_______________________________
Иалрион (Алфејев)
СПАСАВАЊЕ У СВЕТУ
Из књиге „Ви сте светлост свету"
Превод са руског Н.С.
Данас бих желео да кажем неколико речи о спасавању у свету; не о спасавању „од света", већ о томе како се живећи у свету користити ониме што свет нуди, а на духовну корист. Хтео бих заједно са вама да размислим о томе како можемо и како треба да схватамо свет који нас окружује.
Почећу цитатом из ранохришћанског текста, који се назива „Посланица Диогенту", и претпоставља се да датира из II века:
Хришћани се не разликују од других људи ни земљом, ни језиком ни одевањем. Они не насељавају неке посебне градове, не употребљавају неки неуобичајен језик и воде живот који се ниуколико не разликује од (живота) других. Само њихово учење није плод мисли и изума људи који ишту новитете, нити су привржени, ма каквом људском учењу, као други људи, већ обитавајући у јелинским и варварским градовима, где је коме пало у удео, и следујући обичајима оних становника у одећи, у храни и у свему осталоме, они пројављују задивљујући и заиста невероватан начин живота. Они живе у својим отаџбинама, али као пролазници. У свему учествују као грађани и све подносе као странци. За њих је свака туђина отаџбина и свака отаџбина – туђина. У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају...Једном речју, што је душа у телу, то су хришћани у свету. Воле све (људе) и од свих бивају гоњени. Не познају их, али их осуђују. Свега су лишени, али у свему изобилују. Понижавају их, а они се тиме прослављају. Клеветају их, али они се показују праведни. Руже их, а они благосиљају. Причињавају им невоље, а они одају поштовање. Чине добро, али их кажњавају као злочинце. Бидући кажњавани, радују се као да им дају живот.<<
Дакле „што је душа у телу, то су хришћани у свету". Сваког од нас, хришћана, Бог је поставио у одређени историјски и локални контекст. Живимо у конкретном граду, у конкретно време, окружују нас конкретни људи, на наш живот утичу конкретне околности. И речи Христове: „ви сте со земљи", „ви сте светлост свету", односе се на наш живот у овом свету. Ми нисмо призвани да се одрекнемо света, да одбацимо свет, да се гнушамо света; ми смо призвани да живећи унутар света будемо „со земљи" и „светлост свету", то јест да као душа у телу оживотворавамо свет, да га преображавамо. Али да би били способни да извршимо позитиван утицај на свет, треба да научимо да се правилно користимо свим тим што нам свет нуди. Треба научити да стваралачки пролазимо кроз свет.
Говорећи данас о животу у свету, нећу само износити сопствене мисли, него и коментарисати нека казивања једног од значајних пастира XX века – свештеника Александра Јелчанинова. Сав познати живот овог човека био је повезан са Православном Црквом. Младост је провео у Грузији и Русији, свештеник је постао у емиграцији. Није написао значајна богословска дела, али су уд њега остали разноразни дневнички записи, сабрани у књигу након његове смрти. Отац Александар је сав живот провео у свету, међу људима и достигао велике диховне висине. Ево једне од његових мисли о томе како хришћанин треба да схвата свет који га окружује:
>>Прилике којима нас је Господ окружио – то је први степеник у Царству Небеском, то је једини пут спасења за нас. Те се прилике мењају одмах када их искористимо, обративши горчину увреде, невоље, болести и напора у злато трпљена, негневљивости и кротости... Непрекидно, свакодневно, сваког часа, Бог нам шаље људе, околности, догађје, од којих треба да почне наш препорођај, а ми не пазимло на њих и тиме се сваког тренутка противимо Божијиј вољи о себи. Целог нашег живота, Господ нам помаже, шаљући нам ове или оне људе, ове или оне прилике. Када би ми сваки тренутак нашег живота схватали као тренутак Божије воље (у вези) са нама, као одлучујући, најважнији, јединствени тренутак нашег живота, какви би се дотле сакривени извори радости, љубави и силе открили нашој души!
Ето кључа за хришћанско схватање стварности која нас окружује: свагда у свему што се са нама дешава и што нас прати, видети промислитељни прст Божији. Јер се ништа у нашем животу не дешава случајно. Ако смо постављени у одређење услове, ако се налазимо у тешким приликама, то значи да је Богу тако угодно. Шаљући нам благостање или испитивање, Бог сваки пут пред нас ставља ове или оне задатке које нам предстоји да решимо. Радост и туга, здравље и болест, пријатељи и непријатељи –све нам то Бог шаље да би се усавршавали, и ми треба да се учимо да из свега тога извучемо корист, да то искористимо на духовно узрастање.
Други кључ за духовни живот – свагда се налазити на тој дубини где настаје тајанствени сусрет наше душе са Богом. Ако ми не познајемо ту дубини, не можемо постати истински, потпуни хришћани. Спољашње прилике живота се могу мењати; на спољашњем плану може се свашта дешавати, али главно је оно што се дешава у унутрашњости човека. Ако се не научимо томе што су Оци Цркве називали „пребивањем унутар себе" („внутерпребиванием"), ризикујемо да останемо на површини хришћанског живота, и тако ни не схватајући у чему је суштина тога пута по коме смо призвани да идемо.
У животу је тако много тога што нас плаши или обеспокојава, раздражује, изазива негодовање. Ако човек не уме да се одреши од свега тога, ако дозвољава приликама да се „увуку", обузму, никада му неће успети да достигне онај унутрашњи дубоки мир у коме се састоји тајна хришћанског живота и тајна сусрета човека и Бога. Када спољашње прилике заклоне оно што се дешава у дубини, онда у човеку нестаје снаге да ради над собом, да обрађује земљу свога срца.
>>Рад над собом и над својим анархичним аутономним нервима веома је једностсван – пише отац Александар Јелчанинов - чини се сасвим лака од правилне оријентације пажње и маште. Непрекидно ћемо се спотицати на сваку ситницу, док у нашој души не постане јасно, јасно и убедљиво оно што није ситница, када склоност (влечение=страст, склоност) према оном главном, свом душом, свим срцем и свим разумом поставимо на место те ситнице, које нам уређују свакодневни живот.<<
Многи људи су толико заокупљени спољашњим, понекад и заиста „ситницама" и приликама, да се сав њихов живот претвара у непрекидну јурњаву за нечим несумњиво недостижним. Они сво време чекају „боља времена", уместо да се наслађују садашњим даном и и садашњим тренутком – тренутком када је Господ с нама (рјадом = поред), јер је Он свагда с нама, ови људи живе илузорним надама на бољу будућност. Али време пролази и будућност не успева да наступи, већ прелази у прошлост. А човек клизи по површини живота,не успевајући да сиђе у оне дубине где једино и постоји живот, где живот стиче своји првобитну цену.
Како је могуће у наше време, када је темпо живота убрзан до граница, време до крајности стиснуто, и као што се каже, лети далеко брже него у претходним епохама – како је могуће сачувати духовну једнакост, унутрашњи мир? На један начин: силажењем у дубине – у дубине сопственог унутрашњег живота, тамо где се душа дотиче Бога.
Плаши проток времена, када (се) стоји у месту – пише Јелчанинов – Треба се погрузити у дубину, где је време индиферентно.
Још један кључ за духовни живот – правилан размештај приоритета. Веома је важно да у човековом животу све буде постављено на своје место, да постоји одговарајући систем (=хијерархија) вредности. Често се човек нервира, раздражује, осећа незадовољство управо зато што на прво место ставља оно што треба да стоји, можда на десетом, заборављајући на главно – на предстајање пред Богом. Ако душа човека предстоји пред Богом, за њега нема разлога да се нервира, обеспокојава, нервира, узбуђује, зато што је његова душа већ стекла „једино потребно" и успокојила се у предстајању Богу.
То предстајање Богу треба бити стално – не само спољашњошћу, пре (би требало да буде) стожер живота. Када је у човеку снажна унутрашња основа, тада му никакве незгоде, које могу да му се догоде, нису страшне.
>>Наш живот на земљи, - говори Јелчанинов, - је подобије вишег живота.<<
И наш задатак овде на земљи је да се све више и више приближавамо томе образу и подобију по коме нас је Сам Бог створио. Ми би свакодневно требали да у себи рашчишћавамо лик Божији оскврњен гресима и свом оном сујетом која нас окружује.
Постављајући (оно) главно на прво место, а другостепено на друго, ми можемо, живећи усред светске сујете, из свега извлачити духовну корист. У овом свету нема толико много ствари које би по својим својствима биле безусловно погубне (=одрицатељне), или безусловно изграђујуће (=позитивне). По правилу, све што нас окружује може нам донети, како корист, тако и штету. Ако се трудимо да извучемо корист из свега што нас окружује, и сав свет око нас ће се преобратити. Ми ћемо видети да не одлазећи слично Марији Египћанки у пустињу, не живећи у манастиру, не предузимајуће никакве посебне аскетске подвиге, већ једноставно живећи у овом свету, ми можемо достићи духовну висину.
У вези са тиме желео бих да се дотакнем неколико конкретних тема. Већина од нас живи у граду, и ретко имамо прилику да излазимо у природу. И бивају нам зрачци светла – изласци, слободни дани, одсуство – када можемо, одвојивши се од свега и заборавити на све, склонити се негде на дан-два, неколико дана или недељу, да би били наједно с природом. То је веома важно искуство, који не треба пренебрегавати, зато што живећи у условима великог многомилионског града ми смо и против своје воље увучени у његов вештачки ритам – ритам јурњаве за материјалним добрима. Када нам се макар на неколико дана укаже прилика да изађемо из тога круга ми осећамо дихање вечности, долазимо у додир са природом у којој је присутан и дише Сам Бог. Налазећи се у шуми, у гори, на обали реке или мора, ми можемо ослушнути то дихање Духа Светога, који је у тренутку стварања земље, неба и мора „лебдео над водом", Који и овог тренутка све Собом прожима и оживотворава.
Још једна тема је: образовање, наука, ученост. Сваки од нас има ову или ону „специјалност"; знамо понешто из ове или оне области. Свака наука и свака специјализованост могу имати утилитарно, прикладо значење; у томе смислу оне су неутралне у односу на духовни живот. Али наука, ако боље открива дубине стварања света, открива законе који постоје међу људима, у природи, у космосу, може добити религиозни смисао, она нам може открити Бога. И што се дубље ми погружавамо у ову или ону науку, тим пре она може да омогући богопознање. Као што је рекао један мислилац: „мало знање удаљује од Бога, велико враћа ка Њему". Код човека са уским видокругом, са ограниченим познањима, неретко (али не увек прим. прев.)и религиозне представе бивају примитивне.
Многи Оци Цркве, као Григорије Богослов, Василије Велики, Григорије Ниски, Јован Златоусти, потрошили су године и десетине година на то да овладају наукама и сазнањима из разних области: философије, реторике, медицине, астронимије, математике, геометрије. Они су били једни од најобразованијих људи свога времена. Затим, поставши свештеници, они су сво своје знање употребљавали на служење Богу, Цркви и људима.
Постоји став по којем су вера и наука неспојиви; образованост и ученост као да су потпуно туђи хришћанској Цркви, где се све задобија простотом и смирењем. Постоји страх пред дијалогом, разменом мишљења, пред разумом као таквим. Неки се чак и према богословљу односе с неповерењем. На ту тему би се могло много говорити, али ја мислим да ће довољно бити да наведем овде речи пца Александра Јелчанинова:
Уобичајени у наше време страх пред мишљу, философијом, богословљем, немогуће је никако оправдати ни Јеванђељем ни светм оцима који су јако много размишљали и расуђивали. Не могу поменути ни једног светог оца у коме је постојао страх пред људским разумом, расуђивањем, разликом мишљења...
Још једна важна тема – материјална добра. Премда је Христос рекао да је тешко богатоме ући у царство небеско, то не значи да је богатство само по себи препрека за духовни живот; препрека је поробљеност човека материјалним добрима. Могуће је бити сиромашан, али цео живот провести у јурњави за новцем; могуће је немајући новац непрестано се мучити жеђу за њим. А могуће је и бити довољно безбрижан, али искористити своје богатство на корист ближњих, делити са њима. Богати човек из Христове приче о богаташу и Лазару није се нашао у аду зато што је био богат, већ зато што, није примећивао сиромашног, који је лежао у његовом врту, док је пролазио поред њега.