Мр Александар Ђаковац

 

Верска настава у школама - пут ка Цркви

 

(Објављено у часопису Саборност, Пожаревац, 2002)

 

"Вера је основ свега чему се надамо,

потврда ствари невидљивих"

(Јев 11, 1)

 

Једно од највећих искушења верске наставе, према нашем мишљењу јесте њено одвајање или потенцијална одвојеност од Цркве. То није проблем који је повезан само са веронауком већ и са теологијом уопште, као и са целокупним системом црквеног образовања: овде имам у виду богословије и теолошке факултете.

          Простор нам сада не допушта да се овом широком и значајном темом опширније позабавимо. Намера нам је да на овом месту само исправно поставимо проблематику и да покушамо да дамо неке, макар и делимичне смернице ка исправном схватању верске наставе. За ово исправно схватање неопходно је пре свега исправно разумевање сложене теме еклисиологије.

 

Вера и знање

 

Од самих почетака Црква је имала одређени вид "верске наставе". Та "верска настава" је била, међутим, у многим својим сегментима различита од праксе коју данас имамо у нашим помесним Црквама.

          У древна времена "верска настава" је пре свега представљала катихизацију, односно припрему за Крштење, односно припрему за увођење особа у заједништво и јединство Тела Христовог - Цркве. (Видети на пример Катихезе Св, Кирила Јерусалимског). Сам појам kathh,sij има пре свега смисао подучавања "на путу Господњем" - kathcoume,voj th,n ovdo,n Kuri,on (уп. Лк 1, 4). Катихеза је дакле, пре свега припрема за Kрштење, припрема за увођење у Тајну Христову - евхаристијску заједницу, односно ЦРКВУ. Катихеза такође може бити мистагошка - тј. поука о вери већ крштеним лицима, лаицима, али и монасима.

 Није без значаја поменути да су многе изреке Апостола, сачуване у Новом Завету, које су имале и још увек имају велику дидактичку вредност, у ствари литургијске молитве Цркве. Стварност евнађеоске проповеди и стварност евхаристијског сабирања Цркве, представљале су две органски и суштински неодвојиве стварности. Покушаћемо да у контексту те неодвојивости сагледамо питање које је пред нама.

 

 

 

* * *

Схватање односа вере и знања, барем што се Истока тиче, било је другачије од онога на Западу, а које је данас преовлађујуће и код  Православних.

          На Истоку је знање свагда било поистовећено са вером. Знање, за разлику од схватања бл. Августина, није претходило вери, нити је вера претходила знању. Како каже Св. Василије Велики: "Док богопоклоњење следи веру, вера се учвршћује по сили. Јер ако кажеш да онај који верује такође и спознаје, онда отуда откуда верује, отуда и спознаје. Бога пак, спознајемо по сили, тако да верујући у онога кога спознајемо, поклањамо се Ономе у Кога верујемо (Ep, 234, 4)".

Овакво схватање знања, не као збира информација, већ као живог односа са Живом и непоновљивом Личношћу ( = вера је свакако ствар односа а не прикупљања података о некоме) свагда је било карактеристично за Источно Православно богословље. "Знање које надима" (1Кор 8, 1), како каже Ап. Павле, није знање које верни имају унутар Црквене заједнице. Такво знање ће нестати (1Кор 13, 8). За (по)знање Бога неопходан је двиг (помак) човека према Богу, али и Бога према човеку - неопходно је њихово заједничарење у љубави.

Разликовање две врсте знања јасно подвлачи велики богослов Цркве Св. Максим Исповедник, када каже. ''Дејствoвања данашњег чoвека запoседнута су беслoвесним маштаријама страсти, oн је oбманут пoхoтoм, или презаузет прoналаскoм науке ради свoјих пoтреба, или пак жељoм да прoникне у начелo прирoде сагласнo њеним закoнима. Ни једнo oд oвих нагнућа није првoбитнo пoстoјалo за чoвека, пoштo је oн биo изнад свега. Јер, чoвек мoра да је биo такав на пoчетку: ни на кoји начин расејан oним штo је испoд њега, или oкo њега или близу њега, желећи савршенствo ни у чему oсим у неoдељивoм кретању, свoм снагoм љубави, према Oнoме кoји је биo изнад њега, тo ће рећи Бoгу.'' (Amb. col. 1353 c.)

Љубав је дакле онај пресудни моменат који одређује истинско знање. То је та мудрост "која је одозго, прво чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова" (Јак 3, 17).

Након Вазнесења Христовог, љубав према Богу - а то је једино истинито знање - остварива је и могућа једино унутар Евхаристијског сабрања "свих светих" у Тело Христово у Духу Светоме. Осврнућемо се опет на Св. Максима који ово мишљење изражава речима: ''Светлoст Цркве, oд кoје крoз прoпoвед светли Лoгoс Бoжји, све oне кoји се налазе у oвoм свету каo у једнoм дoму, oбасјава зрацима истине, испуњавајући им мисли бoжанским знањем.'' (PG, 90, 668). Једино дакле у контексту Цркве - и то не Цркве као институције, већ Цркве као Евхаристисјке заједнице, која Духом Светим у историју уноси предукус и присуство будућег Царства Божијег - могуће је постићи истинито богопознање. Како каже дивна литургијска пема: "Видесмо светлост истиниту, примисмо Духа небескога, пронађосмо веру истинити, нераздељивој Тројици која нас је спасла, поклањамо се".

 

* * *

 

У светлу напред реченога, јасно је да је верска настава која се одвија у државним школама у искушењу да истину Цркве објективизује и да је одвоји од Литургијске и евхаристијске реалности.

          Пред Црквеним старешинама, пре свега Епископима као онима којима је Црква дата на старање и који представљају "уста Цркве", али и пред вероучитељима као онима који спроводе верску наставу по благослову Епископа, стоји дакле важан и нимало лак задатак да не дозволе подвајање знања од искуства благодатног Литургијско - подвижничког живота Цркве. Барем што се тиче Цркве у Србији, искуство са веронауком пре II Светског рата указује на то да је ово питање веома важно. Према нашем мишљењу, управо је свођење веронауке на интелектуално "знање" и објективизирање Бога, дало свој допринос бујању атеизма.

          У том смислу је неопходно што чвршће повезивати вероучитеље и њихове ђаке са евхаристијским заједницама у њиховој близини.

          Превасходни циљ веронауке, барем према нашем схватању, није да се деци која похађају веронауку усади и преда неко велико објективно знање, у смислу велике количине информација, већ да се пре свега приведу истинитом знању које се опитује само кроз искуство љубави - дакле кроз искуство евхаристијског заједничарења. Само ако "окусе и виде како је благ Господ" деца која похађају веронауку имаће од ње и праве користи.

          Слободни смо да кажемо да све оно што не води овом циљу - увођењу слушалаца верске наставе у конкретну литургијску заједницу, у самој ствари може да више штети него што користи и њима и Цркви. Зато нам је боље да "кажемо пет речи на назидање Цркве" (уп. 1 Кор 14 - 5, 19) него хиљаде на стицање "информација" и "знања" о Богу.

 

          Да би се ово спровело на конкретном плану потребно је учинити барем неколико значајних корака. Ако су, као што је случај у Београду, већина вероучитеља цивили, потребно је

 

(а) што чешће на часове веронауке доводити свештена лица из оближњих Цркава, како деца не би стекла погрешан утисак да је знање одвојено од свештенослужења, односно како не би у свом уму свештеника искључивали из онога што доживљавају као знање.

 

          (б) Неопходно је такође, позивати и одводити децу на недељна и празнична Богослужења кад год је то могуће, и омогућавати им, у договору са свештенством, да што чешће, ако није могуће редовно, потпуно учествују у евхаристијском слављу, примајући Свето Причешће.

 

          (в) Такође, кад год је то могуће, пожељно је децу активно укључивати у Црквене, пре свега богослужбене активности, било кроз прислуживање и помагање свештенству, било кроз певање у хору и слично. На овај начин ће и деца имати прилику да у Црквеном контексту искажу своје личне таленте и способности, да нађу своје лично остварење унутар Цркве.

 

          (д) Екскурзије и путовања, са посетама манастирима и Црквама уз обавезно учешће на богослужењима такође је корисно и благотворно, нарочито ако постоји прилика да се чује жива реч подвижника.

 

(ђ) И као последња, али не и најмање важна ствар, јесте, упознавање деце са епархијским Архијерејем. Иако смо свесни да ово понекад може да буде тешко за остваривање, то је свакако нешто чему треба тежити. Деца би, ако је икако могуће, барем повремено требало да учествују на Литургијама које служи надлежне епархијски Архијереј, те да од њега чују поуке и слично. Посете Архијереја школама, и давање духовних поука деци такође би имале велики и позитиван утицај на уцрковљавање деце, што прем нашем мишљењу јесте основно чему веронаука треба да тежи.

 

 

 

Закључак

 

          Важност овог сложеног и деликатног питања је неоспорна. Веронаука није и не треба да буде место на коме ће деца прикупљати информације о Богу. Веронаука треба и мора да децу приведе Евхаристији и да им да могућност да кроз лични опит и личносно заједничарење задобију истинско познање Бога - знање које се открива само у Љубави. Завршићемо ово кратко излагање литургијским изразом Апостола Павла, који као да сумира напред речено: "Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама".

 

Александар Ђаковац

теолог