Павле Евдокимов

ПРАВОСЛАВЉЕ

Хришћанство је источни елеменат наше културе", записао је Амијел у своме Интимном
дневнику. Типични западњак, Амијел покушава да покаже колико много сви ми
потичемо духовно из источног племена, плаћајући данак грчким и јудаистичким
утицајима. "Византијска архитектура", написао је са своје стране Теофил Гот је, пошто је посетио Свету Софију у Константинопољу, "несумњиво је форма потребна
католицизму..."

Човек формиран на таквим учитељима као што су Декарт, свети Тома, Калвин, може
ипак - стојећи пред лицем православља - осетити известан потрес пред његовим
размерима, привидно новим, али некада ипак заједничким (1). Обележен генијем
римског права, навикнут на јасну, логичну и формулисану мисао, на систем добро
сложених појмова, он ће покушавати да свој добро организовани свет супротстави
"неодређеном мистицизму" православних. То је лак покушај. Само што такве напоре
одмах брише могућност стизања разним путевима до Тајне, могућност узимања у обзир
нијанси у методу обухватања истине. Није ту реч само о супротности Атине и
Јерусалима, о супротности између хеленских и јеврејских елемената, него и о
супротности историјских духовних формација као што су Рим, Аугзбург, Женева, и
Јерусалим, Антиохија, Александрија, Византија с друге...

"Јер где је твоје благо, тамо је твоје срце", каже Јеванђеље. Могуће је да средишта према
којима нас упућује наше срце више не одговарају строго једна другима: за једне циљ ће
бити победа Добра, која заслужује благослов да се види Бог; за друге ће то бити
сувереност Бога, која оправдава оне које је изабрала сама вера; за остале то ће бити ново
стварање, обоготворено и озрачено љубављу Бога према људима, или ће, на крају, то бити непогрешивост Папе, Светог Писма или Цркве као Тела Христова...

Да ли смо онда различити људи пред Богом? И још, да ли се Бог апостолског
хришћанства указао касније као Бог католички, Бог протестантски или Бог православни,
слично као у уметности великих мајстора, с чиме у вези можемо говорити о
византијском, фламанском, шпанском или руском Христу? Елем, много дубље него
национални дух или културни тип и много дубље од сваке слике похрањене у души
једног народа налази се првобитна религијска стварност као заметак који се не даје
свести ни на шта друго. То поставља огроман проблем пред апостолску традицију и
верност њеноме духу, пред критеријум свеколике традиције.

Заиста, нико није могао одмах ући у Свете књиге, ако није усвојио њихово живо
тумачење које је током историје давао Свети Дух који је непрестано говорио кроз
пророке и светитеље. Ваљало је бити просвећен и вођен корак по корак да би се прешло
из "Царства Божјег" синоптичара, "Вечног живота" светог Јована или "христологије"
светог Павла у патристичку теологију Свете Тројице. И поврх свега, требало је бити,
преко Светога Духа, утеловљен у благодатну плирому Цркве, у заједницу неба и земље.
Док је јудео-пагански свет угрожавао Цркву из апостолских времена, она гностицима
није супротстављала спекулативне доказе, него је, пре свега, истицала непосредну и још
пулсативну реалност отеловљене Речи. Патрес апостолици и апологети живо су у
памћењу чували Господа. И по угледу на њих Ориген, Иринеј и Атанасије нису чували
само "текстове", него су и саму веру, и тај животни путир предавали златноме веку
сабора, "не проливши из њега ни једну кап".

Данас свако може навести тачке разликовања. Од римске стране према православљу биће то Филиољуе, безгрешно зачеће, папска непогрешивост; од православне стране према протестантским конгрегацијама грешника, који се спасавају само вером и милошћу, биће то хијерархијска структура свештенства, апостолско наслеђе, аскетски синергизам, светост новог стварања. Све то ипак није довољно да би се истински упознало православље, које не стоји негде на половини пута између католицизма и
протестантизма. Оно се пре представља као потпуно једнородна духовна целина; будући
да је сржни Живот, оно се не подаје одредби "Дођи и гледај", исправно говори отац
Сергеј Булгаков сваком човеку добре воље. У суштини, наиме, православље је најмање
нормативан облик хришћанства и у најмањој мери се даје изразити појмовима. И ако на
први поглед изгледа као нешто архаично, то је зато што је толико блиско изворима
палестинског порекла: Јеванђељима. Духовност православља, његов култ, његова
молитва, чак и његова душа сежу до "Христових предака", светог Симеона, свете Ане,
светог Јосифа, светог Јована Крститеља, апостола и првог поколења хришћана. Онај ко
хоће да упозна свет православља без предубеђења, лако ће у њему наћи првобитно
хришћанство, сам његов заметак, обогаћен, додуше, животом дугих поколења, али увек
храњен из истог и јединог корена усађеног у духовно плодноме тлу Палестине.
Побожност православља, која се привидно налази "ван времена", уистину је најстарије
очекивање које у повезаности с елементима света истичу света слова речи маранатха (2).

Та темељита есхатологија сачувала је православље од притиска посветовљеног света и
сачувала га од модернизма, прогресизма и несређеног илуминационизма секти или
опскурантизма интегриста (3). Враћање данас, на Западу, на изворе у области источне
патристике и у литургији показало је до које мере су оптужбе како је православље
постало музеј, мумификовано тело, само неспоразум, разумљив када је реч о недовољно
упућеним или неблагонаклоним научницима.

Објективно сазнање открива у свакој појединости православног живота онај исти култ
верности првобитној Традицији: "Тако су веровали Апостоли и Оци"; та света формула
печати саборске акте и објашњава целокупан напор саборских Отаца. Читање посланица за време свакодневне литургије назива се читањем "Апостола", што је знаменита
појединост, пошто је кроз то Апостол или сведок онај који је стварно присутан и који
говори. Или још тако омиљено и неговано сведочанство Мученика и Исповедника, које
указује да је Црква изграђена на крви "рањених пријатеља Женика", на њиховој потпуној верности. Исто тако и "Торжество Православља", слављено у првој недељи Великог поста, подсећа на херојски напор Сабор? и чини да се чује глас Отаца.

Вољом Провиђења православље није прошло кроз унутрашње ломове, није у своме телу
упознало ни реформацију, ни противреформацију. Верски ратови, страсти полемика и
прозелитизма нису га уздрмале. Оно није ништа променило у апостолској ризници своје вере. Чак и данас, иако се његова теолошка мисао развија на свој задивљујући начин, оно остаје једнако у својој структури, у својој духовности, у својој молитви и у својој
догматској свести о Цркви најмање од времена 7. васељенског сабора (787), оне Уна
Санцта од пре раздвајања, оне Цркве која је одражавала у себи још недавна апостолска
времена (4).

Господ Исус је сам говорио, и потом је напустио овај свет. Затим је послао Параклита,
па се враћа и присутан је у овом свету до његова краја под скривеним видом Духа. Ако
нема стизања до Бога на други начин сем преко Сина, нема доступа ни до Сина сем
преко Светога Духа. "Епиклеза" (5), призивање Светога Духа, почетак је сваког општења
с Христом и Оцем. Између Божје Речи и човекова одговора, између Бога и човека
поставља се Дух, који охристовљује, који узима "унатраг", из Сина, ради тога да би
обзнањивао "унапред" (уп. Јов. 16, 15). Ту Реч Истине непрекидно и неопозиво изговара
Дух Истине, и њу он назива Црквом. Састављена од грешника, "Црква оних који
пропадају", у целости је укључена у Христа, Црква је Христос - тотус Цхристус - и тиме
је божанска, света и непогрешива.

Јованова благовест о "победи која побеђује свет", пошто "Ријеч постаде тијело"и пошто
"видјесмо славу његову", само созерцање те славе представља суштину православља. Она повезује Крст са запечаћеним Гробом, који блешти под притиском Живота и прати
победнички ход првобитног хришћанства, онога које описује победу над смрћу на
саркофазима свих гробаља света и оглашава је на свим раскрсницама. Свети Серафим
поздрављајући све које је срео речима "Христос воскресе, радости моја" - изражавао је
дух православља заједно с његовом радошћу, која је већ одзвук Царства Божјег.

"Отвори ми врата кајања... дај ми сузе покајања" - виче дубоки аскетизам Крста; и тај
исти аскетизам, увиђаван према унутрашњем разбијању своје сопствене дијалектике
спасења, према пребогатој пуноћи Крста, "створитеља Живота", доводи до ослобађајуће
песме Абyссус абyссум инвоцат: "Из понора моје неправедности призивам понор Твоје
Благодати... преко Крста стиже радост свима". Тај крајњи реализам постиже покорност,
покорно али жарко обожавање, оно "узбуђење душе" (које помиње Ориген) (6), које
"пулсира" Речју живота: "што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо
и што руке наше опипаше" (1 Јов. 1, 1).

Тај дух - тај "Апостол" - није нипошто привилегија Истока, пошто ће сам Исток остати
православан само онолико колико верно буде чувао и предавао заједничко наслеђе: јер
"Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни..." (1 Јов.
1, 2).
 


1. ХЕЛЕНИЗАМ


 




На Западу, почев од 6. века, утицај хеленизма се за извесно време смањује. Поново ће се
појавити тек у 9 веку, са преводима Јована Скота Еригене дела Јована Дамаскина,
настајањем школа у Шартру, Лану и Паризу у 12. веку, доласком немачких мистичара у
14. веку, и талијанском ренесансом. На Истоку универзитет у Константинопољу, који је
425. године основао цар Теодосије ИИ, побеђује паганске школе атинских филозофа
(године 529. затворио их је Јустинијан), остајући ипак у истим културним круговима (7).

У своме брзоме расту Константинов град утиче на Сирију и Египат, који се налазе под
арапском влашћу (од 7. века), и током десет векова игра главну улогу духовне
престонице у којој се прекаљује хришћанство названо "источним", то јест православље.

Настављајући непосредно најбоље традиције античког света, православна мисао, гипка,
дијалектички рафинована, обележена изразитом склоношћу према мистичком
созерцању, укратко, Византија у својој пуној зрелости на очигледан начин открива
грчки геније у његовој хришћанској димензији. Тај крштени геније бива дубоко
укорењен у нови библијски контекст. "Из световне културе сачували смо оно што се
односи на тражење и созерцање истине", изјављује свети Григорије Богослов (8). Дело
које су унели Хелени, дело обележено знамењем крста, улази у нову синтезу Традиције,
и на тај начин одређује стил византијског хришћанства. Његова хеленска култура дубоко
ће подејствовати и однети превагу над источнијим елементима, над јересима пореклом
из Северне Африке и Азије, над антиохијским несторијанизмом или над египатским
монофизитизмом. Исто и касније, видеће се унутар монаштва дуга борба између
египатске и грчке традиције, између мрачнијег и неспокојнијег мистицизма и
уравнотеженог и "просвећеног" мистицизма. Овај други, захваљујући светом Григорију
из Нисе и Псеудо-Дионисију Ареопагити асимиловаће најбоље елементе неоплатоничке мисли. Равнотежа, тако тешко одржива због сталног сударања двеју крајности, када је
једном остварена, обликује дубоке визије византијске спекулативне мисли, дајући им
своју меру и своју трезвеност.

Можда нам сакрална уметност пружа најадекватнији израз тога урођенога дара, који
ствара склоност према дијалектици што одређује теолошке истине и који привикава на
савршену слободу у проређеном ваздуху на висинама. Идући корак по корак за
трансцендентним доживљавањем литургичке мистерије у непрестаном, унутрашњем
квази-музичком покрету, иконософија прати узлете мисли и превишава је откривајући
оно што је невидљиво и неизрециво. Док реч преводи логичку форму истине, икона је
ликовни симбол у коме мистерија налази свој израз; кроз прозирну навлаку овога света
она ваја његову непромењиву стварност; у светлу Тавора она распреда свој сопствени
ток и чини да небо просијава на земљи;својим лаким потезом, лакоћом Светог Духа, она прожима свет и обасјава у њему трансцендентно присуство. Човек се навикава на живот
са "сасвим другачијом димензијом"; оно што је "натприродно" на натприродни начин
постаје природно, блиско, интимно и нормативно за људско постојање.
 


2. ДРУШТВЕНИ КАРАКТЕР


 


Урођена метафизичка слобода византијске теологије осигурава јој дубоко људски,
друштвени карактер. Не нека елита, него се ту цео црквени народ одушевљава
најтананијим нијансама хришћанских догми. Филозофски апарат - термини и до
савршенства изоштрене категорије појмова - чини људски ум способним за усвајање
датости Откривења. Уосталом, ту се и не ради о филозофији. Јер филозофија бива
прекорачена у своме главном начелу, и ево, можемо да се дивимо чуду теогносије, која
представља вечну славу Византије. Теологија Отаца увек је отворена за све гране људског знања, за дивни грчки хуманизам; па ипак, не зауставља се на томе. Као практични и реалистички паидагогос она постепено уздиже мисао у област непосредног искуства односа с Богом, уводи у чисто созерцање "пламена ствари", и најзад доводи до почетка безмолвија, до "лицем у лице" обоготворења, до одуховљења људског бића.

Кроз првих пет векова сведоци смо моћног стварања Традиције, али без задовољавања
њеним словом и без улажења у сам дух истине који она преноси, да би разум пристао на
своје превладавање, смештајући се некако унутар догме. На тај начин мисао губи своју
валститу аутономију, али учествује у нечем већем но што је она сама, у нечем што
настоји да изрази.

(Превео с француског Петар Вујичић)