_______________________________

еп Игнатије (Мидић)

Учествујући у Литургији исповедамо праву Веру

Anastasios Janulatos - Bogoslovsko shvatanje drugih religija

 

 

 

Сусрет владике Г. Игнатија, уз благослов и учешће домаћина, епископа шумадијског Г. Јована, са верницима у Тополи, почео је указивањем да свако састајање, од почетка хришћанске историје, подразумева разговор о нади и вери по обећању Господа нашега Исуса Христа. У уводу је речено да је хришћанство пре свега Црква, сабрање, да се наша вера не може поистоветити са испуњавањем моралних норми и да нико не може сам, ван заједнице, да верује. Уз навођење примера из Светог писама и Предања о Цркви као јединственој Тајни спасења у заједници с Богом, наглашене су странпутице у које нас уводи утицај протестантске и римокатоличке теологије. У центру разматрања епископа Г. Игнатија нашли су се онтолошки аспекти Литургије у којој се сједињујемо с Богом. Тај део преносимо према магнетофонском запису

 

Kрштење се назива другим рођењем, рођењем за живот вечни. Данас, када говоримо о крштењу као уласку у Цркву и Литургијску заједницу, то тумачимо најчешће у етичком контексту: ако се неко крсти биће бољи човек, моралнији, боље ће да слуша родитеље, биће бољи ђак, добар патриота... Заборавља се најважније, да је крштење ново рођење и да то рођење има веза са животом и са смрћу. Сваки онај, каже Господ, ко се не крсти водом и духом, нема живота у себи. Крштење као улазак у Литургију не значи један бољи начин живота, већ рођење за живот, превазилажење смрти. Ово је везано, по Светом писму, Светим оцима и по ономе што се дешавало, за Литургију јер се наше спасење, наш вечни живот, наше постојање садржи у нашем јединству с Богом.

Створена природа, а ми сви смо створени, је смртна, једини је бесмртан Бог који је нестворен. А све што је створено подлеже смрти, зато што је, како каже свети Атанасије Велики, створено из небића, носи у себи небиће које значи непостојање. Да би створена природа постојала, треба да има непрекидну заједницу с Богом. И ту заједницу је Бог, стварајући свет, понудио, хтео да оствари преко човека са читавом природом. Зато је човека створио по Својој икони, а тело, то јест природу му је створио тако што је узео од те створене природе. И тако је човек био везан за читаву природу, а као икона Божија био је везан за Бога. Зато је Адам,први човек, био мост између Бога и створене природе. Он је тај посредник, та кључна тачка у којој се сједињавала створена природа са Богом. Тако је могла да постоји вечно.

Свако прекидање везе с Богом значи смрт. Зато се прва заповест која је дата човеку односи на пројављивање слободе да ће имати заједницу с Богом: у онај час када одбијете заједницу - умрећете. Прекид заједнице с Богом носи смрт. Зашто? Не зато што нас Бог кажњава, већ зато што ми не можемо да постојимо без заједнице с Богом. Будући да је та заједница у Адаму прекинута, а то је првородни грех, сва природа је пројавила своју смртност, и како каже свети Максим Исповедник, кренула је ка небићу одакле је и пошла.

Једини начин да поново природа крене ка животу, односно да превазиђе смртност, да превазиђе то ништавило, јесте њено поновно сједињење с Богом. И то се дешава у Христу. Христос је такође потпуни Бог и Он је као личност који се оваплотио, узео нашу природу, као човек. Он је у својој личности поново сјединио ту тварну природу с Богом. Тако је Он постао Нови Адам, како кажу Свети оци и било је као на почетку, Адам је требао да има заједницу с Богом и читава створена природа, духовна и материјална, преко њега везу с Богом. Зашто преко Адама, а не преко других личности, слободних као човек, на пример анђела који су духовни? Преко Адама, преко човека, зато што човек по својој природи укључује и материјалну природу. Анђели имају духовну природу, али немају материјалну, што је проблем. А Бог је хтео да и материјална природа, целокупна творевина има заједницу с Њим и живи вечно. Јер је Бог све то створио по љубави и жели да све живи вечно. И управо то се остварило у Христу: Христос је Нови Адам који је поново сјединио ту створену природу. А ми сада, ако желимо да имамо заједницу с Богом, не можемо другачије осим само кроз Христа и у Христу. И по светоотачкој теологији, Бог пројављује хришћанство као заједницу, као Цркву - заједницу у Једноме, у Једној личности, а та личност је Господ наш Исус Христос. Прва хришћанска заједница која се пројављује, то је заједница апостола, Пресвете Богородице и оних који су остварили заједницу с Господом. То је оно о чему говори свети апостол Павле, да се кроз заједницу с Христом, кроз сједињење сједињење с Њим ми усиновљујемо у Богу, односно Бог нас гледа и види нас као Своје синове. Као што Бог Отац воли Сина Свог и кроз Њега гледа читав свет имајући кроз Њега заједницу са свима нама, тако и ми, кад волимо једну личност у њој видимо читав свет. Када је та личност присутна, ништа нам не недостаје, читав свет је с нама. Када изгубимо ту личност, читав свет се губи. Ето, и човек, кроз једну љубавну заједницу, у једној личности, везује сву творевину, сва бића. И све што доће у заједницу са том љубљеном личношћу, човеку постаје драго. Бог нас управо тако гледа, Бог Отац кроз Сина Свог, кроз Христа: Бог нас не воли осим у Свом Сину - Син Божији је љубав Божија.

Љубав Божија није психолошке природе, као, Он нас гледа одозго па нас воли, него Он нас воли у Сину Своме. То је усиновљење, да сви кроз Његовог Сина будемо синови Његови. Бог је благоизволео да оно што је створио тако постоји. А усинивљење, то јединство са Сином Божијим се остварује кроз крштење Духом Светим и тако се ствара Црква, односно ствара се Литургијска заједница. И зато ће свети Максим Исповедник рећи, да Духом Светим, и после вазнесења Христовог на небо, Христос присуствује у личности првога који предстоји Светој Евхаристији, а то је епископ. И зато каже Смирјанима - а епископа гледајте као Господа, јер епископ стоји на месту Божијем. На другом месту свети Максим каже - ко нема заједницу с епископом, нема заједницу с Богом. Зато што епископ, Духом Светим предстојећи на Литургији, пројављује самога Господа, кроз кога сви остали имају заједницу с Богом Оцем. Због тога је наш народ увек поштовао служитеља Литургије, посебно епископа који је возглављивао Цркву. Ово јединство с Богом је улазница за вечни живот. Ко год не оствари јединство са Богом нема живота у себи, без обзира какав био у животу. Данас често, говорећи о Литургијском јединству с Богом, томе претпостављамо етичке норме и све друго што подразумева вера и правилно исповедање вере. Међутим, све се то налази у Цркви, све је то било у Цркви, у Литургији, све то садржи Литургијски доживљај. Литургијско сабрање је значило веру. Зато свети апостол Павле у Посланици Јеврејима каже: А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. Чему се ми надамо?

Ми се надамо Последњем дану, Царству Божијем, Сабрању. А Царство Божије је нама јављено кроз Христа и апостоле, кроз сабрање око Христа. То потврђују и речи светог апостола Матеја- када у поседње дане дође Син човечији, Он ће сабрати сав народ на једном месту и установиће Царство Своје. Суштина је у форми сабрања коју имамо на Светој Литургији. И апостол Павле говори о вери која се пројављује на Литургији, Литургији која се пројављује као икона будућег Царства Божијег. Учествујући у Литургији, ми исповедамо праву веру, јер признајемо заједницу с Господом. У Литургији ми признајемо другога као брата и као онога који има зједницу с Господом, који је неодвојив од Господа јер је Господ за њега пострадао. У њој изражавамо прави начин живота - јединство, заједништво с Богом.

Данас је Литургија, нажалост, престала да се тумачи у овом онтолошком смислу. Најпре зато, што је под утицајем блаженог Августина и римокатоличке теологије, биће схваћено као индивидуално, у смислу да је Бог створио свет без смрти и човека који је по души бесмртан. Та теологија тиме решава проблем постојања и непостојања: Бог даје заповести, ако их не испуњавамо, Он нас кажњава. Реч је о такозваном јуридичком приступу спасењу и односу Бога према људима. Прихвативши овакву перспективу, римокатолици, почевши од Августина, имају велики проблем да објасне зашто Христос долази, зашто Син Божији постаје човек, зашто страда на крсту, ако је све садржано у томе да Бог одозго сам опрашта неком грехове због тога што испуњава заповести, или му не опрашта што заповести није испунио. Шта је смисао трагедије Сина Божијег?

Теологија Анселма Кентеберијског и других ова питања хтела је да објасни тако што Бог даје задовољење ђаволу и даје Свога Јединога Сина као искупљење, даје га на жртву ђаволу. Мучећи се са овим питањима (зашто Син страда, зашто Христос постаје човек), свети Григорије Богослов каже да није могуће да Бог Отац жртвује Сина Свога ђаволу, Бог Отац који није желео човеку смрт, који није желео ни Исака када га је Аврам жртвовао. Бог Отац није такав! Дакле, ова питања не могу се објаснити из законске перспективе која такође нема одговор на питање, зашто Бог није опростио грех Адаму када се покајао и горко плакао?

Опраштање грехова, уствари превазилажење смрти, није ствар опраштања и неопраштања, то је питање јединства, сједињења тварне и нетварне природе, Бога и човека. После Адамовог прекидања заједнице другачије није могло бити, него да се поново јави човек који ће то сјединити. Други човек то није могао бити него Син Божији који ће постати човек зато што су сви људи постали после Адама смртни; и сви који се рађају од Адама, рађају се у оквиру смртне природе. Само дајемо утисак да живимо и зато Господ каже, ако се не роди водом и Духом, не може бити живота. То се управо десило у Христу, Христос је страдао што је Адам већ погрешио и увео смрт раздвојивши природу која је почела да постоји у смрти. Да би Господ спасао Адама није имао други избор него да узме ту смртну природу, и да Он постане човек и да Он испуни оно што први човек није хтео и да тако спасе читаву природу, и Адама и Еву: и као људе и као конкретне личности. Могао је Господ и другачије, например да створи нови свет, новог човека, али тада овај свет који је пао, морао би да се врати у ништавило. Или, могао је сам да узме природу не питајући човека, али тада читав људски род, од Адама и Еве до Христа, био би изгубљен. Било је потребно да се узме људска природа, наша пала природа, да Господ њу узме у своју личност да би је спасао и сјединио с Богом. А будући да пала природа пројављује своја својства и смрт кроз личност, ми умиремо као људи, умиремо што нам је смртна природа, мада као личности не желимо да умремо. Као што се смрт пројављује кроз нашу личност, тако се кроз Господа, кроз Његову личност, личност Сина Божијег пројавила смртност природе коју је је Он узео. Али, сједињењем с Богом, та природа је излечена и то је показало васкрсење Христово. Васкрсење Христово се такође тиче заједнице. Међутим, данас је постало опште мишљење да је Христос васкрсао зато што је Бог по природи. То нигде не стоји у Светом п и с м у . И Свето писмо и а п о с т о л и и јеванђелисти и велики Свети оци изричити су да је Бог Отац Духом Светим подигао Христа из мртвих. Питамо се, каква је р а з л и к а ?

О г р о м н а је разлика: ако је Х р и с т о с в а с к р с а о што је Бог по природи, тада ми нисмо богови по природи и тада немамо шансу. Али, савим је другачије, ако је Бог Отац Х р и с т а п о д и г а о из мртвих из љубави, ако се васкрсење тиче љубави и јединства, љубавне заједнице коју је Христос као човек показао према Оцу. Јер, Он је све чинио из љубави према Оцу, и на крст је отишао из љубави према Оцу. Каже пред страдање: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти! Ово значи, за Тебе то чиним, по Твојој вољи. И тако Бог Отац кроз васкрсење показује љубав према Сину. Видимо везу са оним што стално Господ пред страдање говори - Оче, ја прославих тебе, Ти сад прослави мене. То апостоли нису разумели, као што нису разумели ни када им је говорио о васкрсењу. То је било непојмљиво, нечувено, како ће да умре па да васкрсне. Али, када се то десило, апостолима су се отвориле очи и видели су да је Христос обећани Месија, да је Он Син Божији. Све што је у Старом завету говорено, односи се на Христа, васкрсење је било могуће када им се Он јавио. Васкрсење нас упућује на то да је правазилажење смрти ствар заједнице коју остварује Христос као човек са Богом Оцем. Он је постао Нови Адам и нама се, као и целокупној створеној природи, нуди да Духом Светим, преко Њега и у Њему, имамо заједницу с Богом и живимо вечно. Управо то и Литургија показује.

Литургија је пре свега икона Будућег Царства. Она не изражава, што често мислимо, прошлост, Литургија иконизује будућност, као што је читава историја хришћанства, почевши од Старог завета, иконизована будућност, а не прошлост. На то мисли свети Максим Исповедник, када каже да је Бог из ничега све створио ради сједињења с Њим, ради Тајне Христове, ради тог будућег  догађаја. Узрок нашег постојања није у прошлости, као што нас сва филозофија овог света тера да мислимо, него узрок нашег постојања, нашег живота је у будућности, у сједињењу с Богом. Ово објашњава јаванђељска прича о томе када апостоли за слепог од рођења питају Господа Исуса Христа, ко сагреши, он или родитељи његови те се роди слеп. Логика тог питања је да се у почетку нешто десило и да је тај почетак узрок свега онога што ће касније доћи. Господ мења ту логику, па каже, не, ни он ни родитељи његови, него да се јави слава Божија на њему. Слава Божија се јавља у томе смислу, што ће Господ доћи и сјединити се с нама и тада ће се показати да ће и тај слепи гледати, да он више неће бити слеп, показаће се да ће смртни бити бесмртни. Тај будући догађај је узрок нашег вечног живота и постојања, а не прошли. И зато је Литургија икона тог будућег догађаја: наша црквена историја се развија од последњег догађаја према првоме, од будућности према прошлости. Све што Господ чини у историји, почевши од стварања света и човека па до оваплоћења Христовог и последњег догађаја, јесте икона тог последњег догађаја, Бог све чини да оствари тај последњи догађај који ће се збити када Христос поново дође. И тo нам Литургија показује и зато је Литургија вазда била центар хришћанског живота.

Ми у Литургији, сада и овде, учествујемо у том последњем догађају, у Царству Божијем. Зато она и почење са Благословено Царство... Сви символи у Литургији показју то Будуће Царство, где неће бити смрти. Али, пре свега показују Будуће Царство као јединство с Господом, па тако и завршава Литургија, као трпеза где се сви причешћујемо од једног хлеба и из једне чаше и имамо заједницу у Једноме Телу Господа нашега Исуса Христа. Проблем настаје када људи у служењу Литургије траже прототип из прошлости и када моја браћа кажу - треба се држати старе праксе. Ја питам, које старе праксе? Литургија никада није била иста, од првог века до данас.

Зашто? Литургија се обогаћује јер она црпи свој начин постојања, своје вршење, своју форму из Будућег века, из Царства Божијег Будућег, не из прошлости. И зато је то скандал данас за људе. Али, то је вазда био скандал и јеретици су увек били конзервативци. Јереси су се појављивале управо зато што су јеретици осуђивали Цркву да она уводи неке нове ствари. А Црква не би могла да буде Црква ако не уводи ново. Нове ствари мора да уводи, јер је њена суштина у новом. Литургија, односно Црква иде ка Будућем Царству, обогаћује се примајући из Будућег Царства: што ухо човечије не чу, око не виде, у срце човечије не дође шта је Господ припремио, како каже апостол Павле. Сада символе онога што ће доћи гледамо у загонеткама, али доћи ће време када ћемо их видети лицем у лице. Како време пролази, како смо даље од прошлости, све смо ближи истини, зато што је истина у будућности. Али, други су нас научили да мислимо, што време више пролази све смо даље од истине. И зато вучемо назад. И зато су јеретици увек вукли назад. Где назад, када је сам Стари завет био икона Новог, односно, како каже свети Максим Исповедник, Стари завет је сенка, Нови завет је икона, а Будући век је истина... Што више време пролази, све смо ближе истини. Ако је будућност истина, тада морамо проћи историју, да би дошли до будућности.

Знамо да стари Грци нису рачунали историју, али за хришћане је врло важна историја, или како је говорио свети Иринеј Лионски, човек је створен као мало дете, није створен савршен, и он је требало да направи неке кораке, да остане у заједници с Богом, да ту заједницу пројави, а то тражи време, то је тражило историју, да би се дошло до савршенства. Савршенство није на почетку, него на крају: као кад децу крштавамо, тиме она нису запечаћена, није готово, већ их ми уводимо у Литургију и она одрастањем треба да покажу да ли хоће или неће да буду у Литургијској заједници, могу на пример као Адам, када је порастао напустио је заједницу с Богом.

Данас многи говоре о прототипу Литургије и о томе каква би она требала да буде. Ако будемо изучавали писма, како кажу Свети оци, видећемо да ниједна епоха није имала исту Литургију. Литургија се обогаћује, она напредује зато што има за водиљу Царство Божије. Знамо да је у почетку Литургијско сабрање било тако што је Господ седео за столом, за вечером окружен апостолима. После имамо друге додатке, али та структура, да је Христос, наш вођа, у средини окружен апостолима и народом Божијим остаје и преноси се на епископа и свештенство, па је свети Максим Исповедник могао да каже - поштујте епископа као Христа, свештенике као апостоле, а ђаконе као наредбе Божије.

Народ Божији је икона, сваки од нас који се крштењем сједињује с Христом је икона Христова и зато кажемо да у брату не гледамо обичног човека него самога Господа. Љубав према ближњем је као љубав према Богу јер је тај ближњи сједињен с Господом, кроз њега се Бог пројављује, не можеш мимо човека доћи до Бога, јер је Бог постао човек. Напајајући се из будућности, Литургија се обогаћује и већ у трећем и четвртом веку имамо много нових ствари које нису постојале у првом и другом, на пример храмове, одежде, жезло, митру, нове песме... Да је то било копирање прошлости, ко зна где би завршили, можда би данас Литургија била оно што су учинили протестанти и римокатолици који се стално враћају прошлости вршећи стално неке трансформације, али не према напред, ка Царству Божијем, него трансформације према назад, па су дошли до идеје... у почетку није било епископа, ето може и без епископа, може и без цркава јер и њих није било на почетку...

Протестантско схватање није израз Царства Божијег, него је то копирање догађаја који су били. Да ли треба да се враћамо најпримитивнијим примерима... клању јагњади, као Јевреји?

Литургија увек има нарастање, узрастање у мери раста Христовог, док Литургија не постане Царство Божије. То Царство Божије увек нам приближава Свети Дух. Ево, све ново чиним и тамо где Свети Дух дише, Он доноси Царство Божије. Царство Божије и Литургија једно без другог не могу. Потребно је да прођемо кроз Литургију да би били у Царству Божијем. Царство Божије је будући догађај, то је догађај Другог доласка Христовог и потпунога сједињења Царство Божије не постоји паралелно, као Платонов свет идеја. Хришћанство није имало такво виђење света. Истина ће бити на крају, када нам Господ дође. За сада ми још увек живимо у икони и живимо вером и то значи да читава творевина, и материјална и духовна природа, улазе у сједињење с Богом, дакле, и време, простор, историја... Платонова концепција је супротна, духовно је на небу, материјално на земљи и ово материјално ништа не значи, духовно је приоритет... душа је бесмртна, тело нам не треба. У том контексту хришћанство се не би темељило на васкрсењу мртвих. А васкрсење мртвих значи васкрсење тела - то је централни догађај хришђанске вере. То је оно што чекамо, чекамо васкрсење мртвих и живот Будућег века. То је, сада и овде, присутно у икони кроз Литургију и можемо да будемо учесници Царства Божијег само ако желимо. Али свако ко не учествује у Литургијском сабрању не може имати живота у себи! Литургија, причешће нам обезбеђују живот. Можемо бити савршени и живети по неким законима, али ако нема Литургијског живота, то је равно савршенству ђаволском, савршенству небића.

 

О подвигу и Литургији

 

Подељеност између подвига и Литургије (причешћа) долази из концепције по којој је духовна природа вечна по себи, а материјална није битна. Ту долази до изражаја подвиг и борба против тела и материје, како су учили Ориген и Еваргије Понтијски. Такав подвиг био је у Цркви осуђен. Господ Исус Христос је постао телом, узео је тело и тело улази у вечни живот. Материјална природа је неопходна, јер тако је Бог хтео. На подвиг у Цркви треба гледати као на одрицање од сопствене воље, од свога ја, као на подчињење Христу, да би ушли у заједницу са Христом, да би нас Он подчинио Богу Оцу. Са подчињењем уништиће се смрт као последњи непријатељ. То подчињење поново води у Литургију на шта указује Свето крштење и јеванђелски пример о узимању крста и поласка за Господом. Подвиг није супростављен Литургији, већи је уколико утврђује Литургијску заједницу. Ако закажемо на подвигу, Литургија нас спашава, она је израз слободе да желимо да имамо заједницу с Богом. И светост је израз Литургијског сабрања, свети је само онај ко има заједницу са Богом, а то заједништво се, као што смо видели, остварује у Литургији, што потврђује и литургијски возглас Светиње светима... Цариник, из приче о царинику и фарисеју, своје постојање види у заједници с Господом, а фарисеј пројављује своје људске силе. Њему није потребан Господ. То се данас често, нажалост, дешава са нашим подвижницима који пројављују људске силе и зато они, мање-више, разбијају Цркву и Литургијску заједницу. Реч је о ономе што Господ каже: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтјели.