_______________________________

Иалрион (Алфејев)

СПАСАВАЊЕ У СВЕТУ

 Из књиге Ви сте светлост свету"

Превод са руског Н.С.

www.snb.dzaba.com

Anastasios Janulatos - Bogoslovsko shvatanje drugih religija

 

 

Данас бих желео да кажем неколико речи о спасавању у свету; не о спасавању од света", већ о томе како се живећи у свету користити ониме што свет нуди, а на духовну корист. Хтео бих заједно са вама да размислим о томе како можемо и како треба да схватамо свет који нас окружује.

Почећу цитатом из ранохришћанског текста, који се назива Посланица Диогенту", и претпоставља се да датира из II века:

 Хришћани се не разликују од других људи ни земљом, ни језиком ни одевањем. Они не насељавају неке посебне градове, не употребљавају неки неуобичајен језик и воде живот који се ниуколико не разликује од (живота) других. Само њихово учење није плод мисли и изума људи који ишту новитете, нити су привржени, ма каквом људском учењу, као други људи, већ обитавајући у јелинским и варварским градовима, где је коме пало у удео, и следујући обичајима оних становника у одећи, у храни и у свему осталоме, они пројављују задивљујући и заиста невероватан начин живота. Они живе у својим отаџбинама, али као пролазници. У свему учествују као грађани и све подносе као странци. За њих је свака туђина отаџбина и свака отаџбина туђина. У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају...Једном речју, што је душа у телу, то су хришћани у свету. Воле све (људе) и од свих бивају гоњени. Не познају их, али их осуђују. Свега су лишени, али у свему изобилују. Понижавају их, а они се тиме прослављају. Клеветају их, али они се показују праведни. Руже их, а они благосиљају. Причињавају им невоље, а они одају поштовање. Чине добро, али их кажњавају као злочинце. Бидући кажњавани, радују се као да им дају живот.<<

 Дакле што је душа у телу, то су хришћани у свету". Сваког од нас, хришћана, Бог је поставио у одређени историјски и локални контекст. Живимо у конкретном граду, у конкретно време, окружују нас конкретни људи, на наш живот утичу конкретне околности. И речи Христове: ви сте со земљи", ви сте светлост свету", односе се на наш живот у овом свету. Ми нисмо призвани да се одрекнемо света, да одбацимо свет,  да се гнушамо света; ми смо призвани да живећи унутар света будемо со земљи" и светлост свету", то јест да као душа у телу оживотворавамо свет, да га преображавамо. Али да би били способни да извршимо позитиван утицај на свет, треба да научимо да се правилно користимо свим тим што нам свет нуди. Треба научити да стваралачки пролазимо кроз свет.

Говорећи данас о животу у свету, нећу само износити сопствене мисли, него и коментарисати нека казивања једног од значајних пастира XX века свештеника Александра Јелчанинова. Сав познати живот овог човека био је повезан са Православном Црквом. Младост је провео у Грузији и Русији, свештеник је постао у емиграцији. Није написао значајна богословска дела, али су уд њега остали разноразни дневнички записи, сабрани у књигу након његове смрти. Отац Александар је сав живот провео у свету, међу људима и достигао велике диховне висине. Ево једне од његових мисли о томе како хришћанин треба да схвата свет који га окружује:

 >>Прилике којима нас је Господ окружио то је први степеник у Царству Небеском, то је једини пут спасења за нас. Те се прилике мењају одмах када их  искористимо, обративши горчину увреде, невоље, болести и напора у злато трпљена, негневљивости и кротости... Непрекидно, свакодневно, сваког часа, Бог нам шаље људе, околности, догађје, од којих треба да почне наш препорођај, а ми не пазимло на њих и тиме се сваког тренутка противимо Божијиј вољи о себи. Целог нашег живота, Господ нам помаже, шаљући нам ове или оне људе, ове или оне прилике. Када би ми сваки тренутак нашег живота схватали као тренутак  Божије воље (у вези) са нама, као одлучујући, најважнији, јединствени тренутак нашег живота, какви би се дотле сакривени извори радости, љубави и силе открили нашој души!

 Ето кључа за хришћанско схватање стварности која нас окружује: свагда у свему што се са нама дешава и што нас прати, видети промислитељни прст Божији. Јер се ништа у нашем животу не дешава случајно. Ако смо постављени у одређење услове, ако се налазимо у тешким приликама, то значи да је Богу тако угодно. Шаљући нам благостање или испитивање, Бог сваки пут пред нас ставља ове или оне задатке које нам предстоји да решимо. Радост и туга, здравље и болест, пријатељи и непријатељи све нам то Бог шаље да би се усавршавали, и ми треба да се учимо да из свега тога извучемо корист, да то искористимо на духовно узрастање.

Други кључ за духовни живот свагда се налазити на тој дубини где настаје тајанствени сусрет наше душе са Богом. Ако ми не познајемо ту дубини, не можемо постати истински, потпуни хришћани. Спољашње прилике живота се могу мењати; на спољашњем плану може се свашта дешавати, али главно је оно што се дешава у унутрашњости човека. Ако се не научимо томе што су Оци Цркве називали пребивањем унутар себе" (внутерпребиванием"), ризикујемо да останемо на површини хришћанског живота, и тако ни не схватајући у чему је суштина тога пута по коме смо призвани да идемо.

У животу је тако много тога што нас плаши или обеспокојава, раздражује, изазива негодовање. Ако човек не уме да се одреши од свега тога, ако дозвољава приликама да се увуку", обузму, никада му неће успети да достигне онај унутрашњи дубоки мир у коме се састоји тајна хришћанског живота и тајна сусрета човека и Бога. Када спољашње прилике заклоне оно што се дешава у дубини, онда у човеку нестаје снаге да ради над собом, да обрађује земљу свога срца.

 >>Рад над собом и над својим анархичним аутономним нервима веома је једностсван пише отац Александар Јелчанинов -  чини се сасвим лака од правилне оријентације пажње и маште. Непрекидно ћемо се спотицати на сваку ситницу, док у нашој души не постане јасно, јасно и убедљиво оно што није ситница, када склоност (влечение=страст, склоност) према оном главном, свом душом, свим срцем и свим разумом поставимо на место те ситнице, које нам уређују свакодневни живот.<<

 Многи људи су толико заокупљени спољашњим, понекад и заиста ситницама" и приликама, да се сав њихов живот претвара у непрекидну јурњаву за нечим несумњиво недостижним. Они сво време чекају боља времена", уместо да се наслађују садашњим даном и и садашњим тренутком тренутком када је Господ с нама (рјадом = поред), јер је Он свагда с нама, ови људи живе илузорним надама на бољу будућност. Али време пролази и будућност не успева да наступи, већ прелази у прошлост. А човек клизи по површини живота,не успевајући да сиђе у оне дубине где једино и постоји живот, где живот стиче своји првобитну цену.

Како је могуће у наше време, када је темпо живота убрзан до граница, време до крајности стиснуто, и као што се каже, лети далеко брже него у претходним епохама како је могуће сачувати духовну једнакост, унутрашњи мир? На један начин: силажењем у дубине у дубине сопственог унутрашњег живота, тамо где се душа дотиче Бога.

 Плаши проток времена, када (се) стоји у месту пише Јелчанинов Треба се погрузити у дубину, где је време индиферентно.

 Још један кључ за духовни живот правилан размештај приоритета. Веома је важно да у човековом животу све буде постављено на своје место, да постоји одговарајући систем (=хијерархија) вредности. Често се човек нервира, раздражује, осећа незадовољство управо зато што на прво место ставља оно што треба да стоји, можда на десетом, заборављајући на главно на предстајање пред Богом. Ако душа човека предстоји пред Богом, за њега нема разлога да се нервира, обеспокојава, нервира, узбуђује, зато што је његова душа већ стекла једино потребно" и успокојила се у предстајању Богу.

То предстајање Богу треба бити стално не само спољашњошћу, пре (би требало да буде) стожер живота. Када је у човеку снажна унутрашња основа, тада му никакве незгоде, које могу да му се догоде, нису страшне.

 >>Наш живот на земљи, - говори Јелчанинов, - је подобије вишег живота.<<

 И наш задатак овде на земљи је да се све више и више приближавамо томе образу и подобију по коме нас је Сам Бог створио. Ми би свакодневно требали да у себи рашчишћавамо лик Божији оскврњен гресима и свом оном сујетом која нас окружује.

Постављајући (оно) главно на прво место, а другостепено на друго, ми можемо, живећи усред светске сујете, из свега извлачити духовну корист. У овом свету нема толико много ствари које би по својим својствима биле безусловно погубне (=одрицатељне), или безусловно изграђујуће (=позитивне). По правилу, све што нас окружује може нам донети, како корист, тако и штету. Ако се трудимо да извучемо корист из свега што нас окружује, и сав свет око нас ће се преобратити. Ми ћемо видети да не одлазећи слично Марији Египћанки у пустињу, не живећи у манастиру, не предузимајуће никакве посебне аскетске подвиге, већ једноставно живећи у овом свету, ми можемо достићи духовну висину.

У вези са тиме желео бих да се дотакнем неколико конкретних тема. Већина од нас живи у граду, и ретко имамо прилику да излазимо у природу. И бивају нам зрачци светла изласци, слободни дани, одсуство када можемо, одвојивши се од свега и заборавити на све, склонити се негде на дан-два, неколико дана или недељу, да би били наједно с природом. То је веома важно искуство, који не треба пренебрегавати, зато што живећи у условима великог многомилионског града ми смо и против своје воље увучени у његов вештачки ритам ритам јурњаве за материјалним добрима. Када нам се макар на неколико дана укаже прилика да изађемо из тога круга ми осећамо дихање вечности, долазимо у додир са природом у којој је присутан и дише Сам Бог. Налазећи се у шуми, у гори, на обали реке или мора, ми можемо ослушнути то дихање Духа Светога, који је у тренутку стварања земље, неба и мора лебдео над водом", Који и овог тренутка све Собом прожима и оживотворава.

Још једна тема је: образовање, наука, ученост. Сваки од нас има ову или ону специјалност"; знамо понешто из ове или оне области. Свака наука и свака специјализованост могу имати утилитарно, прикладо значење; у томе смислу оне су неутралне у односу на духовни живот. Али наука, ако боље открива дубине стварања света, открива законе који постоје међу људима, у природи, у космосу, може добити религиозни смисао, она нам може открити Бога. И што се дубље ми погружавамо у ову или ону науку, тим пре она може да омогући богопознање. Као што је рекао један мислилац: мало знање удаљује од Бога, велико враћа ка Њему". Код човека са уским видокругом, са ограниченим познањима, неретко (али не увек прим. прев.)и религиозне представе бивају примитивне.

Многи Оци Цркве, као Григорије Богослов, Василије Велики, Григорије Ниски, Јован Златоусти, потрошили су године и десетине година на то да овладају наукама и сазнањима из разних области: философије, реторике, медицине, астронимије, математике, геометрије. Они су били једни од најобразованијих људи свога времена. Затим, поставши свештеници, они су сво своје знање употребљавали на служење Богу, Цркви и људима.

Постоји став по којем су вера и наука неспојиви; образованост и ученост као да су потпуно туђи хришћанској Цркви, где се све задобија простотом и смирењем. Постоји страх пред дијалогом, разменом мишљења, пред разумом као таквим. Неки се чак и према богословљу односе с неповерењем. На ту тему би се могло много говорити, али ја мислим  да ће довољно бити да наведем овде речи пца Александра Јелчанинова:

 Уобичајени у наше време страх пред мишљу, философијом, богословљем, немогуће је никако оправдати ни Јеванђељем ни светм оцима који су јако много размишљали и расуђивали. Не могу поменути ни једног светог оца у коме је постојао страх пред људским разумом, расуђивањем, разликом мишљења...

 Још једна важна тема материјална добра. Премда је Христос рекао да је тешко богатоме ући у царство небеско, то не значи да је богатство само по себи препрека за духовни живот; препрека је поробљеност човека материјалним добрима. Могуће је бити сиромашан, али цео живот провести у јурњави за новцем; могуће је немајући новац непрестано се мучити жеђу за њим. А могуће је и бити довољно безбрижан, али искористити своје богатство на корист ближњих, делити са њима. Богати човек из Христове приче о богаташу и Лазару није се нашао у аду зато што је био богат, већ зато што, није примећивао сиромашног, који је лежао у његовом врту, док је пролазио поред њега.

Има разних видова богатства, који могу како препречити тако и омогућити достизање царства небеског. Отац Александар Јелчанинов говори:

 >>Не треба мислити да је само један вид богатства новац. Мгуће је бити богат и младошћу, имати ризнице талената, надареност, владати капиталом здравља. И сва ова богатства су исто тако препрека за спасење. Материјално богатство нас поробљава, погоршава наш егоизам,смућује наше срце, угњетава нас бригама, страховима, тражи жртву себи као неки ненасити демон. Не служи оно нама, него обично ми служимо њему. Али није ли исто тако са богатствима здравља, снаге, младости, лепоте, талената? Не подстичу ли и она исто тако нашу гордост, заплењују нам срце, одводећи га од Бога? Али шта ако нам је Бог послао ово или оно од земних богатстава? Да ли је могуће да се спасемо, док се не ослободимо од њега? Може себогатство оставити код себе, али не за себе и спасити се, али једино је потребно изнутра се ослободити од њега, оделити своје срце од њега, владати својим богатством, а не бити савладан, овладати њиме, али му не допустити да овлада тобом, принети га Христовим ногама и послужити Му њиме.<<

 Телесно здравље отац Александар назива богатством. Нису у праву они који сматрају да је за хришћане срамота да се брину о своме здрављу и да се баве спортом. Још у III веку Климент Александријски је говорио: Младићима су корисна такмичења у гимнастици, а такође и игре лоптом; све то оснажује тело". Телесно здравље омогућује хармоничан раст и узрастање. Старогрчки васпитни системи посвећивали су развоју тела исту пажњу као и духовном развоју. Зато хришћанин може и треба да се брине о своме телу. И ако се разболимо, не треба да је препустимо вољи Божијој"; треба ићи лекару и испунити његове препоруке. То је, рекло би се, тако очигледна ствар, да и не треба говорити о њој, али у нашој Цркви има ревнитеља", који лечење код лекара сматрају за грех и позивају да се у случају болести само моли и нада на Божију милост.

 Што се тиче духовног значења болести, нертко бива да нам се болест шаље ради духовног оздрављења. Као по правилу, живимо у ритму који не дозвољава паузе, неопходне за то да се усресредимо, саберемо мисли, осмислимо своју прошлост, потрудимо се да чујемо Божији глас. Отац Александар Јелчанинов је много боловао и умро је не доживевши ни до педесет година. Недуго пре смрти, будући већ тешко болестан, он је написао следеће: 

>>Болест најбоље време за враћање у своје срцец, Богу, оздрављењем та могућност поново одлази бесконачно далеко. Болест ето школе смирења, ето где видиш да си ништ, наг и слеп.<<

 

Не само болести, већ и старење, старост може постати извор духовне користи:

 Често се огорчујеш пише отац Алелксандар примећујући да су теби блиски људи увенули, остарили. Али баш то је сагоревање човекове душевне стихије, која открива пут подизању из дубине сила благодатних, духовних. То цветање, чије нестајање ми у себи и другима гледамо с болом, сјај очију, румени образи,мелодичан глас све је то цветање наше телесне душевне стране и оно није цењено. Што се више губи спољашњи човек, то се више унутрашњи препорођава. Али добро ако је тако, добро је ако старење не води унинију, страху од старости и смрти, духовном паду.<<

  Људима који се налазе на прагу старости, или који су већпретупили тај праг, требају да благодаре Богу за то што су достигли поодмакле године, зато што су проживели живот који их је нечему научио. А године старости треба искористити за исправљање грешака младости, за приближавање Богу, што старијем човеку у многоме бива лакше него младом, макар зато, што остаје мање саблазни, искушења, више времена (преко дана), већи мир.

Пређимо на следеће питање. Како се односити према светским забавама позоришту, биоскопу, телевизији? Немогуће је, на крају крајева, дати овде рецепт за све случајеве живота. Али треба поменути да ни позориште, ни биоскоп, ни телевизор Црква у принципу не одбацује. Свакако, у делима неких светих Отаца, посебно код светог Јована Златоустог може се срести доста горких и реских речи на адресу позоришта. Али треба знати да је позориште у Златоустово време било место где су се изводиле незнабожачке представе. У позориштима су се дешавале гладијаторске борбе, сцена је постајала место убиства не одиграног од стране актера, већ реалног убиства, реалног човека, које се дешавало наочиглед публике. Због тога, поистовећивати савремено позориште, биоскоп и телевизор са позориштем о коме је говорио Јован Златоусти није примерено. Ипак, и у савремном биоскопу и телевизији је много онога што хришћанин не би требао да гледа. Хорор филмови, филмови који пропагирају насиље и убиства, филмови који пропагирају разврат све то противречи хришћанском моралу.

Уопште, према телевизору се треба односити са предострожношћу, изабирајући само оне програме који не штете духовном здрављу: вести, научно-популарна предавања, садржаје о уметничкој и моралној улози филма. И деци, како ми се чини, не треба забрањивати да гледају телевизор, али их треба учити да самостално изабирају оно што приличи, од оног што не приличи да гледају.

За многе људе телевизор је постао средство помоћу кога се може одвојити од реалности, ући у илузорни свет или једноставно убити време". Неретко се људи који долазе на исповест кају због тога што су гледали телевизор. Ја мислим да није грех то што човек гледа телевизор, већ то што он узалуд траћи сопствено драгоцено време. Никоме није познато колико је свакоме од нас остало живота; неком можда сасвим мало. Човек којизна да ће сутра умрети тешко би данас узео да гледа хорор филм. Траћити, убијати" време, велики је грех, али пигледати филм великих уметничких вредности, који нас нечему учи, открива нам понешто о животу, о љубави, о пријатељству то свакако није грех, као што није грех ни читати лепу књижевност, читати светску поезију или слушати светску музику, зато што је из свега тога могуће извући корист,

У вези са светском музиком прекрасно је рекао митрополит Сурожски Антоније:

 >>Можемо гледати у партитуру, али ако нисмо музичари, ништа нећемо видети осим листа хартије и знакова који нам нису јасни. Можемо читати ноте, али само читати, не повезујући их са истинском мелодијом. Можемо се развити и очима читати знаке, а унутрашњим слухом слушати мелодију. А ако слушамо ту партитуру на концерту, можемо ући у звуке, звуци нас могу унети негде и крпз те звике можемо се приопштити другоме свету. Иза тих звукова стоји композитор, не са његовим искуством музике, него живота, с искуством самога себе, с искуством лепоте и ружноће, радости и туге, наде и очајања, с искуством све дубине људског живота и свог и туђег. А иза тога још лежи сав простор живота... цело море...

 Очигледно, могуће је научити и слушати музику и читати стихове, па чак и телевизор гледати тако да нас све то води неким новим границама, открива нове хоризонте, духовно обогаћује и помогне да видимо богатство и дубину света који се одражава у уметности. Али и овде треба бити разборит до неке границе и видети какви видови уметности одговарају, а који очигледно преграђују духовно узрастање човека. Има например таквих врста савремене музике, као тешки рок, који делује разарајуће на душу, психу и сазнање: увлачећи човека у противприродни ритам он га лишава могућности да живи природно и једноставно, у хармонији са самим собом и природом.

 Следеће питање: како се односити према ономе што нам нуди свет компијутера? Нема сумње да је компијутер веома користан човеку који мисли, пише, занима се научним истраживањима. Компијутер олакшаваи упрошћује људски труд. У томе смислу појава компијутера на крају XX века је велики дар оним људима који су раније писали руком или штампали на машини много пута преписујући или прештампавајући једне исте текстове. Компијутер олакшава и појефтињује доступност  информацијама. Сада већ нема потребе купвати скупе приручнике и речнике; могуће их је наћи на компакт-дисковима или на Интернету.

Али се у свету компијутера за хришћанина крију и велике опасности. Посебно, Интернет сам за себе представља царство сведозвољености, где је право ида се искаже остављено сваком човеку, независно од његових моралних норми. На Интернету уопште нема никаквих ограничења, осим комерцијалних. Ушавши на Интернет, човек постаје потпуно отворен за саблазни сваке врсте; може наићи на такве ствари, контакт са којима га оскврњује. Због тога, улазећи у то цаство, хришћанин треба да буде нарочито пажљив, нарочито трезвен, да би на време затворио очи пред оним што не жели да види.

Многи су данас привучени компијутерским играма, и то је веома погубна појава. На крају XXвека накупило се веома много проблема у човечанству, са којима оно не може да изађе на крај. Због тога да би избегло њихово решавање, оно  је изумело виртуелну реалност", где је могуће заборавити се. И за сваког човека који не може да изађе на крај са тешкоћама реалног живота, јавља се могућност да се погрузи у виртуелни, илузорни, измишљени животкомпијутерске игре се по својој суштини мало разликују од алкохола или наркотика они такође дају осећај исхода из реалности. Човек може бити дубоко несрећан у реалној реалности"; може бити неуспешан, коме ништа у животу не полази за руком. При томе у виртуалној реалности" исти тај човек се претвара у успешног борца који побеђује своје супарнике, у играча који достиже један циљ за другим.

Компијутерске игре су веома опасне за људску психу: оне у деци развијају животињске инстикте, страст према насиљу и убиству. У већини компијутерских игара, човек који седи пред компијутерским екраном сво време убија замишљене противнике. За разлику од шаха који развија способност за логичко мишљење, од спортских игара, које помажу развитку тела, компијутерске игре не сам да ничим не обогаћују дете, не развијају га; напротив, на некој етапи његовог развитка оно га истржу из реалног живота, погружавају га у тако примамљиви, али тако погибељни и духовно опасни свет илузија.

 Требало би рећи неколико речи о алкохолу и пушењу. Вино весели срце човека" говори се у 103. псалму. За разлику од ислама, у православном хришћанству нема забране за употребу вина: апостол Павле чак саветује своме ученику Тимотеју да пије вино ради користи желуца (1Тим. 5;23). Али тај исти апостол говори: Не опијајте се вином од којега бива раскалшност" (Еф. 5;18). Грех није у употреби вина него у његовој злоупотреби, у пијанству, у губитку људског облика под утицајем алкохола. Грех је такође и у томе да се у вину тражи могућност бега од животних тешкоћа. Грех је на крају и пристрашће према алкохолу, поробљеност њиме. Алкохолни напитак, који може да украси празнични сто, када се употребљава преко разумне мере, доводи до распада личности, разорења породице и чак до насиља и убиства.

А што се тиче пушења, то ова навика, свакако није препрека за ступање у Цркву и пребивање у Цркви. Пушење, како ја то видим, категорички је недопустиво за свештенослужитеље и монахе. Уосталом, о овоме постоје разна мишљења: у савременој грчкој традицији многи свештеници и епископи пуше, а у прошлом веку и неки руски клирици  занимали су се дуваном. (Свети Игњатије Брјанчанинов је сматрао да пушење није препрека за примање монаштва, уосталом, саветовао је монасима који нису имали снаге да се одрекну пушења да пређу на бурмут.) Било како било, ако постоји могућност да се остави пушење, боље је то учинити. Тим пре, ко није пристрасан према пушењу, не треба да се привикава: оставити пушење је далеко теже, него уопште не почињати. Међу малом децом од десет до петнаест година пушење је модерно и престижно: дечак мисли да са цигаретом у зубима изгледа старији. Он можда не зна да је код одраслих модерно оставити пушење. Не зна ни то да је код многих пушење постало узрок смртних болести и стајало их живота.

У вези са пушењем добро је казивање из живота преподобног Силуана Атонског. Када је био још млад човек и мирјанин, путовао је возом са неким купцем који је тврдио да пушење није грех, и због тога је потпуно допустиво. Силуан је одговорио: А ви се пре сваке цигарете помолите Богу и онда запалите". Молити се пре пушења нешто не иде" рекао је купац". Дакле, свако дело, пре кога не иде молитва, боље је не чинити", одговорио је Силуан.

 Као закључак, желео бих да кажем следеће. Хришћанин се у свему треба држати златне средине, да иде царским путем". Не треба одбацивати оно што нам свет нуди, али се треба учити да се из свега изабира корисно, а штетно да се одбацује и одбија. Као што говори апостол Павле: Све испитујте, доброг се држите" (1Еф. 5;21). Ако се научимо да свет схватамо на сличан начин он ће нам се открити потпуно другачијим; видећемо како много од онога што се налази у нашој власти постаје наш помоћник и савезник у духовном животу. Свако дешавање, свака ствар, свака животна ситуација, сваки сусрет може постати за нас духовна лекција, која омогућује наше напредовање на путу ка Богу.