_______________________________

Протојереј Георгије Флоровски

Критика недостатка занимања за догмате

међу руским православним верницима

 

 

 

Покојни Митрополит Евлогије разматрао је скорашње оживљавање религиозности међу Русима, и у Русији и у изгнанству, у раним годинама руске емиграције. Била је очигледна чињеница да буђење постоји. И разлози за то су били очигледни: шок од трагичних догађаја, несигурност и неизвесност, патња и страх. Међутим, шта је то што је привукло Русе Цркви? Догме, православно учење? Да, говорио је Митрополит, тако је бивало у прошлости, посебно у Византији међу Грцима, али никако у Русији. Некад је било време када су чак и лаици били дубоко заинтересовани за питања православне вере. Али Руси, тврдио је он, са изузетком неколико учених богослова још увек нису досегли тај ниво на коме би могли да се ухвате у коштац са неким догматским проблемима, а у ствари и нису имали занимања за њих. Можда је, признаје Митрополит, РПЦ крива што није међу верницима развијала љубав и интересовање за богословље. Али, по његовом мишљењу, прави разлог недостатка занимања за догмате међу Русима је то што нити су гајили, нити су разумевали теоретски аспект остварења и утеловљења црквених идеала у људском животу. Они изнад свега чувају обредни вид религије, лепоту богослужења, иконе, појање, итд. Даље је Митрополит објашњавао психолошку и образовну вредност обреда, али је додавао да су они, међутим, били можда слабо схватани и да људи не знају шта је права истина која се пројављује и символично показује у њима. Ипак, тврдио је он, обреди су сами по себи дирљиви, узвисујући и надахњујући, без обзира на своје значење.

Може се и посумњати у исправност овог описа руског доживљаја Хришћанства, али становиште које је изнео Митрополит типичан је приказ неких појава у Руској Цркви. Разни писци непрестано тврде да Руси Хришћанство не уче из Светог писма, него из Житија светих. Такође се доказује да за православне Хришћанство не представља "учење", него "живот". Православни се не баве "догматским системима", него самим "животом". Они не долазе до Истине умним промишљањем него преко созерцавања срцем, аскетски. Православно учење не би требало да се тражи у системима, већ у символима, обредима и иконама. Чак се тврди и да на православном Истоку нема "теорије хришћанства", него да уместо тога постоје светитељи, иконе, поезија, итд.

Ниједан православац нити римокатолик нећа одрицати темељни значај свештених обреда и живота светитеља. Но оно што збуњује у горе изнетим ставовима јесте њихова искључивост, њихово наглашавање форме "не, него". Требало би се запитати зашто су "доктринарни системи" и "интелектуално разумевање" тако брижљиво спутавани, презриво обезвређивани и готово сасвим елиминисани. Чини се да је равнотежа нарушена. У сваком случају, ово пренаглашавање "уметничког" вида обреда није у складу са самим исконским предањем православне уметности. Јер ако се може учити од православне химнографије и од икона, то је управо зато што је у њима отелотворена и исказана сасвим одређена "теорија хришћанства". А "теорија" пре свега значи "созерцање"; то је сагледавање и виђење, поетско сагледавање и интелектуална визија. Према православном духовном предању, ум је владајућа сила унутарњег живота, то хегемоникон. Традиционална источна химнографија, коју су Руси наследили од Грка, није само лирика: она није обележена осећајношћу, већ трезвеношћу. Она је заиста висока поезија, али је то "метафизичка", или пре богословска поезија, која без оклевања понекад користи сложену богословску терминологију. У ствари, неке од најлепших песама источне Цркве јесу једноставне парафразе догматских дефиниција:

"Син, пре свих векова од Оца рођен без матере,
који није претрпео промене ни мешање ни раздвајања,
него је својства обе природе потпуно сачувао"
(догматик 3.гласа)

Ово је управо Халкидонски орос, који захтева богословско разумевање. Згодно је речено да су православне иконе у ствари "догматски споменици"(В.В.Болотов). Иконе сведоче исту Истину дефинисану догматима, а према Седмом васељенском сабору, оне морају да буду плод јасних и исправних догмата. Укратко, овде нема места за раздвајање типа "не, него". Наравно, догме морају да буду проживљаване, а не тек разматране апстрактним мишљењем, али баш из тог разлога настојање на ставу "не учење, него живот" представља обману. Ова навика раздељивања и раздвајања је изопачивање самог "живота". Не може се раздвајати "духовност" од "богословља" Светог Јована Дамаскина или Светог Григорија Назијанзина. Сама срж духовности Светог Јована Кронштатског нестаје кад се она смишљено издваја из његовог богословског увида. Светост је у православном предању увек богословски тумачена; не у категоријама естетске осећајности или усхићености, већ духовне трезвености и уравнотежености, у верности Истини.

Веома збуњује толики недостатак интересовања за "догматске системе", за догмате Цркве, у различитим круговима и слојевима савременог православног друштва, као и то што се често "побожност" одлучно одваја од "вере"(у смислу "теоретског" познавања). Превише је занимања за сасуде, а премало за Благо које тај сасуд чини толико вредним. Символи и обреди су средства Истине, а ако не успеју да је изразе, једноставно губе своју улогу. Нажалост, често се намеће став да је "бављење догматима" нешто прилично архаично, и више грчко него руско (опет "не, него"). Али постоји само једно православно Предање вере, и оно превазилази све националне баријере. Недеља Православља, коју верно прослављамо прве недеље Часног Поста, управо је богословски празник. Наслеђе Отаца је срж православног Предања, а то наслеђе је богословско. Учење Отаца је извор православног живота. Оправдано се може устврдити да наша модерна конфузија директно проистиче из савременог занемаривања "исправне доктрине", из недостатка "исправног учења" о стварима вере.

Православље почива на сопственој верности Васељенским Саборима. Често се заборавља да су се Сабори бавили управо формулисањем хришћанских догмата и детаљним излагањем "догматских система". Да ли представља корак напред то што сада нисмо потакнути нити надахнути догматским учењем оних великана који су своје животе сасвим посветили установљењу праве вере, Православља? Ми славимо Света Три Јерарха, који су изнад свега били васељенски учитељи, учитељи праве вере, али смо необично равнодушни према њиховом трајном доприносу животу Цркве, тј. према њиховом учењу, њиховом богословљу, њиховом тумачењу хришћанске Истине "речима разума". А зар нам, у овом добу интелектуалне конфузије, није пре свега потребно да нам ум буде просветљен "Светлошћу Разума"(тј. Светлошћу богопознања, из тропара Рождества Христовог)? Без трезвеног руковођења и без постојаности исправног учења, наша осећања биће искривљена, а срца преварена.

Садашње религијско оживљавање, буђење срца, требало би прихватити као дар Благодати, као знак Божанске милости, али такође и као јасан позив на проучавање и разумевање, на познање Истине која обухвата цео наш живот. Постоји несрећна предрасуда, чији извор није у Православљу, да "учење" представља апстракцију, а богословље пуки интелектуализам. Али, наш Господ и Искупитељ је Логос, и Он просвећује све људе; а Свети Дух, Животодавац, јесте Дух Истине. "Емоције" су људске, а Истина је Божанска.

Улепшавајмо сасуде, али не заборавимо да су они од земље. У њима је скривено Вечно Благо: Логос Живота.

(Објављено у часопису "Саборност" бр. 1-4/2004.)