_______________________________

Протопрезвитер Георгије Флоровски

ХРИШЋАНСТВО И ЦИВИЛИЗАЦИЈА

 

 

 

Почетком четвртог века настаје нова епоха у животу Цркве. Римско Царство прима крштење кроз личност равноапостолског" цара. Црква излази из присилне осаме и прима иштући свет под своје свете сводове. А свет са собом доноси своје сузе, сумње и искушења. Ту су се гордост и очај парадоксално измешали. Црква је била позвана да угуши очај и порази гордост. Четврти век је у много чему био више епилог него свитање. Пре је био крај истрошене историје него истински почетак. Ипак, нова цивилизација често израња из пепела.

Током никејског периода за већину је време било изишло из зглоба" и преовладавала је чудна културна дисхармонија. Два света су се сударила и стајала један насупрот другом: јелинизам и хришћанство. Модерни историчари су у искушењу да потцене бол тензије и дубину сукоба. Црква у принципу није порицала културу. Хришћанска култура је већ била у процесу формирања, и у извесном смислу хришћанство је већ дало свој допринос јелинској цивилизацији. Александријска школа је знатно утицала на саврмене експерименте на пољу философије. Али, јелинизам није био приправан да било шта препусти Цркви. Ставови Климента Александријског и Оригена с једне стране и Келса и Порфирија с друге, типични су и поучни. Спољашња борба није била најважнија одлика сукоба. Унутрашња борба је била много тежа и трагичнија: сваки следбеник јелинске традиције био је у то време позван да прође кроз један унутрашњи сукоб и превазиђе га.

Цивилизација је значила управо јелинизам, са свим његовим паганским памћењем, духовним навикама и естетским чарима. Мртви богови" јелинизма још увек су обожавани у многим храмовима, а паганске традиције неговане код знатног броја интелектуалаца. Ићи у школу у то време значило је управо ићи у паганску школу и проучавати паганске писце и песнике. Јулијан Отпадник није био тек застарели сањар који је покушао немогућу обнову мртвих идеала, већ представник културног отпора који још није био сломљен изнутра. Древни свет је поново рођен и преобликован у очајничкој борби. Сав унутрашњни живот јелинских људи морао је бити подвргнут драстичном превредновању. Процес је био спор и драматичан и најзад разрешен рађањем нове цивилизације коју можемо одредити као византијску. Мора се схватити да је вековима постојала једна хришћанска цивилизација, иста за Исток и Запад, а да се ова цивилизација родила и формирала на Истоку. Специфично западна цивилизација дошла је много касније.

Сам Рим је био сасвим византијски чак и у осмом веку. Византијска епоха почиње ако не с Константином, онда свакако с Теодосијем и достиже врхунац под Јустинијаном. У његово време хришћанска култура је свесно и промишљено грађена и уобличена као систем. Нова култура је била велика синтеза која је у себе слила и објединила све претходне традиције и покрете. То је био нови јелинизам", али јелинизам драстично христијанизован и такорећи оцрквењен". Још увек су уобичајене сумње у хришћански квалитет ове нове синтезе. Зар не беше то тек акутна јелинизација" библијског хришћанства", у којој се цела новина Откровења разблажила и истопила? Зар није ова нова синтеза била само прерушени паганизам? Ово је управо био суд Адолфа Харнака. Сада, у светлу једне непристрасне историјске студије, можемо најснажније протестовати против овог поједностављења. Зар није то што су историчари деветнаестог века обично описивали као јелинизацију хришћанства" било обраћење јелинизма"? И зашто се јелинизам не би обратио? Хришћанско прихватање јелинизма није била тек сервилна апсорпција несвареног паганског наслеђа. То је пре било обраћење јелинског ума и срца.

Ево шта се стварно догодило. Јелинизам је био снажно пресечен мачем хришћанског Откровења и тиме крајње поларизован. Затворени хоризонт је експлодирао. Требало би описати Оригена и Августина као јелинисте". Али, то је очигледно био други тип јелинизма него онај Плотинов или Јулијанов. Међу Јулијановим указима хришћани су се највише гнушали онога који им је бранио да подучавају из уметности и науке. Ово је заправо био закаснео покушај да се хришћани искључе из стварања цивилизације, да се древна култура заштити од хришћанског утицаја и деловања. За Кападокијске Оце то је било најспорније. И свети Григорије Богослов се у својим беседама против Јулијана много бавио овом темом. Свети Василије се осећао обавезним да напише посланицу ..Младима, о томе какве користи могу извући из јелинске литературе". Две године касније Јустинијан је нехришћанима забранио све наставне н образовне делатности и затворио паганске школе. У овој мери није било непријатељства према, јелинизму". Није то био прекид традиције. Традиције су чуване и чак неговане, али су биле подвргнуте хришћанској реинтерпретацији. Ово чини суштину византијске културе. То је прихватање културних постулата и њихово процењивање. Величанствени храм Свете Премудрости, Вечне Речи, велики храм Софије у Цариграду увек ће стајати као живи символ овог културног достигнућа. Историја хришћанске културе никако није била идила. Одвијала се кроз борбу и дијалектички сукоб. Већ је четврти век био доба трагичних противречности. Царство је постало хришћанско. Пружила се прилика преобликовања целокупног људског стваралаштва. А ипак, управо из овог христијанизованог Царства почиње бекство у пустињу. Истина је да су појединци напуштали градове и пре, у доба прогона, да би живели у пустарама и пећинама. Подвижнички идеал је дуго био у процесу формирања и Ориген је, на пример, био велики учитељ духовног живота. Ипак, покрет се зачиње тек после Константина. Било је крајње неправедно подозревати да су људи напуштали свет" просто зато што је постало мучно и тегобно носити његов терет, у трагању за лагодним животом". Тешко је видети у ком смислу је живот у пустињи могао бити лак". Истина је такође да се у то време Царство на Западу распадало и било болно угрожено варварским најездама, те су се ту могли јавити апокалиптички страхови и предвиђања, очекивања скорог краја историје.

На Истоку је у то време хришћанско Царство било у процесу стварања Упркос свим невољама и опасностима живота, овде је човек пре био склон једном историјском оптимизму, сну о Рају оствареном на земљи. И многи су заправо подлегли овом искушењу. Ако је на Истоку ипак било тако много оних који су одиста више волели да емигрирају" у Пустињу, ми имамо све разлоге да верујемо да они нису толико бежали од светских невоља колико од светских брига", које је носила у себи чак и хришћанска цивилизација. Свети Јован Златоуст је веома енергично опомињао на опасности од благостања". За њега је безбедност била највећи од свих прогона", много гори од најкрвавијих гоњења извана По њему је стварна опасност за истинску побожност настала управо са спољашњом победом Цркве, када је хришћанину постало могуће да се скраси" у овоме свету, с приличном мером сигурности и чак удобности, да заборави да он у њему нема пребивалишта, и да мора бити туђинац и путник на земљи. Смисао монаштва није превасходно био у полагању строгих завета Монашки завети су били наглашено понављање завета датих на крштењу. У то рано доба није било неког посебног монашког" идеала Први монаси су просто желели да у потпуности остваре заједнички хришћански идеал који је у принципу био постављен пред сваког појединачног верника. Сматрало се да је ово готово немогуће унутар постојећег устројства живота и друштва, чак и ако је ово прерушено у хришћанско Царство. Монашко бекство у четвртом веку било је пре свега повлачење из Царства. Подвижничко одрицање првенствено подразумева потпуно одрицање од света, тј. поретка овога света, од свих друштвених веза Монах треба да је бескућник", aoikos ,kако каже свети Василије. Подвижништво, по правилу, не захтева одвајање од Васељене. А богостворена лепота природе много се живље опажа у пустињи него на пијаци метежног града. Манастири су се налазили у живописним срединама и космичка лепота се може снажно осетити у житијској књижевности. Седиште зла није у природи него у човековом срцу или свету злих духова. Хришћанска борба није против плоти и крви већ против духова злобе у поднебесју" (Еф. 6:12).

Само у дивљини може човек у потпуности схватити своју оданост јединоме Небескоме Цару, Христу; ову оданост могу озбиљно компромитовати захтеви које грађанину намеће човекостворени град.
Монаштво није никада било антидруштвено. Оно је било покушај да се сагради други Град. Манастир је у извесном смилу екстериторијална" насеобина у овом свету таштине. Чак су и пустињаци заправо живели у групама и насеобинама и били уједињени под заједничким руковођењем духовног оца Али, то је била киновија", која је сматрана најпогоднијим остварењем подвижничког идеала Монашка заједница је сама по себи друштвена организација, тело", мала Црква. Монах је напустио свет да би градио ново друштво, нов заједнички живот. То је била, у сваком случају, намера светог Василија. Свети Теодор Студит, један од најутицајнијих вођа познијег византијског монаштва, био је још строжи и емфатичнији у овом погледу. Већ од Јустинијана Царство се много трудило да одомаћи монаштво, да га уцелини у општи политички и друштвени поредак. Успех је био тек делимичан, и довео је до слабљења почетних импулса. У сваком случају, манастири увек остају, у извесном смислу, хетерогени састојци и никада се потпуно не уклапају у царски поредак живота Могло би се рећи, гледано историјски, да је монаштво било покушај да се избегне изградња хришћанског Царства.

Ориген је у своје време тврдио да хришћани не могу учествовати у заједничком грађанском животу зато што они имају свој роlis", зато што у сваком граду имају свој поредак живота", to allo systema patridos (уп. Келс VIII, 75). Они су живели супротно од поретка" светског града (antipolitinomenioi).

У христијанизованом" граду ова антитеза није нестала. Такође, монаштво је нешто друго", нека врста антиграда", анти-полис, јер оно је у основи други град". Суштински, оно увек остаје ван светског система и често тражи своју екстериторијалност" чак и у односу на општи црквени систем, захтевајући неку врсту независности од локалног или територијалног правосуђа. Монаштво је у принципу егзодус из света, излазак из природног друштвеног поретка, одрицање од породице, друштвеног положаја, чак и држављанства. Али, није то само излазак из, него и прелазак у други друштвени план и димензију. У овом друштвеном другосветству" састоји се главна необичност монаштва као покрета, као и његов историјски значај. Подвижничке врлнне могу стицати и лаици, као и они који остају у свету. Оно што је необично код монаштва јесте његова друштвена структура. Хрншћански свет је био поларизован. Хришћанска историја се одвија у антитези између Царства и Пустиње. Ова тензија достиже врхунац у иконоборачком сукобу.

Чињеница да монаштво избегава и пориче концепцију хрншћанског Царства не подразумева да се оно противно култури. Случај је веома сложен. И пре свега, монаштво је успело, много више него што је Царство икада да сачува истински идеал културе у његовој чистоти и слободи. У сваком случају. духовно стваралаштво се богато хранило из дубина духовног живота. Хришћанска светост у себи обједињује све основне и крајње тежње целокупне античке философије", умесно примећује један руски научник. Полазећи из Јоније и Велике Грчке, главна струја јелинске мисли тече кроз Атину ка Александрији и одатле у Тибеј. Литице, пустиње и пећине постају нови центри божанске мудрости." Монашки допринос општој учености био је веома велик у средњем веку и на Истоку и на Западу.

Манастири су били велики центри учености. Не треба превиђати један други аспект ствари. Монаштво је по себи било изузетан културни феномен. Није случајно подвижнички напор стално описиван као философија", мудрољубље", у делима Отаца. Нису случајно велике традиције александријске теологије биле оживљене и цветале нарочито у монашким крајевима. Тако исто није случајно што су код Кападокијаца из IV века подвижнички и културни напори били тако органски испреплетени. Касније је такође свети Максим Исповедник изградио своју величанствену теолошку синтезу управо на основу свог подвижничког искуства. Најзад, није случајно што су се у иконоборачком периоду монаси показали као бранитељи уметности, штитећи слободу религијске уметности од притиска државе, од просветитељског" притиска и користољубивог поједностављивања.

Све је ово уско повезано са самом суштином подвижништва. Подвиг не спутава стваралаштво, он га ослобађа јер га утврђује као циљ по себи. Изнад свега - стваралаштво себе самог. Стваралаштво је коначно спасено од свих врста користољубља тек кроз подвижнички приступ. Подвиг се не састоји од забрана. Он је делатност, израда" самога себе. Динамичан је. Садржи тежњу за бескрајем, вечни вапај неугасив покрет напред. Разлог за овај немир је двострук. Задатак је бесконачан јер је бесконачан узор савршености, Божје савршености. Ниједно постигнуће не може никада одговарати циљу. Задатак је стваралачки јер нешто суштински ново треба да дође на свет. Човек ствара себе у свом потпуном посвећењу Богу. Он постаје он сам тек у овом стваралачком процесу. Постоји једна битна антиномија у истинском подвигу. Он почиње понижењем, одрицањем, послушношћу. Стваралачка слобода је немогућа без овог почетног самоодрицања. То је закон духовног живота: семе не оживљава ако не умре. Одрицање подразумева превазилажење својих граница и пристрасности, потпуно предавање Истини. То не значи: прво одрицање па онда слобода. Понижење је слобода Подвижничко одрицање слама окове духу, ослобађа душу. Без слободе сва умртвљивања биће узалудна С друге стране, кроз подвижничко искушавање мења се и обнавља виђење света.

Истинско виђење је могуће само онима који немају себичних брига. Право подвижништво није надахнуто презиром, већ тежњом за преображајем. Свет мора васпоставити своју првобитну лепоту, из које је пао у грех. Због овога подвижништво наводи на делање. Искупитељско дело остварује заиста Бог, али човек је призван да сарађује у овом напору. Јер Искупљење се управо састоји из Искупљења Слободе. Грех је ропство, а вишњи Јерусалим" је слободан. Ово тумачење подвижничког труда чиниће се неочекиваним и чудним. Оно је свакако непотпуно. Свет подвижништва је сложен јер је он царство слободе. Има многих путева, од којих се неки могу завршити ћорсокаком. Наравно, историјски гледано, подвижништво не води увек у стваралаштво. Потребно је, међутим, јасно разликовати између незаинтересованости за стваралачке подухвате и њиховог неприхватања. Нови и различити проблеми културе разоткривају се кроз школу подвижништва, открива се нови поредак вредности и циљева. Отуда очигледна незаинтересованост подвижништва за многе историјске циљеве. Ово нас враћа на сукоб између Царства и Пустиње. Можемо, штавише, рећи: између Историје и Апокалипсе. То је основно питање значаја и вредности целокупног труда историје. Хришћански циљ, у сваком случају, превазилази историју, као што превазилази културу. Али, Човек је створен да наследи вечност.

Подвижништво би се могло описатн као ..есхатологија преображења". Подвижнички максимализам је првенствено надахнут свешћу о крају историје. Било би тачније рећи: убеђење, не стварно ишчекивање. Рачунање времена и датума је неважно. јер је заиста варљиво и опасно. Истински важно јесте доследно коришћење есхатолошких мера" у процени свих ствари и догађаја Неправедно је претпоставити да ништа на свету не може издржати ову есхатолошку" пробу. Не треба све да ишчезне. Бесумње, политици и економици нема места у коначном Царству Небеском. Али, очито је да има многих вредности у овом животу које неће бити поништене у будућем веку". На првом месту - Љубав. Није случајно што монаштво стално узима облик заједнице. То је организација заједничке бриге и помоћи. Ниједно дело милосрђа, или чак горуће састрадавање у нечијој патњи или беди, не може бити сматрано неважним у есхатолошкој димензији. Да ли је претерано сугерисати како је сво стваралачко милосрђе вечно? Зар се такође не откривају неке трајне вредности на пољу сазнања? Ништа се не може рећи с крајњом сигурношћу. А ипак се чини да имамо неки критеријум за разликовање. Људска личност, у сваком случају, надилази историју.

Личност носи историју у себи. Ја бих престао да будем Ја ако би моје конкретно, тј. историјско, искуство било једноставно одузето. Стога историја неће потпуно ишчезнути ни у будућем веку", ако треба да се сачува појединачност људског живота. Наравно, не можемо никада повући коначну црту између оних земаљских ствари које можда имају есхатолошко продужење" и оних које морају ишчезнути на есхатолошком прагу - у стварном животу оне су неразмрсиво испреплетене. Разликовање зависи од духовног разумевања, од једне врсте духовне прозорљивости. С једне стране, очигледно, само је једно потребно". С друге, будући век" је несумњиво век Вечног Сећања", а не век вечног заборава. Постоји добри део", који неће бити одузет". Али и Марта у њему има удела не само Марија. Све што је способно за преображај биће преображено. Но, ово преображење", у извесном смислу, почиње већ на овој страни есхатолошког расцепа. Есхатолошка блага" треба скупљати већ у овом животу. Иначе је живот јалов. Једно стварно предокушање Коначнога већ је могуће. Иначе би била узалудна Христова победа. Нова Твар" је већ започета. Хришћанска Историја је много више од пророчког символа, знака или наговештаја. Ми увек имамо неки нејасан осећај о стварима које немају нити могу имати било какве вечне димензије", и називамо их јаловим" и узалудним". У својој дијагнози заиста смо веома погрешиви. Ипак, извесна дијагноза је неизбежна. Хришћанство је суштински историјско. Историја је свети процес. С друге стране, хришћанство објављује суд над историјом, и по себи је кретање ка ономе што је изван историје". Због овога је хришћански став према историји и култури неизбежно антиномичан. Хришћани не треба да буду обузети историјом. Али, они не могу побећи у неко природно стање". Они морају превазићи историју ради онога што не могу садржавати земаљске обале". Ипак, сама Есхатологија је увек Испуњење.

Владимир Соловјев је указао на трагичну противречност византијске културе. Византија је била побожна у вери, а безбожна у животу." Наравно, ово је жива слика, а не тачан опис. Међутим, можемо признати да је нешто ваљане истине наглашено овим изразом. Идеја о оцрквењеном" Царству била је промашај. Царство се распало у крвавим сукобима, изопачило у подвали, двосмислености и насиљу. Али, Пустиња је била успешнија. Остаће заувек да сведочи о стваралачком напору Ране Цркве, с њеном византијском теологијом, побожношћу и уметношћу. Можда ће постати најживотнија и најсветија страница тајанствене књиге човекове судбине, која се непрекидно пише. Епилог Византије је исто тако емфатичан, са истом поларношћу: пад Царства после двосмислене уније с Римом (у Фиренци), коју, међутим, народ никада није прихватио. И у само предвечерје пада труле Византије", славни процват мистичког созерцања на Светој Гори и ренесанса у уметности и философији која ће хранити и западну ренесансу. Пад Царства и испуњење Пустиње...


Са енглеског изворника превели:
презвитер Владимир Вукашиновић,
и Љиљана Петронијевић