_______________________________

Христо Јанарас

Јеванђеље наде

 

 

 

 

          За Цркву, грех није правна већ суштинска чињеница. То није само преступ, већ активно човеково одбијање да буде оно што он уистину јесте: слика и слава или пројављивање Божије. Човек одбија да буде личност, у вези и општењу са личносним Богом и својом сабраћом људима. Грех схваћен на овај начин, није просто одрицање социјалних категорија алтруизма или љубави према другима, већ значи да се човек осигурава у својој биолошкој и психолошкој индивидуалности, што је начин постојања супротан природи, избегавајући своју суштинску истину и супротстављајући се тројичном праузору своје природе. Изобличавање суштине неизбежно значи разбијање, пропадање и смрт природе. Човек верује да побеђује пропадање и смрт својим очајничким настојањем да очува индивидуално сопство; да очува свој напредак, свој положај у друштву и свој морални статус. Али он само успева да допринесе разбијању свога бића, у бесмислу и усамљености свог егоцентричног отпора.

          Човеково да или не његовој правој суштини открива неизмерну динамичку величину његовог личносног односа са Богом или, пак, његову индивидуалну удаљеност од Бога. Тако његови свакидашњи греси, његово неуспевање да досегне крај личносног остварења, нису ни грешке нити кршења установљених правила. То су динамичка откривења удаљености у начину не у простору која раздваја човека од Бога, могућа пројављивања начина на који је човек осудио себе на изопштење из правог живота.

 

          Литургијско окупљање расутих

 

          Бог је постао човек да би се природа човека преобразила ум, чула и разум. Човеков индивидуални напор и врлина могу само да побољшају његово спољашње понашање. То не може да преобрази његову природу, да уклони суштинску самодовољност природе заробљене индивидуалношћу, да преобрази његову смртну и пропадљиву телесност у телесност непропадљиву. Ово преображење може се догодити само ако је човек накалемљен на тело Христово, суштинску стварност која образује живот као личносно заједништво, а не као опстанак индивидуа.

          Ово калемљење значи преображавање човековог живота унутар Христовог богочовечанског постојања, промену од дивље маслине у питому маслину (Рим 11:17-24). То значи потпуно, телесно имати удела у телу Христовом; јести Његово тело и пити Његову крв. Ако не једете тијела Сина човјечијега, и не пијете крви његове, немате живота у себи... Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн 6:53, 56). Једење и пијење Христовог тела и крви мења индивидуе у припаднике јединственог тела, а индивидуални опстанак у заједништво живота и јединственост живота ону сједињеност која постоји међу уводима тела, и између њих и главе. Ова сједињеност живота у склопу личносног заједништва јесте Црква.

          Црква је вечера, вечера евхаристије. Остварење, пројављивање, одређење и суштина Цркве јесте евхаристија, где се удови Христови окупљају и образују Његово тело: то је јединствена могућност за заједништво личности унутар неподељене, нове природе.

          Примите ово у чистоти, читамо у ареопагитским списима: када се часни симболи који означавају Христа и преко којих се причешћујемо Њиме ставе на свету трпезу, помињање светих је нераскидиво повезано са овим чином, показујући како су свети неодвојиво здружени у небеском и светом јединству с Њим.

          Евхаристија уједињује живот личности у заједници Христове богочовечанске природе, те тако враћа слику Божијег етоса, пуноће тројичне личносне заједнице, човековом битисању или начину постојања то показује суштински, а истовремено и теолошки карактер етичког савршенства у човеку. Циљ евхаристије је, по речима св. Исака Сиријца, она уједињеност која за свог учитеља има Свету Тројицу.

          Пројављивање тројичног етоса, начин на који се слика Божијег етоса пројављује у човековом битисању, образује литургијски етос Цркве, чињеницу сабирања расијане дјеце Божије у једно (Јн 11:52) стварност Цркве. Другим речима, етос моралности хришћана јесте чињеница евхаристије, суштинска чињеница сједињености и заједништва. И опет, како у ареопагитским списима стоји, Премда је божански обред синаксиса само један, једноставан и јединствен у свом извору, из љубави према човечанству он се умножио у свету разноликост симбола, те обухвата све слике које представљају Богоначело; али у својој једности кроз ове симболе он уједињује оне који му прилазе у чистоти спајајући их опет у јединственост њему својствену.

          Стога је, дакле, етика Цркве дијаметрално различита од ма које философске, социјалне или религиозне етике: пошто одбацује индивидуалну врлину, лично достигнуће и индивидуално вредновање. Моралност Цркве је литургијска моралност, литургијски етос сједињености и заједништва, личносно учешће у телу Бога Речи. Ми познајемо Цркву као народ Божији, одабрани род, небески град, тело Христово, нову творевину, нови Израиљ, Царство Божије, нови Јерусалим. Сва ова означавања - света разноликост симбола не изједначавају истину Цркве са идеологијом, системом или религиозним веровањем, већ са реалношћу коегзистирања са литургијом, или радом народа. Оно што некога чини хришћанином није његова лична врлина ни идеје, ни уверења, већ чињеница да органски има удела у животворном телу Христовом, пошто је усађен у литургијску сједињеност Цркве. Грех је оно што човека откида и отуђује од тела  Цркве: врлина је оно што га уводи унутра и калеми на питому маслину благодати.

 

          Остварење Новог Завета у евхаристији

 

          Попут Старог Завета, нови Божији Завет са човеком се не ограничава на неки скуп дужности за појединца, већ преноси човеков начин постојања од индивидуалности до заједнице и заједништва. Кроз читаво откривење садржано у Библији мерила истине и спасења подразумевају општи однос између Бога и човека; а тај однос делује и пројављује се унутар динамичког оквира живота једног народа или једног тела верног Божијем позиву један остатак по избору благодати (Рим 11:5).

          Конкретно, кроз библијско откривење није могуће прићи истини Божијој као појединац: Он /Бог/ се не може спознати кроз индивидуалну интелектуалну способност, кроз силогистичка уклапања или сентиментална уздизања. Истина се саопштава органски, заједно са преношењем живота и непосредног личносног искуства. Бог није Врховно Биће замишљено као интелектуални концепт, први узрок или меродаван први принцип логичке нужности; Он је Бог наших отаца, Аврама Исака и Јакова, Бог и Отац нашег Господа Исуса Христа Бог личносног искуства наших отаца, према коме су имали личносни однос. А познање Бога почиње онда када живимо својом вером, својим поверењем у искуство наших отаца; то значи постати органски део овог односа.

          Сходно томе, етика библијског откривења доводи се у везу са нашим личносним, искуственим уласком у стварност живота коју делимо, а која се састоји од верности Божијем завету и послушности Закону који обезбеђује ову заједничку верност. Овде, опет, имамо посла не са интелектуалним прихватањем моралних принципа и аксиома који пружају морално савршенство појединцу, већ са вером и поверењем: то је ствар органског учествовања у искуству наших отаца, у преношењу живота и саопштавању истине. Крајњи циљ је учествовање у заједници живота, у суштинском преображавању од индивидуалности до личносне особености, која се открива у склопу љубави и заједништва.

          У том смислу, литургија Цркве није само израз религиозног богослужења, већ језгро и укупност њеног живота и истине, њене вере и морала. Живот и истина Цркве, њена вера и етос јесу литургија, органска функција сједињеног тела које прима човека да би га спасло, да би га исцелило и вратило у пуноћу егзистенцијалних могућности које он као личност има: Шта би било примање ако не оживљавање из мртвих (Рим 11:15)?

          Хришћани, стога, каже у својој проповеди св. Макарије, припадају другом времену; они су синови небеског Адама, нови нараштај, деца Светога Духа, блистава браћа Христова; попут свога оца, духовног блиставог Адама; они су од тога града, од тога рода, од те силе. Они не припадају овоме већ другом свету. Тај други свет хришћана, стварнији од стварног света пропадљивости и смрти, јесте живот враћен у сједињеност једнога рода и истинског града. То је евхаристијска литургија живота која се враћа своме ипостасном извору као благодарење; као одговор пун љубави који сажима постојање, свет и лепоту света у личносној особености и слободи.

.

Извор: www.e-budimljansko-niksicka.cg.yu