Георгије ФЛОРОВСКИ

О ГРАНИЦАМА ЦРКВЕ

Веома је тешко дати тачну и прецизну дефиницију раскола или шизме (правим разлику између “богословске дефиниције” и једноставног “канонског описивања”. - Овде и даље графичко истицање текста припада аутору). Јер је црквени раскол увек нешто што је противречно и противприродно, парадокс и загонетка. Јер Црква је јединство. И целокупан њен живот је у том јединству и уједињењу, око Христа и у Христу. Јер и једним Духом ми се сви крстимо у једно тијело ( 1. Кор. 12, 13). И праслика тог јединства јесте Тројична Једносуштност. Мера тог јединства је католичност (или саборност), када се непробојност личних схватања смекшава па чак и укида у савршеном једномишљу и једнодушности, и велики број верујућих постају једно срце и једна душа (уп. Дап. 4, 32).

Раскол је, напротив, осамљивање, издвајање, губитак и подривање саборности. Дух раскола је директна супротност црквености... Питање природе и смисла црквених подела и раскола било је постављено у свој својој оштрини још у току давних спорова вођених у вези са крштењем у III веку. И свети Кипријан Картагински је са неустрашивом доследношћу тада развио учење о потпуној безблагодатности сваког раскола, и то управо као раскола. Цео смисао и целокупни логички ослонац његовог расуђивања се налазио у убеђењу да су тајне установљене у Цркви. Сходно томе, само се у Цркви савршавају и могу да се савршавати - у општењу и у саборности. И зато нас свако нарушавање саборности и јединства, самим тим, истог тренутка одводи исувише далеко, у неко апсолутно “изван”.

Свака шизма за светог Кипријана представља одлазак из Цркве, из те свештене и свете земље где једино и избија извор крштења, врело спасоносне воде (“Љuia una eat aЉua in ecclesia sancta” - S. Cyprian. Epist. LXXI, 2). Учење светог Кипријана о безблагодатности раскола јесте само друга страна његовог учења о јединству и саборности... Сада није ни време ни место да се подсећамо и још једном да препричавамо аргументе и доказе Кипријана. Сви их се сећамо и знамо их, морамо да знамо, морали смо да запамтимо. Они до сада нису изгубили свој значај... Историјски утицај Кипријана је био дуготрајан и снажан. И, строго говорећи, у својим богословским претпоставкама учење светог Кипријана никада није било оповргнуто.

Чак ни Августин није тако далек од Кипријана. Он се сукобио са донатистима, а не са самим Кипријаном, и није Кипријана оповргавао, - спорове је водио више у вези са практичним мерама и закључцима. У свом расуђивању о црквеном јединству, о јединству љубави као о неопходном и пресудном услову спаситељског дејства тајни Августин уствари само понавља учење Кипријана новим речима... Кипријанови практични закључци нису били прихваћени и задржани у црквеној свести. И намеће се питање: како је то могуће, кад нису биле оповргнуте ни одбачене његове поставке...

Нема потребе да се упуштамо у детаље већ ионако нејасне и замршене историје канонских односа Цркве према расколницима и јеретицима. Довољно је установити да постоје случајеви када самим начином деловања Црква даје на знање да се тајне могу савршавати и изван сопствених канонских граница Цркве.

Оне који долазе из расколничких па чак и из јеретичких заједница Црква обично не прима кроз крштење. Очигледно је да се подразумева или претпоставља да су они већ били реално крштени раније, у својим расколничким и јеретичким заједницама. У многим случајевима Црква ће примити оне који јој се присаједињују и без миропомазања, а клирике врло често “у постојећем чину”, што такође треба да схватамо и тумачимо у смислу признања валидности или реалности одговарајућих свештенодејстава, која су савршена над њима “изван Цркве”. Али ако су тајне реалне, онда су оне извршене само Духом Светим...

Канонска правила успостављају или разоткривају и један мистички парадокс. Начином свога делања Црква као да сведочи да се и иза канонског прага још увек простире њена мистичка територија, још увек не почиње “спољни свет”...

Свети Кипријан је био у праву: тајне се савршавају једино у Цркви. Али то “у” он је дефинисао брзоплето и сувише уско. И зар не би требало пре да изводимо закључке у обрнутом поретку: где се савршавају тајне, тамо је Црква?.. Свети Кипријан је полазио од прећутне претпоставке да је канонска граница Цркве самим тим увек и харизматска граница.

Али ово недоказано поистовећивање није било потврђено саборном самосвешћу. Црква, као мистички организам, као тајанствено Тело Христово, не може да се адекватно опише само канонским терминима или категоријама. И истинске границе Цркве се не могу установити или распознати само на основу канонских обележја и путоказа. Веома често канонска граница указује и на харизматску - и оно што се везује на земљи остаје неразрешив чвор и на Небесима. Али не увек. Још чешће не одмах.

У свом сакраменталном или мистеријалном бивствовању Црква, глобално посматрано, превазилази димензије канонског. Зато канонско раздвајање још увек не означава одмах и мистичку опустошеност и оскудност... Све што је Кипријан говорио о јединству Цркве и Тајни може бити и треба да буде прихваћено. Али не треба означавати контуре црквеног тела искључиво исцртавањем њихових граница по канонским тачкама...

И овде се јавља једно генерално питање и сумња. Да ли ова канонска правила и дејства подлежу богословском уопштавању? Може ли се претпоставити постојање богословских или догматичких мотива и поставки на којима се та правила заснивају или се кроз њих пре показује само пастирско расуђивање и снисхођење? Не треба ли да схватамо канонски начин деловања пре у смислу снисходећег прећуткивања безблагодатности него у смислу признавања реалности или валидности шизматичких свештенодејстава? И зато тешко да је могуће пажљиво одабирати или уводити канонске чињенице у богословску аргументацију... Овај приговор је у вези са теоријом такозване “икономије”[1]... У обичном црквеном речнику _________ је термин који има више значења. У најширем смислу “икономија” обухвата и означава целокупно дело спасења (уп. Кол. 1, 25; Еф. 1, 10; 3, 2, 9). Вулгатаовај термин транспонује једноставно: dispensatio[2]. У канонском језику “икономија” није постала термин. То је више описна реч, нека општа карактеристика: “икономија” је супротстављена “акривији” као неко умекшање црквене дисциплине, као неко “изузимање” или неподлегање “строгом праву” (jus strictum) или општем правилу. И мотив који покреће “икономију” јесте управо “филантропија”, пастирско сажаљење, педагошка рачуница - увек аргумент од практичне користи.

“Икономија” је пре педагошки него канонски принцип. “Икономија” је пастирска корекција канонске свести. И сваки пастир појединачно може и мора да примењује “икономију” у својој парохији, а још више то треба да ради епископ и сабор епископа. Јер “икономија” и јесте пастирство и пастирство јесте “икономија”... У томе је сва снага и животност “икономијског” принципа. Али у томе је и његова ограниченост. Не може свако питање да се постави и реши у оквиру “икономије”... И тако, намеће се питање: можемо ли да поставимо питање расколника и јеретика само у оквиру “икономије”?..

Наравно, с обзиром на то да се ради о придобијању за католичанску истину заблуделих душа и о методима њиховог привођења “у разум истине”, целокупна делатност мора да буде “икономијска”, тј. пастирска, испуњена љубављу, она која се са-распиње. Требало би да оставимо деведесет девет и да потражимо ону једну изгубљену овцу... Али је за то још више потребна потпуна искреност и отвореност... И није само у области догмата потребна ова недвосмислена прецизност, строгост и јасноћа, тј. управо “акривија”, јер како другачије постићи једномишље. Прецизност и јасноћа су пре свега неопходни у мистичкој дијагнози. Управо ради тога питање свештенодејстава расколника и јеретика мора бити постављено и продискутовано по поретку најстроже “акривије”. Јер овде се не ради толико о Љuaestio juris колико о Љuaestio facti, - и о мистичкој чињеници, о сакраменталној реалности. Не ради се толико о “признању”, колико о дијагнози, - потребно је управо препознати или распознати...

Управо се с радикалне тачке гледишта светог Кипријана “икономија” најмање уклапа у задату тему. Ако иза канонских граница Цркве одмах почиње безблагодатна пустош и ако шизматици нису ни били крштени и још увек пребивају у мраку некрштености, тим пре је неопходна на делу и у расуђивању Цркве савршена јасноћа, строгост и упорност. И никакво “снисхођење” овде није умесно и напросто је немогуће, и нису дозвољени никакви уступци... Да ли је допустиво, у реалности, да Црква прима ове или оне расколнике па чак и јеретике под своје окриље без крштења само због тога да би им олакшала њихов одлучујући корак?.. У сваком случају, то би био веома опасан и несмотрен уступак. То би пре било повлађивање људској слабости, самољубљу и маловерју, пре свега опасно повлађивање које ствара привид црквеног признања шизматичких тајни или свештенодејстава реалним, и не само у примању шизматика или других, него и у свести саме црквене већине па чак и црквених власти. И још горе, овај начин деловања се и примењује зато што ствара тај привид... Ако би стварно Црква у потпуности била уверена да у јеретичким и расколничким заједницама крштење заиста није реално, с којим циљем би она поново прихватала шизматике без крштења?.. Није ваљда само ради тога да би их на тај начин избавила од лажног стида отвореним признањем да они још увек нису крштени?.. Па није ваљда да је могуће такав мотив признати достојним, убедљивим и благословеним?.. Није ваљда то на корист почетника - прихватати их кроз двосмисленост и прећуткивање?.. На потпуно оправдану недоумицу: зар се не могу аналогно томе присајединити Цркви без крштења и Јевреји и мухамеданци “по икономији”, митрополит Волински, Антоније је одговарао у потпуности отворено: “Па сви такви неофити, а исто и они који су крштени у име Монтана и Прискиле, не могу да претендују на улазак у Цркву без погружења уз изговарање речи: У име Оца и остало.

Такву претензију због нејасног разумевања црквене благодати могу да имају само они расколници и јеретици код којих се крштење, богослужење и јерархијско устројство по спољашњости мало разликују од црквеног: за њих је веома увредљиво да их стављају на исти ниво са многобошцима и Јудејцима. И због тога, снисходећи њиховој немоћи, Црква није вршила над њима спољашњи обред крштења, дајући им ту благодат “другом тајном”[3].

Записујем ову тираду с жалосном недоумицом. Из аргумената митрополита Антонија, по здравом смислу, било би логично да изведемо закључак који је супротан његовом закључку. Да бисмо привели немоћне и неразумне “неофите” “јасном схватању црквене благодати” које њима недостаје још је више неопходно и прикладно “извршити над њима спољашњи обред крштења”, уместо што њима и многим другима, привидним прилагођавањем њиховој “увредљивости”, дајемо не само повод, него и основу за обмањивање и у будућности том двосмисленом чињеницом да се њихово “крштење, богослужење и јерархијско устројство мало разликују од црквеног”. И намеће се питање ко је дао Цркви то право да чак и не промени него да једноставно укине “спољашњи обред крштења”, извршавајући га у сличним ситуацијама само умно, као да се то подразумева, интенционално, приликом извршавања “друге тајне” (над некрштеним).

Наравно, у специјалним и ванредним случајевима “спољни значај” (“форма”) може да се заобиђе - такво је мученичко крштење крвљу или чак такозвано baptisma flamins. Ипак, то се допушта само in casu necessitatis... (у случају нужде - лат.) И тешко да овде постоји било каква аналогија са повлађивањем туђој увредљивости и самообмани...

Ако је “икономија” пастирско виђење које води користи и спасењу људских душа, онда би се у сличном случају могло говорити само о “наопакој икономији”. То би било намерно удаљавање у двосмисленост и нејасноћу ради спољашњег успеха, зато што унутрашње охристовљење не може да се догоди при таквом прећуткивању. Тешко да можемо да припишемо Цркви такву наопаку и лукаву намеру. И, у сваком случају, морамо признати да је практични резултат ове “икономије” крајње неочекиван: у самој Цркви је већина постала убеђена да су тајне код шизматика реалне, да и у расколничким заједницама постоји валидна Шпа макар и забрањена (за служење - ред.)Ћ јерархија. Истинска намера Цркве да кроз своју делатност и правила распознаје и прави разлику пројављује се веома тешко. И с те стране “икономијско” тумачење... тих правила морамо признати неистинитим... Још више тешкоћа изазива ово “икономијско” тумачење... из перспективе општих богословских поставки. Тешко да је могуће приписати Цркви власт и право да, на неки начин, прогласи оно што није било за нешто што је било, и да “претвара ништавно у значајно”[4] - “у поретку икономије”... Нарочито важно у том случају постаје питање о могућности прихватања шизматичких клирика “у постојећем чину”.

У руској Цркви се они који долазе из римокатолицизма или из несторијанства и слични њима примају у општење “кроз одрицање од јереси”, тј. кроз тајну Покајања. Клирицима отпуст даје епископ и самим тим укида забрану која се налазила на шизматичком клирику. Намеће се питање: можемо ли дозволити да се у овом разрешењу и отпуштењу грехова прећутно (па чак и притајено) истовремено савршава крштење, конфирмација и рукоположење, ђаконско и свештеничко, понекад и епископско, при чему без било какве “форме” или јасног и распознатљивог “спољашњег обреда”, које би помогао да приметимо и схватимо које тајне се извршавају?

Овде се ради о двојакој нејасноћи: и из перспективе мотива, и из перспективе саме чињенице. Могу ли, заиста, тајне да се извршавају само снагом “намере”, без видљивог обреда? Тешко. И не због тога што “форма” подразумева присуство некаквог аутоматског или “магијског” дејства, него управо због тога што су у дејству тајне “спољни обреди” и надахнутост благодати суштински неодвојиви и нераскидиви...

Наравно, Црква је ризница благодати и њој је дата власт да чува и даје те благодатне дарове... Али власт Цркве се не распростире на саме темеље хришћанског бивствовања... И тешко да је могуће мислити да је Црква у праву да “у поретку икономије” допушта свештенослужењу &#