_______________________________

Христо Јанарас

 СПОЈ И СПРЕГА

 (из књиге: Метафизика тела)

 

 

 

За однос између душе и тела свети Јован Лествичник користи изразе спој и спрега.

У Лествици је присутан известан дуализам, разликовање између материјалног и духовног, између телесног и бестелесног. Па ипак, изрази душа и тело нису оптерећени садржајем који им је подарила философија, тачније речено, они задржавају своје библијско значење. Душа означава човеково ја, његово биће, односно личност која је носилац образа Божијег. Тело је природа, материјална стварност која даје космичке димензије личности и омогућава учествовање човека у материјалној природи света.

У односу између ова два елемента - материјалног и духовног, телесног и бестелесног Лествичник уочава известан проблем. Тај однос он назива тајном и тражи смисао тога споја. Каква је то тајна са мном? Какав је смисао оваквог мог устројства (тј. споја)? На основу мерила човечанске логике, односно по томе како она схвата и дефинише материјалну и духовну природу, остаје необјашњиво како је човеков дух ограничен унутар тела. По природи ствари, немогуће је да се нешто бестелесно ограничава телом. Али, све је могуће Богу Творцу. Повезаност човекове личности, која представља образ Божији, са материјалном природом, која

је и даље прах земаљски, јесте питање без одговора.

Како ја могу бити и образ Божији и помешан са блатом?

Са друге стране, ова необјашњива повезаност свакако представља претпоставку човековог бића другим речима, овај спој сачињава човека. Човекова духовна природа не може постојати одвојено од материјалног тела; душа је јединствено створење (тј. творевина) које своје битије поприма не у себи, него у нечему другом.

Само је једна творевина Божија (тј. душа) добила биће у нечему другом, а не у себи самој.

Није могуће замислити духовну природу као такву - она постоји само у заједници са телом. Тело је егзистенцијална претпоставка човека. Човек поприма своје биће, односно јесте то што јесте, само са полазиштем у својој материјалној ипостаси.

Проблеми дуалистичке философије у вези са прапостојањем душа или са накнадним усађивањем душе у тело - проблеми који су Оригена и Евагрија подстакли на теоријска трагања изван простора црквеног искуства - не постоје у Лествици светог Јована. Спрега душе и тела овде представља полазну чињеницу која сачињава човека - ниједан од ова два елемента нема предност у чињеници (тј. чину) постојања. Логос повезаности душе и тела не дефинише накнадно човеково биће него претходи свакој датости човековог постојања.

Стога, раздвајање душе од тела приликом физичке смрти за светог Јована представља чињеницу која није у сагласности са човековом природом, односно са оним што човек јесте. Раскидање ове органске повезаности он назива чудом и пита се како душа после смрти може да постоји ван онога у чему је добила биће. Овом констатацијом он тобоже разјашњава појам споја; наиме, своје битије душа стиче у телу, а постојање (ειναι) човека, тојест човеково биће (υπαρξη), има материјалне-телесне димензије. Због тога смрт и јесте чудо - налази се изван граница природног и страна је човековој природи.

Али, раскидање природног јединства душе и тела не започиње смрћу - оно се завршава смрћу. Несклад овог односа започиње појавом греха, односно изменом коју грех изазива у природи. Грех изопачује оно што је по природи. Свети Лествичник запажа промену, изопаченост у човековој природи, и то најпре у његовој телесној-материјалној ипостаси.

Створено биће је постало другачије него што је било створено.

Ово не значи да је грех више наштетио телу него души. Лествичник не заступа такву антитезу чак избегава да користи израз душа и изражава се као да је реч о целовитом човеку, о човековој личности која је органски и нераздвојиво примила телесну природу, односно материјалну ипостас. Али, у томе што је физички примљено, у телу, које је ипостазирана природа, он види измену - постало је другачије него што је било створено - која открива и показује последице греха у ономе што је по природи, односно открива несклад у физичком јединству човековог бића. Сад је тело пријатељ, а истовремено и непријатељ, природа је супружник, а истовремено и тиранин и опасност.

Каква је то тајна са мном? Какав је смисао оваквог мог устројства? Како сам ја самоме себи постао и непријатељ и пријатељ? Реци ми, реци ми, о, моја супруго, природо моја! Никога другог нећу да питам о ономе што је у вези с тобом. Како да останем неповређен од тебе? Како да избегнем природну опасност? ... Како да победим твоју тиранију?

И у Лествици, дакле, постоји дуализам, извесна супротстављеност унутар човековог бића; та антитеза, међутим, није између материје и духа, између душе и тела - она је између човека и његове природе, између онога што човек јесте по природи и противприродног изопачења кроз грех. То је онај исти трагични дуализам човековог пада, други закон који је у телу, како вели свети апостол Павле.

Грех, тај бунт човеков против воље Божије, уништава једину могућност да се премости провалија између природе и Бога. Бесконачно растојање између нествореног и створеног, природна раздвојеност између материјалне творевине и Бога, која је требало да буде премошћена човековим обожењем - његовом верношћу свом природном образу који је динамички тежио ка подобију - са појавом греха постаје непрелазни амбис. Пошто је природа затамњена грехом и више не познаје оно што је истински добро, она више тежи ономе што је супротно природи, те човек доживљава трагичност распада свог физичког бића, а коначно и смрт. У Лествици се често описује расцеп човека између онога што је по природи и онога што је против природе, између онога што човек природно јесте и његове измене кроз грех, између сродности са природом (свакако ће жудети за својом сродношћу) и супротстављености природи.

Како да мрзим оно што по природи волим? Како да се избавим од онога с чиме сам везан занавек? Како да убијем оно што са мном треба да васкрсне? Како да начиним непропадљивим оно што је добило пропадљиву природу? Какав разлог да наведем ономе који ми може узвратити толиким природним разлозима?

Код сваког овог питања уочава се убеђеност у јединство споја, у јединствену стварност постојања, а истовремено и потреба за превазилажењем природе. Љубав према телу је природна; она је последица органске повезаности која одређује претпоставку нашег бића, а та повезаност је предодређена да траје у векове векова.

Тело ће узети учешћа у васкрсењу суда као ипостасни део човековог бића. Истовремено, међутим, човек треба да победи то тело које је он сам; треба да одбаци његову вољу и да га потчини вољи Божијој. Човек је призван да се ослободи тела - да буде неспутан и независан од бунтовних захтева тела. Треба да сузбије своју побуњену природу, њене бесловесне захтеве и жеље, и да оно што је пропадљиво учини непропадљивим.

У овој антитетској дијалектици која је последица греха, тело има преимућство: на његовој страни су захтеви природе, моћ природе да се самооствари у оно што јесте, измењена грехом. Без уплитања греха, динамичка кретња природе ка свом самоостварењу - кроз човекову личност, која представља рекапитулацију природе - одвијала би се од пропадљивости до непропадљивости. Ово динамичко остваривање непропадљивости било би за човеково тело у оноликој мери природно колико је данас природна неизбежна кретња кроз пропадљивост

ка коначном сатирању смрти.

Побуна природе, као остваривање њене пропадљивости, јесте заслуга личности, односно израз њене слободе. Природу познајемо само као садржај личности. Отуда побуна нема ништа заједничко са материјалношћу и чувственошћу природе - она представља универзалнији чин у коме природа само учествује.

Ову истину потврђује аскетско искуство Цркве. У аскетско учење хришћанског Истока, међутим, ступиле су платонистичке и неоплатонистичке позајмице које инсистирају на непријатељству према материји и према телу. Но, по овом питању ставови Лествице су управо супротни. Наиме, неповерење и непријатељство према материјалном телу, као ни његово изнуравање и лишавање, нису оно што потчињава побуњене физичке жеље.

 

У Лествици читамо:

Понекад одмор тела (које је непријатељ души) оживљава силу ума уместо да распири огањ похоте. Понекад, напротив, изнуравање тела доводи до оживљавања похоте.

Под похотом свети Лествичник овде подразумева бунтовно оживљавање тела, буђење бесловесних жеља природе. Но, то буђење и распиривање не зависи од одговора на потребе тела и његовог излечења, али ни од злопаћења и исцрпљивања тела. На другом месту Лествичник додаје:

Кад смо сити и пресити - бдимо трезвеноумно, а када постимо и мучимо се - сан нас на најжалоснији начин савлађује. Бивамо тако хладни када се одајемо безмолвију, а испуњавамо се умилењем - када живимо са другима. У сну смо кушани управо онда када гладујемо, а када се наситимо - остајемо без искушења.

У простору човекове борбе против другог закона који господари у његовом телу, не важе правила одређена логиком. Побуњена воља плоти и препорођена воља новог човека не представљају рационално- философску антитезу материје и духа, тела и душе, него се тичу онтолошке стварности разликовања између природе и личности. Личност одређује могућност слободе у односу према природи, због чега она и јесте хоризонт на којем се супротстављају стари и нови човек, први и последњи Адам, односно закон греха који је у удима и закон Божији по унутарњем човеку. Веома је карактеристичан и следећи пример који се сусреће у Лествици:

Истога мерила треба да се придржавамо и у погледу музике и певања. Без обзира да ли слушају светске или духовне песме, богољубиви људи се испуњавају ведрином и љубављу, и гуше се у сузама. Код сластољубивих је обратно.

Чулна и естетска уживања нису по себи негативна, штетна и неприхватљива за духовни живот; она зависе од човековог богољубља и склоности ка уживању. Могу да служе природном циљу човековом - а то је његова повезаност са Богом, односно божанска љубав - као што могу и да служе човековом бунту, апсолутизацији самога човека и његових жеља. Побуна природе није ни почетно ни крајње аутономна, нити урођена самој природи: она само следи путешествије човекове слободе и појављује се као искушење слободе у простору човекове личности.

Свети Јован Лествичник сматра да проблем почива у том искушењу, односно у супротности између воље личности и воље човека, у мери у којој човек није у могућности да обузда побуну природе. Захтеви изопачене природе су свакако последица изопачења самога човека - но, иако потиче од човекове воље, ова последица често не може бити контролисана човековом вољом. На тај начин човекова слобода - његов духовни живот - долази у супротност са властитим телом и бива ограничена њиме, које је носилац побуне природе. Човек је сателесник са побуњеном природом, са порицањем њеног природног предодређења. Начин тог свеукупног споја природе и личности је непознат (тајна); па ипак, сателесништво са побуном природе изражава се и пројављује у телу:

...Од сједињења душе са прљавом и лакомом дебљином (тј. телом) која нам је дата и са којом смо (не знам како) спојени.

Воља плоти се појављује у телу као апсолутизована природна жеља и супротставља се духовном животу - настоји да заузме целокупан простор човековог живота, односно да загосподари његовом слободом. Тако тело, којим у већој или мањој мери господари плот, спречава и ограничава духовне могућности човека, односно открива се као прљава и лакома дебљина. Као пример таквог ограничавања духовних могућности од стране тела, Лествица наводи немогућност душе да непосредно заједничари са бестелесним природама, односно да види анђеле, демоне, или чак Бога:

Требало би још испитати зашто душа, будући бестелесна, не може да види духове који јој се јављају онакви какви су по својој природи, премда су исто тако бестелесни као она? Није ли то, можда, последица спрезања душе с телом, спрезања које разуме само Онај Који је душу с телом везао?

Када човек, међутим, постепено напредује у ступњевима освећења, потчињавања вољи Божијој, тада тело све мање омета његове духовне могућности. Ово је још један доказ истине да спрега са телом омогућава духовни живот као сателесништво са побуњеном природом, а не као робовање оковима материје. Колико се ограничава и обуздава побуњена човекова воља, толико се развијају и ослобађају човекове личносне могућности, односно његове духовне способности:

Ко се савршено очистио, види чак и душу ближњега (премда не душу као такву), управо стање у коме се душа ближњега налази. Онај, пак, који је тек на путу очишћења, о стању душе свога ближњега закључује само на основу спољних дејстава.

Овде, у односу спреге, у тајни споја душе и тела, природе и личности, почива својеврсна могућност тела да покаже и открије душу - чувствени израз душе у телу. Ово свеобухватно узајамно прожимање, које смо раније посматрали као егзистенцијалну претпоставку човека, није могуће нарушити природном побуном греха.

И поред чињенице да ономе што је невештаствено ништа није тако супротно као оно што је вештаствено, ипак умствено око душе је - иако повезано са материјом - тако духовно и прекрасно да, изузев онога што поседују бестелесна бића, надмаша све што се може замислити, чак и у случајевима крајње грешности:

Стога и они који су обузети страшћу често могу погодити мисли у душама других људи, захваљујући својој великој љубави према њима, нарочито ако сами нису огрезли у телесне прљавштине.

Ове Лествичникове речи су веома занимљиве јер откривају суштинско достојанство човека чак и у

његовом крајњем паду. Грех не може суштински да нашкоди или измени ово чудо спреге вештаствене и духовне природе у човеку. Области живота, попут заједнице љубави, откривају тајну овога споја, откривају стварност личности која рекапитулира природу, која је изнад антитезе плоти и духа. Као чињеница у којој

учествују и душа и тело, љубав пружа могућност за приближавање мислима других људи, односно ономе што називамо личносном заједницом. Ово се углавном догађа када су људи огрезли у телесне прљавштине.

Љубав задржава предност личности у односу на природу, нарочито кад побуњена природа загосподари човековом вољом, а личносне могућности човека изгледају поништене.

Коначно, и ово духовно савршенство човека, крајње достигнуће освећења, претпоставља целокупног човека, душу и тело - освећење овде не значи идеалистичку дематеријализацију човека, односно порицање тела. Као што се чудо спрезања и спајања (душе и тела) не нарушава грехом, тако се не укида ни у стању савршенства и освећења.

Крајња граница, правило и закон за духове и тела који још у плоти достижу савршенство: незаробљено срце, савршена љубав, извор смиреноумља, усхићење ума, усељење Христа, неукрадљивост светлости и молитве, изобиље озарења Божијег.

Избављење срца од робовања греху, пуноћа љубави, обновљење смиреноумља, одвајање ума од испразности, усељавање Христа у човека, стицање светлости познања Бога кроз молитву, стално поседовање дара божанског озарења, јесу стања духовног савршенства која представљају границу, правило и закон освећења душе, али и тела. Чињеница обновљења човека у Христу остварује се у телу, тиче се јединства духа и тела, односно онога што јесте човек као тајна спреге природе и личности, као икона Божија.