www.verujem.org

Христо Јанарас

(из књиге «Азбучник вере», Беседа, Нови Сад, преводилац. С. Јакшић)

ПРОБЛЕМ БОГА

Ако се запитамо како су људи почели да говоре о Богу и како је тај проблем ушао у њихов живот, уверићемо се у то да постоје углавном три основна и најзначајнија полазишта:

1. Религијско полазиште

Прво полазиште је религијска потреба. Постоји у човеку, у самој његовој „природи", како кажемо, спонтана потреба да се обраћа нечему што га превазилази, неком постојању које је много узвишеније од његовога. Можда та потреба произилази из човековог страха пред природним силама које су претња и опасност за његов живот. Он хоће да умилостиви те силе, да се спријатељи са њима, те да тако одагна страх који му оне изазивају. Начин да то учини јесте да им прида разум, да их сматра словесним бићима која могу да га чују, да га разумеју и да приме његове дарове које им кроз жртве приноси. Тако човек види једно словесно биће, узвишеније, неизмерно велико, које шаље громове, узбуркава мора, тресе земљу, чини да семе даје плодове и овековечује живот. Ту силу он назива Бог, а често је и умножава тако да у свету види онолико богова колико је сила које га импресионирају.

Да ли је то највероватније полазиште за рађање религије, ми то не знамо. Сигурно је, међутим, да такав ниво религиозности често сусрећемо унутар људске заједнице чак и данас. То је антропоцентрична религиозност: жели да осигура и укрепи човека у његовој слабости и да умири његове страхове. Зато се она не ограничава само на неку теоријску веру у више силе, него нуди човеку конкретне, практичне начине за то његово егоцентрично осигуравање и психолошку одбрану. Нуди му култ са строго одређеним церемонијама које обезбеђују некакво општење са Божанством и Његово умилостивљење, као што му нуди и етику, односно кодекс заповести и обавеза шта је угодно Богу, а шта не.

Ако човек са доследношћу следи церемонијална правила и са педантеријом примењује етику коју му налаже његова религија, тада већ „има Бога у свом џепу", односно тада је спокојан јер ће бити успешан у својој вези са Божанством. Не плаши се казне напротив, очекује само уздарја и услуге од Бога. Обично тај тип религиозног човека поседује велику самозадовољност због свога благочешћа и своје врлине и бива немилосрдан према оној својој сабраћи која не показују аналогна религијска и етичка достигнућа.

2. Тражење истине

Друго полазиште човековог обраћања Богу јесте тражење истине и жеђ за знањем.

У свим великим цивилизацијама које историја познаје, настојање човечије мисли да доспе до разјашњавања темељних философских питања завршава у богословљу (теологији), односно у „слову о Богу". Најкарактеристичнији, али и најпотпунији пример јесте случај древних Грка.

Однос према Богу у старој Грчкој је логична последица посматрања света. Посматрајући свет, долазимо до уверења да све што постоји следи логичан ред и поредак. Ништа није случајно нити произвољно. Тако смо принуђени да прихватимо да и само порекло света треба да следи логичну доследност, односно да је свет резултат једног конкретног узрока. Тај први Узрок или Начело света називамо именом Бог.

Шта је тачно тај Први Узрок или Начело света, не можемо да знамо. Можемо, међутим, својом логиком да изведемо неколико закључака о особинама (особеностима) које он треба да има: то што је он Први Узрок, значи да он сам не дугује своје постојање ничему што би му претходило; сходно томе, треба да претпоставимо да је он Самоузрок, односно узрок и себе самога и свега постојећега.

А пошто као Самоузрок не зависи ни од чега другог, треба да га сматрамо за апсолутну величину (разрешену слободну од сваког ограничења). Као апсолутна величина Бог је дужан да буде безвремен, свесилан и неограничен. Он сам треба да је почетак кретања које представља „стварање" света, а рачуна се као време. Дакле, он сам, као почешак кретања, у сваком случају је непокретан, јер не постоји ништа пре Бога што би га ставило у покрет. А као непокретан, он је и непромењив. Према томе, он је и бестрастан и савршено блажен.

Сви ти закључци (и многи други), које својим умом можемо да изведемо, не чине нам Бога познатим него само убеђују нашу логику и налажу јој да као стварност прихвати интелектуалну претпоставку Његовог постојања. Као што, ако шетамо кроз пустињу и изненада угледамо пред собом кућу, дужни смо да прихватимо да ју је неко саградио куће не ничу, нити се подижу саме од себе у пустињи. Непознато нам је, међутим, ко је градитељ. Из карактеристика тога здања можемо да претпоставиио неколико особина или одлика градитеља, например да ли има осећаја за лепоту, или довољно умешности у примени статике, или, чак, каквим је потребама служио градећи те просторе. Али његова личност остаје нам непозната: нисмо га никада срели, не познајемо га. Иако он сигурно постоји, неприступан је директном знању.

3. Лични однос

Треће полазиште човековог обраћања Богу сачувано је у једном и једином историјском предању, предању јеврејског народа.

Јевреји су почели да говоре о Богу поводом једног конкретног историјског догађаја: отприлике хиљаду деветсто година пре Христа, у земљи халдејској (у области доње Месопотамије, у близини Персијског залива), Бог се открива конкретном човеку, Аврааму. Авраам сусреће Бога као што сусрећемо неку људску личност, неко биће са којим можемо да општимо, да станемо пред њега лицем ка лицу. И Бог позива Авраама да напусти своју земљу, да се настани у Ханаану, јер је та земља предодређена за народ који ће произаћи од његових потомака од деце коју ће родити већ неспособна за рађање Сара.

Познање Бога, које искрсава из личног сусрета Авраама са Њим, нема ништа заједничко са теоријским поставкама, еквивалентним силогизмима и логичким доказима. Оно је само искуство односа и као сваки истински однос заснива се само на вери поверењу које се рађа између оних који су у односу. Бог показује своје Божанство Аврааму само због Авраамовог поверења у Његова обећања. А Авраам има поверења у Бога чак дотле да је спреман да жртвује своје дете, које му је Сара у својој старости подарила, оно дете које је претпоставка за испуњење Божијих обећања.

Исто познање Бога, из непосредног искуства личног односа са Њим, имају и Исак и Јаков, син и унук Авраамов. Тако за потомке те породице, из које исходи израиљски народ, Бог није неки апстрактан појам нити нека безлична сила. Када Јевреји говоре о Богу, кажу „Бог отаца наших". Он је „Бог Авраама, Исака и Јакова", конкретна Личност коју су упознали и дружили се са њом њихови преци. А познање Бога заснива се на вериповерењу у претке, у веродостојност њиховог сведочења.

4. Избор циља и пута

Ова три полазишта човековог обраћања Богу не припадају искључиво прошлости. Као стварне могућности она постоје у свакој епохи и на сваком месту. Увек постоје људи који прихватају постојање Божије, не интересујући се много за истину о Њему и за теоријске проблеме које та истина рађа. Прихватају то постојање из психолошке потребе обраћања нечему што је „трансцендентално", из потребе за својом индивидуалном осигураношћу пред непознатим, као и из потребе за наметањем и држањем моралног поретка у свету.

Паралелно са њима, увек постоје људи који прихватају постојање Божије само зато што их њихова логика приморава да га прихвате. Верују, како кажу, „у једну вишу силу", „неко узвишеније Биће" које мора да је створило све што постоји и да га одржава. Не могу да знају, а вероватно их и не интересује, шта је заправо та „виша сила" или то „најузвишеније Биће". Чак и ако доведу у везу своју једноставну интелектуалну убеђеност и одређене „религијске" навике са својим прилагођавањем церемонијалним правилима и етичким рецептима религије која је одомаћена у друштвеној околини у којој живе, у њима постоји дубоки агностицизам, који се не саглашава ни са чим осим са уопштеном и апстрактном идејом „најузвишенијега Бића".

Постоји, такође, трећи вид односа према Богу, тојест вераповерење у историјско искуство Његовог откровења. „Деца Авраамова", народ Израиљев, кроз векове продужавају став прихватања истине Божије, не по сентименталистичком и логичком критеријуму него само са убеђеношћу у веродостојност својих отаца. Бог показује Своје постојање захватима унутар историје, потврђује Своје присуство увек у границама личног односа. Открива се Мојсију и разговара са њим „лицем к лицу, као што говори човек са пријатељем својим" (Изл. 33, 11). Позива пророке и ангажује их за дело подсећања на обећања којима Бог увек остаје веран.

Онима који имају поверења у историјско искуство откровења Божијих није тешко да прихвате још једну Његову интервенцију у животу људи, овога пута „у телу", у личности Исуса Христа. Наравно, за рационалистичку мисао појмови Божанство и Оваплоћење су противуречни; један искључује други: није замисливо да Бог, Који по Својој природи треба да је бескрајан, безграничан, свесилан и тако даље, постоји као ограничена, фрагментарна људска јединка, потчињена ограниченостима простора и времена. Због тога је за Грке Христове епохе проповед о очовечењу Бога заиста била „лудост" ( I Кор. 1, 23).

Ипак, да би се прихватила или да би се одбацила та „лудост", потребно је одговорити на неколико темељних питања која много уопштеније суде о томе какав се смисао и садржај даје животу: да ли је све оно што постоји предодређено и дужно да постоји на начин који налаже људска логика? Или је постојање чињеница која превазилази предодређења и схеме интелекта, те само непосредним искуством можемо да га прихватимо и изучавамо? Шта је истински постојеће: све оно што региструјемо својим чулима, оно што потврђује наша логика, или и стварности које сазнајемо унутар граница неког непосреднијег и општијег односа? Односа који нам дозвољава да, например, правимо квалитативне разлике, да схватамо „смисао" поезије који је са оне стране речи, да будемо свесни функционисања символа, да будемо уверени у свој субјективни „идентитет", да откривамо неизрециву јединственост неке личности, да схватамо тврђења савремене физике о „четвородимензионалном распростирању" или о двозначности природе светлости?

Та питања заслужују много изучавања и детаљну анализу, али би нас удаљила од основне теме која нас овде занима. Овде је потребно да, пре свега, разјаснимо начине и путеве које ћемо следити у познању Бога. Ако желимо да сазнамо апстрактни појам Бога који налаже логичка нужност, потребно је да доследно следимо управо законе логике. Ако желимо да упознамо Бога религијске психологије и емоције, потребно је да гајимо у себи психолошке и религијске пориве за то знање. А ако хоћемо да упознамо Бога јудеохришћанског Предања, потребно је да следимо пут личног односа и искуства, пут вере. Да следимо и један и други пут, да комбинујемо начине познања, то је најсигурнија путања до збрке и безизлаза.