јединства римокатоличке и православне цркве, и тада остаје актуелно старо питање како их отклонити. У области догматике искључена je могућност компромиса. Нема договарања око догматских истина  оне се имају или прихватити или одбацити, зато што су догматске истине апсолутне и непроменљиве. Ако по том питању нема договорања, онда само остаје могућност утврђивања себе у старој позицији православног богословља, која je, уосталом, апсолутно идентична mutatis mutandis (када се изврше потребне измене) позицији римокатоличког богословља: римокатоличка црква треба да се присаједини православној, пошто се претходно одрекне оних учења која православна Црква сматра за догматске заблуде. To становиште се у неком степену ублажава ако се присаједињење не поима као присаједињење историјској православној Цркви, него као прихватање "православља" и изворног црквеног предања. Ово мишљење које je изрекао о. Александар Шмеман сведочи о својеврсном помаку ранијег гледишта православног богословља. Да ли тај двиг ка "православљу", на који алудира о. Александар Шмеман, треба да буде једностран или двостран, односно да ли он треба да укључује не само римокатоличку цркву, него и православну? О томе о. Александар Шмеман ништа не говори. Очигледно да je друга варијанта за њега искључена. Сем тога, та варијанта тешко да je прихватљива за православно богословље. Сличан двиг ка "православљу" још je мање прихватљив за римокатоличку цркву, пошто je она уверена да поседује пуноћу црквеног предања. Ако бисмо претпоставили да je мишљење о. Александра Шмемана заинтригирало римокатоличке богослове, онда би било природно поставити им питање: по чему се историјско православље разликује од "православља"? Вероватно да би већина православних богослова одговорила да ту не постоји никаква разлика. Због тога je тешко поверовати да би римокатоличка црква кренула тим путем.

Православно богословље, уосталом као и римокатоличко, када je у питању сједињење цркава усредсређује се искључиво на догматске разлике између римокатоличке и православне цркве, а не примећује да постоје два предуслова која je потребно испунити, не само зато да би се цркве ујединиле, него да би се међу њима уопште и заподенуо плодотворан дијалог. Ако говоримо о подели и уједињењу цркава као о последици кршења унутарцрквеног јединства, онда би било природно да се разјасни природа јединства Цркве. Заслуга о. Александра Шмемана je у томе што je он то питање поставио у вези са будућим уједињењем цркава.(3) Следеће питање које je у непосредној вези са претходним je да треба најпре разјаснити природу поделе цркава, другим речима, шта еклисиолошки значи "раскол"?(4) Могућност уједињења цркава у широком смислу зависи од решења тог проблема. У ствари, ако ми сматрамо да je у питању подела Цркве при којој je и један и други део остао потпуна Црква, онда ће се питање о уједињењу римокатоличке и православне цркве другачије постављати, него ако сматрамо да je приликом поделе Цркве само један део Цркве остао Црква, док je други престао да то буде. To треба рећи без устручавања, јер ће свака опрезност мало шта изменити у постојећем стању ствари.(5) Иако у нашем свакодневном говору и свакодневној пракси говоримо о православној и римокатоличкој цркви, ти појмови ипак захтевају еклисиолошко објашњење. Како je еклисиолошки могуће говорити о подели Цркве? Није ли то негирање нашег исповедања вере "у једну, свету, саборну и апостолску Цркву"? С друге стране, ако признајемо да су неопходни елементи Цркве својствени и једном и другом делу подељене Цркве, онда се важност догматских разлика своди на минимум, те оне зато могу да остану и неразрешене.(6) Ако оба ова дела сачињавају Цркву, то значи да су свете тајне које се у њима врше валидне и да je спасење могуће у обема (црквама), што и јесте назначење Цркве.(7)

II

1. Питање природе Цркве и с њим у вези питање природе раскола или раздељења Цркве су чисто еклисиолошки проблеми, те их зато треба размотрити у области еклисиологије. Црква je кроз историју, откако ју je Христос основао, увек била иста. У њој није било нити може бити промена. Међутим, наше схватање Цркве у тој истој историји није било увек исто. Учења о Цркви су се мењала, па су се те промене одражавале и на црквено устројство.

Данас доминантни систем еклисиологије јесте универзална еклисиологија, према којој се Црква која постоји у емпиријској реалности поима као један јединствен организам, који je мистичко Тело Христово. Међутим, ми ипак видимо да се у емпиријској реалности тај организам рашчлањује на делове, односно на локалне Цркве или заједнице верника, које возглављују епископи. To значи да мноштво месних Цркава у емпиријској реалности пројављује једну јединствену Цркву. Делови једне универзалне Цркве немају своју независну природу. Црквена природа месних Цркава у потпуности стоји у зависности од њихове укорењености у универзалној Цркви. Зачетник универзалне еклисиологије je Кипријан Картагински, који je први формулисао њене принципе. Иако Кипријаново учење о Цркви никада није било потпуно прихваћено, ипак су темељи те доктрине до дана данашњег остали чврсти. Немам намеру да овде излажем Кипријаново учење о Цркви, које je довољно проучено. Али да бих могао приступити разматрању ове теме, ипак ћу укратко рећи нешто о томе како je Кипријан схватао питање јединства и раскола Цркве. Ограничићу се само на неке напомене, пошто савремено учење о универзалној Цркви може бити потпуно схваћено једино у светлости Кипријановог учења о Цркви.

2. Јединство Цркве представљало je неоспорну истину не само за Кипријана, него и за сву његову епоху и за све хришћане: његове савременике, претходнике и потомке.(8) Пошто je католичанска (саборна) Црква једна, из тога, према светом Кипријану, следи да она не може истовремено бити и унутар и изван себе. Пуноћа унутрашње целовитости искључује свако њено постојање ван те пуноће, па, према томе, искључује и било какву могућност поделе, исто тако као што je немогуће поделити дом на одвојене делове. За светог Кипријана Црква je "врт затворен, сестра моја, невеста, извор затворен, студенац запечаћен" (Пнп. 4, 12). Ако je невеста Христова затворен врт, онда он не може бити отворен за оне који су напољу и непосвећене. Ако je она затворен извор, онда они који су напољу не могу имати приступ к њему. Сви они који су ван Цркве не припадају Цркви, нити јој могу приступити. Она (Црква) je у потпуности унутар себе. Зато су јеретици и шизматици ван Цркве, јер би се иначе морало признати да су они једина истинита Црква. Међутим, тада православни немају Цркву, јер не могу постојати две Цркве. Према томе, или су православни Црква или су то јеретици, али не могу бити и једни и други Црква. Јеретици и шизматици нису у Цркви, него су ван ње. Они су ван затвореног врта, они немају приступ затвореном извору. Због тога католичанска (саборна) Црква нема ничег заједничког са јеретицима и шизматицима. Јеретици не верују у истог Оца у Кога верују православни, и не верују у истог Христа и Духа Светога. Ако би они (јеретици) чак пролили и своју крв у време гоњења, они ни тада не би били Христови сведоци (μαρτυρες), jep je њихова жртва бесплодна као што им je и све бесплодно. Само je једна Невеста Христова, и који нису са њом, они су против Христа. Сам Христос je заувек утврдио јединство Цркве, заповедивши: "И биће једно стадо и један Пастир" (Јн. 10,16). To стадо јесте католичанска Црква, а не јеретици и шизматици, пошто je стадо једно, а јеретици нису у стаду. У стаду су само деца Цркве, а да би некоме Бог био Отац, он, пре свега, треба имати Цркву за мајку, а то je немогуће онима који хуле на Оца и Христа Спаситеља.

3. Тако, дакле, Црква не може бити подељена. Ако нека месна Црква отпадне од Цркве, она je тада ван ње - она доспева у еклисиолошку празнину. Из овога Кипријан извлачи закључак који има огроман практичан значај: у деловима који су отпали од Цркве, односно, у јеретичким и шизматичким заједницама, не могу се вршити никакве свете тајне. Кипријан je углавном говорио о светој тајни крштења, али ако следимо његову мисао, онда то што je он рекао за крштење важи и за остале свете тајне. Временом je богословска мисао и црквена пракса почела да признаjе поjедине свете тајне које су извршене у јеретичким и шизматичким заједницама, док je друге одбацивала. По мишљењу светог Кипријана крштење, као и остале свете тајне које су установљене у Цркви, врши Црква. За њега je то била непроменљива истина коју je он неуморно понављао. Он није могао да предвиди да ће касније богословље одвојити свете тајне од Цркве. Према Кипријану крштење, а самим тим и све остале свете тајне, не може бити одвојено од Духа: тамо где je Дух тамо je и крштење, а тамо где нема Духа тамо нема ни крштења. Међутим, ни Дух не може бити одвојен од Цркве, као што ни Црква ни у ком случају не може бити одвојена од Духа.(9) Ако јеретици и шизматици могу да врше истинско крштење, онда то значи да они држе исту веру и поседују исту истину као и православни. To значи да они имају истог Духа, Који раздаје дарове у католичанској (саборној) Цркви и, на крају, то значи да су они католичанска Црква. Ако je то тако, онда православнима једино остаје да "положе оружје, предају се у ропство и учине себе робовима, да предају ђаволу заповести Јеванђеља, законе Христове, величанство Божије... Нека Црква уступи место јереси, светлост  тами, вера  неверовању, нада  очајању, разум  заблуди, бесмртност  смрти, љубав  мржњи, истина лажи, Христос  Антихристу". Сама помисао на то je бесмислена и чак богохулна. Ако јеретици и шизматици могу да крштавају, онда они поседују Цркву, док православни постају јеретици, уступајући им првенство које припада њима самима. У ствари, Црква није у јеретика, зато што je она једна и не може бити подељена на делове. Јеретици немају ни Духа Светога, зато што je и Он један и не могу Га поседовати непосвећени (јеретици) и они који су напољу.

III

1. Кипријаново учење о јединству Цркве, као универзалном организму, прихватило je и римокатоличко и православно богословље. Трагика данашњег црквеног стања je више него парадоксална, пошто се и једна и друга богословска наука (и православна и римокатоличка) придржавају идентичних еклисиолошких начела.(10)

 И православно и римокатоличко богословље сматрају да постоји једна истинита Црква, и да не могу постојати две цркве. И за Кипријана и за савремено богословље ова тврдња je постала аксиом који произилази из универзалне еклисиологије. Негирање те тезе било би равно негирању универзалне еклисиологије не могу постојати две универзалне Цркве, у противном бисмо морали признати да постоје два тела Христова.

 Међутим, у наше време хришћанска савест се не може помирити са грандиозном трагиком поделе хришћанског света. Тај бунт хришћанске свести налази одраз и у богословској литератури, која покушава да коригује Кипријаново учење о Цркви. Тако се често може чути да иза граница Цркве не постоји еклисиолошка празнина, како je мислио Кипријан, него некакво окрњено (деградирано) постојање Цркве, неки трагови Цркве, због којих одељени делови Цркве настављају да живе црквеним животом, а свете тајне настављају да се врше у њима. Ова корекција може, у извесној мери, умирити хришћанску савест, али еклисиолошки оно представља "nonsens". Природа Цркве je таква да она или постоји у потпуности или je нема, док не може бити делимичног постојања Цркве или постојања неких трагова Цркве. Црква je једна у свој пуноћи своје природе, она je једина истинита Црква, док лажна Црква не може постојати. Савремено богословље je спремно да прихвати да ова или она јеретичка групација чува део истинитог учења и делимично исповеда аутентичну апостолску традицију. Међутим, ова допуна ништа не мења ствар, јер те групације не могу бити Црква само из тог разлога што делимично чувају истинито учење и апостолску традицију. Само Црква може да чува истинито учење, док се ван Цркве све извитоперује. Ту Кипријанову тезу савремено богословље није могло да оспори. Остаје актуелна његова дилема: ако постоје две цркве, онда je само једна од њих Црква, али ни у ком случају не могу обе бити истинита Црква.(11) На подручју универзалне еклисиологије ми нисмо у стању да превладамо ту дилему.

2. Сада могу да се вратим на напред постављено питање: како православна и римокатоличка црква гледају једна на другу? Ако се удаљимо од универзалне еклисиологије која je заједничка обема црквама, свака сматра другу за шизматичку и, шта више, за јеретичку заједницу која je потпуно или делимично изгубила своју црквену природу зато што се одвојила од истините Цркве. He треба да нас збуњује уобичајена употреба речи "црква" када je реч о православљу или римокатолицизму, јер je та употреба условна и није потврђена од стране савременог богословља. За православне једина истинита Црква јесте Црква православна, а за римокатолике - римокатоличка. Видимо, дакле, да je став православне и римокатоличке цркве по том питању апсолутно идентичан. За универзалну еклисиологију то и не може бити другачије. Проблем сједињења православне и римокатоличке цркве мора се базирати на тој реалности. Та претпоставка je апсолутно неопходна не само за решење овог проблема, него и за његово постављање. Полазећи од те претпоставке ми неминовно морамо признати да у области универзалне еклисиологије не постоји проблем сједињења цркава. Тај проблем je изникао из појма поделе Цркве. Таква идеја није до сада постојала ни у православљу, ни у римокатолицизму, а ваља признати да не постоји ни сада. Иако ми данас, да бисмо окарактерисали савремено стање хришћанског света, често говоримо о подели Цркве, та формулација није потврђена ни учењем римокатоличке цркве, нити учењем православне Цркве. Та формулација само сведочи о нашој жељи да се ублажи тежина стања које постоји у Цркви и да се на најлакши начин превладају тренутне тешкоће. Црква се по својој природи не може поделити. Heмa поделе, али постоји одвајање од Цркве разних јеретичких и шизматичких групација које се налазе ван Цркве само зато што су отишле од ње. Због тога не може бити ни говора о сједињењу Цркве са "не-Црквом". To значи да се проблем сједињења православне и римокатоличке цркве своди на повратак у крило истините Цркве оног њеног дела који се одвојио и престао да буде Црква. Треба отворено и искрено признати да управо тако схватају проблем сједињења и једна и друга црква.(12) Екуменска идеjа je у данашње време толико обузела хришћанску свест да и једна и друга црква избегавају да отворено поставе тај проблем, него се труде да га заодену у такву форму која би била најмање болна за другу страну. При таквом постављању проблема догматске разлике губе свој првостепени значај. Ако je једна црква дужна да се присаједини другој путем повратка у крило истините Цркве, онда je она самим тим дужна да прими и њено догматско учење. Наравно, могуће je, како се то сада и чини, расправљати о догматским истинама, али циљ тих расправа није тражење сагласности, до које се долази узајамним уступцима, ашто je у области догматике немогуће, него прихватање догматских истина кроз њихово разјашњење.

3. Сједињење кроз присаједињење претпоставља једно претходно питање: која je од двеју цркава "једна, света, саборна и апостолска Црква"? Трагика нашег црквеног стања се састоји у томе што je то питање давно решено и за једну, и за другу цркву. Свака од две цркве сматра себе за истиниту Цркву, па према томе, у систему универзалне еклисиологије, како сам то указао у претходном излагању, друга није Црква. И једна и друга црква сматрају за себе да поседују истинито учење и изворно апостолско предање, слажући се од сада да га друга поседује делимично. To je дубоко и основно убеђење и једне и друге цркве. Када би у некој од њих постојала макар и трунка сумње у то, тада би обнављање јединства међу њима одавно већ представљало свршен чин.

Оставимо сада по страни унутрашње убеђење и поставимо себи питање: постоји ли икакаво објективно обележје на основу кога би било могуће судити о истинитости једне или друге цркве? To питање je само по себи беспредметно, јер у области вере не постоје објективна обележја. У сваком случају, не постоје таква обележја која би била довољно обухватна. Излишно je говорити да би се, када би постојала таква обележја, одавно збило сједињење цркава када би постојала таква обележја. Ипак, за мене као православца, позиција православне Цркве у поређењу са римокатоличком je чвршћа и стабилнија. Догматске разлике које постоје међу њима продубљене су тек после раскола. Православна Црква се и даље држи оног учења које je било заједничко наслеђе католичанске (саборне) Цркве до раскола. У очима православних тај аргумент има огроман значај, али он никако не може служити као неоспорно обележје на основу кога би било могуће судити о истинитости Цркве, иако сам свестан да он не обухвата питање у потпуности. У ствари, ако се већ ухватимо за тај аргумент, дужни смо да признамо за истиниту цркву и несторијанце, као и неке монофизитске заједнице које не прихватају халкидонски догмат. Ако бисмо даље