Григорије Круг

Мисли о Богу Оцу

Суштаство Божије се не може приказати, Његова суш-тина је недокучива и несазнатљива. Он као да је огрнут не-приступачном тамом недостижног. Не само да нису могући покушаји да се Бог прикаже у Својем суштаству, већ није-дно од одређења не може да обухвати и да изрази суштину Божију, она није доступна човечијем уму, она је „непри-ступачни примрак суштине Божије".

Богословље може бити сачињено једино одричућим терминима. Оно може да буде само апофатичко. Свети Григорије Палама, штитећи православно учење о Нество-реној Таворској Светлости учи нас да морамо разликовати Божанско, апсолутно несазнатљиво Суштаство, и Божан-ство у његовом дејству на створени свет, његову пуну про-мисла бригу о створеном. Палама нас учи да разликујемо суштину Божију и Његове Божанске енергије и силе—зра-чење благодати на којој почива свет. И ако Бог није сазна-тљив у Својем суштаству, при одређењу суштине Божије може се рећи да је Бог нешто недоступно опажању, да све што се односи на суштину Божију као да је огрнуто светом тамом недостижног.

Сазнању је доступно схватљиво и пуно промисла Бо-жанско дејство на свет, Бог окренут свету, Бог Који бригу Своју, Љубав Своју и сталну заштиту Своју, светом распро-стире. То је Премудрост која устројава свет, то је светлост свету која све освештава, то је љубав Божија која све ис-пуњава, то је Богооткровење—јављање Бога свету. И свет је у предвечној Божанској Светлости већ одређен тако да
може да прихвати. да на себе прими Божанско дејство — тај царски печат, да он свецело припадне Царству. То је, ако се тако може рећи. символичка природа космоса и представља коначни смисао и назначење створеног, а то је — постати достојањем (= наслеђем) Божијим.

Свет створен Премудрошћу Божијом, Божанском Со-фијом, саздан је тако да васељена у целини, као и сваки њен део са својим непоновљивим и само њему (= свету) свој-ственим особинама, крије у себи неку тајанствену (при)по-вест о Творцу.

Зато се не може говорити о Богу Оцу као о ипостаси окруженој савршеном тамом. Од самог постанка света ми видимо Бога Оца у непрестаној бризи за свет. Он стално брине о људском роду, он стално општи са људима. чак се јавља видљиво и чулно Авраму и Сари у виду једног од три Анђела.

Цела старозаветна историја Израиља испуњена је ста-ратељском бригом Бога Оца за Изабрани народ. Свети Григорије овако говораше о додиру Израиља са Богом Оцем: „Израиљ је по преимућству био окренут Богу Оцу". И та блискост Господа Саваота са својим изабраним наро-дом била је пре свега блискост са пророцима. Бог Отац као да је дозвољавао да се созерцава, Свој лик је приказивао у свој могућој јасноћи; и можда је једно од најпотпунијих от-кривења било дато пророку Данилу, који је видео суд на ком Бог Отац као да се духовно изображава, као да про-јављује Свој очински лик. Ево пророчанског сведочанства Даниловог: „Видех, на крају, постављене престоле, и попе се Старац Данима; одежда на Њему беше бела као снег, и власи на Његовој глави беху као таласи; престо Његов — као пламен огња, точкови Му — као огањ разгорио ... Видех у ноћним визијама: с облацима небеским иђаше Син човечији, приђе Старцу Данима и би доведен Њему. Даде му се власт, слава и царство, да сви народи, племена и језици Њему служе; царство Његово је вечно, које ће постојати увек, царство које се никад неће расути" (Дан. 7, 9. 13-14). Сам опис Богооваплоћења, опис Бога у телу, извор је све-тлости која се разлива на све у круг, потврђујући све својим видљивим битијем она чини све видљивим, изображљивим. И само у светлости Богооваплоћења могуће је изобража-вање лика Бога Оца.
На богослужењу ми имамо символичко приказивање Бога Оца. На Великој вечерњи, када се пева „Благослови душу моју Господе ... Све си премудрошћу створио", из ол-тара, кроз царске двери, излази свештеник и пред њим ђа-кон, и кади унаоколо по свој цркви. На тај начин свештеник слави Бога Оца, Који је створио васељену, и као да је то икона Бога Оца Сведржитеља, Творца неба и земље. Али чак и у том живописном делу богослужења који је сличан кађењу на „Господи возвах", ми не видимо представу Бога Оца која је сама себи довољна, већ само у заједници са дру-гим двема Ипостасима или као пророчанску бригу за васе-љену, и у том смислу негативан однос отаца Цркве према изображавању лика Бога Оца остаје на снази и дејствује у Цркви, без обзира на толики број икона Отачаства.

Постоји пророчанско виђење које Црква није од-бацила, да ће крајем века бити подигнут храм посвећен Бо-гу Оцу. Велики и славни за све народе, тај ће храм предста-вљати могућу пуноћу откривења Бога Оца у Цркви. Та пу-ноћа јављања Бога Оца претходи Страшном суду када ће Отац предати суд Сину а Син судити васељени вољом Оца.

О Лику Бога Оца у Православној Цркви

Више пута у различитим ситуацијама у Цркви се по-стављало питање како треба представити Прву Ипостас — Бога Оца—и да ли у низу црквених икона постоји место за икону Бога Оца. Мишљења у вези са тим су често била
противречна. И чини нам се да та противречност није слу-чајна. Та привидна двојност је у основи иконе Отачаства.

Питање представљања Бога Оца је било постављено већ на Седмом васељенском сабору, иако не у оквиру зва-ничних разматрања. И Св. ЈОВАН ДАМАСКИН и СВ.ТЕОДОР СТУДИТ, који су велики поборници поштовања икона, од-бацују могућност изображавања лика Бога Оца. Један од основних разлога за неприхватање таквог представљања Бога Оца као човека, био је тај да се може створити утисак или подстаћи мисао о неком превечном човекоподобију Бога Оца. СВ.ДАМАСКИН каже: „Ми не изображавамо лик Господа Оца зато што Га не видимо, а да смо Га видели — ми би Га изображавали".

Од свега реченог на Сабору у заштиту икона пажњу на себе скреће Беседа СВ.ЈОВАНА СОЛУНСКОГ: „Ми ствара-мо иконе оних који су били људи и слуге Божије и имали тело. Ми телесно не изображавамо нека бестелесна бића. Ако стварамо икону Бога, тј. Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, ми га изображавамо онако како је Он био виђен на земљи обревши се међу људима". Ова Беседа вео-ма очигледно указује на оно што су оци узимали као основу иконе. СВ.ЈОВАН СОЛУНСКМ. заједно са многим другим оци-ма који су узели учешће пли били блиски Седмом васељен-ском сабору, основу на којој израста и може да постоји ико-на види у томе што је све на њој приказано, уствари вид-љиво и опипљиво. И управо та очигледност изображеног даје несумњиву основу светим ликовима. „Ми телесно не приказујемо нека бестелесна суштаства", каже Св.Јовлн СОЛУНСКИ, и тако истиче да је основа израженог опипљи-вост и очигледност носиоца плоти.

У даљем развоју мисли везаних за поштовање икона та. на неки начин материјалистичка основа претрпела је битне промене. У круг изображених ликова ушли су не са-мо они који су били људи и свете слуге Божије, који су имали тело, већ и ликови света анђела, ликови анђела, који, иако су се јављали, та јављања не би могла бити названа јављањима „оних који имају тело". Пре би се могло рећи да су анђели примали образ као символ који је говорио о њиховој бесплотној природи. Тако су настале иконе које нису биле сведочанство само безусловно виђеног, већ су пре свега имале веронаучни и догматски садржај.

У Русији, на Стоглавом сабору (1551. г.) питање о изо-бражавању лика Бога Оца је поново постављено. Сабору је на разматрање била дата грамата коју је саставио изве-сни дијак ВИСКОВАТИЈ, у којој дијак сумња у исправност изображавања лика Бога Оца. Те сумње су очигледно биле изазване фрескама у реновираном дворцу цара ИВАНА ГРО-зног, које су урадили новгородски иконописци. Дијак Ви-СКОВАТИЈ је дао списак икона са ликом Бога Оца и захте-вао њихово изузеће из црквене употребе. Дијакова молба је била размотрена посебно, по окончању заседања Сабо-ра. Речено је да дијак ВИСКОВАТИЈ није у праву, одређене су му епитимије, а његова молба је одбачена. Одлука је била прихваћена без разматрања сваког лика појединачно. Сма-тра се да је промислитељно значење таквог решења у томе да је Сабор, прихвативши икону са спорном иконографи-јом сачувао и прихватио икону без које је немогуће зами-слити Цркву. То је икона Свете Тројице — Тројице Аврама, како је речено у грамати дијака ВИСКОВАТИЈА. Он је и ту икону унео у списак икона које је потребно изузети из упо-требе, због тога што је и на њој приказан лик Бога Оца. Сшоглав је одобрио образ Тројице посебним решењем. А својим решењем везаним за грамату дијака ВИСКОВАТИЈА уклоњена је опасност која се појавила за икону Св. Тројице.

Нешто касније о изображавању лика Бога Оца гово-рило се и на Великом Московском сабору (1655. г.). Овај Сабор, за разлику од Стоглавог, у потпуности одбацује мо-гућност изображавања лика Бога Оца, изузимајући једино изображење Апокалипсе, где је лик Бога Оца дозвољено изобразити због „тамошњих виђења" Бога Оца као Старца Данима приликом Откривења.

Цела забрана Великог Московског сабора има карак-тер упозорења. Овакву бригу је изазвала бојазан да ће чо-вечији лик Бога Оца породити помисао о човекоподобију првог Лица Свете Тројице. Велики Московски сабор је ука-зао на неприхватљивост иконе која је имала назив Ошача-сшво, и која је, према устаљеном обичају, била врло распро-страњена.

Ова икона се појављује као један од основних начина приказивања Првог Лица, али не само по свом положају у иконостасу, (икона се налази у горњем праотачком делу иконостаса, и она као да засењује храм), већ в по томе. што сама иконографска замисао тежи да на најпотпунији начин изрази очинску природу Првог Лица.
Ово је веома стара икона — најстарија таква икона по-тиче са почетка XI века и чува се у Ватиканској библиоте-ци. То је минијатура која се налази на манускрипту св. ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА (по књизи А. Хејмана). Њена иконогра-фија, у потпуности искомпонована и довршена, мало чим
се разликује од икона на иконостасима из XVI и XVII века.
Ово је најстарије изображење које нам је познато, а његова древност може се објаснити као покушај твораца ове иконе да образ Бога Оца изразе, пре свега, као очинску природу Прве Ипостаси.

Бог Отац је изображен као старац који се пење на престо. Старац је величанствен и спокојан; он обема рукама благосиља. Лик је уоквирен седом, доста дугом и унеколи-ко подељеном брадом. Коса му је подељена раздељком по средини, као што се обично и Спаситељ изображава, и пада на рамена. Црте лица су свечаноблажене. Орнат је из два дела: тунике која пада до саме земље и хитона, одежде
Уколико се вратимо икони Ошачасшво и ако пажљиво погледамо како је она устројена, видећемо да та икона те-жи да постане икона Тројице, а не може то сасвим да по-стигне. Она својим устројством неправилно повезује пред-ставе Лица. Основни покрет тог изображења је извесни унутрашњи покрет. Бог Отац, изображен на икони као ста-рац, Својом величанственошћу потпуно гута Сина и Духа Светог. А Дух Свети, приказан као голуб, несразмерно је умањен у односу на Прво и Друго Лице. Ствара се пред-става Тројице која је устремљена према самој себи, пред-става на којој се достојанство Лица умањује.

Немогућност да се полазећи од изображеног лика Бога Оца створи икона Тројице на којој би изображење Духа Светога нашло своје савршено отеловљење, а образ Оца потпуну равночастност са Другом и Трећом Ипостаси, и јесте узрок безуспешности оваквих покушаја. Исто тако, нпр. изображење Трију Лица на Крсту, где Господ Саваот у горњем делу Крста даје благослов, а Дух Свети својим крилима баца сенку на Распетог Господа, није сасвим и у потпуности права слика Свете Тројице. То се може рећи и за веома распрострањену икону која се често може видети на иконостасима, за икону Оног Који седи са десне сшране Оца или, како је често још називају, икону Новозавешне Тројице.

У основи те иконе је жеља да се прикаже Господ Исус Христос Који по Везнесењу седа са десне стране Оца. Бог Отац је обично насликан на десној страни иконе у виду стар-ца који седи на престолу, у царској одећи. прожетој зраци-ма, и са царским венцем. У левој руци Отац држи златну куглу са крстом. Глава Бога Оца је овенчана осмокраким ореолом, који се налази у ореолу у облику крста. Десном руком Бог Отац обично благосиља Христа, који се налази у левом делу иконе; Спаситељ, као и Бог Отац, на глави има царски венац, а глава му је као што је то и уобичајено на иконама Спаситеља, овенчана крстастим нимбом. Оде-жда Христова је слична одежди Оца. Лицем је Христос окренут Оцу и као да прима Његов благослов. На врху се налази, или у троуглу или у кружној сфери, голуб — Дух Свети.

И овде видимо како се снагом неке унутрашње потребе икона Оног Који седи са десне стране Оца преобразила у икону Тројице, али ни на њој, као ни на икони Ошачасшво, образ Тројице није изражен у пуној снази. Посматрајући основне контуре ове иконе запажа се колико је умањено, недовољно оцењено место које заузима представа Светог Духа, који се јавља као повезујуће начело Првог и Другог Лица, и како је потпуно лишен Ипостасног. А Бог Отац је изображен с таквом вештаственом (= уметничком) снагом као и Христос, а таква вештаственост може да изазове ла-жну представу о Његовој природи. И ту видимо исту такву немогућност да се створи неоспоран и потпуно савршен об-раз који изражава догађај.

На исти начин, или чак и више спорно, изражавају се Лица Свете Тројице на звездици или у многим другим слу-чајевима, нпр. на антиминсу. Света Тројица. било да је изо-бражена директно или символички кроз три Лица, ипак не налази Свој безусловно савршени израз. Можда се управо гледајући икону Отачаство увиђа какве неразрешиве, ка-кве мучне потешкоће ничу у Цркви када је у питању изо-бражење лика Бога Оца, а посебно на овај начин. Потреба за представљањем лика Бога Оца као да не може да нађе за себе у потпуности одговарајуће место. Уколико се Прво Лице изобрази као самостално, тада би била нарушена та мера суздржаности у односу на могућност представљања лика Бога Оца које се Црква придржава. И заиста, у Цркви није било и нема такве саме себи довољне иконе Бога Оца, као што нема ни храма који је посвећен Богу Оцу, или праз-ника чије би светковање било непосредно везано за Оца, и по сили таквог устројства само приказивање лика Бога Оца рађа потребу да се Он не прикаже изоловано, већ да буде приказан са Другим и Трећим Лицем Свете Тројице, са Сином и Духом Светим.

Потреба да се Бог Отац мисли неиздвојено ни мало није лажна; она је сам живот Цркве и никада неће престати. Потреба, пак, да се сазда слика Тројице која исходи из пред-ставе лика Бога Оца није потпуно правилно решена. Слика Свете Тројице која је настала на тај начин није заоденута небеском славом, не сија равночестивим јединством, поста-је планина која нема свог белоснежног врха. Ми овде ви-димо несавладиву празнину, скривену управо у тој неизразивој равночестивости Лица Свете Тројице. У свим тим поставкама Треће Ипостаси — Ипостас Светога Духа — није изображена личносно, нема пуноћу Ипостасног достојанства. На свим тим иконама Дух Свети је дат као голуб, а такво изображење није једнако изображењу Оца и Сина, за чије представљање је узет образ човека. И зато, све на тај начин осмишљене иконе Тројице, иако саме по себи ни-су лишене значаја, не могу постати недвосмислено пуно-вредним иконама, иконама које су онај свети жиг који пу-ноћом одсликава исповедање догмата Свете Тројице.

Расуђивања отаца везана за изображавање лика Бога Оца на иконама а која су прихваћена на Седмом васељен-ском сабору, су одричућа. Сабор сматра да је неумесно да се изобрази Отац Којег, по речима Спаситеља, нико није видео. По мишљењу отаца изображење лика Бога Оца није умесно нити допустиво. И у исто време Црква је препуна изображења лика Господа Саваота. Изображени лик Бога Оца видимо на фрескама у храмовима. у куполи храма, на иконостасу у реду праотаца, на много икона као што су Богојављање, Отачаство, Тројица, Бог Саваот у Слави, На престолу Херувима, и многим другим иконама. Те се иконе могу видети свуда где постоје Православне Цркве и потичу из различитих временских периода. Могу се наћи византијски радови из XI и XII века, и касније много ру-ских икона различите старости. Иконографски посебно бо-гат период зображења лика Бога Оца је период XVI и XVII века.

Како се може објаснити једна. на изглед, непомирљива противречност? Да ли су све те иконе јеретичке, лажне, сасвим туђе Цркви, и да ли због тога треба да буду изузете и потпуно уништене, или пак забрана изображавања лика Бога Оца није апсолутна? Треба знати да забране изобра-жавања лика Бога Оца немају онтолошки карактер, већ да су то забране које по самом суштаству и сасвим одричу могућност изображавања лика Бога Оца, да су то мере ог-раничавајуће, аскетске мере које „налажу пост" на изобра-жавање лика Бога Оца.

Први и основни узрок таквог ограничења била је, ми-слимо, неопходност да се утврди чврста основа, на којој по-чива поштовање икона. Основа коју је утврдио Седми ва-сељенски сабор, — то је догмат Богооваплоћења. То је ос-нова и потврда изображавања светих ликова; Бог који се не може описати као Божанство, постао је опипљив као плот, и будући да је невидљиво Божанство постало тело које је видљиво и опипљиво, оно се може и изображавати и описати. Лик Христов — нацртана ипостас — сједињује у једно две природе, и то очовечење Божије и јесте за нас основа иконе, у ствари, јесте Икона иконе. Слично томе као крајеугаони камен који повезује два зида, Христос је оваплоћена Реч, и Он Собом обједињује две неспојиве ипо-стаси: неописиво Божанско и описиво људско. У том сми-слу поштовање икона је постало могуће само преко и кроз Христа и не може постојати друга основа. Изображење ли-ка Бог очовека Христа постало је знамење црквене победе и основа коју је Сам Спаситељ дао Цркви одсликавши Свој лик на убрусу. И оци Цркве, који штите иконе, неизменљиво својим трудом потврђују чврстину те основе. Икону Бога Оца могуће је мислити у светлости иконе Христа. У свести верника могло је доћи до извесних подвајања, лик Христов као да се удваја кроз лик Бога Оца.

Забрана изображавања лика Бога Оца подсећа на за-брану Старог Завета да се праве „свештени ликови" (= идо-ли). И овде и тамо забрана по својој суштини не потире мо-гућност изображавања ликова уопште, већ ставља забрану изображавања, која је слична ограничењима поста у односу на храну. Пост не одбацује узимање јела уопште, већ за из-весно време уздржавање од њега. И као што су у Старом Завету представе Херувима у Скинији Завета нарушиле забрану изображавања светих ликова, тако се и у Цркви Новозаветној чврсто усталио обичај да се на иконама изо-бражава Бог Отац, што је забрани одузело природу непо-вредивог. учинило је донекле разјашњеном, али не потпуно прозирном. Такве одлуке су почеле да бивају налик застору који не дозвољава светлости да продре пуном снагом. али и поред тога нису постале извори апсолутног мрака.
Исто видимо и на богослужењу. Црква не зна за пра-знике који су посвећени само Богу Оцу, али светкује Оца у Тројици на празник Преображења Господњег, на Богојав-љање и посебно на Педесетницу — Силазак Светог Духа, на празник који нас доводи до апсолутног Богопознања. Тројица — то је празник Силаска Духа Светога, на бого-служењу означен изношењем две иконе: иконе Силаска Свешог Духа на апостоле и иконе Свете Тројице. Ова последња може да се прихвати као основа за иконе на којима је изображен лик Бога Оца.