_______________________________

Протојереј Георгије Флоровски

 Црква - Тело Живога Христа

Anastasios Janulatos - Bogoslovsko shvatanje drugih religija

 

 

(Део из: The Church: Her Nature And Task, London 1948)

Христос Господ је једина Глава и једини Учитељ Цркве на Коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу, у Кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу" (Еф 2, 21-22)

 

 

    Строго говорећи, Ме сијанска заједница коју је сабрао Исус Христос, није још увек била Црква, пре Његовог Страдања и  Васкрсења, пре него што је на њу било ниспослато обећање Очево", када се обукла у силу с висине и када се крстила Духом Светим Лк 24, 49; Дап 1, 4-5) у Тајни Педесетнице. Пре него што се победа Крста открила у свеславноме Васкрсењу Црква је још увек била sub umbraculo legis под сенком Закона"). Било је о још увек навечерје испуњења. Педесетница се збила да би посведочила и запечатила победу Крста. Сила са висине" је ушла у историју Заиста се открио и за почео нови еон". И светотајински живот Цркве јесте управо настављање Педесетнице.

    Силазак Светога Духа је био највише Откривење. Дух-Утешитељ, у страшној и непојмиој тајни" Педесетнице, једном и занавек, улази у свет у коме никада пре тога није присуствовао на начин на који сада започиње да обитава и пребива. На дан Педесетнице, преобилни извор Воде Живе почиње да вруја овде на земљи, у свету који је већ искупљен и измирен са Богом у распетоме и васкрсломе Господу. Долази Царство Божије, јер Дух Свети и јесте Царство (Јн 16, 7). Али, долазак" Духа, зависи од одласка" Сина (Јн 16, 7). Други Утешитељ" силази да сведочи о Сину, да открије Његову славу и запечати Његову победу (15, 26; 16, 7, 14). Заиста, у Духу Светоме Сам прослављени Господ изнова долази, односно враћа се Својој пастви да би са њима обитавао заувек (15, 18, 28)... Педесетница је била мистично освештање, крштење целе Црквe (Дап 1, 5). Ово огњено крштење је свршио Господ, јер Он крштава Духом Светим и огњем (Мт 3, 11; Лк 3, 16). Он је ниспослао Духа од Оца, као залог, у наша срца. Дух Свети је Дух обновљења у Христу Исусу, сила Христова" (2 Кор 12, 9). Духом препознајемо и исповедамо да Исус јесте Господ (1 Кор 12, 3). Дело Духа у верујућима јесте управо у њиховом укључењу у Христа, њиховом крштењу у једно тело (12, 13), управо Тело Христово. Како вели свети Атанасије: Напојавани Духом, ми пијемо Христа". Јер - Стена беше Христос".

    Хришћани се Духом Светим сједињују са Христом, сједињују се у Њему и образују се у Тело Његово. У Једно Тело, Тело Христово: ова изванредна аналогија коју свети апостол Павле користи, у разним контекстима, када описује тајну хришћанскога битовања, истовремено, јесте и најбоље сведочанство најдубљег опита Апостолске Цркве. То ни у ком случају није нека случајна слика, већ, пре, сажетак вере и опита. Основни нагласак светог апостола Павла је свагда на присутном јединству верујућих са Господом, на Његовом учествовању у Његовој пуноти. Као што је на то указао свети Јован Златоусти, у свом тумачењу Посланице Колошанима (3, 4), свети апостол Павле се, у својим посланицама, труди да покаже да верујући заједниче у Христу у свему" и управо да би показао ово јединство, он говори о Глави и Телу". Овај израз је, највероватније, био плод евхаристијског опита (1 Кор 10, 17) и био је намерно употребљен да би се изразило његово светотајинско значење. Црква Христова је једна у Евхаристији, јер Евхаристија јесте Сам Христос, и Он светотајински обитава у Цркви која јесте Тело Његово. Јер Црква заиста јесте тело, органи-зам и то у много већој мери него што је друштво или удружење. И можда је управо појам органи-зам" најбољи савремени превод речи το σώμα ", у смислу у коме је ту реч употребљавао савети апостол Павле.

     Штавише, Црква јесте Тело Христово и Његова пунота". Тело и пунота (το σώμα и το πλήρωμα ) - ова два појма су узајамно и тесно повезана у мисли светог апостола Павла, и узајамно се објашњавају: Који јесте Тело Његово, пунота Оно-га Који све испуњава у свему (Еф 1, 23). Црква јесте Тело Христово зато што она јесте Његово употпуњење. И свети Јован Златоусти управо у овом смислу преноси мисао светог апостола Павла: Црква је употпуњење Христово на исти начин на који глава употпуњује тело, а тело се употпуњује главом". Христос није сам. Он је уготовио читав род људски да следује Њему, да се приљубљује Њему и да се приброји Његовој војсци." Свети Јован Златоусти даље настоји: Погледајте, како он (свети апостол Павле) представља Христа као Онога Коме су  неопходни сви Његови удови. То значи да ће Глава бити употпуње- на тек онда када Тело буде употпуњено (усавршено), када будемо сви заједно, сједињени и узајамно повезани." Другим речима, Црква је продужење и "употпуњење" Светога Ваплоћења или, тачније, ваплоћеног живога Сина, и свега онога што се нас ради збило, Крста, Гроба, тридневног Васкрсења, Вазнесења на Небеса и Седења с десне стране (Молитва освештања Дарова из Литургије Светог Јована Златоустог).

(... )

Црква је јединство благодатног живота. Извор овога јединства је сакривен у Светој тајни Вечере Господње и у Тајни Педесетнице. Педесетница се продужава и бива непрестана у Цркви кроз Апостолско пријемство. Овде се не ради напросто о канонском скелету Цркве. Свештенство (или јерархија") је, пре свега начело благодатно, служба Светих тајни" или Божанскога домостроја. Свештенство није само канонски задатак, оно не припада само институционалном ткиву Цркве; свештенство је, пре, незаобилазно конституционално или структурно својство Цркве, управо због тога што Црква јесте тело, организам. Свештенослужитељи нису тек некакви наименовани  службеници" заједнице, они нису само предводници или делегати   мноштва",   народа" или   сабрања";   они  дејствују не само in persona ecclesiae (у име Цркве), већ, првенствено, in persona Christi (у име Христово"). Они су представници"   Самога Христа, а не верника; и у њима и кроз њих, Глава Тела, једини Првосвештеник Новог Завета,  савршава,  продужава и остварује Своје вечно пастирско и свештеничко служење. Он Сам јесте једини истинити  Свештеник Цркве. Сви остали су само служитељи Његових Светих тајни. Они уместо Њега стоје пред заједницом; и управо због тога што Тело јесте једно искључиво у својој Глави и што се Тело сабира уједно и збира у јединство Њиме и у Њему Свештенство у Цркви је, пре свега, служба јединства. У Свештенству органско јединство Цркве није само представљено или показано, већ је у њему, пре, укорењено, што нимало не нарушава једнакост" верујућих, као што ни једнакост" ћелије организма не бива укинута њиховим структурним различитостима: све ћелије су као такве, међусобно једнаке, но оне се, ипак, разли кују по својим функцијама, а ове разлике, са своје стране, служе јединству, омогућавајући овом органском јединству да постане свеобухватније и присније. Јединство сваке помесне заједнице правасходи из јединства Евхарис тијске трпезе. И свештеник управо као свршитељ Евхаристије јесте служитељ и саздатељ црквеног јединства.

    Али, постоји другачије и још узвишеније служење, а то је остваривање васеленског и саборног јединства читаве Цркве у простору и у времену. То је епис-копско служење и функција. С једне стране, епископ има власт рукополагања, а то, опет, није само јурисдикција привилегије, већ   управо   власт   светотајинског делања, која превасходи ону моћ коју има свештеник. На тај начин, епископ је, као онај који рукополаже", саздатељ црквенога јединства на једном много ширем плану. Тајна вечера и Педесетница су нераздвојиво повезане. Дух Утешитељ је сишао тек онда када се Син већ прославио у Својој Смрти и Васкрсењу Но, и даље постоје две Свете тајне (или Мистерије) које се не могу смешавати једна са другом. На исти начин се међусобно разликују свештенство и епископат. У епископату Педесетница постаје васеленска и непрестана, а у неделивом епископату Цркве (episcopatus unus светог Кипријана) обезбеђује се јединство /Цркве / у простору. Са друге стране, кроз епископа, или, тачније, у своме спископу, свака појединачна или помесна Црква укључује се у саборну пуноту Цркве, пo везујући се са прошлo шћу и са свим вековима. У своме епископу свака помесна Црква, надраста и надилази своје сопствене границе и органски се сједињује са осталим /помесним Црквама/. Апостолско пријемство није толико канонска, колико мистичка основа јединства Цркве. Апостолско пријемство је више од чувара историјске непрекинутости и административне повезаности: оно је суштинско средство чувања мистичке истоветности Тела кроз векове. Но, наравно, Свештенство се никада не може оделити од Тела. Свештенство јесте у Телу и припада његовој структури. Дарови Све штенства се предају унутар Цркве (уп. 1 Кор 12).

     Светопавловско поимање Цркве као Тела Христовог преузели су и на различите начине тумачили Свети оци, како на Истоку тако и на Западу, да би оно, потом, унеколико пало у заборав. Сада је, заиста, крајње време да се вратимо овоме опиту ране Цркве, који може да нам пружи чврсту основу за савремену богословску синтезу. Код светог апостола Пав-ла и на другим местима у Новом Завету срећемо се и са другим поређењима и метафорама, но оне су свагда са истим циљем и смислом: да се нагласи присно и органско јединство између Христа и оних који су Његови. Но, од свих тих различитих слика, сли ка Тела је најсвеобухватнија и најизражајнија, и представља нај-наглашенији одраз основнога поимања. (Слика Невесте и њеног мистичког брака са Христом /Еф 5, 23/ изражава присно јединство. Чак и слика Дома сазданог од многога камења, чији крајеугао-ни камен јесте Христос /Еф 2, 20; 1 Пет 2, 6/ указује на исто: многи постају једно, а кула изгледа као да је саздана од једног камена /уп. Јерма, Пастир, Vis . II, 3, 2, 6, 8/. И опет се народ Божији" сматра једном целином. Нема разлога да нас овде збуњује употреба различитих речи. Главна идеја и на-мера је, очигледно, иста у свим случајевима.) Наравно, ниједну аналогију не треба натезати  нити пренаглашавати. Идеја организма, када се примењује на Цркву има своје границе. С једне стране, Цркву чине људске личности које се никада не могу сматрати само елементима или ћелијама целине, зато што се свака личност налази у директном и непосредном јединству са Христом и Његовим Оцем. Лично начело се не сме жртвовати ради оног заједничког", нити, пак, растворити у њему јер хришћанско заједништво не сме да се  изопачи у безличност. Идеја организма мора да се допуњује идејом симфоније личности, у   којој зрцали Тајна Свете Тројице (уп. Јн 17, 21, 23), и у овоме је сама суштина појма католичности /саборности/. Управо због овога, у богословљу Цркве, морамо да дајемо предност хрис-толошкој над пневматолошком орјентацијом. Јер, с друге стране, Црква као целина има своје лично средиште једино у Христу. Црква није ваплоћење Духа Светога, нити тек духоносна заједница људи, већ управо Тело Христо-во, Тело Ваплоћенога Логоса. Она нас спасава од безличнос-ти, избављујући нас и од сваке хуманистичке персонификације. Христос Господ је једина Глава и једини Учитељ Цркве, на Коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу, у кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште у Духу (Еф 2, 21-22).

    Христологија Цркве нас никада не уводи у непрозирне облаке испразних спекулација нити маштарског мистицизма. Она нам, напротив, пружа једно чврсто и позитивно упориште за правилно богословско истраживање. На тај начин, учење Цркве проналази своје право и органско место у општем плану Божанскога домостроја спасења. Јер нама је, заиста, неопходно да и даље трагамо за свеобухватним поимањем тајне нашега спасења и спасења света.

    Треба учинити и последње прецизирање. Црква се још увек налази in statu viae, али она, ис-товремено, већ јесте и in statu patriae. Живот Цркве је двострук: истовремено и на Небу и на земљи. Црква је видива историјска заједница, али она је, истовремено, и Тело Христово. Она је, у исти мах, и Црква искупљених, и Црква убогих грешника: и једно и друго истовремено. На историјском плану још увек није достигнут никакав коначни циљ. Али, крајња стварност се већ открила и јавила. Ова крајња стварност је већ овде близу, она је истински достижна, упркос историјском несавршенству премда тек у пре-добразитељским облицима. Јер Црква јесте светотајинска заједница. Светотајинско овде значи ништа мање него управо - есхатолошко. Есхатон (το εσχατον) не означава првенствено оно последње" у временском следу догађаја, већ пре значи - оно крајње" (то јест пресудно), а то крајње" се остварује у порцесу историјских збивања и догађаја. Оно што није од овог света налази се овде у овом свету" и не укида овај свет, већ му даје нови смисао и нову вредност, то јест превреднује" га. Наравно, оно је још увек само предзбивање, тек залог" коначнога испуњења. Но, Дух обитава у Цркви и то твори тајну Цркве: видљива заједница" слабих људи јесте организам Божанске Благодати.

 

 Превео Матеј Арсенијевић