_______________________________

Христо Јанарас

БОГОРОДИЦА

(Из књиге, "Азбучник вере", Беседа 2001, стр. 147 - 149.)

Anastasios Janulatos - Bogoslovsko shvatanje drugih religija

 

 

У личности Пресвете Богородице Црква препознаје оно створење које је - само оно у целокупној творевини Божијој, и материјалној и духовној - стигло до испуњења циља због којега твар постоји: до најпотпунијег могућег сједињења са Богом, до најпотпунијег остварења могућности живота. Њен пристанак на ваплоћење Сина није само неко усаглашавање човечанске воље са Божијом вољом него јединствена егзистенцијална чињеница узајамног прожимања живота творевине и живота онога што је нестворено: Богородица се удостојила да, по својој природној енергији (енергији воље, али и материнства), учествује у заједничкој енергији Божанства, односно у самом животу Бога. Њен физички живот, њена крв и биолошке функције њеног тела поистовећене су са животом који је у служби оваплоћене ипостаси Бога Логоса. Бог Логос је живео као део њеног тела, са њеним телом и њеном крвљу, у њеној материци; њена природна створена енергија поистоветила се са енергијом живота Нестворенога.

Није Богородица само позајмила" своје биолошке функције Богу Логосу. Јер, мајка не позајмљује" своје тело своме детету него својим телом и својом крвљу изграђује његово биће, као што дојењем, речју, миловањем и љубављу саздава и душу" свога детета. Црква је упорна у свом тврђењу да Син и Логос Божији није Својим очовечењем просто примио тело него је примио тело одушевљено и логичком и умном душом",1 као што је тело сваког човечанског ембриона. Христос је примио човечанску природу са целокупношћу телесних и духовних енергија које њу сачињавају и изражавају. А учешће Богородице не престаје са саздањем Христовог тела него се продужава на оно што бисмо могли назвати изградњом Његове душе; Његове човечанске психе,  пошто је мајка извор и полазиште за артикулацију првих психичких доживљаја, првих сазнања, првих муцања, прогресивног уласка детета у свет имена и символа, у свет људи. 

Мајка Божија, односно Дјева Марија, у своме бићу је поистоветила живот тварног са животом нетварног и у своме животу сјединила твар са њеним Творцем. Тако свако створење, целокупна творевина Божија, налази у њеној личности двери истинског живота", улаз у пуноћу егзистенцијалних могућности. Њој се радује сва творевина, анђела сабор и човечији род". Свака слика која је сажимање природе, језиком црквене поезије, додељује се Богородици да би се изразила управо васељенска обнова твари која се одиграла у њеној личности. Она је небо", и земља добра", и гора неодсечна", и камен који напаја жедне живота", и материца која препорађа", и врт који рађа умилостивљења". А ненадмашна семантика" православног живописа преноси ликовни нацрт тих слика некад на цртеж, а некад на боју, и приказује Богородицу било као престо Божанства док држи одојче, било у молитви, било као Гликофилусу, или пак погнуту" при Рођењу Христовом или у свом Успењу. Она је нова Ева, која рекапитулира природу, али не у противприродну" аутономију и смрт него у натприродно" учествовање у Божанству и у остваривање вечног живота. Јер, њена воља васпоставља егзистенцијални крај" или циљ свеколике творевине, даје смисао и наду у жарко ишчекивање творевине". Када верници ишту заузимање Богородице за њихово спасење, не траже неку врсту правног посредовања него траже да и њихова неиспуњена жеља буде обухваћена њеном животворном вољом, која потврђује спасоносну љубав ваплоћеног Бога.