Епископ Иринеј (Буловић)

Рођење Исуса Христа (1, 18—25)

25. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца и надјену му име Исус.

2) Довде, хвала Богу, нисмо имали већих мука при тумачењу. Благодаћу Божјом и молитвама светих Отаца наших, пловили смо мање-више безбедно по непрегледној пучини богооткривене премудрости. Сада, међутим, треба да прођемо поред првога подводнога гребена. Сва је срећа што се он не налази у водама самога Јеванђеља већ у водама неправилнога — па зато и неправославнога — тумачења. Ми ово последње нећемо прећутати, али ћемо га суочити са светоотачким православним тумачењем. Сигурни смо да ће непредубеђен читалац лако просудити које и чије тумачење одговара духу и слову светога Јеванђеља.

Читалац се свакако већ досећа да је у питању смисао управо овога стиха, који се, почињући речима "и не знадијаше за њу", наставља наизглед неочекиваним речима "док не роди сина својега првенца...". Почетак је, и без посебнога тумачења, недвосмислено јасан: Марија је била Дјева до Рођења Христова.

Ми, православни хришћани, као следбеници исконскога црквенога тумачења речи Божје, сачуваног у нашој богослужбеној књижевности, у списима светих Отаца и, уопште, у целокупноме Живоме Предању Цркве, не налазимо, међутим, у овоме стиху само благовест о девичанству Пресвете Богородице до Рођења Господа Исуса него и благовест о њеноме девичанству при Рођењу и по Рођењу Његову — налазимо, уствари, благовест о њеној приснодевствености, о њеноме трајноме, вечитоме девичанству. Дотле неправославни теолози  рационалисти, признајући (на једвите јаде!) њено девичанство до Рођења као стварност или макар као садржај ранохришћанске свести, налазе у овоме истоме стиху разлог и повод да оспоре или, у најбољем случају, да ставе под велики знак питања њено девичанство после Рођења детета Исуса. Већ у старој Цркви су постојале њихове далеке претече — јеретици аријанци Евномије и Евдоксијв, затим Хелвидије и разни други јеретици. Њих су побијали велики Оци и Учитељи Цркве, а међу њима једно од првих места заузима и блажени Јероним са својом сјајном полемиком против Хелвидија. Поставља се питање: откуда та дијаметрална супротност у тумачењу истога стиха?

Камен спотицања представљају речи "док не роди". Полазећи од њих, поменути неправославни тумачи закључују овако: ако Јосиф није знао за Марију док она не роди сина својега првенца, из тога следи да је знао за њу после Рођења њенога Сина Првенца.

Ово, међутим, није тумачење онога што је јеванђелист рекао већ додавање нечега што он није рекао. Правилан егзегетски поступак не допушта субјективна домишљања и проширивања јеванђелскога текста у циљу његовог усаглашавања — милом или силом — са начином мишљења, представама и логиком самога тумача него, напротив, захтева да се овај последњи потпуно уживи или барем озбиљно удуби у начин мишљења и говорења, у идејни свет и у логику писца текста, маколико она иначе њему лично изгледала несхватљивом или чак неприхватљивом. И још нешто: ниједан одломак, ниједна реченица, ниједан део реченице, ниједан скуп речи и, најзад, ниједна реч не сме се читати и тумачити издвојено, самостално, као нешто затворено и самодовољно, него се мора читати и тумачити у оквиру контекста, као органски део једне заокружене целине — на крају крајева, у склопу читавога текста као јединственога, недељивога носиоца смисла и даваоца поруке.

Уколико сад ова — стварно елементарна — ерминевтичка правила применимо на наш стих, његово тумачење ће имати сасвим друкчији исход. „И не знађаше за њу док не роди..." значиће: не знадијаше за њу ни пре ни после Рођења Исусова; или, краће: не познаде је никада (блаж. Теофилакт Охридски), не живљаше са њоме као са женом никада. Само је то тумачење правилно и православно.

А ево и зашто!

У читавом одељку о Рођењу Христову (Мат. 1, 18 — 25) сам догађај Рођења се по први пут спомиње тек у овоме стиху — у последњем стиху одељка. Сви претходни стихови, као што видесмо, казују о припрамним збивањима, о догађајима која беху увод у чудо Рођења: о веридби Пресвете Дјеве са праведним Јосифом, о натприродноме зачећу Исусовоме силом и дејством Духа Светога, о узнемирености Јосифовој, о јављању анђела и о извршењу воље Божје од стране Јосифа. Од почетка до краја ток приповедања је правилан и равномеран: свети апостол Матеј иде хронолошким редом и ни један једини пут се не „залеће" напред, у описивање нечега што временски и логички излази из оквира тренутне теме. На исти начин је конструисан и сваки поједини стах. Ни овај, 25. стих није изузетак. Довољно је да га само једанпут пажљиво прочитамо, — наравно, не у „празноме простору" него, сходно малочас реченоме, као наставак и „испуњење" свих претходних стихова, — да бисмо одмах осетили и схватали како мисао светога јеванђелиста није заокупљена питањима о томе шта је било касније, после Рођења Господа Исуса, него да он жели да изложи стање ствари пре и уочи Његова Рођења: ,,И не знадијаше за њу док не роди..." Нагласак и тежиште у реченици, боље рећи сав њен смисао, усредсређен је на истину да је Марија зачела и родила као савршено чиста Девица, односно да Спаситељ Израиља и света није ,,дрводељин син" него Син Божји и Син Дјеве. Тек после изношења те полазне истине свети апостол Матеј ће споменути сам догађај Рођења, а тек након тога ће прећи на следећи по реду догађај — давање имена детету Исусу (друга половина 25. стиха: ,, . . . И надјену му име Исус").

Овако тумаче наведено место сви свети Оци и васељенски Учитељи, на челу са непревазиђеним мистагогом и Златоустим проповедником речи Божје, светим Јованом, који пише: „Што ти је било потребно да сазнаш од јеванђелиста, то је он и казао; а то је — да је Дјева била нетакнута пре порођаја." У истоме духу објашњавају ово место и сви без изузетка новији и најновији православни богослови: Харалампије Василопулос, Никола Сотиропулос, Јустин Поповић, Емилијан Чарнић и други. Њихово становиште је згуснуто изразио Панајот Трембелас следећим речима: ..Матеја овде занима чудесно Рођење, а не питање да ли је Дјева доцније имала и друге деце." Тако мисле и најбољи међу инославним егзегетима. Римокатолички професор Рудолф Шнакенбург истиче да се на овоме месту не назире никаква намера извештавања о доцнијем развоју догађаја и, у њиховоме склопу, о Јосифову држању према Дјеви након Христова Рођења. Вредност староцрквене и данашње традиционалне егзегезе овога места признаје — додуше на својеобразан начин — и либерални протестантски тумач Матејева Јеванђеља Улрих Луц. За њега лично не само да не постоји virginitas post partum (девственост Дјеве Марије после порођаја) него он и Рођење Христово од Дјеве сматра за нешто што је „историјски сасвим невероватно"; па ипак, он наглашава да је сам писац Јеванђеља веровао у Рођење од Дјеве, а да „теза о Маријином трајном девичанству" — иако, по њему, у Матејеву Јеванђељу није изражена изричито (expressis verbis) — ,,егзегетски не може бити дефинитивно оспорена" будући да израз "док не роди" ,,не искључује могућност" таквога њенога девичанства. Чак и Лоази, бивши римокатолички свештеник и познати отпадник од хришћанства, морао је да призна да тај израз ,,не садржи у себи категорично порицање каснијега Маријинога девичанства јер је писац сву своју пажњу усмерио ка Исусовом рођењу".

У вези са речима "док не роди" морамо имати на уму још нешто веома важно — дух и колорит библијскога језика, а нарочито структуру и особине гркога језика којим се служи свети јеванђелист Матеј и чија нам семитска (јеврејоко-арамејска) подлога, као и верност старозаветноме стилу писања, одмах пада у очи. На природу и закопнитости библијскога начина говора као на кључ за правилно разумевање израза "док не роди" указали су, давно пре нас, свети Оци и остали ауторитативни црквени писци из старине, као што су Јован Златоуст, Василије Велики, Ориген и други. Они су запазили и истакли да у Светоме Писму предлог "до" и везник "док" или "док не" веома често означавају неко трајно стање тако да их треба схватати као истозначну замену за прилог "стално" или "увек", односно за прилог "никад" уколико реченица има одречан смисао. Много је и премного примера, и у Старом и у Новом Завету, који нам живо илуструју употребу речи "до" и "док" (или "док не") у таквом, неодређеном значењу, без икаквога призвука временских или историјских ограничења. Овде ћемо навести само неке од њих, а пропратићемо их и нужним кратким коментаром. Посебно пак наглашавамо да се баш у светом Јеванђељу по Матеју тај начин изражавања не сусреће само овде, у 25. стиху прве главе, већ и на другим местима, као што ћемо видети ниже.

а) У повести о Потопу наводи се како је Ноје пуштао гаврана да одлети из лађе („ковчега") да би проверио да ли се повукла вода. „И не врти се гавран док се не осуши земља" (Књига Постања 8, 7).

Овај стих се не може разумети у том смислу као да се птица вратила након што је опала вода и показало се копно. Напротив, управо зато што је нашао земљу, гавран се никада више није вратио. Смисао стиха јесте, дакле, следећи: гавран је одлетео заувек. ,,Док се не осуши земља" значи уствари никада.

б) Старозаветни летописац закључује казивање о Михали (Мелхбл), жени цара Давида, следећим речима: „И Михала, кћи Саулова, не има порода до дана смрти своје" (II Цар. 6, 23).

И овде предлог "до" указује на трајно стање ствари: Мелхбл је заувек остала бездетна или, ако више волимо да формулишемо реченицу одречно, она никада није имала порода. Јасно је као дан да овде нема ии речи о Михалиној судбини после смрти.

в) Свети Псалмопесник кличе Господу: ,,. . . Од века и до века ти јеси! . . ." (Пс. 89, 2).

Да ли је потребно доказивати да овај псаламски стих не намеће никаква временска ограничења Беспочетноме и Вечноме Богу нити уводи икакве хронолошке категорије у Биће и битисање Творца времена и света? Речима од века и до века истиче се свагдашње присуство и делање Божје у времену, у историји, у свету, а да се ни најмање не доводи у сумњу Његово постојање пре и после свих векова. Баш напротив, библијска мисао и полази од истине да Његово присуство у времену и делање у историји сачињава бескрајно сићушан делић Његова предвечнога, свевечнога и надвечнога постојања и делања. Највећи богохулник и поклоник бесмисла био би онај ко би речи од века и до века Ти јеси разумео тако као да оне значе: пре почетка времена Тебе није било и после његова завршетка Тебе неће бити...

г) У једноме другоме псалму свети цар и пророк Давид овако пева о коначној победи и слави будућега Месије: „Рече Господ Господу мојему: седи мени са десне стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим" (Пс. 109, 1).

И у овоме случају важи исто што и у претходним случајевима: зависна реченица почиње везником док и по свом облику је временска реченица, али суштински, по смислу, она то никако није, будући да не одређује временску границу Месијиноме божанскоме тријумфовању, описаном као седење ,,са десне стране Богу" и гажење непријатеља. Обе реченице, главна и споредна, говоре о паралелноме, подједнако бесконачноме статусу победничке славе, који ће настати као исход богочовечанских подвига Искупитеља света. Конкретно и јасно речено, Господ славе неће „седети са десне стране Богу" само дотле док сви непријатељи Његови не буду „положени под ноге Његове" него и после тога — седеће неопозиво, вековечно, коначно, есхатолошки. Јер, Он ,,седи са десне стране Оца" као Цар или Помазаник Божји, а „Царству Његову неће бити краја" (Символ вере).

д) Псалтир је у целини поезија о Месији, односно месијанско пророштво. О далеким будућим временима, временима Месије, Псалмист пева и прориче између осталог и ово: „Грануће у дане његове правда и обиље мира докле год не ишчезне Месец" (Пс. 71, 7; ово је наш, дословни превод, тачнији и јаснији од иначе лепога превода Ђуре Даничића, који се завршава речима докле тече мјесеца...).

И овде је смисао јасан: правда коју ће успоставити Месија биће правда вечна, а мир који ће Он донети биће мир без краја и конца. Нестанак Месеца (па и читавога свемира, оваквога какав је сада) неће значити престанак месијанскога Царства правде и мира; напротив, Христова правда и Христов мир надживеће сва времена и све светове. На шта би личила коначна божанска правда и на шта би личио апсолутни, савршени мир Царства Божјега када би једно скромно небеско тело, природни сателит планете Земље, било дуговечније од њих?

ђ) Иста та слободна песничка употреба предлога "до", односно везника "док" или "док не", одликује и стил „старозаветнога јеванђелиста", светога пророка Исаије. Код њега (46, 4) Бог теши „дом Јаковљев" и храбри „остатак Израиља" следећим речима: ,,До старости ваше ја јесам; и док не остарите, ја јесам." (Напомињемо да смо се и овде радије одлучили за превод од речи до речи него за слободнији Даничићев превод иако је његово "до сиједа вијека" кудикамо српскије и поетичније од нашега ропскога "док не остарите" ...)

Више је него очигледно да Божја спасоносна присутност и делатност не може бити омеђена кратким људским веком као што није омеђена, видели смо, ни веком свега створенога света ни временом као таквим. Пророк не упоређује људско живљење са животом Божјим. Он једино хоће да нам саопшти да је Господ увек с нама.

е) Али време је да наведемо и пример из Новога Завета, и то управо из светога Јеванђеља по Матеју. То је оно значајно обећање Васкрслог из мртвих Господа Христа ученицима: "И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мат, 28, 20).
Да ли ове Спаситељеве речи значе да ће Он бити с нама хришћанима само у границама „садашњега века", то јест у границама историје, а да у „будућем веку", то јест у вечности Есхатона, неће бити с нама? Наравно да не значе. Нико паметан их не би тако схватио. Уосталом, реч Божја нас учи, тумачећи саму себе, да ћемо у будућем веку „свагда са Господом бити" (I Сол. 4, 17). То је истина кода се прећутно подразумева у Спасовој благовести "ја сам с вама у све дане до свршетка века".

Преузето из: Православни мисионар, бр. 172 (1986)