Ставрос Јагазоглу

ХРИСТОЛОГИЈА И ПНЕВМАТОЛОГИЈА
проблем првенства у еклисиологији


 


Икономија Христа и делатност Духа Светога сачињавају основу хришћанске истине и живота. Било каква дисхармонија у односу христологије и пневматологије, као и њихових специфичних садржаја, има директне последице по разумевање тајне Цркве. Очигледна разлика у схватањима Истока и Запада по питању овог проблема показује и објашњава скоро све њихове теолошке и еклисиолошке разлике.

Библијско и рано светоотачко предање открива два карактеристична начина на основу којих се повезују и органски прожимају христологија и пневматологија. Ако икономија оваплоћења показује да Христос објављује и даје Духа, истовремено делатност Духа Светога сачињава од самог почетка основу за стварање ове исте христолошке тајне. У првом случају христологија претходи пневматологији и јавља се њеним извором, а у другом првенство припада пневматологији која гради христологију. Сапостојање ова два приступа, колико у богослужбеној пракси, толико и у теологији ране Цркве, очигледно не показује никакво радикално сучељавање између њих. Пре бм се рекло да се ради о једном заокруженом оквиру узајамних односа христологије и пневматологије.

Кад се христологија ставља на прво место и кад се наглашава зависност пневматологије од ње, јасно се изражава историјски оквир Божанске икономије. Овакав приступ доноси одређене последице по еклисиологију: Црква се приказује као народ Божји у расејању који сачињава тело коме је глава Христос, док се делатност Духа Светога, Који последује Христовом делу, усредсређује на мисионарско ширење заједнице коју и води ка крају историје. Овде је, дакле, главно опонашање и послушност верника Христу, које надахњује и потпомаже сила Духа послатог од Богочовека. У овој историјској димензији еклисиологије чињеница је да Христос као глава претходи, док Га чланови Његовог тела на неки начин са дистанце прате.

Sveti Polikarp SmirnskiСупротно овоме, када претходи пневматологија и кад од ње зависи христологија, очигледно је да се наглашава есхатолошко усмерење Божанске икономије, које онда одређује и саму еклисиологију. Црква се схвата не као народ у расејању, већ као христоцентрично сабрање народа Божијег. Делатност Светога Духа не последује просто делу Христовом, већ се пројављује у основи христолошке тајне коју изнова остварује сваки пут у Св. Евхаристији, изграђујући пуну заједницу између главе и чланова Тела Христовог. Делатност Духа се не тиче издвојених (усамљених) индивидуа, већ те исте црквене заједнице, која окружује Христа, а не следује Њему са дистанце, иконизујући истовремено Његово есхатолошко присуство.

Хришћански Запад је од самог почетка због повећаних интересовања за институционално организовање живота и поимање реалности у оквиру њене употребљивости и корисности, показао посебно занимање за историјски приступ христологији. Православни Исток, без тенденције умањивања важности историјског и реалног карактера Божанске икономије, одувек је био окренут ка пневматолошкој димензији христологије, преплићући есхатологију са историјом. Овај различит избор и приступ, који у почетку није представљао никакву препреку за јединство, него је, напротив, потврђивао јединство и међусобно допуњавање унутар многих израза, временом ће се претворити у радикално неслагање и расцеп. Кроз касније догмате и учења, која изражавају наглашену дисхармонију између христологије и пневматологије и која ће негативно утицати на екписиологију, Запад је кренуо путем различитим од Истока.

Миноризација и потцењивање делатности Утешитеља, губитак Његове личне пуноће и свођење на просто средство у икономији Христовој, допринело је једностраном потчињавању Његове ипостаси Сину. Учење о  filioque дало је Духу карактер безличне силе којом искључиво располаже Христос, уобличујући тако временом једну врсту христомонизма у еклисиологији, са директним и одређеним богословским и пастирским последицама.

У схоластичкој теологији Средњег века Црква није имала никакав конститутивни ослонац у пневматологији, већ је била више биолошки продужетак Христа. Христос је једном заувек основао Цркву на бази историјског предања, на основу кога само одређени људи објективно доприносе остварењу и ширењу Његовог дела. Овај чудни христомонизам продире у све сегменте еклисиологије. И будући да делатност Духа Светога не чини Христа присутним у Цркви, и то есхатолошки присутним, што је суштински и конститутивни карактер црквеног организма који је требало да извире из самог присуства Утешитељевог, Христа представља искључиво један и то озакоњени Vicarius Christi, папа, а место одсутног из историје Христа коначно преузима магистериум, осигуравајући на тај начин видљиво јединство и васељенскост Цркве. Уосталом, папски примат и filioque су најтешње повезани. Сви они који негирају светски примат Христовом изасланику, чине исту грешку када сматрају да Дух не исходи и од Сина. Као што Христос оснива Своју Цркву запечативши је Својим Духом, слично се и васељенски администратор Христов, користећи своје првенство, стара да Црква буде послушна Христу. Свети Дух се јавља као помоћник у чувању јерархијског поретка кога је установио Христос, да би користио Његовом земаљском заменику.

Пневматологија се такође одваја и од антропологије, захваљујући људској делатности верника. Одсуство, између осталог, евхаристијске епиклезе не указује ни на шта друго, него на апсолутну аутономију и довољност речи Христових ("Узмите једите...") ради утемељења Свете Евхаристије. Света Евхаристија се схвата објективно, као сећање на Тајну Вечеру, тј. на један догађај из прошлости. Побожност (пијетизам) усмерава богослужење ка људској природи Христовој, док морал као имитирање Христа постаје котва спасења. Делатност Духа се ограничава на надахнуће верника као индивидуе у његовим покушајима да имитира Христов живот. Исти Свети Дух постао је на неки начин ризница некакве безличне благодати којом располаже Христос дајући је као створену благодат (gratia capitis - gratia creatia). Неприхватање нетварних енергија и увођење тварних средстава га остварење везе између Бога, света и човека, утемељује метафисику природе, односно доминацију природе (суштине) на Западу. Посредовање створене благодати (између Бога и света) негира лично заједничарење творевине у животу Нетварног. Живот Цркве, као послушност и морално саображавање верника Христу, исцрпљује се у границама историје без перспективе обожења као предокуса последњих догађаја Царства. На крају, није без одјека и сва слабост теологије створене благодати ни на унутрашњи ж;ивот верника који се огледа у тражењу нечега другог; то су или мистични сурогати (случај мариологије), или, пак, тражење видљивих и озакоњених објективних спољашњих ауторитета. Оваква маргинализација и затамњење пневматологије зарад једног христомонизма утврдили су једну врсту "екписиолошког монофизитизма".

Протестантске реформације, упркос томе што су се супротставиле папском примату и јерархијском ауторитету, стављајући у први план слободу која долази од благодатног односа и заједнице Духа Светога, установиле су нове ауторитете. Sola scriptura, sola gratia, sola fide, solus Christus. Са протестантизмом традиционални христомонизам Запада, користећи погрешно пневматологију, прелази из оквира тоталитарне и озакоњене институције на поље неконтролисаног индивидуалног или колективног психолошког искуства са врло слабим, или са непостојећим еклисиолошким границама.

Други ватикански концил римокатолика поново је прихватио пневматологију у своју еклисиологију истичући опет свој христомонизам. Остварење Божанске икономије тиче се искључиво христологије која предходи не зависећи од посебне улоге и садејства Духа. Сходно томе, Црква је основана и постоји од самог почетка захваљујући Христовој делатности. Дух Свети, уместо да конституише Цркву устројавајући слободно утеловљење многих у једно Тело Христово, схвата се као душа која надахњује и усмерава већ постојећу историјску институцију. Под утицајем православне еклисиологије, Дух Свети сматра се истовремено и као извор заједништва и јединства. Овакво схватање изазвало је, што је било природно, једну двојну и противречну еклисиологију. Као последица предности христологије, првенство има једна пирамидоидна Еклисиологија типа јерархијске м васељенске институције чија је глава Папа, а њој следи, као другостепена, Једна друга еклисиологија по којој се признаје пуноћа помесним Црквама на основу пневматолошког елемента заједнице.

Ако, дакле, историја западне еклисиологије јасно показује да је истицање христологије и њене својеврсне независности у односу на делатност Духа Светога обележило западну теолошку свест, православни Исток је од самог почетка доделио посебно место пневматологији. Дубоко тријадоцентрична православна еклисиологија надилази дилему христомонизма или пневматомонизма наглашавајући специјални допринос Личности Свете Тројице у остварењу Цркве. Богослужбени живот, синодално (саборно) управљање, као и богословски израз православне Цркве, сведоче о једној потпуној., и истовременој сапрожимајућој делатности Христа и Духа са конкретним последицама по њен евхаристијски и аскетски етос.

Међутим, неки од богослова нашег времена, критикујући христсмонизам западне теологије, маниром исповедничке теологије, пренагласили су пневматолошки елеменат као особиту карактери-стику Православне Цркве. Ставови које су заступали интелектуалци и богослови из круга словенофила (као што су А. Хомјаков, П. Флоренски, С. Булгаков, Н. Берђајев и др.) указују на својеврсну аутономију Духа Светога, или, у најмању руку, откривају јасну намеру д;з се да предност пневматологији у односу на христологију. Познати руски теолог у дијаспори, В. Лоски, теолошки је систематизовао све ове тенденције и нагласио посебну и независну икономију Духа у односу на икономију Христову. Католичанство (саборност) Цркве се темељи на ове две посебне икономије. Јединство природе Тела Цркве осигурава Христос Светим Тајнама, службама, јерархијом и другим црквеним делатностима које су утемељене на закону и канонима и које садрже објективно и неизоставно божанску благодат. Лични интегритет, слободу и различитост многих људи чува Дух Свети својим харизматичним даровима. Једно су Свете Тајне које се темеље на христологији, а друго је обожење кроз аскетски живот које извире из пневматологије.
Оваквим схватањем целокупни динамизам (активност) Цркве искључиво зависи од посебне делатности Духа. Христос, Који је глава Цркве, као да није присутан у њеном животу. Свака приморавајућа и објективна делатност Цркве приписује се Христу, насупрот личној (субјективној) и слободној димензији коју надахњује Дух Свети. Следствено овоме, под Црквом се подразумева заједница харизматика. Велики број православних теолога, покушавајући да покрију празнине и опасности које настају као плод христомонистичког по-сматрања еклисиологије, усваја ставове Лоског. Ово једнострано истицање пневматолошког елемента пројавило је са своје стране и у крилу Православља еклисиолошки проблем првенства између христологије и пневматологије и поново је довело до дилеме између евхаристијске и терапевтичке (аскетске) еклисиологије. Реално, произвољно подвођење Светој Тајни, јерархије и других служби под христологију, односно под делатности које тобоже постоје објективно, те се зато и врше искључиво под морањем, без слободе, и, аналогно овоме, "духовност" монаштва и аскетски пут ка обожењу који се смештају у харизматични оквир пневматологије, показују, најблаже речено, једно теолошко замешатељство које мења карактер православне еклисиологије у "харизматичну социологију" (харизматично друштво).

Улога Светога Духа ни у ком случају не може да одведе ка једном типу екписиологије без христолошких основа. Христос не представља у животу Цркве нити хиперличност која увлачи у себе људске личности, нити пак безличну и законску заједницу природе, да би се неизбежно Дух Свети уводио као противтежа и као принцип пичне разлике и харизматичке разноврсности. Без Личнос:ти Христове и Његове делатности у центру црквеног живота, било која харизматичка "заједница верних", макар и призивала Светога Духа, не може аутентично да пројави пуноћу Цркве. Њена приврженост индивидуалистичком и пневматократском зилотизму у овом случају је очевидна.

С друге стране, једно једнострано христолошко усмерење живота Цркве, без везе са пневматологијом и без зависности од ње, може, споља гледано, да превазилази опасности егоцентризма верних (тако да Црква постане колектив верних), међутим, оно угрожава пуноћу Тела Христовог у мноштву и разноврсности њених чланова. Ауторитет главе у том случају влада над члановима, а не пројављује њихову слободу, и благодатни живот Духа се тада одваја од светотајинског утеловљења у Христа. Уосталом, како тада један Христос  као глава Цркве постаје "саборна Личност", или "организам личних односа" који садржи, сабира и оживљује у нераскидивој вези многе, а без делатности Духа Светога? Како је могуће да Црква као Тело Христово у историји предокушава и ишчекује долазак Будућега Царства и да иконизује својом структуром и животом живот Будућега Царства независно од делатности својствене Духу Светом?

Христос и Дух узајамно конституишу ауторитет и слободу, јединство и различитост у Цркви. Заједница верних у Христу остварује се и пројављује се у Телу Цркве кроз Духа Светога и, сходно томе, искуство Утешитеља уводи и коначно остварује утеловљење у христолошку тајну. У оквиру оваквог синтетичког посматрања, проблем приоритета између христологије и пневматологије у потпуности се превазилази. Кроз Духа, христологија постаје лријемчива и доживљена стварност. Без пневматолошког одређења, христологија постаје просто пример једне формалне побожности без есхатолошке димензије, беживотни објект академских студија.

Библијско, литургијско и светоотачко предање сведочи да однос између христологије и пневматологије, колико у икономији спасења, толико и у животу Цркве, није ништа друго до однос несливеног прожимања и нераскидивог јединства које је утемељено на Тајни Свете Тројице. За православно схватање, дакле, проблем се не поставља просто у избору између једног христомонизма или једног пневматомонизма у посматрању еклисиологије, већ између једне еклисиологије на основу тријадологије у којој се све чини и посматра са благословом Оца, делатношћу Сина и садејством Духа с једне стране, и христомонизма или пневматомонизма с друге. У овом правцу, ка синтет"ичком тумачењу односа христологије и пневматологије у еклисиологији, већ се креће новија православна теолошка мисао.

са грчког превео
Епископ Пожаревачко-браничевски Игнатије