_______________________________

Арх. Анстасиос Јанулатос

 

БОГОСЛОВСКО СХВАТАЊЕ ДРУГИХ РЕЛИГИЈА

Anastasios Janulatos - Bogoslovsko shvatanje drugih religija

 

 

 

Један је Бог, и Отац свију, који је над свима, и кроз све, и у свима нама.

 

  1. У оквиру ове перспективе хтели бисмо да се осврнемо на три кључне ствари: на зраконосно исијавање славе Божије по васцелом свету, на заједничку полазну основу и заједничко одредиште човечанства, и на континуирану промисао Божију о творевини и људима.

 

А) Не зависно од тога у шта су веровали људи током времена, постоји само један Бог. Ја сам Господ и немој имати других богова осим мене (Ис 45,5; упореди 21,22). Овај један Бог,Отац свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама (Еф 4,6), створио је космос и стално делује у свету и историји. Људи могу да имају различите концепције о Богу, али други богови не постоје.

Једна од фундаменталних истина хришћанске вере истиче да је Бог не схватљив и недоступан у односу на своју природу. Међутим, библијско откровење превазилази безизлас несхватљиве природе Божије уверавајући да, иако Божија природа остаје непозната, ипак се Бог самооткрива у свету и у космосу пројављивањем Своје славе. Његову славу која се пројављује различитим божанским манифестовањима само су људи у стању да схвате. Она је динамична, стваралачка и преображавајућа енергија Свете Тројице.

Кључни проблем несхватљивости Бога и Његовог откровења отачка мисао је расветлила правећи разлику између суштине и енергија Божијих. Трансцедентног Бога није могућше одредити било којом људском концепцијом или идејом, или неким философским одређењем суштине. Оно што је човек у стању да схвати јесте слава Божија, а удаљеност између Творца и творевине остаје немерљива. Слава Божија објављује истовремено несхватљиву удаљеност, али и близину Божију.

Полазна тачка хришћанског живота и наше наде је чињеница да се слава Божија излива на целу творевину. Анђеоска химна која је откривена у пророчком виђењу Исаије поје тријумфално и доксолошки ову централну идеју: Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуна је сва земља славе Његове (Ис 6,3). Ова химна изражава са једне стране усхићеност и страхопоштовање пред тајном Божијом, а са друге уверење да Његова слава превазилази цело небо и земљу, сваки облик и врсту живота.

 

Б) Упоредо са вером у једнога Бога и Његову владавину у целом свету, у Светом Писму наглашава се заједничко порекло човечанства стварањем првога пара од стране самога Бога, по икони својој (Пост 1,27; 5,1) и по подобију (Пост 1,26; упореди Дап 17,26), као и заједнички циљ и одредиште човека. Сви људи, независно од расе, начина живота или језика, у себи носе Божије подобије, односно ум, слободну вољу и љубав. Због тога што је људска матрица јединствена, грех је изазвао свељудску хендикепираност. Људска природа остаје уједињена и у својој величанствености и у свом паду. Положај свих људи по суду Божијем је заједнички, сви сагрешише и изгубили су славу Божију (Рим 3,23).

Чврсто је теолошко уверење на Истоку да сви људи имају жеђ... за тражењем Бога, према изразу светога Григорија Богослова, и признају могућност неке назируће спознаје Бога путем словесности коју свети Григорије карактерише као боголику и божанску. Имају такође урођену способност да воле и да осећају, макар и несавршено, водећи положај љубави.

 

В) Велика перипетија човекове непослушности није потамнила зраконосно исијавање славе Божије. Његова слава наставља да испуњује небо и земљу, читав космос. У складу са отачком мишљу, пад није уништио икону у човеку. Оно што је повређено, али није потпуно уништено, јесте Богом дана способност човека да осећа, схвата то зрачење и његов смисао. Усудили бисмо се да овде употребимо метафору: ако телевизијски пријемник има квар или није синхронизован, или ако нема антену, не можемо да имамо правилну повезаност са централним предајниоком. У том случају слика и звук се деформишу. Живот паганског света је трагично обележен зато што или прихвата измењене слике, или ту делују погрешне представе и пројекције које проистичу из смућене мисли, жеље и свести човека.

Из јасног сведочења које се даје у првим поглављима Старога Завета, проистиче да религијско искуство има своје корене у откровењу Бога првоме човеку. Општи карактер Божијег откривења човечанству везује се за урођено религијско осећање.  

Г) Током људске перипетије Бог није престао да се брине о целом свету који је створио. Не само да су људи тражили Бога већ је и Он тражио њих. У многим околностима Стари Завет описује иницијативу Бога да помогне и води човечанство. У складу са библијским чињеницама, разни завети склопљени су између Бога и човечанства, и настављају да чувају свој значај и своју снагу. Први је био са Адамом и Евом, односно онима који су представљали цео људски род. Други је остварен са Нојем и новим човечанством које се спасило од потопа (Пост 8). Са много наглашавања понавља Постање да је ово завет између Бога и сваке душе у сваком телу (Пост 9,16). Трећи завет је склопљен са Авраамом (Пост 12), родоначелником народа који је требало да одигра пресудну улогу у искупилачком плану Божијем. И последњи и коначни, увек нови завет, заокружен је са Христом, новим Адамом. Међутим, сви људи су у односу са Богом посредством неког старијег завета, на који је Бог ударио печат.

Срари Завет, пошто је света књига израиљског народа, описује Божију промисао о изабраном народу. Ово, међутим, не заначи да је Бог прекинуо односе са другим нацијама. Ранији завети са Адамом и Нојем настављају да важе. У сажетом приказу дугог периода пре времена Авраама који даје Стари Завет, аналогија различитих јављања Бога веома је важна. Прва побожност, како назива прво откровење Евсевије, очувана је не само у јеврејској средини, него и ван ње. Енох, Мелхиседек, Јов нису били Израиљци, али су познавали истинскога Бога и комуницирали са њим.

Д) Како Стари тако и Нови Завет стално говори о Божијиој власти над космосом. С обзиром на то да Петокњижје у првим поглављима одређује шире оквире дејстава Божијих, усмерава пажњу на парцијално, на историју и лутања Израиља, која такође има општи смисао и димензије. Псалми, основна књига обредног живота Израиља, непрестано упућују на Божију општост: Господња је земља и све што живи на њој (24,11), ...Бог царује над народима (47,8), моја је васељена и све што је у њој (49,12), ...и царство Његово свијем влада (103,19), доброте је твоје Господе пуна сва земља (119,64).

Пророци су такође објавили план Божији о окупљању свих народа у последњи дан, у есхатону. То је намишљено свој земљи, и то је рука подигнута на све народе (Ис 14,26). ...те ћу сабрати све народе и језике, и доћи ће и видеће славу моју (Ис 66,18). И Малахија објављује: Јер од истока сунчанога до запада велико ће бити име моје међу народима, и на сваком ће месту приносити дар; јер ће име моје бити велико међу народима, вели Господ над војскама (Мал 1,11). Изненађујућом сликовитошћу Књига о Јову истиче милост Божију и обимност милосрђа Његовог према народима. Иницијатива за спасење човечанства је Божија. Он први делује. Он шаље Мојсија да ослободи народ Израиља. Он им даје закон на Синајској гори. Он бира пророке да говоре Његовом народу.

На основу овог разматрања могли бисмо религијска искуства човечанства посматрати као дубоку жеђ човека и трагање за вишом стварношћу, а истовремено као упијање одређених зрака из Божанског исијавања по свету. Божија слава није престала да обгрљује космос, да зрачи, просвећује свет, привлачи све у простор Његове љубави.

 

И Реч постаде тело и усели се у нас

 

  1. Теолошко разматрање других религија стиче нарочити интензитет када се испитује са гледишта основног хришћанског начела, Оваплоћења.

 

А) Посматрано из многих углова споља, Хришћанство има доста сличности са другим религијама. Све религије се заснивају мање више, на некој трансцендентној стварности, на Светом, Божанском. Чак и у народима који се сматрају примитивним уочена је вера у једно више Биће којем се придаје мноштво категоризација (називају га мудрим, снажним, добрим...). Разне вероисповести имају свете књиге, догматска схватања, моралне принципе, свештенство или монаштво. Али коренито нова и различита порука коју Хришћанство нуди човечанству јесте да је Бог живи Бог, Љубав Њему милосрђе и доброта нису само неке од карактеристика, већ Он ЈЕСТЕ ЉУБАВ и заиста је Бог постао човек.

Тајна Тројичнога Бога откривена је на Његову иницијативу, на несхватљив начин за људску мисао, поимање и схватање. Ова тајна је концентрисана у речима: Јер Бог тако заволе свет, да је и Сина свога Јединородног дао, да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни (Јн 3,16). Ова Љубав преузима људску природу Оваплоћењем Логоса, другог лица Свете Тројице, и Реч постаде тело и усели се у нас (Јн 1,14).

Све фазе Христовог живота нове су пројаве славе Божије, нарочито Страдање и Распеће представљају, у складу са Јовановим богословљем, откровење Божије славе. Сам Христос у првосвештеничкој молитви наводи ову истину, органски повезујући питања љубави, живота и славе (Јн 17, 1-26). Својим Страдањем и Васкрсењем, које одмах следи, Христос улази у славу његову (Лк 24,26), дефинитивно слама силу смрти и прима сву власт на небу и на земљи (Мт 28,18). Васкрсли Христос, Својим вазнесењем у слави сједињује земаљско са небеским, уздижући људску природу на десну страну Оца и водећи историју човечанства ка коначном одредишту.

Ови догађаји, на које се хришћанска порука упорно позива, јединствени су и радикално различити од свих осталих догађаја из људске историје. Они отварају сасвим нову перспективу у схватању Бога и човека. Оваплоћење уводи у историју света свој есхатолошки центар и циљ, Христа, који даје нови смисао прошлости, садашњости и будућности. Људски живот задобио је сада нови кавалитет и усуђујемо се да употребимо израз нове хромозоме, развијене у оквиру једне нове динамике. Кроз Христа образује се нова творевина.

 

Б) За истраживање наше теме у христолошком оквиру две ствари су кључне: Оваплоћење Логоса и Христос као Нови Адам. Оваплоћењем Логоса цела људска природа, људски род, приведен је Богу. Сходно томе, постоји разлика између човечанства пре Христа и после Христа. Оваплоћењем је васпостављена прва заједница људи са Богом, много чвршћа од прве. Својим делима и жртвом Христос је разрешио дела ћавола (1 Јн 3,8), сломио демонске клопке и мреже које је ђаво вековима плео у најзначајнијим центрима људског искуства, постојања и односа, нарочито у осетљивом и критичном простору верских убеђења.

Демонски елемент је чак заразио религијску свест Израиља углавном преокупираношћу спољним типом обредног и лицемерством. Овај исти елеменат је још опасније заронио у друге вероисповести. Из тог разлога, где год се проповеда Јеванђеље, Црква је дужна да бира између различитих елемената који претходно постоје у различитим религијским концепцијама и обичајима. Неки од њих су прихватљиви, неки се одбацују, неки се преображавају и усклађују са црквеном проповеди.

 

В) У западном хришћанству, у многим случајевима током протекла четири века, дубока вера у јединственост Исуса Христа истакнута је као искључивост. Неки стихови из Новог Завета (као: нико не иде Оцу осим кроз мене Јн 4,6 и нема ни у једноме другом спасења Дап 4,12) били су извучени из контекста и искоришћени као тврђава за христологију искључивости.

У Источној цркви хришћанска мисао кретала се са већим разумевањем. Јустин Мученик (100?-165), покушавајући да искористи философске појмове свога доба, следио је пут који је отворио јеванђелиста Јован у свом уводу о Логосу и говорио о принципу сперматичног логоса. Све што су философи или законодавци добро и нашироко увек зборили, плод је мукотрпне артикулације њихових истраживања и посматрања (Апологија, II , 10). Сви писци могли су у обрисима гледати бића преко урођене им речи која постоји у виду семена (исто). Он није усвојио неконтролисано све оно што је у прошлости формулисано у логици и философији. Пошто нису познавали све о речи, која је Христос, много тога су рекли и против себе (исто). Јустин није имао тешкоћа да именује хришћанима оне који су живели са речју (И они који су живели са речју хришћани су, иако су били сматрани безбожницима Апологија I ,46), али прихвата Христа као критеријум вредности и схватања ранијег хришћанског живота.

Он сажима свој кратак осврт на сперматични логос основним начелом које, парадоксално, нису нису наглашавали они који су наводили његов став. Наглашава разлику између семена и остварења пуноће живота, а та пуноћа је урођена семену. Такође разликује постојећу снагу и благодат. Друго је семе и подражавање дато по сили, а друго је семе чије претварање по благодати постаје и подражавање (исто).

Истим правцем у свом размишљању ходи и Климент Александријски (159-215?) када говори о неким искрама божанске речи (Подстрек Грцима 7) које су примили Јелини. На тај начин истиче могућности, али истовремено и границе које постоје.

Г) Врло битан кључ за нашу тему даје Василије Велики када проширује појам сперматичног логоса на људску могућнс усвајања добра. Љубав према Богу не преноси се учењем... него заједно уз састав бића, мислим на човека, нека нам је реч у семену из куће усађена, имајући за своје исходиште усвајање добра. (Правила проширена)

 

Д) У данашњем хришћанском трагању, први стихови из Јеванђеља по Јовану одређују основни хришћански темељ за правилно разумевање највиших религијских надахнућа човечанства. Беше светлост истинита, која просвећује свакога човека који долази у свет. Неки рукописи имају запету (,) после човека. У оба случаја светлост обасјава сваког човека.

Од кључног значаја за нашу тему јесте чињеница да је сам Христос исповедио изненађујућу снагу вере односно односа између Бога и човека коју је срео код незнабожаца, као код жене Хананке (Мт 15,21-18; упореди Мк 7 24-30) и римског центуриона (Мт 8,10; уп. Лк 7,5). Штавише, књига Дела апостолских пружа подробан опис Корнилијеве побожности (Дап 10,1-11,16) и његовог односа са Богом, који је постојао чак пре него што је примио Петрову посету. Такође имамо сведочење о доласку Духа пре Крштења.

У Листри је апостол Павле проповедао да и у старијим временима не остави себе (Бог) доброчинитељ непосведочена... (Дап 14,17). На Ареопагу узвикује (Дап 17,22-13): ...сам давши свима живот, дах и све, начини из једне (крви) сав род човечији... тражи Господа да би Га дотакао и нашао... (25-27). Усвојио је и Аратове изразе (Феномена, 5) да би нагласио истину: Наиме, у Њему живимо, и мичемо се и јесмо (28). Ове формулације не воде ка синкретистичкој синтези и прикривању суштине хришћанске поруке. Мирно и стамено он следи проповед о изненађујућим отварањима која су остварена у људској историји и постојању преко Исуса Христа и Његовог Васкрсења (30-31).

Ова порука налазила се потпуно изван старогрчког теоријског погледа на свет и пружила је отпор не само у народу популарном, изузетно сложеном политеизму, већ и рафинираном атеизму епикурејских философа, као и пантеизму стоика. Овде се ради о јасном обрасцу разумевања и поштовања старих религијских принципа и истовремено њиховог превазилажења снагом и истином хришћанског откровења.

 

Ђ) Говорећи о христологији, многи западни теолози имају обичај да концентришу своју пажњу на земаљски живот Христов, од Његовог рођења до Распећа на историјског Исуса, како се каже. На истоку, међутим, нагласак се ставља на Васкрслом, Вазнесеном, Њему који поново долази, Господу и Логосу света. Разматрање дела логоса пре Оваплоћења и након њега, нарочито након Васкрсења, чини језгро хришћанског литургијског искуства Истока са снажном есхатолошком надом, наиме да тајна воље Његове јесте да се све састави у Христу што је на небесима и на земљи, у Њему (Еф 1,9.10). У овој божанској радњи, која има глобалне димензије обахватајући такође религијске феномене и искуства Христос, оваплоћена Љубав, остаје последње мерило.

Као што живот Христа, новог Адама, има глобалне последице, тако и живот Његовог мистичног Тела, Цркве, има васељенски значај и зрачи широм света. Оно што је Црква и оно што она чини тиче се целог човечанства, целог света. Као знамење и икона Царства, Црква представља сажету осовину целокупног процеса возглављења. Она дејствује, приноси божанску Евхаристију и доксологију за све људе. Она зрачи славом живога Господа по целој земљи.

 

Утешитељ свуда присутан и свеиспуњавајући

 

3. Разматрање питања других религија са гледишта православне духовности може отворити нове хоризонте у православном трагању. Православна мисао сматра деловање Светога Духа веома широким, ван сваке дефиниције, описа и граница. Истовремено, домостројем Логоса, православни Исток, пун наде и смиреног ишчекивања, сеже до домостоја Духа.

Од почетка стварања Дух се надвијао над хаосом, док се хаос није образовао у свет. Дух је наставио да има исту улогу у усторији, иако не можемо разлучити конкретно како и где. Дух. Давалац живота, дише чак и над пољем пуним костију људских (као што се појављује у виђењу Језекиљевом 17,1-14) и претвара поља мртвих у области живота. Свети Дух кључно учествује у тајни Оваплоћења Спаситеља и у рођењу и животу Његовог тајинственог тела, Цркве. На Педесетницу Свети Дух открива и пројављује славу Божију на један други динамичнији начин.

Јављање присуства Тројичног Бога у целоме свету, у времену и вечности, долази кроз стално дејство Светога Духа. Свуда присутан и свеиспуњавајући, Свети Дух наставља да делује ради спасења свакога човека, ради испуњења и завршења спасења целога света као Дух светости, који преноси дах, љубав и снагу Тројичног Бога на људско постојање и цели космос. Делује као Дух силе (изненадно дување и пламен били су Његови јасни символи на да Педесетнице) који обнавља на динамичан начин атмосферу у којој људи живе и дишу. Жеже све труло принципе, идеје, организације, обичаје, демонске структуре и нуди нову енергију, како би се све у творевини пробразило и обновило.

Делује као Дух истине, која дела и инспирише људе у жудњи и трагању за истином - било којим видом истине (наравно и научне) која је везана за људски живот. Ово откровење истине кулминира у одлучујућем и правилном познању тајне Христове, који је par excellence Истина.

Он је Дух мира који смирује срца и помаже стварању нових односа међу људима, који доноси разумевање и промену целом човечанству. Дух правде, који даје снагу и надахнуће људима, да буду жедни правде и да се боре за њу.

Ништа не може да ограничи зрачење Светога Духа. Где год се среће љубав, доброта, мир и други Његови плодови (Гал 5,22), ту разлучујемо трагове Његовог делања. И Чини се да је доста ових елемената присутно у животу многих људи који припадају различитим вероисповестима.

Нашој пак религијској мисли која може да се развије у простору духовности потребна је велика пажња, као и богословска осетљивост и тачност. Термини руах, дух, духови користе се у Светом Писму са различитим значењима и нијансама; и у многим случајевима нејасно је да ли се односе на Свети Дух. Штавише, термин дух, духови, и одговарајуће речи у стотинама језика човечанства садрже невероватну полиморфност и мноштво значењских нијанси. У наше доба, чак и у хришћанском окружењу, имају много више значења. Да би се избегла саплитања о неодређене идеје и акробатске теоријске вежбе, духовност треба да се налази у контиунираном позивању на догме христологије и пневматологије.

++++++++++++

На крају, још један значајан кључ за теолошко разумевање добре намере делања сваког људског лица пружа мисао Светог Максима Исповедника: Бог Логос Бога и Оца мистично постоји у свакој личности својих заповести... дакле, онај који прима божанску заповест и извршава је, у себе прима Логос Божији... ( Поглавља о богословљу и отеловљеном домостроју Сина Божијег Б,71 ). Наравно, не заборавимо да сви ови текстови припадају аскетским текстовима и да се односе на хришћанско монашко искуство. Међутим, неко би могао сматрати ову тезу теолошким проширењем мисли коју сусрећемо у Посланици Римљанима 2, 14-16: 14 Kad, naime, mnogobosci, koji nemaju zakona, po prirodi cine ono sto zakon zahteva, onda su oni, koji nemaju zakona, sami sebi zakon. 15 Oni pokazuju da je delo zakona napisano u njihovim srcima, sto svedoci njihova savest i njihove misli koje se medusobno optuzuju i brane, 16 na dan kada ce Bog preko Isusa Hrista - po mom evandelju - suditi ljudske tajne.

Сваки човек добре воље и намере који држи заповести Христове (као што је изворна љубав, смирење, опраштање, несебично служење) чак и ако неме привилегију да познаје неизрециву тајну Христову усудили бисмо се да кажемо прима мистично Христа-Логоса који је присутан у заповестима. Уколико је Бог Љубав, било који израз љубави представља једну аутоматску координацију ка вољи Његовој и Његовим заповестима.

У истом заглављу, свети Максим проширује на Свети Тројицу мистичну повезаност између Христа и Његових заповести. Пошто се Бог Отац налази апсолутно сједињен са својим Логосом по природи, свако ко је примио Логос преко заповести, примио је заједно са Њим и Оца, који је у Њему. И примо је заједно са Логосом и Духа, који је у Логосу. А пошто ће се позвати на Јн 13,20 (Zaista , zaista, kazem vam: ko prima onoga koga posaljem, mene prima, a ko prima mene, prima onoga koji je mene poslao .), светитељ закључује. Онај који је прихватио заповест и извршио је, примивши је мистично, тај прима Свети Тројицу ( исто ).

Истраживање ове перспективе у комбинацији са проширењем идеје Всилија Великог о спепматичном логосу на људску могућност усвајања добра, а чак и проширивање ових гледишта на друштвеном пољу, могли би можда да отворе нове хоризонте у богословском разумевању тајне живота људи других религијских убеђења.

 

Закључне примедбе

Резимирајући, хтели бисмо да подвучемо следеће:

 

А) У религијским искуствима човечанства уочава се с једне стране дегенерација религијских идеја и обредних манифестација, као и развој демонских структура и снага које отуђују људско биће; са друге стране исијава мноштво варница светлости божанског откровења. Религије отварају хоризонт према једној трансцедентној стварности, према Нечему или Некоме који постоји ван опажајних појава. Породи људске жеђи ка Светим чувају врата човечијег искуства отвореним према Бесконачном. Суштинска људска карактеристика, икона, није уништена, и из тог разлога сваки људски лик остао је прималац порука Божије воље и глобалног зрачења славе Тројичног Бога.

Сви људи на земљи крећу се под утицајем Сунца Правде. Неко би могао назвати религије акумулаторима, испуњеним Његовим зрацима, искуствима различитих величанствених концепција и надахнућа. Ови акумулатори помогли су многима на животном путу дајући им једно несавршено осветљење или делимичне трачке светлости. Али, они се не би могли сматрати самосталним светлима и немају могућност да замене само Сунце.

Б) Мерило за вредновање и примање различитих религијских надахнућа и начела за Хришћане остаје Исус Христос, Логос Божији, који оваплоћује Љубав Тројичног Бога. Порука Љубави коју је донео, заједно са ширином и дубином која се открива у Јеванђељу, чини несумњиво језгро и истовремено пуноћу религијског искуства. Познање и живљење Љубави остварују се као последица деловања Светога Духа. Дело Христово за спасење читавог света наставља се у простору у Цркви, Његовом Телу (Кол 1,18).

В) Док је хришћански став ригорозно критичан према другим религијама, системима и идејним целинама, Хришћани су дужни да имају много разумевања, поштовања и љубави према људима који живе у срединама различитих религија и идеологија. Ово зато што људски лик, чак и ако су његове религијске концепције и убеђења погрешни, није изгубио своје божанско порекло. Створен по икони Божијој, свако човек је наш брат.

Сви људи примају зраке божанске славе која обгрљује космос. Они уживају дејства Свтога Духа, енергије живота, љубави и истине. И чак, Црква као тајна Царства дела у име и за човечанство. Пошто сви учествују у заједничкој људској природи, која се изнова усправила оваплоћењем Логоса, они примају део утицаја Његове благодати и Његове љубави, што се у потпуности активира у Цркви, Његовом Телу.

Г) На путу развоја света, који нас је довео толико близу једног другоме, обавеза вођења дијалога са људима других религијских убеђења за нас Хришћане је наредбодавна. Дијалог, да би био искрен, претпоставља поштовање личности и слободу саговорника, као и искрену љубав и разумевање и признавање инспирација које постоје у другим религијским искуствима.

Д) Таква одговорност за дијалог не значи суспензију нашег хришћанског сведочења. Управо супротно. Док комуницирамо тумачимо и појашњавамо наше сведочење у конкретној ситуацији. Обавезни смо да говоримо и да чинимо доступном драгоцену ризницу коју поседујемо. Није могуће да останемо неми када нам је љубав Божија ово открила и даровала: првенствено наше уверење да је Бог ЉУБАВ, да су сви људи позвани да учествују у заједници љубави Тројичнога Бога. Да бисмо пак били уверљиви, наше сведочење треба да извире из личног живота и искуства.

Оно што свет тражи од Хришћана је доследност. Тражи да покажемо лепоту хришћанске поруке живећи свесно њеним начелима у светлости Крста и Васкрсења; и да откријемо у свакодневници лепоту, сјај, славу и снагу коју има живот обновљен у Христу; да зрачимо присуствим Светога Духа. Свет жуди за живим хришћанством које ће дати сведочење о тајни Љубави Свесвете Тројице. Он жуди за суштинским преображајем људског постојања и остваривањем заједнице са трансцендентном снагом Љубави.

 

О аутору:

Анастасије Јанулатос, архиепископ Тиране, Драча и целе Албаније (од 1992), професор историје религија на Атинском универзитету (1972-1997) и дописни члан Атинске академије (1993), рођен је у Пиреју (4.новембра 1929). Студирао је теологију на Универзитету у Атини, религиологију, мисионарење и етиологију на универзитетима у Хамбургу и Марбургу у Немачкој.

Декан Теолошког факултета у Атини (1983-1986); почасни професор теологије Богословског факултета Часног Крста у САД и катедре за теологију Богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну. Почасни члан Богословске академије Москве, Пољопривредног факултета у Атини... Додељено му је много одликовања, међу којима је и велики крст Реда части Републике Грчке.

Започео је рад на оживљвању православног мисионарења изван традиционално православних земаља и радио је читаву деценију на оснивању нових помесних Цркава у Африци.

Као архиепископ Албаније, уз огромне тешкоће уздигао је из рушевина Православну аутокефалну Цркву Албаније.

 

* из књиге: архиеписикоп Анастасије Глобализам и Православље

 Anastasios Janulatos - Bogoslovsko shvatanje drugih religija