Мр Александар Ђаковац

 

ГЕН СМРТИ

 

(Кратки осврт на епохално откриће овогодишњих

добитника Нобелове награде за медицину)

 

(Објављено у часопису Саборност, Пожаревац 2002)

 

Дуго времена је теолошка мисао пребивала у самозатворености и извесној самодовољности. Нова научна открића нису, на жалост, наилазила на креативни одговор и коментар од стране теолога. На неки начин, теологија као да се сепарирала од цивилизацијских токова. Чак и када је до некаквог дијалога између науке и теологије и долазило, тај "дијалог" се више претварао у ушанчену одбрану онога што су теолози сматрали за једино прихватљиву истину. То, са друге стране, никако није у складу са оним што су нам Свети Оци оставили. Не покушавајући да то овде доказујемо (пошто је то више него очигледно), само ћемо напоменути, да су Свети Оци у своје време били веома актуелни. Познавали су токове ондашње цивилизацијске мисли, која ни тада као ни касније, није била "хришћанска" или то није била у апсолутном смислу. Није им сметало да у свом богословљу, више него обилато користе тадашња научна достигнућа, и то не само из области философије, него и биологије, медицине итд.

Такав став теолога, допринео је развоју једне искривљене слике о теологији (а тиме и о Цркви уопште), као неком нарочитом аксиоматском начину мишљења, које није способно да да одговоре на нова питања. Теолози су неретко били задовољни  понављањем и цитирањем мишљења Отаца, која су била актуелна - али у своје време. Да не буде неспоразума - овде није реч о мишљењима Отаца која су везана за формулације вере дате на Саборима и у њиховим списима. Реч је о мишљењима древних Отаца о извесним биолошким, астрономским, медицинским и другим питањима. На тај начин, теологија се одвојила од живота, постала је академска. Све ово је озбиљна претња, како теологији, тако и самој Цркви. Уколико би теологија остала самозатворена, може се наћи у ситуацији да постане музејска или архивска вредност - десило би јој се оно, што су комунисти хтели да учине са црквама, да их претворе у "свете културно историјске споменике".[1]

И у самој теологији је такође, било поставки, које саме по себи нису биле у складу са Јеванђељем, али које су временом стекле легитимитет. Тако је, на пример, пијетизам,[2] веома прожет хипокризијом, довео до жестоког неприхватања и порицања открића до којих је дошла савремена дубинска психологија. Иако је неоспорно да многе тачке те психологије и нису биле исправне (што су сами психолози довољно добро показали), разлог због кога је она нападана од стране "хришћанских апологета" лежао је на другој страни. Иако то није оправдање за такав теолошки став, треба нагласити да су непостојању квалитетног дијалога свој велики допринос дали и одређени атеистички интелектуалци. Као добар пример може се узети предговор Изабраним делима С. Фројда који је написао др. Хуго Клајн.[3]

Слична ствар је и са Дарвиновом теоријом еволуције, која је и данас највише нападана, управо због тога што тврди да човек није једино биће које поседује ratio, већ га  само поседује у већој мери. Разлика је дакле, не у квалитету него у квантитету. Да је теолошка мисао остала верна светоотачком наслеђу, и да је личност човека могла да сагледа кроз тајну односа са другим, сва је вероватноћа да до овог "неспоразума" не би ни дошло (што опет не значи, да је теорија еволуције тачна - то није питање које се овде поставља. Питање које се поставља је зашто је та теорија била неприхватљива за теологе). Да је imago Dei, од стране школског богословља био схваћен у контексту разумевања личности, какво су нам кроз тријадолошке и христолошке расправе оставили Свети Кападокијци и Максим Испведник, и да није поистовећен са ratio, дискусија би вероватно донела многе плодотворне резултате.

Чак и научна достигнућа, која су теологији могла да помогну у објашњењу тајне света и човека, као да су остала неискоришћена или недовољно искоришћена. Докази савремене астрономије више него јасно указују на посталост свемира, чиме се индиректно доказује истинитост хришћанског учења о creatio ex nihillo. Достигнућа физике, која се огледају у Квантној теорији, такође би могла да пруже значајни допринос разумевању света и човека као односних ,а не независних стварности.

          Тек у новије време, православна теолошка мисао је почела да се креативно бави новијим научним истраживањима, попут генетике, генетског инжињеринга, итд.[4] Но и даље остаје опасност да се ово интересовање за науку од стране теологије, не претвори у чисто етички дискурс.

***

Ове године, Нобелову награду за медицину су добили Сидни Бренер, Роберт Хорвиц и Џон Салстон (Sydney Brenner, Robert Horvitz, John E. Sulston). Овакву  награду, они су добили због успеха у доказивању своје теорије о апоптози (apoptosis)[5]. Суштина ове теорије налази се у тврдњи да у организмима живих бића влада процес током којег милијарде ћелија свакодневно умиру. Оно што је посебно занимљиво је то, да од ове смрти ћелија зависи опстанак и развој организма. Смрт ћелија, дакле, не настаје просто као последица њихове "истрошености", него је она у генетском коду предвиђена и пре него што је сама ћелија настала. Уколико овај природни процес, из неког разлога не иде својим током, као последице се јављају различите болести, пре свега канцер. Ови научници су своја испитивања вршили на пљоснатом црву (Caenorhabditis elegans), који је због малог броја ћелија био нарочито погодан.          и                          Идентификовали су  и неке од "гена смрти" и назвали их ced-3, ced-4,и ced-9. Ови гени регулишу умирање ћелија. Установљено је да гени који контролишу овај процес  у случају испитиваног црва, имају своје еквиваленте код човека али и код других живих бића. Тако је, на пример, ced-4, показао велику сличност са својим људским еквивалентом Apaf-1. Ген ced-9, који код испитиваног црва има улогу да спречава прерано самоуништење ћелија, свој еквивалент има у људском прото-онкогену bcl-2, итд.

На примеру испитиваног Caenorhabditis elegans, који има тачно 959 соматских ћелија, долази до  размножавања ћелија, како је приказано у горњем левом углу. Број ћелија тако нараста до 1090. Међутим, под утицајем гена, одмах потом умире тачно 131 ћелија, тако до укупан број опет бива 959. Ово је на графикону приказано доле десно.

 

 

***

          Теолошке импликације овог открића су велике. Смрт, дакле, није један тренутак, него је то процес који траје читавог живота. Више од тога, смрт је саставни део живота. Ми постојимо и живимо на начин смрти. У макро свету то је и од раније било јасно. Једни морају да умиру да би други могли да живе. Живот је непрекидни ланац исхране у коме се прождире и у коме се на крају неминовно бива поједен. Та прожетост смрћу, у биолошкој перцепцији, не само да није трагедија, него је и неопходност.

Трагичност смрти се препознаје онда, када нису у питању биолошки него личносни односи. Смрт индивидуе није трагедија, као што није трагедија ни смрт ћелије. Једна индивидуа се замењује другом, као што се једна ћелија замењује другом. Међутим, док је индивидуа заменљива, личност то није. Индивидуу је могуће надоместити другом индивидуом, али личност, која је јединствена и непоновљива, је ненадоместива. Губитак једне личности је крај и коначна трагедија. То нам опет показује да човек није пре свега, или није једино, биолошко биће. Он не функционише по биолошким правилима - биолошка правила за њега добијају димензију трагичности. Његово неуклапање  или немогућност да се, чак и ако би хтео, уклопи у биолошки ритам рађања и умирања - а да тај ритам не осећа као тежак бол и страдање - указује на једну другу димензију.

Та друга димензија човека је двојака. Она тежи да превазиђе ограничења која су природом дата. Он жели, да ако је икако могуће, укине смрт, а ако то не може онда барем да је одложи. Човек се не мири са својом смртношћу, он управо жуди за оним што му је од Бога и постављено као циљ - да буде бог по благодати. Такође, човек се - а то је повезано са претходним - не задовољава ни природним односима, који се засновани на начелу корисности. Иако и сам има тенденцију да овим мерилима мери и "познаје" људе, свет, па и Бога, човек таквим односима није задовољан. Он жели да воли и да буде вољен. Човеку није довољно да задовољи своје нагонске и биолошке потребе - он не жели да буде сам. Човек жели да живи у заједници са другим и жели да живи вечно.

Прожетост смрћу, која нам је овим медицинским истраживањима тако јасно подвучена, нагони нас да увидимо суштинску положеност овог света и човека у nihillo. Из саме сржи нашег организма, кроз генетске кодове, указује се смрт као неминовност. Створеност света, његова основа у небићу, записана је у ономе што јединка потенцијално има да буде. Смртност је записана у нама, и то на начин који не допушта њено негирање на природним основама, управо због тога што је смрт као таква - део живота. Негирати, или укинути смрт на природним основама, како се показује наведеним истраживањима, не само да је немогуће, него би чак и када би било оствариво, парадоксално довело до уништења живота. Смрт је иманентна биолошком постојању и оно без њега не може.

 

Закључак

 

Смрт, дакле, неће и не може бити превазиђена на природним основама, јер им је својствена барем колико и живот. Једни начин превазилажења смрти је превазилажење природних могућности. Природа не може да достигне бесмртност, јер је смрт њен начин постојања. Да се осврнемо на успешан израз Светог Максима Исповедника: "Смрт живи током читавог овог временског размака, учинивши нас својом храном, пошто ми никада истински не живимо јер нас смрт увек прождире кроз пропадање."[6] Једина нада која остаје човеку, налази се у есхатолошкој заједници са Богом и превазилажењу ограничења сопствене природе управо кроз учешће у тој заједници. Само из овог есхатолошког контекста, само из перспективе Будућег века, који је већ почео али чија ће се пуноћа  тек остварити, могуће је разумети и садашње стање човеково. "Након прегрешења нико више не може да објасни крај почетком, већ само почетак крајем" (PG 90, 616A).

Тајна човековог спасења је дакле, у превазилажењу његовог природног начина постојања. То значи, конкретно, у превазилажењу његовог индивиуализма који је као такав уско повезан са биолошким начином егзистирања и који стога не може да превазиђе биолошка ограничења - пре свега смрт. Човек је позван да "узрасте у меру раста висине Христове", позван је да промени свој начин постојања, како би и себи али и читавом свету донео битисање у Христу, што и јесте циљ због кога је Бог створио и свет и човека. Да се послужимо изразом Светог Максима: ''Ради Христа, ради тајне Христа, сви векoви и све у oвим векoвима су примили пoчетак и крај бића (PG 90,621).''

 

Александар Ђаковац



[1] Опширније о овоме видети у чланку Александра Шмемана, Теологија и Евхаристија, Саборност 1-2, 2000, стр. 57 - 75.

[2] О пијетизму видети Ch. Yannaras, Pietism as en ecclesiological heresy, The Freedom of Morality, N.Y. 1984, p. 119 - 127.

[3] Видети у С. Фројд, Изабрана дела, књ 1., Психопатологија свакодневног живота, Матица српска 1969, Увод, др Хуго Клајн, одељак Психоанализа и религија, стр. 29 - 31

[4] У том смислу пионир је Митрополит Јован Зизијулас. Видети српске преводе његових студија Личност човека и новија научна кретања, Видослов бр. 21, стр. 46 - 53, и Личност и генетски захвати, у Видослов бр. 26, стр. 131 - 139.

[5] Много опширнија разрада саме теорије може се наћи у овој одабраној библиографији: Lundquist, E., Reddien, P., Hartwieg, E., Horvitz, H.R. and Bargmann, C. Three C. elegans Rac proteins and several alternative Rac regulators control axon guidance, cell migration and apoptotic cell phagocytosis. Development 128, 4475-4488 (2001)

Ranganathan, R., Sawin, E., Trent, C. and Horvitz, H.R. Mutations in the Caenorhabditis elegans serotonin reuptake transporter MOD-5 reveal serotonin-dependent and -independent activities of fluoxetine. J. Neurosci. 21, 5871-5884 (2001)

Reddien, P., Cameron, S. and Horvitz, H.R. Phagocytosis promotes programmed cell death in C. elegans. Nature 412, 198-202 (2001)

Ceol, C. and Horvitz, H.R. dpl-1 DP and efl-1E2F act with lin-35 Rb to antagonize Ras signaling in C. elegans vulval development. Molec. Cell 7, 461-473 (2001)

Zhou, Z., Hartwieg, E. and Horvitz, H.R. CED-1 is a transmembrane receptor that mediates cell-corpse engulfment in C. elegans. Cell 104, 43-56 (2001)

[6] Amb. PG 91, 1156C - 1157A.