АНАСТАСИЈЕ, архиепископ Тиране и целе Албаније

ПРАВОСЛАВЉЕ И ПРАВА ЧОВЕКА

Са освртом на Васељенску декларацију и грчко православно предање

А. ОПШТА ЗАПАЖАЊА О ПОСТОЈЕЋИМ ДЕКЛАРАЦИЈАМА

Неодређеност појма

1. Проучавањем сличних декларација, међународних споразума и осталих текстова који се односе на права човека можемо констатовати да постоји извесна неодређеност у садржају појма људска права. Стално нагомилавање нових дефиниција само увећава ту нејасност.

У поменутим текстовима могли бисмо схематски распоредити следеће сукцесивне слојеве: а) првобитни темељни слој који постоји у основи свих декларација ове врсте, од најстаријих до оних најмлађих чине: вера у слободу појединца, једнакост свих људи без изузетка, достојанство човека; б) слој који представљају анализе конкретних грађанских и политичких људских права са акцентом на слободи свести, мисли, говора, штампе; са нагласком на праву свих грађана да стичу јавне функције, праву на неприкосновеност власништва, личну безбедност, поделу власти и владавину народа; в) слој најмлађих текстова, који даје исцрпне дефиниције економских, друштвених и културних права човека.

Полазни интерес декларација о правима човека била је заштита грађанина од арбитраже државе. У наставку се, међутим, тај интерес проширио на заштиту човека од арбитража, других групација и носилаца власти.

У оквиру ове студије узели смо као основни текст Васељенску декларацију о људским правима (Universal Declaration of Human Rights).¹ Ова Декларација представља зрели плод дугогодишњег истраживања и друштвенополитичких врења, која почињу америчком Декларацијом 1776. и Декларацијом о правима појединца и грађана коју је изгласала француска Народна скупштина (1789). Васељенска декларација има јасне универзалне перспективе и димензије. Уз то представља језгро за даљи развој људских права изнедрених из разних каснијих споразума.²

Православна свест није достигла исти ниво усаглашености када је реч о схватању појма права човека. Што се тиче основног језгра појма, а које чине слобода, једнакост и достојанство човека, наравно да постоји инстинктивно сагласје и апсолутно одобравање. Већину дефиниција православна свест прихвата као последицу општег става о човеку. Међутим, о многим категоријама она не заузима став, остављајући их отвореним човековом самосталном мишљењу.

Када се, међутим, говори о сагласју или резервисаном ставу православне свести, не сме се заборавити да се перспектива декларација и перспектива религије разликују у почетним ставовима. Декларације траже да регулишу живот човека као политичког бића, у простору ћесарске власти; оне се односе на везе појединца и државе, док за Православну Цркву реч: "Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу" (Мт 22, 21), јасно одређује границу разликовања религијске и државне сфере. Хришћанска вера почиње Богом и Њему се враћа. Православље није основало нити усвојило неки друштвенополитички систем (као што је то, на пример, учинио ислам); оно није апсолутизовало природне институције. Православље је одувек тражило и тражи да укључи природне институције у оквир живота у Христу и Светоме Духу.

Уз то, постоји јасна разлика у односу на средства и дубину тих тежњи. Декларације настоје да наметну своје ставове у форми правне и политичке присиле. Хришћанска порука усмерена је на мисао и свест преко личног уверења и вере. Декларације, у својој основи, стављају нагласак на спољну сагласност, док Јеванђеље инсистира на унутрашњем сагласју, духовном препороду и преображењу. Следствено томе, сваки покушај разматрања права човека са православне тачке гледишта мора гајити јасно осећање тих разлика у перспективама.

Питање претпоставки

2. У званичној књизи која је издата поводом тридесетогодишњице Васељенске декларације о људским правима наводи се: њКорени овог интереса налазе се у хуманистичким традицијама ренесансе, борби за самовласност, независност и једнакост која се одиграла и која се и даље одиграва у многим крајевима света, а која је оличена у философским идејама људи попут Енглеза Xона Лока, Француза Жан-Жака Русоа, Американца Томаса Xеферсона, Немца Карла Маркса и Руса Лењина, као и у утицају догађаја попут издавања Магна Цхарте енглеског краља Xона 1215. године, усвајања закона Habeas Corpus у енглеском Парламенту 1679, објављивања Декларације о независности представника тринаест северноамеричких колонија 1776, усвајања Декларације о правима човека и грађана француске Народне скупштине 1789. и објављивања Комунистичког манифеста 1848. године.

У односу на апсолутну историјску тачност насловљавања наведених аката могу се изразити одређене резерве. Као прво, било би корисно подсетити да чувена Магна Цхарта није била толико победа признавања права народа колико успех племића у успостављању права у односу на краљевску власт. Такође, ставке Декларације о људским и грађанским правима Француске револуције (1789), иако се верује да су изразиле универзалне, глобалне истине, у дубини су одражавале интересе грађанске класе која их је и саставила. Управо због тога право на власништво наглашено је као неприкосновено право. Исто тако је различитим одредбама Декларације постигнуто да се средњој класи отворе могућности стицања важних положаја. Но, све то не значи потцењивање значаја који је тај текст имао за каснија друштвена збивања.

"Корени" из којих се помолило стабло људских права сигурно су старији и сложенији од текстова у којима се људска права обично помињу. Везују се за религиозна убеђења и основне одлике великих религија. Нарочито западни свет много тога, без сумње, дугује Јеванђељу, чије је семе, развијајући се, олакшало трагање које је у ренесанси изазвала грчка мисао. Текстови о правима човека, чак и у оним тачкама у којима беспоговорно стоје на хришћанским принципима, претпостављају хришћанско наслеђе, а то значи не само конкретан систем размишљања и конкретну слику света, образовану уз допринос хришћанског и грчког духа, него и традицију самокритике и покајања.

Француска револуција, истичући "света права људи и грађана", формулисала је та начела "уз присуство Највишег Бића и очекујући Његов благослов и Његову благодат". Друге, касније декларације постају неутралније и избегавају осврте на надљудско Начело. Аутономија човека јасно се уздиже и цела грађевина заснива се на природном праву. Као основа поставља се људски разум, а понекад долази и до обожења логике. На овом месту искрсава прва интервенција хришћанске мисли: да ли су људска права само недоумица и ствар људског промишљања или су урођена?³

Иза познатих декларација крије се спорна идеологија. Преовлађује концепција да је човек аутономно биће које само по себи може да се развија, првенствено помоћу ума и сопствених унутрашњих сила. То теоретско залеђе људских права прилично је поједностављено; наиме, ослања се на антропологију која је равнодушна према координатама тајне о човеку. Но, биће потребно да се, уз ширу анализу, на ово вратимо касније. За сада ћемо се ограничити на то да укажемо како се, уз све трагичне догађаје који су се збили у нашем веку, лако може констатовати колико је наиван био покушај да се целокупна грађевина о људским правима ослони само и једино на разум. Обожење људског ума појавило се као замена за веру у Бога — а ипак сумња у снагу разума није успорила порицање живога Бога. Ускоро се узвисила владавина Неразумног.

Поједностављени хипероптимизам

3. Кроз текстове декларација о људским правима провејава лагани хипероптимизам у односу на људску природу. Међутим, последње деценије допринеле су развијању дубље спознаје о зверству човека, развијању свести која често води у очајање. Историјски догађаји све јаче наглашавају трагичност човека и контрадикторност његове природе. Свакодневни живот, око нас и у нама, показује снагу коју има преступ, оно што се у хришћанској терминологији назива грехом.

У свакој прилици се говори о људским правима, а скоро сви их, када могу, крше. Теоретско признавање људских права није довољно. Овде не недостаје знања већ воље. Због тога се данас, када је реч о декларацијама о људским правима, више говори о разочарању него о ентузијазму. На крају, прећутно "право" сваког моћника постало је право гажења слабијег од себе.

У модерном вишеобразном друштву велику опасност по кршење људских права не представља само држава, чије разне декларације покушавају да заштите појединца, него и различити други облици вандржавне владавине који на разне начине газе права човека. По хришћанском схватању, у људском бићу постоји урођена антиномија између трагедије људског греха и могућности његовог надилажења.

Једностраност која захтева уравнотеженост

4. Искључиво наглашавање права човека без њиховог усаглашавања и односа са дужностима схватљиво је за првобитне декларације, с обзиром на то да су оне биле изнедрене у доба револуција против државних власти и да су настојале да заштите грађане од арбитраже државе. Данас, међутим, у трезвеној клими васељенске, саборне перспективе, та једностраност мора се надићи. Изолација права од одговарајућих обавеза прети да уништи сама људска права, јер се губи равнотежа. Основни елемент у човековој ипостаси и човековом достојанству није само да се избори за права него да има и одговорност за оно што чини. Једнострано наглашавање права олакшава њихову злоупотребу и, осим тога, прети да одведе у некакву болесну индивидуализацију. Управо је за чврсту подршку тих права потребно упоредно наглашавање дужности и одговорности.

Исто тако, јасна је потреба за усклађивањем индивидуалних и друштвених права. Правилан исказ није искључиво "моја права" или "његова права", већ "оба", у заједничком односу. Тачан однос одређује јеванђелска реч: "Љуби ближњега својега као самога себе" (Мк 12, 31). Реч је, напокон, о надилажењу тебе и мене, о уздизању у заједницу личности.

На овом месту ми, хришћани, идемо у корак са средишњим индијским искуством које је одлично изразио Махатма Ганди у одговору (1947) генералном директору Унеска X. Хакслију: "Сазнао сам од своје неписмене али мудре мајке како сва права која заслужујемо да уживамо и чувамо проистичу од обавеза које су извршене. Тако и ово наше право на живот има смисла само када обављамо нашу дужност као грађани света."⁴ Основни саставни део људског достојанства остаје одговорност.

Нејасност и неодређеност основних термина

5. Преамбула Васељенске декларације говори о "вери у основна права човека, у вредност и достојанство људске личности" итд. У 29. члану наговештава се "слободан и пун развој људске личности", а на другом месту упућује се захтев "да буду задовољени праведни захтеви морала, јавног реда и општег добра у демократском друштву". Ове фразе несумњиво представљају простор у стандардизованим правним оквирима целе Декларације у коме се шири хоризонт смисла људске личности. Међутим, очигледна је философска несигурност и неодређеност која постоји у основним терминима као што су "морал", "демократско друштво", "личност".

Наравно да је јасно како су састављачи текста који треба да буде општеприхваћен, који треба да прихвате људи и народи разних религијских концепција, морали избегавати јасне осврте на општи антрополошки проблем. Но, та оправдана намена не мења чињеницу да је Васељенска декларација у свом коначном облику остала неодређена у антрополошком смислу.

Уопште узев, православна мисао сматра дискусију о људским правима изузетно важном и сматра је предворјем суштинских "права" човека. У целокупном трагању и покушају одређивања права човека као основна остају следећа питања: Где она почињу, где се завршавају и куда воде? Декларације остају затворене у легалистичко-детерминистичком опису, док истовремено изражавају и наду и кризу.

Сигурно да у добу као што је наше, у којем се примећује толика вишеобразност идеолошких ставова, није могуће постојање философско-религијског споразума о овим преобимним питањима. Овде ћемо забележити само то да за православну свест, што је ионако наша тема, све што је написано у постојећим декларацијама представља полазне формулације, а човеку не осигурава престанак робовања ни сопственом егоизму, што је мрскије од власти коју треба укинути, нити сложеним чиниоцима вишеобразних и безличних структура модерног технолошког друштва. Ово упозорење има темељан значај како се не бисмо довели у заблуду да је довољно прихватити декларације о људским правима и тиме обезбедити људско достојанство.

* * *

Подразумева се да је неопходно потражити заједничку основу за споразум у плуралистичком друштву у којем данас живимо. Такође је потребно да сачувамо живу свест о томе да се, у часу када долази до разних компромиса зарад постизања сагласности, губи нешто од саборне и коначне истине о тајни човека. Због тога, остајући доследни и привржени људским правима, исто тако треба да останемо отворени и на другом пољу, на пољу дубљих и суштинскијих људских права, а која ниједна правна декларација не може обухватити. И управо од ове тачке и даље актуелност Цркве налази своје оправдање.

Б. ОСНОВНЕ ЦРТЕ ПРАВОСЛАВНЕ АНТРОПОЛОГИЈЕ У КОНТЕКСТУ ОСНОВНИХ ЉУДСКИХ ПРАВА

Осврнућемо се укратко на православно хришћанско схватање човека да бисмо се приближили слици која представља основу православне мисли. Сигурно да такав приступ не изражава тежњу наметања тих ставова међународним текстовима. Једноставно, реч је о пажљивијој анализи основних хришћанских уверења која непосредно утичу на наш став и размишљање о људским правима.

Синопсис православне антропологије⁵

1. а) Угаони камен хришћанске антропологије остаје уверење да је Бог створио Адама "по икони Божијој" (Пост 5, 1). На том темељу изграђено је свако даље библијско тумачење човека. Нови Завет такође наглашава да је човек творевина Божија (Мт 19, 4, Дап 17, 28), да је створен по икони Божијој (Кол 3, 10) и по подобију Његовом (Јак 3, 9). Бог се открива не само као "Највише Биће" већ као личносни Бог; реч је о постојању јединствене суштине и учешћу личности. Он је Тројица у јединици и Један у тројици, савршена "заједница љубави". "Подобије" је дато човеку као могућност, а не као свршени догађај. То се постиже на крају, дејством Духа Светога.

Целокупно човечанство настало је од људског пара који је Бог створио; сходно томе, сви људи, независно од расе, боје, језика, образовања, обдарени су достојанством божанског порекла. Док је западна мисао више наглашавала ум, интелект и вољу као особине божанске иконе, источно богословље посебно је истицало елемент слободе и љубави, стављајући тако у средиште заједницу личности Свете Тројице у слободи и хармонији.

б) Међутим, Бог није само творац — он је и отац свих људи. То се стално подвлачи, нарочито у Новом Завету (на пример: Мт 6, 9; 23, 9; Рим 1, 7), и непосредно је повезано са убеђењем да су сви људи, без икаквог изузетка, Његова деца — сходно томе, браћа међу собом. Порекло свих људи је заједничко јер им је Бог удахнуо дух живота, и то наглашава апостол Павле на Ареопагу у Атини: "Бог који је створио свијет и све што је у њему … створио је од једне крви сваки народ човјечанстваЊ (Дап 17, 24, 26). Тако целокупно човечанство остаје у великом и нераздељивом јединству којем је основни центар постојања живи Тројични Бог: "Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама" (Еф 4, 6).

в) Није чињеница о заједничком пореклу једино што повезује људе у једну породицу. Повезује их и исто одредиште. Циљ њиховог постојања јесте да, уз благодат Божију, активирају Богом им дате потенцијале и да се управе према свом "подобију", да се несебичном љубављу уздигну из биолошког сапостојања у битијну заједницу личности, у сагласју са свим створењима и целом творевином, по угледу на постојање Свете Тројице, те највише "заједнице љубави".

г) Међутим, осим заједничког порекла и заједничког циља, постоји и други основни разлог хомогености човечанства: учешће људи у истом обрту, у истој кривици. У почетку своје историје, уместо да се усмери ка Тројичном Богу и учествује у заједници љубави божанских личности како би остварио циљ свог постојања — "обожење", човек се приљубио уз сопствено индивидуално ја, одбио љубав Божију и тражио да на основу личних критеријума и путоказа "ђавола" настави пут ка "обожењу" ("… па ћете постати као богови", Пост 3, 5).

Такав обрт повезан је са човековом основном особином — слободом којом је био обдарен. Био је слободан да одбије чак и саму несебичну љубав, што је и учинио, да би се свезао себичном љубављу према себи. Без обзира на самопрогон, човек и даље задржава идентитет и наслеђе божанског порекла, као и носталгију за изгубљеним рајем.

Православље спознаје делање међусобно супротних сила и у историји човечанства и у појединачној људској историји. У природном свету може се, с једне стране, уочити хармонија која изненађује, а која сведочи о Божијем дејству, и, с друге, паразитска сила која свуда изазива сукобе и дисхармонију.

д) У тој мрачној атмосфери пресудан импулс за надилажење тог стања опет долази иницијативом Тројичнога Бога, крајњим гестом љубави када " Логос постаде тијело и настани се међу нама … пун благодати и истине" (Јн 1, 14). Очовечење Сина, чија проповед представља кључни допринос за хришћанско откривење, даје човечанству нов смер — ка "заједници" сваког људског бића са Тројичним Богом, са другим људима који су иконе Божије.

Темељна права

2. Свака даља изградња начела достојанства, једнакости и слободе човека, са православне тачке гледишта, ослања се на богословске основе које смо укратко покушали да прикажемо. Конкретно:

а) Људско достојанство не представља неодређени грађански понос већ уверење да је човек заиста свето лице, творевина личносног Бога. Достојанство човека није повезано са егоистичним, супериорним гледањем на појединца, већ са осећањем људског величанства и његових граница. Реч је о достојанству пуном суздржаности, племенитости и поштовања других. Тај појам није теоретски шаблон, већ је плод искуства хиљада људи који чине круг светитеља Цркве, оних који су светли узори за вернике, а благослов за човечанство.⁶

б) Слобода је једна од средишњих идеја хришћанства. Као што прецизно закључује Берђајев: "Целокупно хришћанско учење о стварању света, паду и искупљењу људи ослања се на ту идеју о слободи. Без слободе немогућа је Божија правда и без смисла је светски развојŒ.⁷ Порука о слободи у различитим акордима понавља се у Новом Завету (Мт 17, 26; Јн 8, 32, 36; 2Кор 3, 17; Гал 5, 1–13). Грчки Оци Цркве интензивно анализирају истину о томе да је слободни Бог створио човека слободног и због тога одговорног за своја дела.⁸ Одговорност се везује за достојанство.

Наравно да је током времена било и хришћана који су тражили ограничавање те слободе како би се тиме, наводно, помогло друштвеном поретку. На крају их је хришћанска свест одбила.

в) Овом оквиру доприноси и уверење о једнакости људи. Свима је позната проповед Новога Завета да "нема Јелина ни Јудејца, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос" (Кол 3, 11), као и убеђење да је очовечењем Сина и Логоса Божијег и спасењем у Христу цео људски род уздигнут.

Те истине јасније се осећају у литургијској пракси Цркве. У православном хришћанском обреду сви људи, независно од друштвених функција, класе, расе, националности, пред Богом су једнаки и пред "им имају исту вредност.

Ови почетни ставови у универзалном трагању представљају средишња места у учењу Отаца, који упорно говоре о једнакости људи, "о једночашћу и равноправностиЊ.⁹ Сматрају је усађеном у квинтесенцију људске природе. А "искорак", то јест искривљавање једнакости без задршке називају неправдом.¹⁰

г) Постоји још једно човеково право које није укључено ни у једну поменуту повељу, а које хришћанска мисао непрестано истиче као основно усмерење човека. То је право човека да воли и буде вољен јер се само тако заокружује. То право је сам Бог дао човеку, и то на најпотреснији начин. Бог, који је заволео човека до таквих размера да је човековом уму тешко то и да замисли. Све што смо већ навели налази своје тачно органско и динамичко испуњење у хришћанској проповеди љубави Божије према људима и људи према Богу, Његовим по њикони" створењима. Тиме се човек просветљује и црпе надахнуће и снагу за остварење свега онога што доприноси његовом достојанству и једнакости.

Том љубављу, коју бисмо могли назвати шестим чулом, верујући хришћанин открива дубљи смисао ствари и посматра сваког човека онаквим какав он јесте — творевина Божија, слика Божија, чедо Божије, брат. Хришћанска љубав има "слободну" слободу. Она није везана за убеђења другога. Ниједна препрека не може успорити њену иницијативу.

Наравно да мишљење како милиони људи не прихватају¹¹ богословске полазне основе хришћана не умањује значај који оне имају за хришћанску свест као темељи поштовања људских права. Различити ставови других засигурно нас не спречавају да се према њиховој слободи да верују у шта желе односимо са поштовањем, као што не оспоравамо ни њихову једнакост и права, јер су им они, по нашем веровању, даровани самим постојањем и неизбрисиво урезани у Божијој икони.

В. ПРАВА ЧОВЕКА У ИСТОРИЈИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

У историји наше Цркве, у вези са темом која нас заокупља, разликујемо четири периода:

Прва три хришћанска века

1. Први период односи се на три прва хришћанска века, када Црква не само да није имала надлежност да одређује односе државе и грађана него је чак била и прогањана. У том периоду хришћани, прожети есхатолошком јеванђељском поруком, једногласно су наглашавали вредност човека и права која му се не могу одузети — једнакост, слободу, достојанство, братство — осуђујући својом мишљу, својим животом и својим мучеништвом кршења тих права. Црква није развила конкретно учење о друштву и није се појавила у историји као друштвенополитичка револуција, већ као благовест Царства Божијег.

Византијски период

2. Друга фаза, која је трајала од ИВ до XВ века, био је период у којем је хришћанство проглашено за званичну државну религију. Начела што смо их навели и даље су проповедали велики учитељи Цркве који су инсистирали на достојанству, слободи и једнакости свих људи. Наравно, они нису располагали политичком влашћу, али су се борили да и ту развију свест сразмерну оној коју је имао верујући народ.¹²

У Византији, као и у претходном Римском царству, законодавна власт била је у надлежности царева. Црква није имала власт у држави нити су њене вође стекле државничку моћ. Клирици и монаси сачували су неокрњено јеванђељско учење, дубоко развијајући проповедање Светог Писма о човеку, показујући нарочито осећање за поштовање сваке личности.

Византијски цареви, покушавајући да управљају непрегледним Царством које су сачињавале разне нације различитих религијских традиција и да их уједине, суочени са сталном опасношћу од отцепљења, настојали су да обезбеде јединство и мир намећући целој држави религију коју су сматрали најразвијенијом, највишом. Речи: "Ко хоће нека иде за мном", које представљају основни конститутивни принцип хришћанства, често се заборављају и занемарују. Византијски владари нису увек поштовали верску слободу. Постојали су, наравно, велики Оци Цркве, попут Григорија из Назијанза и других, који су дизали свој глас, али опште усмерење било је насилно искорењивање идолопоклонства. Верска толеранција показана је само према јеврејској религији, чијим су следбеницима биле признате многе привилегије.

Наравно да негирање верске слободе, праћено конфискацијом покретне и непокретне имовине, није најбоља страна повести Византије. У историји је уобичајено да се дивни теоријски принципи не преточе у дела. Чак и данас државе које признају људска права не устручавају се да их прекрше у име разних циљева и приоритета. Но, не заборавимо нипошто да сваки историјски период треба посматрати у конкретном културолошком оквиру. Тако је и Византија, о којој се доносио суд на основу варварских обичаја онога времена, несумњиво уздигла ниво људског живота.

Владавина Турака

3. У трећем периоду, који је почео падом Византије (1453) и трајао до половине XИX века, православне хришћане Мале Азије и Балканског полуострва угњетавале су иноверне државе. У том периоду Црква је за потчињене била не само проповедник људских права него и бранилац и утешитељ у периодима њихових страшних кршења. А то се дешавало без обзира на посебне привилегије које је Мехмед Освајач дао (1454) хришћанском становништву под турском окупацијом. Верски фанатизам Турака с времена на време узаврело се појављивао, а елементарна људска права хришћана стално су кршена, што је видно у презирању личности, национилизацији имовине, социјалном понижавању, неправедним порезима, суровим киднаповањима и исламизацији ромејске хришћанске деце (данак у крви — јаничари). Олује прогона нису престале да се обрушавају на православне. За време Селима И (1512–1520) спроведена је насилна исламизација свих хришћана. Тих трагичних година свештенство је непрекидно било уз народ, бранило његова права и покушавало да организује хришћанску заједницу на основама једнакости, достојанства и братства.

Последња два века

4. Четврти период почиње у XИX веку стварањем балканског простора независних држава са православним становништвом. Православни народи испољили су спонтано поштовање већине људских права. Тако су показали да их њихово дугогодишње трпљење није одвело у презирање иноверника. Рига од Фере (1757–1798), један од предводника грчке револуције, у Револуционарном манифесту упорно се осврће на "природна права" људи, "која нико на земљи нема право да одузме" (члан 1), права која припадају не само Грцима него свим људима без изузетка.¹³ Његова основна поставка је да "сви ми, људи, имамо право да будемо слободни, а не да будемо слуге један другоме" (члан 2). Рига од Фере нарочито инсистира на верској слободи. У Револуционарној прокламацији он пише: "… сви, кажем, хришћани и Турци, без икаквог раздвајања вере (пошто су сви створења Божија и чеда првосазданог)."¹⁴ А у Правима човека подвлачи да су њсви људи, хришћани и Турци, по природи једнаки" (члан 3) и изјашњава се за "слободу сваке врсте религије, хришћанства, ислама, јудаизма и осталих" (члан 7). У осталим члановима аналитички говори о слободи мишљења, штампе и удруживања. Без обзира на неслагање са црквеним круговима свога доба, Рига од Фере не престаје да се креће у оквирима православне традиције.

Све одредбе грчких устава које су састављане од времена грчког националног устанка (1821) до данас, а које је изгласао хомогени православни народ, наглашавају права човека и признају веру на принципима једнакости и слободе.¹⁵ Онај ко проучава историју ових устава закључиће да су православни прожети слободољубивим осећањима којима мучно искуство прогона и угњетавања није нашкодило.

Слободне државе које су формирали народи Балкана у XИX веку непосредно су усвајале људска права и управљале се према релевантним међународним декларацијама.

Након успостављања комунистичких режима на Балканском полуострву, изузев у Грчкој, Православна Црква суочавала се са познатим тешкоћама, а право на "верску слободу" по правилу је остајало мртво слово на папиру — у пракси је стално било оспоравано.¹⁶

Уопштено гледано, Православна Црква је у последњих шест векова одржавала у свести угњетаваних хришћана неугасиву веру у права на једнакост, достојанство и слободу људи, а у критичним тренуцима живота народа црквени поглавари били су предводници у борбама за њихово стицање.

У наше доба Православна Црква, активно учествујући у раду Светског савета Цркава од његовог оснивања, безрезервно потписује изјаве и одлуке ове међуцрквене организације које се тичу различитих права човека, а нарочито оних о праву на верску слободу. Тако се током заседања Светског савета Цркава 1948. у Амстердаму и православна делегација изјаснила да је "верска слобода резултат тога што је човек од Бога створен слободан и, сходно томе, уступање верске слободе не може зависити од било које владе". Годину дана касније (1949) у Чичестеру, у Енглеској, у оквиру Централне комисије Светског савета Цркава православни су потписали изјаву о верским слободама у којој се, између осталог, подвлачи да "верска слобода представља претпоставку и чувара сваке врсте слободе".¹⁷ Једногласним ставом православни су учествовали и у настајању других важних изјава и декларација Светског савета Цркава о питањима права човека.

Модерна друштвенополитичка врења и трагања за људским правима дају нове подстицаје православнима за дубље изучавање библијских извора и поновно одређивање сопственог "сведочења". Правилно је да критичка улога на коју је Црква позвана у савременом свету започне самокритиком.¹⁸

Православна Црква, осим учења о подржавању људских права, располаже дубоким искуством вере и литургијског живота којим своје чланове може да надахне и помогне им када је реч о сталном унутрашњем опредељењу и покајању, а све то да би од њих начинила носиоце правде, мира и љубави. Православна вера дубоко утиче на људску свест и вољу за усаглашавање са основним принципима слободе, једнакости, достојанства, братства и других људских права, која представљају пројекцију тих идеала.

Г. ПРАВОСЛАВНА СВЕСТ ПРЕД ОСНОВНИМ ПРАВИМА ЧОВЕКА

Иако многи који се баве људским правима желе да избегну верску проблематику, када дођемо до питања суштине људског постојања, приморани смо да заузмемо "метафизички" став. Чак и они који поричу само постојање тог проблема у крајњој анализи заузимају неки став, макар и негативан.

Значење појмова личност и људска личност

1. Декларације, а нарочито Васељенска декларација, осврћу се на "вредност људске личности" (у уводу), "слободан и заокружен развој личности" (члан 29). Признању идеје о човековој личности као темељном принципу у изградњи политичких институција и друштвених манифестација индивидуалног живота претходила је дугогодишња и вишеструка разрада у циљу формирања свести о свету. Познато је да је применом одредаба Декларације Француске револуције (1789) феномен радикалне индивидуализације грађанске класе утицао на формирање свих области друштвеног живота. Резултат није било очекивано ослобођење личности, већ кошмарно увећање полицијских дужности државе, као и гушење тежњи и хтења народа. Том типу радикалне индивидуализације умногоме је помогао философски либерализам, који је довео до незадрживог формализма, раздвајајући право од морала и друштво од државе. На крају изгледа да морални принцип аутономије занемарује оно дубље људско биће и суштинске проблеме људског постојања.

Либерална индивидуалистичка философија говорила је о "личности" првенствено да би ограничила оквир државног деловања и отклонила било коју интервенцију државе у економској, друштвеној и културној области — на основу аксиома да је појединац слободан да ради све што му законом није забрањено, а да је држава обавезна да извршава само оно што је јасно исказано правом.¹⁹

Двадесети век, са својом плуралистичком структуром савременог друштва која се стално проширује, трагајући за новим основама утемељења и развоја државе, права и економије, све више тежи томе да човека опет посматра као конкретно самоактивно биће, личност. Основну идеју аутономије хуманизам је у почетку поистоветио са идејом моралности и духовне независности. Исту основу користио је и друштвенополитички либерализам како би, и он, ограничио државно деловање и интервенције. Међутим, развој догађаја показао је да они и нису били заинтересовани за стварне људске потребе нити су били у стању да их схвате.

Класне борбе XИX века и друштвенополитички догађаји XX века још више су се преусмерили на католичанску слободу човека, и то не као на логичну идеју већ као на морални императив. Тако се у свестраним кризама човечанства XX века изнова намеће идеја о личности као осовинском принципу хармоничног развоја свих парцијалних принципа политике, економије, етике и права.

Човек XX века претрпео је много тога, а два облика организације друштва ставила су му омчу око врата: западни капиталистички начин размишљања, који је гајио агностички индивидуализам, и разне врсте тоталитаристичких режима који су диктатурама, прикривеним или неприкривеним слоганима и наивним месијанизмом од људи начинили масу.

Покушај западноевропског хуманизма да развије теорију о човеку остављајући по страни и замењујући хришћанску концепцију, повезао је смисао појединца са аутономном етиком или чисто хуманистичком философијом. Особу пак, као појам и доживљај, родила је и формирала хришћанска богословска мисао, нарочито грчки Оци. Кључни појам православља за сваки антрополошки и друштвени проблем јесте концепција о личности која је непосредно повезана са православним богословљем.²⁰ По речима из Постања 5, 7 (по икони и подобију), у складу са православним тумачењем, тај појам се односи на човека као личност, а не као индивидуу.²¹

Развој и заокруженост личности

2. Појам друштво наглашава то да су права сваког човека нераскидиво повезана са правима других људи. Очигледна је међусобна зависност права и обавеза, и неопходно је да постоји усклађеност индивидуалних и друштвенополитичких права. За поштовање људског достојанства није довољно пасивно признавање права другога, а посебно не у добу друштвене вишеобразности. Управо супротно томе, потребно је активно учествовање у тренуцима који су пресудни за човека поред нас, потребна је подршка, из дубине душе, његовом развоју.

И овде израз налази пресудно хришћанско поимање љубави. Само је љубав у стању да преобрази друштво из скупине зрнаца песка, где је свако затворен и равнодушан према ближњем, у органску целину ћелија, где једна доприноси развоју друге. Сваки човек има "право" да га други воле јер му је сам Бог дао право на љубав Божију. Сваки човек, да би био истински слободан, треба да воли. Пуноћа слободе је љубав. У православном учењу о Светој Тројици повезују се и усклађују личност и друштво: човек је потпуно укључен у заједницу, а пуноћа личности се чува.

У времену као што је ово данашње, где обожавање људских права иде скоро до идолопоклонства, хришћанска мисао и хришћански доживљај подвлаче право човека да слободно жртвује чак и своја "права" у корист љубави. То није нешто што се намеће, него оно о чему се слободно одлучује. Љубав остаје динамична одлука која зрачи изван уских оквира правних творевина, одлука која дарује слободу не само у односу на фарисејски закон него и било који други људски закон: "Испуњење закона је љубав" (Рим 13, 10).

Лична свест и доследност

3. Разне декларације о људским правима сигурно су веома значајне за организацију друштва, а значај регулативне улоге државе у томе је пресудан. У нашем комплексном друштву постоји велики број њрупа", вешто или цинично остављених, које служе избегавању и кршењу људских права. Увек се нађе могућност за искоришћавање другог човека и никакав детаљан попис човекових права не може га заштитити. Декларације нису довољне за покретање људске воље у правцу примене онога што се проповеда. Међународна хипокризија приликом суочавања са правима човека постала је најциничнија иронија нашега века.

Чак и питање заштите људских права не ограничава се на ниво државе и њених органа, већ се шири на деловање било које врсте друштвених групација које угњетавају друге људе. Међународно је позната спрега приватних интереса са одређеним државним службама у циљу укидања људских права у другим државама.

Велики проблем остаје питање како ће декларације од интелектуалних правних елабората постати доживљена реалност. Било који "закон" дефинише само кршење, открива природу греха, а не поништава га.

Корен зла остаје човеков егоизам који увек налази начин да прекрши законе због остваривања себељубивих циљева. Због тога су лична свест и доследност сваког човека од огромног значаја за поштовање права других. Да би се правилно искористили разум и воља, потребна је стална катарза срца. У томе суштинску улогу несумњиво има религијско Вјерују, гајење изворне и здраве религијске свести. Таквим развојем личне одговорности свако може постати тврђава отпора кршењу људских права око себе и у себи. Насупрот томе, материјалистичке идеје које подржавају природу, с једне стране, теоријски, по логичкој нужности воде неједнакости људи — неједнакост влада животињским и биљним царством, и, с друге стране, олакшавају психолошки развој егоистичких, себељубивих нагона, уз потпуни недостатак било чега што би ограничило такву вољу.

Ка унутрашњој слободи

4. Захтев за слободом људског бића у православном предању усмерен је према другом, вишем нивоу, према постизању пре свега унутрашње слободе, која је предуслов саборног развоја људске личности. Постизање те слободе главна је одлика размишљања и доживљавања православног хришћанства. Због тога се наглашава самоуздржавање, "подвиг", ограничавање потреба, пост итд.

Да би се човек преображавао у истинску личност и да не би на крају био доведен до расцепа сопствене личности, потребно је да се заштити од себељубивости, претње сопственог ја. Хришћанска мисао осветљава то егзистенцијално дно самоуништења које прети човеку, наглашавајући да су наша права угрожена не само пресудом других већ и личним судом о себи, судом који покрећу неконтролисани нагони.

У апсолутизацији личних права и даље ослободилачки одјекује хришћанска заповест: Да би нашао себе, треба да жртвујеш себе (уп. Мт 16, 24). Реч је о темељном супротстављању менталитету мог апсолутног права, о слободном, понекад егзистенцијалном пењању на својевољни крст. Слободно прихватање крста, а не крсташки походи, снага су и метод развоја глобалне једнакости и братства.

За православну свест прототип човека и заокружене личности није добро ситуирани грађанин који је бедемом заштитио сопствена права и живи у углађеном друштвеном "достојанству", већ светитељ, мученик, подвижник, човек слободан од страсти за новцем, власништвом, славом, признањем; онај који живи радост и пуноћу унутрашње слободе. То не значи да човек који живи "по Духу", "у Христу" не познаје своју телесност и рачуна само на некакав нематеријални елемент свог постојања. Напротив, он учествује у конкретном животу друштва покушавајући, руковођен Духом, да се ослободи сваке себељубивости.

Законски предлози нити намећу нити одређују такав став према животу. То је израз личне слободе, љубљени правац према разапетом и васкрслом Господу, уз уверење да је оно што чини да човек "наликује" Богу — слобода у љубави.

Та унутрашња слобода има снагу да се оствари чак и у окружењу где су услови тегобни и где не постоји ни траг поштовања људских права: у затворима, концентрационим логорима или уопште у непријатељским, неслободним режимима. Никаква спољна власт не може да окује и поништи унутрашњу слободу.

Све што смо навели није у супротности са похвалним словима која су с времена на време била записана у корист људских права. Назначили смо то само да бисмо илустровали православни "дуг" човеку, дуг који по својој моћи и снази надилази хоризонт "љуских права".

Грчка реч права (дикаињмата) интензивно се користи у православном обреду још од првог хришћанског нараштаја. Она се нарочито понавља у псалмима и, преко њих, у химнологији Цркве, а у значењу одредбе, закона, институције (Божије). На пример: "Доброте је твоје, Господе, пуна сва земља; наредбама својим научи ме" (Пс 119, 64); "Кад би путеви моји били усправљени да чувам наредбе твоје" (119, 5); "Благословен си Господе, научи ме наредбама твојим" (119, 12). У тој перспективи православна свест "људска права" посматра у односу на "права Бога", Бога правде, истине и љубави, који је човеку одредио институте, обавезе и начела што представљају најплодније тло плодоносних "права човека".

Права генерација које долазе

5. Самоограничење и подвижништво повезују се чак са свешћу о томе да је човек органски уврштен у ширу целину, целину природног и животињског света, и да нема права на неразумно трошење извора природе искључиво за себе.

Када говоримо о људским правима, обично смо ограничени на људе који су нам савременици. Мисао, међутим, да се историја наставља и да ће доћи наредне генерације треба да нас учини осетљивијим и за њихова права — на природу, здравље, правилан опстанак у универзуму итд. Проблеми због којих се више не може слободно дисати, као што су питања загађивања животне средине, мора, хране, трошења енергије, сврстана су у оквир људских права наредних епоха.

Најузвишеније право свакога човека: да буде оно за шта је створен

6. Основна замисао и убеђење православног хришћанина представља непоколебљиво уверење да човек има право да буде оно за шта је створен. "егово највише право јесте да оствари своју дубљу природу, да буде "чедо Божије" по благодати. Свако друго делимично давање права, које занемарује та егзистенцијална, може човека дезоријентисати и коначно учинити равнодушним у односу на оно битијно: божанску проповед хришћанске вере која непрестано истиче да човек има право и обавезу да користи могућности које му пружа благодат Божија како би победио своју грешну природу и смрт, како би наставио пут ка "обожењу".

* * *

Православна хришћанска свест пружа могућност даљег продубљивања смисла људских права и стварања претпоставки да декларације не остану суви правни текстови. Она доприноси изналажењу хоризоната права човека и других, суштинскијих права — као што је право на трагање за сопственом истинском природом, сопственим одредиштем.

Хришћанин не престаје да буде критичан према историјским творевинама. Он се радује конкретним достигнућима, али непрекидно тражи нешто пуније. Зна да "ниједна декларација о људским правима неће никада бити потпуна и савршена. Увек ће ићи у корак са нивоом моралног сазнања и културе датог историјског тренутка." Због тога хришћанин мора бдети како би осмишљавао и употпуњавао правно-политичке оквире свог друштва.

Ако желе да пруже својеврстан допринос владавини људских права, хришћанске Цркве се не смеју ограничавати на лепе анализе и подстреке, већ морају заиста бити оно у шта су се заклеле да јесу: средишта моралног и духовног надахнућа и образовања личности — радионице несебељубиве љубави, "место" где се пројављује Царство Божије у свету и где се људски живот уздиже са нивоа биолошког сапостојања особа на ниво "заједнице личности", по угледу на највишу стварност којој оне непрекидно поју: Свету Тројицу.

Православни добронамерни став прихвата сваког човека онаквог какав он јесте, уз дубоко поштовање његове слободе, без захтева за присилним прихватањем хришћанских схватања. На тај начин олакшава се заокрет ка заједници са другим људима, чак и ако они припадају другим религијама и идеологијама. То је став дубоког поштовања људских права, тежња ка суштинској сарадњи у њиховом глобалном прихватању и одбрани.

Додатак: Права човека и религије

На поменутој Конференцији коју је организовао Унеско у Бангкоку (од 3. до 7. децембра 1979) о теми Положај људских права у религијским и културним традицијама света разматрани су: (а) ставови великих религијских струја: хиндуизма, јудаизма, будизма, православља, римокатолицизма, протестантизма, шинтоизма, ислама, и (б) план Декларације о ограничавању свих облика мржње према другим религијама, притисцима и дискриминацијама заснованим на вери — како је то одлучила Комисија ОУН за људска права 14. 3. 1979. године. Званична Декларација (Declaration on the Elimination of All Forms of Intolerance and of Discrimination based on Religion or Beliefs) публикована је 25. 12. 1981. године.

Тачке које су једногласно усвојене током Конференције — Декларација о људским правима и слични акти Уједињених нација, представљају значајан корак ка признавању вредности и достојанства човека. Проблем људских права, независно од тога који смисао и тумачење му даје било која верска заједница, представља озбиљно питање за скоро све религије света. Уопштено речено, признавање светости људског бића и поштовање његовог достојанства помажу у сарадњи верских заједница са међународним организацијама које се баве питањем људских права.

Представници различитих вероисповести могли су да се сложе — иако руковођени различитим критеријумима — у одређеним основним ставовима, као што је онај да је сваки човек непоновљив. Осим индивидуалних и друштвених права, човек је увек повезан са другом димензијом стварности која би се могла назвати трансцендентном, свештеном, божанском, и отворен је у односу на њу.

Осврт на индивидуална права повлачи и одговорност признавања права слободе других. Наравно да свака религија даје одговор на то питање узимајући у обзир различита начела и користећи различита мерила. За већину верских традиција не постоји непремостив јаз између трансцендентне или вертикалне димензије и хоризонталне, то јест друштвене и историјске. Исто тако треба признати да су многе религије превиделе да примерено нагласе економске и друштвене носиоце људског живота.

Проблем зла представља суштински елемент за разумевање проблема људских права. На крају крајева, без обзира на то што већина религија уверава да се њихова улога у односу на тај проблем не исцрпљује промовисањем Декларације ОУН и што претпоставке на којима је заснована Декларација из 1948. сматрају туђим у односу на своје традиције или чак неприхватљивим, оне признају да се пружила прилика за истраживање тог проблема унутар сваке религије и истовремено се отварају за сарадњу са осталим светом како би се смањио терет притисака који човечанство данас трпи. Оне признају тај изазов, као и чињеницу да сносе одговорност за то велико дело. Прихватају да могу и морају постати значајни чиниоци у напору остваривања људских права.²²

* Излагање на Симпосиону стручњака који је од 3. до 7. децембра 1979. године у Бангкоку организовао Унеско о теми Положај људских права у религијским и културним традицијама света. Друго и треће поглавље излагања објављени су у часопису Интернатионал Ревиењ оф Миссион 73 (1984) 454–466, под називом Еастерн Ортходоxy анд Хуман Ригхтс. Касније је његов сажети облик објављен у збирци: Цонсциенце анд Либертy, Интернатионал Јоурнал оф Религиоус Фреедом, 4^тх Yеар, & 2(8), 1992, 75–79: Human Rights in the Orthodox Church. Isto na francuskom: Les droits de l’homme dans l’Eglise orthodoxe, Conscience et liberte, Berne, & 46, 2me semester 1993, 70–77. На грчком језику о тој теми разговарано је на скупу који су организовали Удружење грчких правника за европску сарадњу и Атинска адвокатска комора (28. 11. 1988), а и на другим скуповима. Део студије објављен је под насловом Кратак осврт на став Православне Цркве према правима човека, са почасном посветом митрополиту Идре, Спеце и Егине господину Јеротеју, Идра 1997, 113–122. Преузето из: Анастасије, архиепископ Тиране и целе Албаније, Глобализам и православље, Београд 2002, 53–86.

¹ Усвојено на Генералној скупштини ОУН резолуцијом 217А (ИИИ) 10. децембра 1948.

² Међународни споразум о економским, друштвеним и културним правима (International Covenant on Economic, Social and Cultural Rights), који је усвојен 16. 12. 1966. и ступио на снагу 3. 1. 1976. године. Међународни споразум о грађанским и политичким правима ОУН (International Covenant on Civil and Political Rights) (1966) и, у вези с тим, Опционални протокол у вези са Споразумом о грађанским и политичким правима (Оптионал Протоцол то тхе Интернатионал Цовенант он Цивил анд Политицал Ригхтс). Усвојени су 16. 12. 1966, а ступили на снагу 23. 3. 1976. године. Под окриљем ОУН склопљени су надаље и други споразуми на светском нивоу. Најзначајнијим се сматрају: Конвенција против дискриминације у образовању (The Covenant Against Discrimination in Education), 1960, Међународна конвенција о елиминацији свих облика расне дискриминације (The International Convention on the Elimination of All Forms of Racial Discrimination), усвојена 1965, а почела да важи од 1969. године. Више о томе: Egon Schnjelb, Human Rights, u: Encyclopaedia Britannica, Macropaedia, Knonjledge in Depth, t. 8, 1183–1189. Збирку свих декларација, споразума и конвенција које је усвојила ОУН (до 31. 12. 1966) ова међународна организација објавила је поводом Међународне године људских права (International Year for Human Rights) и Конференције о људским правима (Conference on Human Rights) 1968. Ревидирана издања 1973. и 1978. поводом двадесет пете и тридесете годишњице прве декларације (1948).

На простору Европе нарочити значај има Европска конвенција о људским правима (The European Convention on Human Rights), са којом су се сложиле земље чланице Савета Европе 1950. године. Конвенцију је пратило пет додатних протокола и стварање значајних организација: Европске комисије за људска права и Европског суда за људска права. Такође, Коначни акт Декларације о безбедности и сарадње у Европи (Хелсинки 1975). Вид. и нап. 22.

³ Православно богословље није развило систематско учење о природном праву нити у позитивном правцу, као што су то учинили римокатолици, нити у негативном, као што је то у већем делу протестантског света. Уопште узев, православље прихвата постојање природног моралног закона (у складу са Рим 2, 14), али избегава сваку апсолутизацију или аутономност природних институција — и самог природног права, и настоји да их смести у шири оквир учења о човеку и његовом спасењу. Вид. Д. И. Евригенис Људска права, позитивно право, природно право, Арменопоулој (1967) 3–11; Н. Георгопулос-Николакакос, Природно право — историјско-критичко разматрање проблема, Атина 1976.

⁴ Људска права (збирка текстова: К. Цацос, М. Ганди, З. Маритеин и други) Еуљунх, Атина 1977, 29.

⁵ Као што смо објаснили у предговору, у студијама објављеним у овој књизи (које су намењене различитим читаоцима) понављају се одређене кључне богословске истине, обично различито формулисане. Оне, наиме, чине теоријску позадину православног становишта. Да се не би пореметила структура и аутономија сваке студије, одлучили смо се да их сачувамо у првобитном облику.

⁶ К. Е. Циропулос, Покушај богословског разматрања основних људских права, Људска права, Еуљунх, Атина 1977, 154–160; Исти, Људско достојанство, Атина 1967.

⁷ Н. Берђајев, Дух и слобода. Есеј о хришћанској философији (1927), превод митрополит самски Иринеј, Апостоликх Диакониа, Атина 1952.

⁸ Према Григорију Богослову, та слобода не обезбеђује потпуни имунитет. Она је ограничена Божијим заповестима. "Творац од почетка остави човека слободног и самовласног, само да држи закон заповести", О љубави према сиротољубљу, Беседа 14, БЕПЕС, 59, 76, 1–3. "Слобода и богатство означавали су једино чување заповести", ибид., 76, 5–6. Григорије Нисијски објашњава: "Слобода представља уподобљавање распуштеног и самовласног, која је нама од почетка дарована од Бога", О души и васкрсењу, БЕПЕС, 68, 354, 9–10. "Најбоље и најчасније од добара" која су дата као дар од Бога била је "благодат против распуштеног и самовласног", Григорије Нисијски, Катихетска беседа, 5, БЕПЕС, 68, 387, 16–17. Злоупотреба тог дара води човека у пад. Вид. и: А. Маринос, Верска слобода, Атина 1972.

⁹ Уп. Василије Велики, О Светом Духу, 20, БЕПЕС, 52, 74, 30–32.

¹⁰ У вези са тим уп. отачка гледишта у поглављу ВИ: Динамика саборне и континуиране промене. У прошлим вековима усвојене су њихове основне мисли о достојанству, једнакости и слободи.

¹¹ Агностици, на пример, поричу било какав разговор о таквој врсти гледишта. Следбеници будистичке традиције крећу се у потпуно различитом систему размишљања, без осврта на Бога или грех, а са претераним оптимизмом у односу на могућност човека да сопственим снагама дође до "просветљења". Неке школе хиндуизма радо би прихватиле — модификујући у свом појмовном систему једначину Брахман–Атман — трансцендентни принцип искре светости у људском бићу и његове путање поновног доласка до Апсолутног.

У неким формама религије живих народа (Африке, Океаније, итд.) могли би се паралелно назрети трагови благих сумњи и надахнуће, али, уопште посматрано, они не би исказали ни непосредну сагласност ни тврдоглаво одбијање. Што се тиче ислама и јудаизма, иако прихватају Божије стварање Адама и порекло свих људи од првог људског пара, они искључују сваку помисао на Тројичног Бога, Бога Оца и искупитељско дело Христово. Вид. А. Јанулатос, Ислам, Религиолошки преглед, Атина, 1976, 135–137.

¹² У вези са тим вид. текстове у поглављу ВИ: Динамика саборне и континуиране промене.

¹³ Ригин Револуционарни манифест садржи Револуционарну прокламацију, Права човека, главни Устав и, на крају, Турион. Ова права називају се у Прокламацији светим и непорочним правима, Богом дарованим, а следи јавно објављивање драгоцених права човека у тридесет пет чланова. "Ова природна права", објашњава се у члану 2, њјесу: прво, да смо сви исти, а не један нижи од другог; друго, да смо слободни, а не један другоме слуга; треће: да смо сигурни у свој живот и да нам га нико не може неправедно и према својој замисли одузети; и четврто: да нико не може дирнути у нашу властиту имовину, већ да она припада нама и нашим наследницима." Л. И. Вранусис, Рига Велестинац (1757–1798), Друштво за ширење корисних књига, друго издање, Атина 1963, 116–117, 153–158 (Просљхкх 1999). Вид. и Г. Спандонис, Рига Велестинац, револуционар уз песме, "кеанида, Атина 1995 (цео текст Права човека), 225–232; П. М. Китромилидис, Рига Велестинац, Теорија и пракса, Боулх тњн Еллхнњн, Атина 1998; Исти, Збирка текстова Риге Велестинца, Боулх тњн Еллхнњн, Атина 1998.

¹⁴ Л. И. Вранусис, нав. дело, 153.

¹⁵ А. И. Зволос — Г. К. Влахос, Грчки устав, т. И–ИИ, Атина 1954; Ф. Веглерис, Конвенција о људским правима и Устав, А. Сакулас, Атина 1977; Ар. Манесис, Индивидуалне слободе, Универзитетске традиције уставног права, А. Сакулас, Солун 1979.

¹⁶ Албанија је јединствен пример у свету — Уставом је у потпуности поништено право на изражавање било којег верског убеђења (1967–1990).

¹⁷ Религиоус Фреедом: Маин Статементс бy тхе ".Ц.Ц. 1948–75, ЊЦЦ, Женева 1976.

¹⁸ (Просљхкх 1999:) За општије гледање на људска права у хришћанском свету вид. нап. 22. Трећи предсаборски свеправославни конгрес у Декларацији из 1986. о правди и људским правима сажето исказује заједничку православну свест. "Ми, православни хришћани", наводи се између осталог, "доживљавамо сваког дана Божије снисхођење, боримо се против сваког фанатизма и међуверске мржње људи и народа. Пошто стално проповедамо очовечење Бога и обожење човека, бранимо људска права свих људи и свих народа. Пошто живимо Божији дар слободе уз искупитељско дело Христово, можемо потпуније исказати њену саборну вредност за сваког човека и сваки народ Œ, Билтен Епискеyиј 17 (1986), свеска 369 / 15. 12. 1986.

¹⁹ Вид. анализу Г. Влахоса Социологија права човека, Атина 1976.

²⁰ За појам личности са православне тачке гледишта вид. Ј. Зизјулас, Од маске до личности, Похвално слово у част митрополита Геронта Халкидонског Мелитона, Солун 1967.

²¹ Ова антропологија, наравно, радикално се разликује од тумачења човека у другим религијским системима. По будистичком схватању, човек је стално променљива комбинација интелектуално-материјалних стања као што су чула и перцепција — анатта, а не сопство. Док се многи религијски и философски системи ограничавају на достигнућа људи, хришћанство проповеда деловање Бога у историји, дејство које се наставља Духом Светим у животу света и животу сваког човека.

²² (Просљхкх 1999:) Излагања која су представљена на поменутој конференцији у вези са гледиштима римокатолицизма и протестантизма објављена су у зборнику: Е. Хирсцх (изд.), Christianisme et Droits de l’homme, Librairie des Libertes, Pariz 1984; M. Schooyans, Le catholicisme et les Droits de l’Homme (13–41); M. Lienhard, Le protestantisme et les droits de l’homme (43–67); Папа Јован XXIII, Pacem in terris (izvodi) (69–78); J. M. Aubert, Les droits de l’homme interpellent les eglises (81–111).

У последњих двадесет година објављено је много књига и чланака о људским правима и верским традицијама. Вид. U. Schenner, Les droits de l’homme a l’interieur des Eglises protestantes, Revue d’histoire et de philosophie religieuse 58 (1978) 379–397; E. Njeingartner, Human Rights on the Ecumenical Agenda, CCIA Backgroud Information 3, Ženeva 1983; L’Eglise et les droits de l’homme, Commission Pontificale njJustitia e PaxNj, 3^e ed., Cite du Vatican 1983, 11 (& 17). Up. i: G. Filibeck, Les droits de l’homme dans l’enseignement de l’Eglise: de Jean XXIII a Jean-Paul II, Recueil des textes du Magistere de l’Eglise catholiљue de Mater et Magistra a Centessimus Annus (1961–1991), Libreria Editrice du Vatican, Vatikan 1992; L. S. Snjidler, (ed.) Religious Liberty and Human Rights in Nations and Religions, Ecumenical Press, Filadelfija 1986; Forms of Solidarity: Human Rights, International Reformed Centre John Knox, Ženeva 1988; N. Koshy, Religious Freedom in a Changing Njorld, NjCC, Женева 1992; Ем. Рукунас, Међународна заштита људских права, Естиа, Атина 1995; К. Деликостантис, Људска права, Западна идеологија или екуменски морал, Афои Куриакидх, Солун 1995; Ј. Д. Ван дер Вyвер — Ј. Њитте, Јр. (едс.), Религиоус Хуман Ригхтс ин Глобал Перспецтивес, Религиоус Перспецтивес, Мартинус Нијхофф Публ., 2 волс, Хаг, Бостон, Лондон 1996, где је и изабрана библиографија, К. Беи (изд.), Верска слобода, теорија и пракса у грчком друштву и легитимном поретку, Евномиа, Атина 1997. Вид. и: N. S. Inje, The History and Contents of Human Rights, Lang. Njujork–Bern–Frankfurt 1986; P. de Senarclens, Les droits de l’homme ont’ils un avenir?, Zbornik u čast F. Veglerisa (Melanges en l’honneur de Ph. Vegleris), Ant Sakkoulaj, Атина 1988, 363–383; К. Н. Какурис, Глобализам људских права — право на особеност. Неке примедбе, Устав 1 (1994) 5–20; C. S. Nino, The Ethics of Human Rights, Klarendon, Oksford 1994 (reprint), The Relativist Challenge and Related Matters, Human Rights Љuarterly 19 (1997), 461–507; M. J. Perry, Are Human Rights Universal? The Relativist Challenge and Related Matters, Human Rights Љuarterly 19 (1997) 461–507; T. Stahnke — J. P. Martin (eds.), Religion and Human Rights Basic Documents, Center for the Study of Human Rights, Универзитет Колумбија 1998; С. Агуридис, Људска права у западном свету. Историјски и друштвени преглед, Филистњр, Атина 1998; B. van der Heijden and Bahia Tahzib-hie, Reflections on the Universal Declaration of Human Rights, A Fiftieth Anniversary Anthology, Martinus Nijhoff publ. Hag, Boston, London 1998.

Текстови различитих међународних организација, као и студије у вези са људским правима умножавају се великом брзином. Вид. Yearbook of the European Convention on Human Rights (izdaje se od 1995), Council of Europe, Human Rights: A Compilation of International Instruments of the United Nations (United Nations Publication Sales, & E88 XIV, 1, by the Centre for Human Rights, Ženeva — Njujork 1988). Za novija obaveštenja vid. Documentation Sources on Human Rights, Human Rights Information Centre of Council of Europe, Strazbur, maj 1998.

Канцеларија ОУН у Женеви (Centre for Human Rights) објављује едицију Хуман Ригхтс Фацт Схеет, брошуре намењене широј јавности. Свака од њих бави се одређеном темом у вези са људским правима, а за коју постоји нарочито интересовање (свеска бр. 25 издата је у мају 1996).