Jeromonah Irinej (Bulovic)

 TUMACENJE MOLITVE ISUSOVE

OD SV. MARKA EFESKOGA


 
Baveci se izucavanjem dogmatskog ucenja sv. Marka Evgenika Efeskoga, tog stvarnog "Atlanta Pravoslavlja", no svrh toga i znacajnog bogoslova i velikog Oca Crkve, bili smo prinudjeni da izucimo i citav niz neizdatih dela njegovih. Medju njima naidjosmo i na ovaj spis koji predstavlja dogmatsko obrazlozenje i zasnivanje molitvene prakse pravoslavnoga monastva - "umne" ili "Isusove" molitve.
 
Ovaj spis sv. Marka, mada dosad neobjavljen u svojoj izvornoj formi, ipak je delimice poznat monaskoj i bogoslovskoj javnosti, i to ne samo iz citata i pomena o njemu u nekim naucnim raspravama, nego poglavito, iz postojece novogrcke parafraze, u "Filokaliji". U "Filokaliji" (Dobrotoljublju) je nas tekst ovako ozaglavljen: "Nekoga nepoznatoga svetitelja divna beseda o recima bozanstvene molitve Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me". Bez obzira na cinjenicu da prepisivac - parafrast - ili mozda redaktori "Filokalije" - nije znao ime pisca ovog teksta, njegova parafraza nije, rekli bismo, bas ni uspela, jer boluje od mnogorecja, te cesto teziste i jasnoca osnovnih misli bledi, a gdegde se i gubi. Stoga pri prevodu na srpski nismo ni uzimali u obzir tu parafrazu.

Izvorni tekst sv. Marka upoznali smo na osnovu triju grckih rukopisa iz 15-16. veka.

Kao bogoslov nepravedno potcenjivan od svih zapadnih i od nekih pravoslavnih ispitivaca njegova zivota i dela, sv. Marko Efeski i u ovom svom kratkom tumacenju molitve Isusove pruza dokaze - po nama - o dogmatskoj preciznosti, predanjskosti, duhovnosti i trezvenosti njegove misli, sto sve i predstavlja, mislimo, glavne odlike citavoga njegova zivotnog dela i svete licnosti njegove.

 

O RECIMA STO SE UNOSE U BOZANSTVENU MOLITVU

ILI O MOLITVI "GOSPODE ISUSE HRISTE, SINE BOZJI, POMILUJ ME!"

 

Nije nase da govorimo o tome kolika je sila molitve, i sta sve ona daruje onima koji je upotrebljavaju, i u kakve ih ljude izgradjuje. - Dakle, ove reci od kojih je ona sastavljena iznadjose u pocetku svesteni Oci nasi, ali ne smislise ih sami od sebe i po svojoj pameti, no svise, iz samoga bozanstvenoga Pisma i od vrhovnih ucenika Hristovih, uzese sebi polaziste, - ili, bolje receno, primise i nama predadose kao neko nasledje, koje njima sidje odozgo, od Oca nebeskoga. Tako dakle onima koji ne mogu iz iskustva da nauce i iz ovoga ce biti ocigledna bozanstvenost svestene ove molitve, kao i prorostvenost njezina. Mi, naime, verujemo da su bozanska prorocanstva, i duhovna otkrivenja, i glasi Bozji sve ono sto svestenim apostolima dade da kazu ili da napisu Hristos, koji u njima govorase. Elem, evo odmah prebozanstvenoga Pavla, koji kao da nam s trecega neba ovo dovikuje: "Niko ne moze Isusa Gospodom nazvati osim Duhom Svetim" (1. Kor. 12, 3), i time na zbilja divan nacin pomocu apofaticne (odricne) reci ukazuje na to da je prizivanje Gospoda Isusa stvar uzvisena i izvan mogucnosti mnogih ljudi. A Jovan slavni, koji grmljase propovedajuci duhovne stvari, zavrsne reci onoga uze za pocetak svojih reci, te nam ovako nekako nadoveza produzetak molitve: "Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu dosao, od Boga je" (1. Jov. 4, 2). On se ovde posluzio potvrdnim (katafaticnim) izrazom, ali je i on, sledujuci Pavlu, postavio prizivanje i ispovedanje Isusa Hrista kao dar duhovne blagodati. Kao treci pak neka prodje ispred nas vrhunac i gornjak medju bogoslovima i neka nam pruzi ostatak ove molitve! Jer, kad Gospod zapita ucenike: "A vi sta velite ko sam ja?" - ovaj zarki ucenik preduhitri druge, po svom obicaju, i rece: "Ti si Hristos, Sin Bozji" (Mt. 16, 17). Ovo mu, kao sto je zasvedocio Spas, bi otkriveno odozgo, od Oca, ili - sto je isto - i od Duha Svetoga. - No pogledaj ove svestene ucenike gde se, kao god u kakvome krugu, jedan na drugoga nadovezuju i jedan od drugoga preuzima te bozanstvene reci, tako da zavrsna rec prethodnoga postaje pocetna iducem. Jer jedan veli: "Gospoda Isusa"; drugi: "Isusa Hrista"; a treci: "Hrista, Sina Bozjega". Tu je, kako rekosmo, spojen zavrsetak s pocetkom, kao u krugu; jer bilo da se kaze "Gospod" bilo "Sin Bozji", nikakve razlike nema, buduci da i jedan i drugi izraz ukazuje na Bozanstvo Jedinorodnoga i predocava nam Njegovu istoprirodnost i ravnocasnost s Ocem. Tako nam, eto, predadose blazeni apostoli da prizivamo i u Duhu Svetom ispovedamo Gospoda Isusa Hrista, Sina Bozjega; a to nam predadose njih trojica, i to najverodostojnijih, tim pre sto se i po bozanskome glasu svaka rec potvrdjuje trojicom svedoka. Cak ni redosled ove trojice nije besmislen: tajno predanje molitve pocinje naime od vremenski poslednjeg ucenika, pa zatim preko srednjega stize do prvoga, koji se bese vise od drugih priblizio Isusu, i to iz ljubavi prema Njemu. Mislim da je to simvol nasega sredjenog i ravnomernog duhovnog napredovanja i uspinjanja, kao i nasega sjedinjenja s Bogom u ljubavi, a pomocu delanja i sazercanja (prakse i teorije), ukoliko je Pavle slika delanja, prakse ("Vise od sviju njih" - veli on - "potrudih se"; 1. Kor. 15, 15), Jovan slika sazercanja ili teorije, a slika ljubavi Petar, za koga je posvedoceno da ljubi vecma nego drugi (sr. Jov. 21, 16).

Ne samo to, nego ove bozanstvene reci molitve - sto se da videti - nagovestavaju nase blagocestive dogmate, a opovrgavaju svaku jeres zlovernih. Recju "Gospode" naznamenava se bozanska priroda, te se time odbacuju oni koji zamisljaju da je Isus bio obican covek; recju "Isuse" obelezava se Njegova covecanska priroda, te se time odbijaju oni sto zamisljaju Njega samo Bogom koji se prividno prikazao kao covek; rec "Hriste" oznacava sobom obe prirode Njegove i tako ucutkuje one sto Ga priznaju i za Boga i za coveka, ali smatraju da su u Njemu odvojene jedna od druge ipostas bozanska i ipostas ljudska; a izraz "Sine Bozji", kojim se za bozansku prirodu Njegovu tvrdi da je i po sjedinjenju sa covecanskom neslivena, zapusava usta onima koji se usudjuju da uvode medjusobno mesanje i slivanje prirode bozanske i prirode covecanske u Hristu. Tako, eto, ove cetiri reci, kao reci Bozje i macevi duhovni, sasecaju dve sprege jeresi, i to jeresi dijametralno suprotnih medju sobom, no podjednako opakih i po bezboznosti ravnopravnih.

Tako su nam dakle predate ove bozanstvene reci, koje bi se s pravom mogle naimenovati stubom molitve i stubom pravoslavlja ujedno. I samim tim recima, bez dometanja icega vise, zadovoljavaju se oni koji poodmakose u uzrastanju po Hristu i usavrsise se duhom. Pa i svako od ovih bozanskih prorocanstava, kako ga izlozise bozanstveni apostoli, to jest "Gospode Isuse - Isuse Hriste - Hriste Sine Bozji", - ponekada pak i samo za se preslatko oslovljavanje jedino imenom "Isuse", - prigrljuju i usvajaju ti duhovni ljudi kao izvrsenje citavoga molitvenog posla, te ih kroz to ispunjava neiskazana duhovna radost, oni postaju ljudi van tela i sveta i udostojavaju se darova bozanskih. To znaju posveceni u molitvu. Onima pak koji su jos novorodjencad u Hristu i po vrlini nesavrseni predat je odgovarajuci dodatak - to su reci "pomiluj me". Ovaj dodatak ih cini svesnima svoje mere, kao i cinjenice da im je potrebno mnogo milosti od Boga, jer oni u molitvi kao da podrazavaju onoga slepca sto, zudeci da progleda, vikase za prolazecim Gospodom: "Isuse, pomiluj me!" (Mk. 10, 47). Neki, opet, hoteci uneti vise ljubavi, stavljaju molitvu u mnozinu i ovako je izgovaraju: "Gospode Isuse Hriste, Boze nas, pomiluj nas!". Znaju, naime, da je ljubav ispunjenje zakona i proroka (sr. Rim. 13, 10; Mt. 22, 40) jer u sebi sadrzi i ovozglavljuje svaku zapovest i svako delo duhovno, a s ljubavlju uvodeci i bracu u zajednicu molitve, time takvi ljudi i Boga jos vecma pozivaju na milost, zajednicki Ga oslovljavajuci Bogom i opstu milost istuci u Njega. Malo drugacije receno, bozanska milost silazi k nama kroz pravu veru u prave dogmate i kroz izvrsenje zapovesti Bozjih, a pokazalo se da i jedno i drugo od toga sadrzi ovaj kratki stih molitve.

Sto se tice bozanskih imena kroz koja sagledasmo tacnost dogmata, posmatrac ce naci da su ona u ovoj molitvi i vremenski po redu i redosledu postavljena, tako da ih mi izgovaramo po redu kako su se isprva i pojavila. Jer, Stari zavet pod imenom Gospod svuda propoveda Boga Slova, i pre i posle davanja Zakona, kao na primer: "Posla Gospod oganj od Gospoda" (1. M. 19, 24), i "Rece Gospod Gospodu mojemu" (Ps. 109, 1). Novi pak zavet, govoreci o ovaplocenju Njegovu, uvodi andjela koji mu odredjuje ime i govori Djevi: "Nadenuces mu ime Isus" (Lk. 1, 31), kako i bi nazvan, po recima bozanstvenoga Luke. Jer On, buduci - kao Bog - Gospod svega, hteo je da Svojim domostrojem u telu ljudskom postane i Spasitelj nas - a to u prevodu znaci ime Isus. A ime "Hristos", koje znaci obozenje primljene ljudske prirode, Sam On pre stradanja zabranjivase ucenicima da ikome govore dok po stradanju i vaskrsenju Petar smelo zbori: "Neka zna sav dom Izrailjev da je i Gospodom i Hristom Bog ucinio ovoga Isusa" (Dap. 2, 36). A Petar je s pravom tako zborio; jer, priroda nasa, primljena Bogom Logosom, odmah je bila pomazana primivsim je Bozanstvom, a postala je sto i Onaj Koji je pomaza, odnosno postala je ravnobozna, sabozna Bogu, tek nakon sto se Isus moj proslavio stradanjem i iz mrtvih vaskrsao. Znaci, tek tada je doslo vreme da se pojavi oslovljavanje imenom "Hristos" kada On ne samo sto se javi, cineci nam dobro sto nas u pocetku sazda i potom satrvene ponovo sazda i spase, vec i prirodu nasu na nebesa uzvede, sa Sobom je saproslavi i sedenja naporedo sa Ocem Bogom udostoji. Tek tada pocese i kao Sina Bozjeg i Boga da Ga objavljuju apostoli, koji ranije, na pocetku svoje propovedi, postovahu Njegovu zabranu i retko Ga tako nazivahu, dok kasnije, medjutim, sjajno Ga sa krovova propovedahu, kako im i On sam, Spasitelj, bejase prorekao. - Prema tome, bozanstvene reci ove molitve poredjane su po redosledu i shodno postupnom vremenskom pokazivanju vere, tako da se odasvud i iz svega u ovoj molitvi jasno i ocevidno ispoljava bogomudrost onih koji je sastavise i nama predadose: iz njene vernosti apostolskim ispovedanjima i predanjima, kao i iz cinjenice da ona projavljuje nase blagocestive dogmate i da nas potseca na vremena u koje nas Bog na razne nacine obasu dobrima Svoje bozanske ikonomije, vodeci nas pomocu odgovarajucih reci ka bogopostovanju.

Mi, eto, koliko mogosmo rekosmo o ovoj molitvi kao da uzbrasmo cveca sa kojega lepog i velikog drveta, a plod koji je skriven u njenim recima neka sabiraju drugi - neka ga sabiraju oni kojima je to omogucila dugotrajna vezba i podvig, koji postase kadri da predju duhovnu granicu i Bogu se priblizise.

 

Jevandjelski neimar, br. 1, januar-mart 1989., str. 8-11