www.veruje.org

ПРАЗНИЦИ

Текстови представљају преводе из књиге

еп. Илариона Алфејева

Живот и учење св. Григорија Богослова

 

ПРАЗНИК ОБНОВЉЕЊА

 

Празник пролећа, празник обновљења, празник благодарења и ликовања - тако је Григорије схватио Нову Недељу, прву Недељу након Ускрса. 44. беседа је посвећена томе дану. Једно од најрадоснијих и најсветлијих Григоријевих списа. написана од (стране) остарелог епископа на измаку живота, она одише младалачком свежином, искреном и дубоком пасхалном радошћу, устрашеним дивљењем пред чудом приироде која никада не стари, већ се свакодневно обнавља, да би човеку подарила нове силе, удахнула нови живот. У томе чуду природе Григорије види живо присуство Бога, Који све испуњава Својом светлошћу, види васкрслога Христа -Узрока славља, види образ и предокушање будућег непрестајућег пролећа - царства Божијег.

Предхришћанска историја човечанства је по Григоријевом мишљењу била дуга зима очекивања месије. Долазак Христов у свет изменио је читав ток историје, обновио човечанство:

 

Био је тада у Јерусалиму празник обновљења, и била је зима (1) неверја, али дошао је Исус, Бог и храм - Бог вечни, храм нови, за један дан разрушен, за три дана обновљен и остајући у векове, да бих се ја спасао. Позван од древног пада, и постао нова твар, пресаздана овим човекољубљем... Обновљење, светковина Обновљења, браћо! Нека од сладости (задовољства) буде много пута говорено о томе!" (2)

 

Бог је човека створио за бесмрће и блаженство. Али човек је преступио заповест, отпао од Бога, потпао под власт смрти и распадљивости. Бог је сам дошао човеку у сусрет. Сам је постао човек, да би га кало поново створио, да би изнова почео историју:

 

Да смо остали оно што смо били и сачували заповест, постали би смо оно што нисмо били и од дрвета познања пришли би дрвету живота. А какви би постали? Бесмртни и као они који се приближавају Богу. Али, како је из зависти злога у свет дошла смрт и болешћу овладала човеком, због тога Бог страда нашим страдањем поставши човек и унизивши се до примања тела, да би се ми обогатили Његовим сиромаштвом. Због тога гроб, смрт и васкрсење. Због тога - нова твар и попразништво празника (3), а ја поново предводник славља, празнујући обновљење мога спасења. " (4)

 

Празник обновљења, као и празник Пасхе, посвећен прослављању васкрслог Христа, садржи у себи моралну лекцију. Ми смо призвани да подражавамо Христу Који је умро за нас, призвани смо да се учимо испуњавању његових заповести. Не треба да тапкамо (=стојимо) у месту, већ непрестано се усавршавајући, да усходимо из силе у силу. Хришћанство је "обновљен живот", духовни прогрес, изградња духовног дома, непрестана промена на боље.

 

Велики давид... говори о некаквом обновљењу дома (5), али тај дом смо ми, који смо се удостојили да будемо, називамо се и потанемо храм божији. Ето (вам) речи о Обновљењу! Али обновите се и збацивши са себе старог човека, живите обновљеним животом...(6). Не мрзи брата свога...за кога је Христос умро и будући Бог и владика постао твој брат... Не презири (туђе) сузе ти који си претрпео достојно многих суза, али потом био помилован. Не одбацуј сиромаха, ти којии си се обогатио Божанством...НЕ презири странца, због кога је Христос постао странац - а у Христу смо сви ми странци и придошлице...Дај потребитоме кров, храну и одећу...Праштај, ти коме је опроштено, буди милостив, (ти) који си помилован, јер је време човекољубљем стећи човекољубље; нека ти се сав живот обнавља... Старо је прошло, све је сада ново (7). То принеси на дар празнику, измењујући се добром изменом. Логос Божији не жели да стојиш на једном истом месту, већ да се стално крећеш на путу ка добру... Докле ћеш храмати на оба колена (8)? Докле ћеш самоо да срачунаваш ( oikonomesais ) ? Постарај се једном и да изграђујеш ( oikodomesai ) .

 

Беседа се завршава слављеничком похвалом пролећу, чијим доласком се обнавља сав видљиви свет. Сагледавајући празник пролећа Григорије умом усходи у царство Божије, које је непрестано пролеће, непрестано обновљење, непрестани празник приопштења Богу:

 

Царица годишњих доба спроводи царицу дана (10) и приноси од себе на дар све само најбоље и прекрасно. сада је прозрачно ебо, сада је сунце височије и златније, сада је месечев круг светлији и јачи је сјај звездани. Сада се таласи са обалама мире, облаци са сунцем, ветрови са ваздухом, земља са растињем, растиње са погледима (људским). сада извори бистрије теку, реке су сада пуније воде...Сада и лугови пријатно миришу и растиње цвета... и јагањци скакућу по злаћаним ливадама. Већи брод напушта пристаниште с усклицима... покрећући се једрима. И делфин задовољно скакуће (по) таласима покрај лађе... Већ и земљорадник забада плуг у земљу... Већ пастир оваца и волова узима свиралу и свира пастирску мелодију... Све опева Бога и прославља Га бесловесним гласовима; јер се благодарење Богу произноси и кроз мене, јер њихова похвална песма постаје и моја. сада све живо ликује и сва наша осећања (=чула) се наслађују. Сада високи и горди коњ, будући да му је стаја досадила, раскида узе, скаче по пољу и поиграва се у рекама... Да краће кажемо, сада је пролеће природно и пролеће духовно; пролеће видљиво и пролеће невидљиво. О када би се ми и тамо удостојили тога пролећа, изменивши се на боље и обновљењем прешли у нови живот у Христу Исусу, Господу нашем...(11)

 

ПРАЗНИК ПРЕСАЗДАЊА

 

Григоријевом проповеђу на Христово рођење (38. беседа) отпочиње циклус од четири празничне беседе изречене у Константинопољу 379.-380. г. (1). Проповед почиње величанственом поетском декламацијом с обилним обележјима библијских цитата и алузија:

 

Христос се рађа - славите! Христос с неба -срећите га! Христос на земљи - узносите се! Појте Господу сва земљо (2). И да додам: нека се узрадују небеса и нек празнује земља (3) - ради "Небеског", а онда "земног" (4)! Христос у телу - са страхом и радошћу се узвеселите: са страхом због греха, са радошћу због наде. Христос од деве: жене, чувајте девство да бо сте постале мајке Христове!... Народ који који седи у тами незнања нека увиди велику светлост (по)знања (5)! Старо прође, сада је све ново (6)! Слово одступа, дух преовладава, сени беже, место њих прилази истина (7). Мелхиседек прилази; рођени без мајке, рађа се без оца (8); први пут без мајке, други без оца. . Закони природе се нарушавају... Јован нека возглашава: припремите пут Господњи (9). А ја ћу возглашавати силу дана: бестелесни се оваплоћује; Реч се облачи у тело, Невидљиви је видљив; Неопипљиви је опипљив, Ванвремени добија почетак, Син Божији постаје син човечји..."(10)

 

Користећи се реторичким методом супротности, Григорије наглашава парадоксални, тајанствени и чудни карактер Богооваплоћења. Сваки догађај библијске истине јесте чудо; помињући тај догађај ми се дотичемо чуда. У Христовом рођењу се дешава (происходи) чудо сусрета Божанства с човештвом, небесног човека - Христа са земним човеком - Адамом, а значи и сусрет сваког од нас са Богом оваплоћеним. Празнујући Христово рођење ми ми упознајемо Бога Који нам је дошао у сусрет, прошао сав пут од Своје величине до наше ништавности, постао један од нас. Зато смо и ми позвани да изађемо Христу у сусрет, да се умом узнесемо са земље на небо. Пут Бога ка човеку и човека ка Богу, долазак Бога на земљу и усхођење човека на небо - то је главна тема Григоријеве проповеди на Рођење (Христово).

 

Сада је празник Богојављења или Рођења; јер он се назива и овако и онако, при чему се два назива односе на једну реалност (11). Јер се Бог јаавио људима (Своји9м) рођењем... Од његовог јављања имамо Богојављање, а од рођења - Рождество. Такво је наше славље; то ми данас празнујемо - долазак Бога (међу) људе да би се (ми) преселили Богу или боље рећи (тачније), вратили се да свучемо старог човека и обучемо се у новог (12), и да би, као што смо умрли у Адаму, тако и оживели у Христу (13), са Христом рођени, распети, погребени и (са)васкрсли." (14)

 

Григорије Рождество (Божић) се назива празником "пресаздања" (поновног стварања) (15), тајном "другог општења" Бога са људима (16). Људска историја је почела када је Бог створио човека, међутим, спасење палог света је почело од Богооваплоћења. Основни део Григоријеве Божићне проповеди садржи препричавање библијске историје од стварања света и човека, до доласка на свет Христа Спаситеља. Григорије такође препричава (Христов) земаљски живот од Рођења до Вазнесења; говорећи о појединим догађајима из Христовог живота, он их назива "тајнима", јер сваки од њих се првенствено односи на спасење човека:

 

Јер мало касније, видећеш Исуса како се очишћује у Јордану - моје очишћење; боље рећи; како тим очишћењем очишћује воду - јер није имао потребу за очишћењем Сам Онај Који узима на Себе грех света (17); видећеш и небеса отворена (18); видећеш Га како прима сведочанство од сродног Му Духа, искушан (бива) и побуђује искушивача, како прима служење анђела, како исцељује сваку болест и сваку немоћ на људима (19), оживљује мртве..., изгони демоне, како (Он) Сам, тако и преко ученика, са мало хлеба насићује хиљаде, хода по мору, (видећеш га) предатог, распетог и како распиње мој грех, приношеног (на жртву) као јагње и како приноси као свештеник, погребеног као човека и васкрслог као Бога, а затим и вазнесеног на небо и како долази у Слави. Ето колико је у мени празника поводом сваке Христове тајне! Али је у њима је једно главно - мој пут ка савршетку, пресаздање и враћање првоме Адаму (20).

 

Григорије овде говори о годишњем кругу празника и о томе како у току литургијске године читав Исусов живот и цело Његово спасоносно дело пролази пред очима верујућег. Григорије је имао дубок лични однос према Исусу, Кога је он често називао "мој Исус", "мој Бог", "мој Цар". Сваки догађај из Христовог живота он је сматрао својим личним празником, јер је био уверен у то да се ови догађаји непосредно односе на његово спасење, обнову и обожење. У Григоријевом опиту свака "тајна" из Христовог живота постала је догађај његове сопствене духовне биографије: зато је он у толикој мери изједначавао свој опит с опитом Цркве, где је Христов живот постајао живот сваког верујућег.

Сваки црквени празник, сагласно Григоријевом учењу, треба за верујућег да буде нови ступањ на путу ка савршенству нови (дубљи) поглед у живот и искупитељни подвиг Месије. Ми треба да празнујемо " не светски, већ божански, не по свети, већ изнад света" (21) По Григоријевим речима црквени празник се не састоји у томе да се вешају венци на врата домова, окупљају плесачи, украшавају улице, наслађују очи (на) трговима, а уши - светском музиком; не у томе да се слично женама облачи у меку одећу, ставља накит од драгог камења и злата, користи козметика, не у томе да се праве гозбе, преједа раскошним јелима и опија скупоценим винима, превазилазећи друге у неуздржљивости. За верујуће се празник састоји у томе да дођу у храм и тамо се насладе речју Божјом и да се поклоне оваплоћеном Логосу (22).

Крајњи циљ свих црквених празника је - научити хришћанина да се уподобљава Христу у свим етапама свог животног пута. У удео сваком човеку долазе страдања, али и Христов живот се састоја од страдања и невоља - од бекства у Египат до крсне смрти . Страдања и смрт су Христа довели до васкрсења и славе; тако и живот верујућег, ако он подражава Христу у добрим делима и аскетским подвизима, ако страда и распиње се заједно са Христом, постаје је за њега пут славе и обожења. Пролазећи по реду по свим етапама Спаситељевог крсног пута, хришћанин васкрсава заједно са Њим и бива уведен у царство небеско:

 

Добро је бежати заједно са гоњеним Христом. Ако се он задржи у Египту, призови Га из Египта, где Му се поклањају (23). Прођи непорочно кроз све узрасте и силе Христа, као Христов ученик. Очисти се, обрежи се (24), скини прекривач који је на теби од рођења. Након тога учи у храму, изгони трговце из светиње; буди засипан камењем, ако мораш да прођеш кроз то; сакрићеш се од камења баченог на тебе, то добро знам, и проћи ћеш између њих као Бог, јер се и Логос (Реч) не убија камењем (25). Ако те приведу Ироду, не одговарај Му много; он ће се пре постиидети твога ћутања него дугачког другачијег говорења. Ако те бичују, труди се да задобијеш и остало: окуси жуч (26), пиј сирће (27), буди попљуван, прими шамаре и ударце, увенчај се трпљењем - суровошћу живота по Богу, обуци се у пурпурни (огртач), прихвати штап и поклоњењеоних који се подсмевају истини; на крају, драге воље се распни, умри и сахрани себе са Христом да би с Њим васкрсао, прославио се и зацарио, видећи Бога колико је могуће и бивајући виђен од Бога у Тројици поштованом и слављеном...(28)

 

ПРАЗНИК ВОДЕ И ДУХА

О празнику као тајни говори се у 39. беседи, која је посвећења празновању Крштења Господњег и непосредан је продужетак беседе на Христово рођење. Григорије овде говори о смислу термина "тајна" (грч. mysterion , од myo - покривати, скривати), који је у времену раније антике означавало иницијацију, посвећење. У старогрчкој религији постојале су различите мистерије које су пратиле читав људски живот од рођења до смрти; оне су добиле називе како по именима богова ("мистерије Митри") тако и по називу места где су их вршили (елевсинске мистерије). У позном неоплатонизму, тајне-мистерије схватане су као издвојене етпе "богослужења" (теургије) - постепеног увођења човека у лични контакт са светом богова-демона. Јулијан Одступник, почетком 60-тих година IV в. упињао се да препороди мистерије на државном нивоу и сам је примиоо неколико посвећења; 70-тих година император Валент је желео да забрани елевсинске мистерије, међутим, морао је да одустане од воје намере, јер је у империји незнабоштво било још (увек) јако (1).

За Григоријеву константинопољску публику на прелазу из 70.-тих у 80.-те године тема незнабожачких мистерија сачувала је потпуну актуелност и Григорије је сатрао за неопходно да повуче јасну границу између тих мистерија и хришћанских тајни. Међу њима нема ничег заједничког, тврди Григорије у почетку беседе:

 

Опет мој Исус, и опет тајна - не тајна обмањива и безлична, не тајна незнабожачких заблуда и пијанства ( methe )... већ тајна висока и божанска, која нам дарује узвишеније сијање. Јер свети дан Светлости који смо достигли и који данас празнујемо има узрок у крштењу мога Христа, истините Светлости, Која просвећује свакога човека који долази на свет (2); овај дан савршава моје очишћење и помаже оној светлости коју смо ми добили свише од Христа, али смо је грехом помрачили и помешали (са тамом)... Тајноводствују ли Јелини ма чему сличном? За мене је сваки њихов обред и тајна лудило, тамни изум демона и производ ума који је у њиховој власти (=у власти демона)... Наши празнци нису рођење и скривање Зевса, тиранина Крићана, нису крици ни аплаузи ни игре оружјем Курићана. Не флауте ни кориванте (4), не они обреди које у част Реје, мајке Богова савршавају посвећени, и они који посвећују... Код нас се не отима ниједна девица, нити се она обнамута Деметра обмањује и не доводи себи Келевсе и Триптолемеје и змајеве, те једно чини, а друго трпи (5). Јер се стидим да при светлости дана говорим о својим ноћним обедима и срам ме је да их (=обреде) претвара у тајне. Ово зна Елевсина и посматрачи тога што се оставља ћутању и достојно је ћутања." (6)

 

Наглашавајући демонски карактер незнабожачких мистерија, Григорије затим говори о божанском и освећујућем карактеру хришћанских тајни - празнка. У тим тајнама уприсутњује се сам Христос, који освећује и очишћује човека који учествује у њима. Крштење људи се савршава по слици Христовог Крштења, и празник крштења Господњег постаје празник свих крштених у Христа.

 

Ми смо већ, на достојан начин, отпразновали Рођење... А сада други Христов чин и друга тајна... Христос се просвећује - озаримо се и ми с Њиме! Христос се погружава у воду -сиђимо с Њиме да би с Њим изашли!... Прилази Исус, освећујући, може бити и самог Крститеља, али у сваком случају, целог старог адама, да би га сахранио у води... Изалзи Исус из воде и узноси са Собом свет и види небеса отворена (7), која је Адам затворио за себе и своје потомке..."(8)

 

Григорије даље излаже учење о "крштењу покајањем", традиционалном за Александријску школу у време Оригена. По Григоријевим речима има пет врста крштења: прво, праобразно, којим је био крштен Мојсије у Црвеном мору (9); друго, несавршено, Јованово крштење; треће, савршено - Исусово Крштење "водом и духом"; четврто - крштење мученичком крвљу; пето - крштење сузама - покајање (10). Григорије сматра да нема неопростивих грехова; сваки грех, чак и одрицање од Бога, може се изгладити сузама покајања. Он полемише с Новатом, који не прима у општење лица која су се одрекла Христа у време гоњења (11), Новатов ригоризам он назива "човекомржњом" (12). Због оних који одбацују могућност "крштења сузама" припремљено је "крштење огњем", то јест, адске муке (13).

Земаљски живот је човеку дат за покајање и очишћење. Очишћењу човека служи и сваки црквени празник, како каже Григорије на крају 39. беседе:

 

А ми данас поштујмо крштење Христово, и достојно празнијмо, не угађајући стомаку, него духовно се веселећи. А како се наслађивати? Умијте се, очистите се! Ако сте пурпурни од греха, али не сасвим крвави, убелите се као снег, ако сте црвени и "крвави"м онда достигните белину вуне (14). будите потпуно чисти и чистите се још више, јер се Бог ничему не радује тако као исправљењу и спасењу човека; и свака реч и свака тајна бива због тога (15).

 

ТАЈНА КАО ПРАЗНИК

 

Ранохришћанска Црква је Крштење и Евхаристију називала "тајнама"; такође су се "тајнама" називали и догађаји из Христовог живота, црквени пазници и много шта друго. Учења оо овим тајнама као "средствима за задобијање благодати" древној Цркви, извесно, нису позната (1), исто као ни исцрпна дефиниција термина "тајна". "Празник" и "тајна" су сматрани синонимима; сваки је празник носио мистични - тајанствени карактер и свака тајна, посебно крштење, схватала се као празник.

У време Григорија Богослова тајна крштења се није вршила свакодневно, већ само на веће празнике као што су Пасха (Ускрс), Рождество (Божић), Крштење Господње (Богојављење), Педесетница (св. Тројица). По правилу нису крстили једног човека већ истовремено већу групу људи који су дуго времена пре тога имали статус оглашених. Крштење оглашених било је славље у коме је учествовала читава заједница: након обреда заклињања, помазивања јелејем, накомн читања дугачких молитава, трократног погружења у воду, облачења у белу одећу и миропомазања, новокрштени су са свећама у рукама, праћени слављеничким песмама улазили у храм где су се заустављали наспрам олтара и учествовали у Евхаристији (2). Крштење оглашених и њихово учешће у богослужењу било је на тај начин кулминациони тренутак сваког великог хришћанског празника.

Не случајно, Григорије је сматрао умесним да баш на празник Крштења Господњем произнесе опширни трактат о смислу тајне крштења (40. беседа). Читавим трактатом се провлачи дивна (=красна) мисао о Богу као светлости, којој се човек приопштава крштењем. За григорија је крштење пре свега "просвећење", "присајидењињење (=причешће) светлости":

 

Просвећење је светлост душе , промена начина живота, обећање Богу добре савести (3); просвећење је помоћ у нашој немоћи; просвећење је одбацивање тела, следовање Духу, причешће Речи, поправљање саздања, потоп греха, причешће светлости, исчезнуће таме. Просвећење су двоколице које узносе Богу, излаз заједно са Христом, укрепљење вере, усавршавање ума, кључ небеског царства, промена живота, укидање ропства, раскидање уза, измена целокупног састава (човека). Просвећење је најлепши и највелелепнији од Божијих дарова... Овај се дар, пак, назива, као и његов дародавац Христос, многим и различитим именима... Ми га називамо даром, благодаћу, крштењем, помазањем, просвећењем, одећом нетрулежности, бањом обновљења, печатом - свиме што је драгоцено (4).

 

Крштење је такође и "очишћење", које умива сваку греховну прљавштину. као што се човек састоји из душе и тела, тако је и очишћење двојако - водом и Духом: једно се прима на видљив и телесан начин, друго бестелесно и невидљиво. Крштење је завет са Богом и ступање у нови живот и чување боље чистоте. И мада постоји "друго очишћење", сузама покајања, боље је "стајати у првом", које је исто за све: робове, господаре, бедне, богате, ниске, високе, племените (пореклом), неплемените (5). Ђаво је немоћан пред човеком који је примио крштење; он одступа од њега, онако као је одступио од Христа, "прве Светлости" (6).

Основни део 40. беседе је посвећен саветовању да се крштење не одлаже. Човек треба да хита крштењу док је још бистрог ума, док још није смртно болестан, док језик још може да изговара речи тајне. Зашто чекати предсмртне тренутке, зашто празник крштење претварати у погребно купање? за крштење је увек време, зато што је смрт свагда близу (3). Ђаво сугерише човеку: "дај мени садашње, а Богу будуће; мени младост, а Богу старост". Али велика је опасност од несрећног случаја и изненадне смрти: " или рат уништио, или земљотреес разрушио развалинама, или море прогутало, или звер уграбила или болест свела у гроб, или мрва застала у грлу... или прекомерна употреба алкохола, или силина ветра, или вукући за собом мазге, или злонамерно припремљени отров,... или нечовечни судија или строги џелат " (8). Григорије, који је (док није био крштен) преживео буру на мору, која га је готово стајала живота, добро је знао шта значи умрети некрштен.

Зато, да би се примило крштење није потребно чекати једанаести час: у причи о радницима у винограду не говори се оо онима који сами одлажу своје спасење, већ о ономе који је био касно призван (10). Они који су, не по својој вољи, умрли некрштени, на пример мала деца, или они који нису примили тајну "из незнања", " неће бити на праведном суду ни прослављени ни осуђени на мучење као незапечаћени, већ као невиновни и пре (као они који су) сами претрпели штету него нанели штету" (11). То се наравно не односи на оне који су свесно одлагали крштење и умирали некрштени по својој кривици.

Насупрот распрострањеној пракси његовог времена Григорије сматра да за примање крштења, Григорије сматра да за примање крштења не треба чекати дане Светлости, Пасхе или Педесетнице. такође не треба очекивати долазак родитеља, пријатеља и познаника: не трега тежити да се прими благодат од епископа, митрополита, јерусалимљанина или неизоставно од безбрачног свештеника (12). тајна је сама по себи празник, независно од календарског датума и благодат није од места, није од чина или личног достојанства оног који крштава; сваки је свештеник погодан за савршавање тајне,осим ако није одлучен од Цркве. Уопште све разлике између врлинских и несавршених у моралном погледу, између богатих и сиромашних, робова и слободних престају пред бањом крштења.

 

Не суди судији, ти, који потребујеш лечење, не разабирај достојанства оних који те очишћују, не прави разлике у погледу оних који те рађају (13). Један од другог је виши или нижи, али сваки је виши од тебе... Због тога нека сваки буде твој крститељ Јер, премда би и превасходили један другога у животу, али сила крштења је иста; на сличан начин ће те и савршенству и вери привести сваки који је васпитан у тој истој вери. Богати, не гнушај се да се крстиш заједно са сиромахом, племенити са простим, господар са оним који је до тада роб. Ниси се смирио толико колико је Христос, у кога се ти данас крстиш, Који је ради тебе примио да буде роб (14). Од почетка твоје промене су ишчезле све раније разлике: на исти начин се све облачи у Христа (15).

 

У 40. беседи Григорије такође разматра питања о крштењу беба - један од важнијих за црквени живот његовог времена. како смо већ запазили у IV веку постојало је неколико традиција - крштење у детињству, крштење при ступању у зрели узраст (око 30. г.) и крштење пред смрт. Иако се Григорије сам крстио као тридесетогодишњак, он се временом све више приклањао на то да се треба крстити још као дете: " имаш ли мало дете? Нека се њиме не доноси зло, нека се освети од младости и од малих ногу буде посвећен Богу" (16). Григорије се у принципу не противи томе да крштење не треба да буде свесно, иако опасност од изненадне смрти за њега остаје непобитни аргумент у корист крштења у младости. Он сматра да је трогодишњи узраст, када дете већ може смислено да прими оно што се дешава, оптималан за примање крштења. Одговарајући на питање треба ли крстити малу децу ни штету ни благодат он пише:

 

Обавезно, ако постоји ма каква опасност. Јер је боље несвесно се осветити него отићи (=ући) незапечаћен и несавршен... У другим (случајевима) моје мишљењеје овакво: дочекати трогодишњи узраст, или не много раније, или не много касније када је већ могуће чути нешто тајанствено и одговарати за свој живот само када им разум ојача и када схватају смисао тајне... Ипак, заштитити се бањом за њих је у сваком погледу корисније због тога што могу изненада да им се догоде незгоде (опасности) које је немогуће отклонити на време (17) .

 

Несвесно примљено крштење не ослобађа човека одговорности за своје поступке. Крштење пртпоставља живот по заповестима независно од тога да ли је оно примљено у зрелијем узрасту (када се постаје свестан) или као беба. У првом случају треба говорити о кардиналној промени начина живота, а у другом - о постепеном узрастању у човеку тога зрна благодати Божије које је у њега положено при крштењу. И крштени као бебе и крштени у зрелом (добу) треба да постојано раде над собом да би одстранили из себе "старог човека" и свецело се обнопвили уз помоћ божанске светлости. "Очистимо, браћо, свваки део тела, осветимо свако чуло, да у нама не буде ничег несавршеног, ничег од првог рођења, не оставимоо ништа непросвећено" (18). Живот достојан крштења је свецело приношење себе на жртву Богу, благодарећи очишћењу свих чула: вида, слуха, додира, мириса, укуса и свих делова тела подвижничким начином живота и активним чињењем добрих дела (19).

Григорије је крштење схватао као сусрет са Христом који резултира тима да човек добија могућност да узрасте у највишу, за њега доступну меру. Користећи се јеванђељским ликовима, Григорије говори оо томе како се крштењем човек ослобађа од бремена греха, раслабљености, духовне смрти и слепила; сада је његов задатак - не вратити се пређашњем палом стању:

 

Ти си, душо, јуче била Хананејка (20), и згрчена од греха (21), данас те је Логос исправио. Не сагибај се, пак, поново и не приклањај се земљи, као под јармом, који ти је лукави (зли) наметнуо. Јуче си лежала на одру раслабљена и непокретна немајући човека који би те спустио у купалиште када се замути вода (22);данас си нашла човека, који је уједно и Бог, боље рећи: нашла си Богочовека. Узета си са одра, тачније сама си узела одар и разгласила доброчинство. Више, пак, не греши, да не би опет пала на одар, раслабивши се задовољствима греховног телесног покоја... "Лазаре, изађи напоље!" (23), чуо си силни (=велики) глас док си лежао у гробу и узишао, не четвородневни, већ многодневни, васкрснувши с тридневним - разрешени (бивају) од тебе погребни покрови... Не буди поново мртвац, не пребивај с онима који живе у гробовима, не везуј се ланцима својих грехова... Ако си био слеп и лишен светлости (24), просвети очи своје, да не би заспао на смрт (25); у светлости Господњој види (=угледај) светлост (26), у Божијем Духу озари се Сином - угледај трајни и нераздељиви свет" (27).

 

У закључном делу беседе Григорије се враћа на идеју тајне као празника и помињући слављенички улаз новокрштених у храм указује на праобразно значење свега што се савршава у време тајне крштења, на символички смисао храма и богослужења:

 

Твоје чекање испред великог олтара, пред који ћеш стати одмах након крштења, јесте предизображење тамошње славе. Псалмопојање с којим те уводе јесте почетак тамошњег појања. Светиљке које зажижеш су тајна (28) тамошњег осветљења, с којима ми, чистих и светлих душа узлазимо у сусрет Женику са чистим светиљкама вере..." (29)

 

Дакле, Хришћански је храм праобраз Небеског Царства, црквени празник - предокушање непрестаног ликовања верних у будућем веку: тајна - залог тајанственог сједињења људских душа са Христом. Прелаз ка "животу будућег века" за нас почиње овде, учешћем у животу Цркве, у њеним тајнама и празницима.

 

ТАЈНА ПАСХЕ

 

Тајни празника као "преласка" из једне реалности у другу посвећен је значајан део 45. беседе: "На свету Пасху". Ову је Беседу Григорије написо у познијим годинама, када се налазио на мировању у Назијанзу и то је "последњи подопринос" (1) његове проповедничке делатности, изграђена на упоређивању старозаветне Пасхе, као успомене на прелаз израиљског народа преко Црвног мора и новозаветне Пасхе, као празновања Христовог васкрсења. Све детаље старозаветне Пасхе Григорије тумачи као праобразе Новозаветних реалности. У том тумачењу Григорије следује формираној традицији, одраженој нарочито у поеми "О Пасхи" св. Мелитона Сардијског ( II в.)

Григорије о пасхи говори као о главном догађају црквене године који по значају превасходи све остале празнике. Пасха је, исто као и Крштење Господње, празник светлости, што се символички (означава) паљењем свећа по свему граду у пасхалну ноћ.

Пасха Господња! Пасха! И опет кажем "Пасха"! У част Тројице. она је за нас празник над празницима и славље над слављима; она толико превазилази све (остале) празнике, не само људске и на земљи настале, него и Христове и савршаване ради Христа - колио сунце превазилази звезде. Прекрасно нам је блистало јуче и све озарило светлошћу (2), коју смо ми упалили у сопственим и заједничким домовима, тако да скоро сав људски род и људи сваког звања обилним огњем су освештали ноћ - праобразом велике светлости, којом небо сија свише,... и те светлости што је изнад небеса,... и те што је у Тројици, Којом је створена свака светлост, недељивом светлошћу раздељена и украшена. Али ово што је данас још је прекрасније и блиставије. јер је јучерашња светлост била само претеча велике Светлости Која је васкрсла, и као неко претпразнично весеље. Данас, пак, празнујемо само васкрсење, не више очекивано, него већ савршено и које сабира собом цели свет. (3)

 

Изложивши укратко основне догмате хришћанске вере - о Тројици, о стварању света, о анђелима и ђаволу, о грехопаду и оваплоћењу - Григорије прелази на етимолишки екскурс "за љубитеље науке и префињености". Реч "пасха", говори он, на јеврејском језику означава "прелаз": историјски термин указује на бекство израиљског народа из египатске земље; а духовно - "на прелазак и усхођење од доњег ка горњем и у обећану земљу". Григорије сматра да су Грци изменили у речи два сугласника и од phaska начинили pascha , због сазвиучја са глаголом pasche - "страдати (5). Слична етимологија се налази и код Мелитона Сардијског (6). Сазвучје термина "пасха" и глагола "страдати" појачавало је код верних Грка у раној Цркви везу између "пасхе страдања" и "пасхе васкрсења", т.ј. Великог Петка и Христовог Васкрсења. У Мелитоново време, исто као и у време Григорија Богослова, пасхална служба је у себе укључивала истовремено спомињање Христових страдања и Његовог Васкрсења: тужно богослужење Страсне седмице постепено је прерастало у пасхално весеље.

Средиштем Хришћанске Пасхе постаје помињање Христове крсне жртве, чији су праобраз биле старозаветне жртве и посебно - заклање пасхалног јагњета. По закону (7), јагње треба да буде "беспрекорно", симболизирајући савршенство Христово по Божанству и човештву; "мушког пола" - зато што се приноси за целог Адама и зато што "не носи у себи ништа женско, кукавичко (не мужествено)"; "једногодишње" - као Сунце правде (8); "непорочно" и нескверно - као оно које лечи сваки порок - као оно које лечћи сваки порок и сваку гадост (9). јагње се једе увече - зато што се Христово страдање догодило на крају векова; јагње не треба да буде кувано, већ у ватри печено - "да наша реч не би у себи имала ништа непромишљено, ништа разводњено и безобзирно (=климаво), већ да би било чврсто, снажно и искушано очишћујућим огњем"; јагње не треба бити остављено до "јутра" - "јер многи од наших тајни не износе се за спољашње" (10). Јагње се једе у журби - пошто је у животу Хришћанина недопустиво оклевати и окретати се назад - слично Лотовој жени (11); с горким травама -"јер је живот по Богу горак и тежак"; са штапом у рукама - "да се не спотакнеш помишљу, слушајући о крви, страдању и смрти Божијој, и да не би постао безбожник, намеравајући да будеш заштитник Божији, него смело и без сумње кушај тело, пиј крв..., без неверја примајући реч о телу и не саблажњавајући се поводом страдања." (12)

Слично развијена алегоријска тумачења старозаветних текстова, нарочито су карактеристична за Климента, Оригена и друге претставнике александријске традиције и Стари завет само праобразује "тајне" Новог Завета и води бољем разумевању. У том смислу пасхални празник хришћана је прелаз из Старога завета у Нови, од законске пасхе до Хришћанске пасхе; оно је усхођење од земље на небо, од доњег ка горњем. Али и сама хришћанска Пасха коју савршавамо на земљи, јесте само праобраз оне непрестајуће Пасхе, у чијем празновању учествују верујући у Царству Божијем.

 

Такав празник данас празнујеш!... Таква је за тебе тајна Пасхе. Што је преднацртао закон, то је савршио Христос - разоритељ слова, савршитељ Духа (13)... Смрти! где ти је жалац? Аде! где ти је победа (14)? Ти си свргнута крстом, умртвљена дародавцем живота. Ти си безуман, мртав, непокретан, бездејствен... Присајединимо се пак, Пасхи - сада је све још праобразовано, премда и више откривено него у Старом Завету - јер законска пасха, осмелићу се да кажем, била је праобраз праобраза, још нејасније - али недуго затим причешћиваћемо се савршеније и чистије, када ће то ново вино са нама пити Логос у царству Оца (15), откривајући и разјашњавајући то што нам се сада показује само делимично. (16)

 

Како настаје приопштење верујућих пасхалном слављу? Саучествовањем у Христовим страдањима, кроз подражавање тим херојима еванђелске историје, који су поменути при описивању последњих дана Исусовог земаљског живота:

 

Ако си Симон Киринејац, узми крст и следуј за Христом. Ако си распет као разбојник онда признај Бога као благодарни... Поклони се Распетоме за тебе, ако си (= будући да си) распет... Ако си Јосиф из Ариматеје умоли тело од оних који су га распели, твоје нека постане очишћење света (односно тело Христово). Ако си Никодим , ноћни поштовалац Бога, погреби га у страхопоштовању. Ако си Марија, или друга Марија, или Саломија, или Јована, плачи рано ујутру, угледај први камен, узет од гроба, а може бити и анђеле и самог исуса... Буди Петар или Јован, потеци ка гробу. Ако Он силази у ад, сиђи и ти заједно са Њиме. Познај ии оне тајне које је тамо савршио Христос: у чему је домострој двоструког силаска? У чему смисао? Спасава ли све без изузетака својим јављањем, или и тамо - само верујуће? (17)

 

Последње питање Григорије је оставио без одговора. више (од тога), пола века од њега Климент Александријски на питање о томе да ли је Христос обратио све умрле у аду, или само Јевреје, уверено одговара "несумњиво све умрле", имајући у виду да су и незнабошци, који су водили врлински живот, чувши проповед Христову у аду, поверовали у Њега (89. Григорије Богослов, како смо ми већ видели био је посебно опрезан при говорењу о догматским темама и посебно је избегавао дискусије о есхатолошким проблемима (чиме се разликовао од Климента, Оригена и Григорија Ниског) он се није бојао да пред читаоца постави спорно питање, међутим није журио са одговора, позивајући (=зовући), читаоца да сам проникне у "тајне" хришћанске вере. Григорије је давао јасне одговоре само онда када није сумњао у њихову правилност. говорећи о догматским темама он је вагао сваку реч и увек остављао место "тајни" -ономе што треба да остане неизречено јер превазилази људску реч и мисао.Таква тактика осигурала је Григорију јединствено место у византијској традицији - место богослова, чија су се дела сматрала непогрешивим у догматском смислу, подједнако (упоредо) с Библијом и богослужбеним текстовима.

 

ЖИВОТ КАО ПРАЗНИК

 

У 41. беседи, посвећеној празнику Педесетнице, Григорије се осврће на старозаветну концепцију "јубиларних" година. По Мојсијевом закону, свака се седма година сматрала годином опроштаја (=покоја), када није било дозвољено сејати поља и сабирати виноград. Свака педесета година се називала јубиларном - годином празника; када су се људи враћали са својих поседа, дужницима опраштали дугове, а робове пуштали на слободу (1). Установљење јубиларне године, нарочито посвећене Богу, није се састојало само у томе да се људима дарује одмор, већ и у томе, да би се, колико је могуће исправила неједнакост и неправедност која је постојала у људској природи. Јубилеји су били годинесвођења рачуна, када су људи давали одговор Богу и један другом како су живели и преуређивали свој живот у складу са Христовим заповестима. Јубилеји, на тај начин постају праслика живота људи у будућем веку, где нема социјалне неједнакости, робова и господара, зајмодаваца и дужника:

 

Број сеам чеда јеврејског народа поштују на основу Мојсијевог закона... А то поштовање се код њих не протеже само на дане, већ и на године. Што се тиче дана, Јевреји постојано поштују Суботу... што се пак тич година, свака седма година за њих је година опроштаја. И не поштују само седмице, већ и седмице седмица, исто као у вези са данима и годинама. Дакле, седмине дана рађају педесетницу, коју они називају светим даном, а седмине година називају Јубилејем, када земља одмара, робови добијају слободу а купљена ѕемљишта се враћају пређашњим власницима. Јер овај народ не посвећује Богу само првине плодова и порода, него и првине дана и година. Тако (ус)поштовани број седам је довео и до поштовања Педесетнице. Јер број седам помножен са самим собом даје бедесет без једног дана, који нам је позајмљен из будућег века, будући да је истовремено осми и први, или боље рећи један и непролазан (вечан). (2)

 

У хришћанској традицији Педесетница је празник Светога Духа - Утешитеља, дошавшег уместо Христа, Који се вазнео на небо. Окончала су се дела Христова на земљи и за Христа као човека је од тренутка Његовог погребења наступила субота покоја. За нас је, пак, после Христовог Васкрсења наступила ера јубилеја - непрестајућа педесета година, која почиње на земљи и претаче се у вечност. Ера јубилеја се пре свега карактерише активним обнављајућим деловањем Светог Духа. под дејством благодати Духа људи се мењају на кардиналана начин, преобраћајући се од чобана у пророке и од рибара у апостоле:

 

Празнујемо Педесетницу и Духа долазак, наступање обећаног времена (=рока), испуњење наде. И како је велика и како достојна поштовања тајна! Окончавају се телесна дела Христова, боље рећи, дела Његовог телесног доалска... А почињу дела Духа...Овај Дух, јер је премудар и човекољубив, узме ли пастира оваца, чини га псалмопојцем, који одгони зле духове и проглашава (га) царем израиљским (3). ако нађе козара, чини га пророком (4). Опомени се давида и Амоса! Нађе ли надареног дечака, поставља га за судију старешинама, не обазирући се на узраст (5); о томе сведочи Данило, који је победио лавове у рову. Нађе ли рибаре, лови их за Христа, а они обухватају сав свет мрежом речи: Узми Петра, Андреја и "Синове Грома", који су прогрмели духовним громовима. нађе ли царинике, преобраћа их у ученике и чини трговцима (=купцима) душама: о томе говори Матеј - синоћ цариник, данас еванђелист. Нађе ли пламене гонитеље, измењује ревност и чини Павле Савлима, обраћајући их на побожност, онолико колико су они раније били обраћени на зло. (6)

 

Педесетница је дан у који се Светим Духом изграђује Црква као заједница људи који су ступили у нови однос са Богом и обнову узајамног односа једних са другима. Дејство Светог Духа у трнутку прве хришћанске Педесетнице испољило се у томе што су апостоли почели да говоре на другим језицима, тако да је сваки од странаца дошавших у Јерусалим " слушали њихов говор на сопственом наречју" (7). Да ли су апостоли заиста говорили на другим језицима или је сваки од слушаоца примао њихову реч као свој родни језик? - пита се Григорије. Ако се прихвати последње, произилази (=добија се) да се чудо није догодило са апостолима, него са слушаоцима; зато се Григорије приклања првом објашњењу (8).

Чудо Педесетнице се састоји у томе да се људи подељени по националности, језику и раси, дејством Духа Светог приводе у јединство. Подела људи на нације и расејање народа по Библији је настало као резултат вавилонског хаоса (9) и било је казна за грех безбожног градитељства, за покушај достизања неба земаљским средствима. Градња вавилонске куле свагда је остала симбол стварања социјалних система без Бога: једнодушност људи у безбожним подухватима неизбежно води до раздора између њих и рушењу самог подухвата. Задатак ркве свагда је био савладавање свих подела које се јављају у људској равни и достизање јединства благодаћу Духа. Због тога је, наиме, Цркви туђ национализам сваке врсте; због тога се, наиме, Григорије усхићавао циничком идејом човека као грађанина света. Упоређујући вавилонско мешање (језика) с Педесетницом, Григорије говори:

 

Коначно, достојно је хвале и древно раздељивање језика, када је зла и безбожна једногласност градила кулу, на шта се неки и данас осмељују; јер раздељивање језика је растурило и јединомислије, и сам покушај. Али је много похвалније чудо, које се данас савршава. Јер се раздељење, разливши се на многе, од једнога Духа, опет приводи све у сагласност (10).

 

Григорије завршава проповед речима о томе да премда се слављеничко богослужење приводи крају, празник никада не треба да се заврши.

 

Нама је већ (време) да распустимо сабрање, јер је довољно речено; а славље нека се никада не прекрати, већ треба празновати - сада телесно, а ускоро потпуно духовно, када (ћемо) и узроке празника сазнати чистије и јасније у само, Логосу и Богу и Господу нашем Исусу Христу - истинском празнику и весељу спасених...(11)

 

По Григоријевом мишљењу сав живот хришћанина треба да постане непрестајући празник, нескончавајућа Педесетница, јубиларна година која почиње у тренутку крштења и која нема краја. Земаљски живот може за хришћанина постати непрестајући празник приопштења Богу кроз Цркву и тајне. Годишњи круг црквених празника, исто као и тајне Цркве, оспособљавају за постепени прелаз човека из времена у вечност, постепено одрешење од земаљског и приопштење небеском. Али прави празник и истинска тајна наступиће једино тамо - иза времена, где се човек сусреће са Богом лицем лицу. Истински празник јесте сам Господ Исус Христос, како Га у непрестаном ликовању созерцавају веујући у Царству Божијем.

Аутор: епиксоп Иларион Алфејев