_______________________________

Христо Јанарас

ТЕЛЕСНИ ПУТ ОСВЕЋЕЊА

 (из књиге: Метафизика тела)

 

 

 

 

Материјално тело учествује у освећењу човека, у његовом стицању савршенства. Савршенство и освећење означавају васпостављање човека у његово природно предодређење, у оно што је као човек призван да буде (да јесте)- икона и слава Божија. Овај циљ човековог живота односи се на целокупног човека- на тело и на душу.

То је једно од основних начела антропологије Лествице, којом се може протумачити и чињеница хришћанске аскезе. Телесни подвиг не представља толико настојање да се изнури тело колико један ступањ свеукупног учествовања човека у новом у Христу животу. Он одређује непосредно и делатно потчињавање тела вољи Божијој, одбијање или ограничавање жеља побуњене природе. Тако аскеза постаје пут повратка у стање које је по природи. Она обуздава и потчињава бунт природе, не допушта да природа постане самоциљ- неки други циљ унутар творевине, другачији од јединственог циља који је слава Божија.

Лествица помиње пример који је Сам Христос дао у вези са учешћем тела у врлинском животу, односно у путу стицања савршенства:

Знајући да се врлина душе саображава спољашњем понашању, Владика узе убрус и показа нам пут којим се долази до смирености (упор.Јов.13,4). Душа се ,наиме, уподобљава дејствима (тела), саображавајући се и саглашавајући са њима.

На основу ове тврдње јасно је да учешће тела у врлинском животу није символичко( у оном смислу који данас придајемо речи символ): тело не долази накнадно да би изразило и потврдило делатност коју обавља душа. Телесни чин није само символ духовне делатности, него представља један део, односно суштинску фазу те делатности, за коју би смо чак могли рећи да претходи учествовању душе, пошто се душа уподобљава и саображава дејствима тела. То уподобљавање и саображавање душе делатности тела одређује метод, односно начин да човек доспе до савршенства. Христос показује начин и пут ка смирењу извршавајући телесни чин смирења-узимајући убрус и перући ноге Својим ученицима.

На тај непосредни начин тело учествује у молитви, у заједничарењу са Богом. Не изражава само човеков дух прозбу-реч или уздисање срца-него то чини и обличје и видни начин тела.

Ако за време молитве нисмо сами, помолимо се у себи. Ако нису присутни служитељи похвала, можемо се уз то молити и видним начином. Код несавршених, ум се најчешће прилагођава телесним дејствима.

Ово значи да тело не представља само могућност да се јасније изрази унутарњи смисао и логос. Свети Јован Лествичник нас уверава да ум и духовне силе човека бивају привучени од стране тела у живо општење са Богом. Наравно, то је пут несавршених, пут људи који још увек доживљавају стварност супротстављености измећу плоти и духа, који нису стекли непоколебиво бестрашће, односно јединство елемената свога бића- хармонију између воље природе и воље личности. Све док не доспе до стања таквог савршенства, човек има потребу за учешћем тела како би ступио у заједницу са Богом.

Онима који још нису стекли праву молитву срца, одговара подвиг телесне молитве, то јест ширење руку, ударање у прса, упућивање умилних погледа ка небу, дубоко уздисање, чсто падање на колена. Све то, међутим, не могу чинити у присуству других људи.Стога демони покушавају да их нападну управо тада

Како човек напредује у освећењу и у стицању савршенства, тако престаје подела на тело и дух. Наиме, човеково биће се враћа у своје првобитно, од пре пада јединство, а молитва налази свој јединствени израз срцем. У аскетској терминологији срце представља средиште свеопштег јединства човековог бића, извор енергетских сила ума и воље, односно природних и духовних нагона. У непосредној и свеопштој заједници човека са Богом, оствареној срцем, престаје да постоји приоритет интелекта, молитва се не изражава порукама-мислима и разноврсношћу израза. Пошто је остварен силазак ума у срце, молитва је једномисаона, сабира се једна мисао која није интелектуална, него представља свеопшти израз који рекапитулира биће, односно преставља чежњу и призивање имена Исусовог, сећање на Исуса сједињено са дахом човековим.

Нека увек спава и устаје са тобом...непрекидна умна молитва.

Исусова молитва нека се сједини са дисањем твојим

Тако име Исусово у умносрдачној молитви постаје израз и пројава васпостављања човека у јединство које је по природи, повратка природе у првобитну славу, односно уништења владавине греха. Зато је име Исусово страшно и зато оно бичује противнике, јер ни на небу ни на земљи нема јачег оружја.

Да би човек, међутим, доспео до ове истинске молитве срца и до молитвеног помињања имена Исусовог, потребно је да превали дугупутању телесног подвига, потребни су уздисање и сузе, бијење у прса и преклоњење колена- сваки телесни израз најдубље жеђи за заједницом са живим Богом.

Пост такође представља телесни подвиг. Па ипак, и он има за циљ освећење целокупног човека, а не само зауздавање телесних жеља. Плодови поста су духовна достигнућа, примери човековог савршенства. Пост је....светилник душе, стражар ума....одстрањење рђавих мисли....очишћење молитве...двери умиљења; смирено уздисање, ведра скрушеност, одмарање многоговорљивости, основ безмолвија, чувар послушности...виновник бестрашћа....врата у блаженство раја.

Ово нису непосредне тековине поста, плодови духа кад је тело зауздано и не ствара невоље. Сам пост овде се јавља као достигнуће, као послушност тела вољи Божијој, која се поистовећује са овим богатством духовних благодатних дарова. Да би смо разумели ово поистовећивање, треба да се одрекнемо дуалистичких човекових духовних сила од ограничења материје. Кад прихватимо освећење као чињеницу која се односи на целокупног човека, у васпостављању јединства човека, тада ћемо потражити путеве и начине освећења који предпостављају учествовање читавог човека: и тела и духа. Тада ћемо пост схватити не као самодисциплину-

владавину ума над материјом- него као учешће тела у свеукупној послушности човека вољи Божијој, односно као делатно одбијање тела да оно само и његове жеље представљају самоциљ. По мишљењу светог Јована Лествичника, очито је да се пост не тиче вежбања воље него се тиче срца. Његов циљ није егоцентрична самоконтрола етике, нити чедност ограничења вештаствених потреба, него смирење срца, исправан став целокупног човека према Богу, спутавање заблуделог ума, одвајање човекове пажње од испразности објективизоване природе.

Када стомак гладује, срце постаје смирено. А кад се стомаку угађа, мисао постаје охола. Ове истине представљају непосредне закључке настале на основу искуства монашког подвига. Испитуј себе око подне и око последњег сата пре јела, и схватићеш корист поста. Мисао изјутра скита, дотичући се свега помало; када наступи шести час, она се донекле стиша; а када сунце зађе, коначно се смири.

Супротно искуство говори да запостављање поста и злоупотреба хране бива узрок свих страсти и падова монаха:

Угађање стомаку је у манстирима узрок сваког пада и гажења монашких завета.

Овакве тврдње делују као претеривање и као произвољност; па ипак, повезивање стомакоугађања са осталим човековим страстима не сусреће се само у Лествици- веома је често у подвижничкој литератури

хришћанског Истока. Стомакоугађање, наиме, није увек узрок свих страсти, али може да их изазове. Веома је карактеристична упорност светоотачког учења у величању поста. Можемо је, ипак, разумети само на основу става који смо нешто раније изнели: пост представља непосредни и превасходни начин одбијања тела да се потчини захтевима побуњене природе. Преједање, то јест стомакоугађање, не представља пиродан пут, односно није му циљ одржање човека и исправна употреба света као благослова Божијег, него самозадовољење природе, апсолутизација природе, боље рећи уживање. Због тога Лествичник каже:

Преједање је мајка блуда, а морење трбуха-виновник чистоте.

Затим додаје:

Онај ко мази лава, често успева и да га припитоми. А ко угађа телу, чини само да оно још више подивља.

Ако се ови стихови (и још неки други са сличним садржајем) протумаче издвојено од осталог штива Лествице, ствара се утисак да постоји само некаква физичко-биолошка повезаност између поста и чистоте, или између стомакоугађања и блуда. Но, свакако постоји и таква веза, таква органска повезаност и следственост у фазама побуне природе- а аналогно с тим и у фазама њеног обуздавања.

Као што уље стишава море и против његове воље, тако и пост гаси пожуде тела, чак и онда када се оне мимо наше воље распале.

Остале датости, међутим, исто тако стварно и искуствено укидају ову повезаност и обавезан природан след. Ретко када побуњене жеље имају разлоге који су другачији од оних које сматрамо природнима. Побуна природе пројављује се у фазама којима се не може пронаћи објективан узрок. Другим речима, имају јединствен и несличан карактер- могли бисмо рећи: лични карактер. Вратимо се на већ навођени пример из Лествице:

Понекад одмор тела (које је непријатељ души) оживљава силу ума уместо да распири огањ похоте. Понекад, напротив, изнуравање тела доводи до оживљавања похоте, да се не бисмо уздали у себе него Онога Који на непознат начин умртвљује пожуду нешега увек живог тела

Резултати подвига, одређеније речено поста, не тичу се увек природне нужности, него се врло често тичу непосредног односа тела према Богу- који је аналоган непосредном односу човека према Богу. Пост надилази објективну сврсисходност: жеље побуњене природе бивају потиснуте на непознат начин, односно на начин објективно не одредив, јединствен и несличан,који се односи на јединственост и несличност живота личности.

Другим речима, циљ поста, као и сваког другог телесног уздржања, не може бити само зауздавање природе, односно сама природа и однос према њој, него однос према Богу, то јест личносна упућеност човековог настојања да природу потчини непосредно Богу.

Ова упућеност на Бога јесте претпоставка хришћанске аскезе и налази се на супротном полу од религијске самодовољности која прати правно поимање награђивања према заслугама. Она означава смирење, одсуство уверености у нас саме и у наше врлине- то смирење омогућава заједницу са Богом. Означава принос човекове немоћи Богу, односно свеопшту спремност за примање благодати Божије, која једина на непознат начин- на начин који је објективно и интелектуално неодредив-доводи човека до благодатног стања умртвљења жеља које су против природеНека се овоме дода и чињеница да, сагласно са учењем Лествице, жеље побуњене природе немају само неодредиве објективне разлоге, него и неодредива исходишта-некад настају у души, а некад у телу.

Неки веле да страст обузима тело захваљујући помислима срца. А неки, напротив, тврде да телесни осећаји рађају нечисте мисли.Ово значи да жеља представља чињеницу која је универзалнија од биолошке нужности или нагона- психосоматски чин који рекапитулира целокупног човека. Због тога човеково потчињавање побуњеној природи без граница има универзални карактер.Ово потчињавање се у Лествици назива сраст- у простору апсолутизоване жеље човек страдава. Страст означава патњу човека који жуди за апсолутним унутар веома релативних оквира. Подвиг надвладава жељу, одриче се властите асолутизоване аутономије како би остао слободан простор у апсолутним размерама образа Божијег.

Порекло страсти понекад је означено практичном сврсисходношћу, да би се надвладали најчешћи разлози- телесни и душевни-жеље. Код световних људи, вели нам Лествица, исходиште страсти најчешће је тело, подстакнуто спољашњим разлозима и изазовима. Док код оних који се налазе у монаштву исходиште страсти је најчешће душа, управо због одсуства спољашњих разлога, пошто немају прилике за друго.

Па ипак, изван свих тих условних разлика, искуство аскетског живота сматра да је страст повезана са најскривенијом области човековог бића, односно да веома често нема непосредне везе са помислима или жељама. Најоштроумнији учени Оци говоре о препаду ума, о појави страсти без трајања и без речи и слике, изван временских, логичких и чувствених димензија живота: Међу духовима који кушају тела нема ниједног тако брзог , тако хитрог и подмуклог као што је она(тј. страст). Наиме, она се у једној ситној представи, без задржавања, без трајања и без речи, а код неких и мимо њихове свести, појављује у души.

Узалудно је да покушамо да уз помоћ ових појмова протумачимо тврдње доживотног истраживања подвижника, односно искуствено познање човека које превазилази сваку рационалну констатацију.

Наслућујемо да се ради о најдубљем противљењу човека благодати Божијој, о побуни која се тиче онога што човек превасходно јесте, пре било каквог одређења времена, речи или слике. Лествица потврђује да човек само плачем може доспети до истанчаности таквог расуђивања да може закључити како душа страсно блудничи... без икакве милси и помисли. Плач, болно али смирено прихватање човековог неуспеха-неуспеха да буде оно што по природи јесте-представља по себи разумљиво, прогресивно самоиспитивање тајне бића, која је недоступна разуму.

Самопознање и самосвест кроз велико смиреноумље понекад веома одређено открива подвижнику да ово унутарње противљење човека Богу, које подстиче побуну природе, најдубља срж телесне страсти, јесте гордост. Скривена у дубини срца.... попут змије, гордост постаје узрок плотских нагона чувстава и свакојаких помисли ума- и тек кад се она умртви, човек се ослобађа од кожне хаљине, побуњене плоти, коју је оденуо заједно са оним што је рођењем стекао.

Нека обрате пажњу (они који се дуго боре против друга нашег глиненог тела (тј. против демона) на себе, и нека се свим силама постарају да великим смиреноумљем умртве и избаце из свог срца споменуту змију како би, ослобођени од ње, и они могли једном свући кожне хаљине(упор. Пост. 3,21) и запевати Господу победну химну чистоте, као што једном приликом учинише невина(тј. јерусалимска) деца. Тек када свуку са себе хаљине зла, показаће се сва безазленост и сва смиреност њихове природе.

 

* * *

 

Учествовање тела, међутим, у путу освећења не исцрпљује се у телесном подвигу, у настојању да се

природа потчини вољи Божијој, да достигне свој словесни циљ. Оно што називамо освећењем или

савршенством, или супротно томе- смрћу и грехом, јесте стварност која је неодвојива од тела. То значи да

врлине и греси, који се јављају искључиво у односу на духовни живот човека, увек имају непосредне

последице по живот тела. Видели смо малочас да нас аскетско искуство Лествице уверава у то да гордост

представља најдубљу срж телесне страсти. Веома често ни невољни телесни нагони и побуне тела, које

овековечују борбу блуда и поред дугогодишњег подвига монаха, нису физичко-биолошког порекла, него

потичу од гордсти душе или немилосрдности и осућивању другога.

Истечења у сну могу настати услед узимања великих количина хране и услед претераног одмарања; но,

могу настати и услед гордости, када се уобразимо због тога што извесно време нисмо имали истечења; најзад,

она могу бити последица осуђивања ближњих.

Духовни разлози често потискују и саму природу. Дуго спавање понекад произлази не од уживања у

јелу, као што је природно, него и од поста, када се посници узносе својим постом. Насупрот томе,

слабости и жеље тела одгоне се смиреноумљем; наиме, било какав телесни пост је узалудан ако нема

скрушености срца.

 

Ко покушава да ову борбу стиша уздржањем, личи на човека који мисли да се са отворене пучине спасе пливајући само једном руком. Споји са уздржањем смирење, јер прво без другога не доноси никакве користи.

Лествица на истанчан начин доводи у везу природну страшљивост са гордошћу и таштином. Сви страшљиви људи су сујетни. Охола душа је роб страшљивости јер се узда у саму себе; она се плаши од сваког шума, од сваке сенке. Не зато што страшљивост по себи јесте вид гордости, него зато што представља пример случаја када човек има поверења и властите моћи- а човекове моћи су увек слабашне пред разним опасностима. Потребно је, најпре, суштинско самоодрицање, скрушеност срца, како би се човеково поверење пренело на силу и љубав Божију. То је једини пут да се надвлада страшљивост људске плоти. Читамо у Лествици:

Понекад се уплаши прво душа, а понекад тело. Онај који се први уплаши, преноси страх на другога. Ако се тело уплаши, а у душу није ушао неосновани страх, близу је избављење од болести. ( А кад примамо радо и са скрушеним срцем све што је непријатно и неочекивано, онда смо се уистину ослободили страшљивости.) Постоји, наиме, и страх Божији који није у непосредној вези са поменутом природном страшљивошћу. Овај страх се, такоће, односи на тело и дух човека, и непосредно је повезан са познањем Бога, што представља једну степеницу у стицању савршенства. Као чињеница превасходно духовног осећања, страх Божији подлеже и жељама тела:

Кад се осети у дубини душе, страх Божији обично истерује и прождире прљавштину. Прикуј, каже, тело моје за страх Твој.

Страх Божији је нераздвојив од љубави, јер представља плод познања Бога. Он потчињава побуњено тело, док љубав, истовремено, дарује телу срце и просветљује га:

Света љубав отима неке душе, по ономе који рече: Отела си ми срце, отела си га (Пес. н. пес. 4,9), док друге чини озареним и радосним, по реченоме:Узда се срце моје у Њега, и поможе ми, и процвета тело моје(Пс. 28,7). Кад је срце човеково весело, и лице му сија.

И друга духовна достигнућа човекова-врлине душе- имају свој одраз у телу, те тако пројављују свеопшти карактер освећења:

Сразмерно повећању поверења у срцу, и само тело постаје марљивије у вршењу своје службе.

На другом месту Лествичник вели:

Сећање на смрт доводи до тога да се и тела свога одрекнемо.

Овде сећање на смрт представља подвиг трезвеноумља и суштински се разликује од природне страшљивости од смрти, која је својство природе и произилази од непослушности. Писац Лествице је познавао учење стоика по овом питању, и сматра да је чудно да су Јелини изрекли нешто слично будући да су философију одредили као размишљање о смрти. Али, философско размишљање је веома далеко од осећања срца које представља спремност душе и тела за непосредно учешће у преображеном простору Царства Божијег. Ова спремност се изражава као престанак бриге о било чему земаљском, као непрекидна молитва и чување ума; као хотимично непристрашће према свему што је створено и свецело одрицање од своје воље, односно као постепено удаљавање човека од таштине и пропадљивости апсолутизоване природе и преношење срца ка ономе што је суштинско, а шта није видљиво. Удаљавање и преношење претпоставља болно сазнање о човековом робовању захтевима апсолутизоване природе, и зато је сећање на смрт одвојено од плача и ридања. Аскетски однос према сећању на смрт, према плачу и ридању, означава свеопшту целомудреност тела и духа човековог,а то је плод љубави према Богу.

Плач по Богу јесте туговање душе и расположење у коме болно срце махнито тражи оноза чиме жуди. Не налазећи то што тражи, оно са патњом лута и због тога горко плаче.

Плач и туга (за које ћемо на другом месту видети да сачињавају радосну тугу и славу човека) представљају веома карактеристичне облике чувственог учешћа тела на путу обожења; представљају непосредни телесни доживљај покајања( тј. метаније) човека, супротстављености личносне воље побуњеној вољи природе, његове патње због раздвајања природе од Бога. Овај непосредни телесни доживљај понекад има конкретна остварења која на основу критеријума природног човека- изгледају претерана, па можда и несхватљива:

Видео сам код неких људи крајњу границу плача, јер су на уста избацивали крв из болног и рањеног срца. Видећи то, подсетих се онога који рече: Покошен бих као трава, и осуши се срце моје(Пс.102,4).

Ова крајња туга рањеног срца, која се толико видљиво изражава у телу, јесте простор живота који се не може измерити мерилима општег разума - она је изузетак, крајња граница. Она, дакле, предпоставља спознају греха, свакако изван оквира индивидуалне кривице, односно личну борбу против греха унутар граница пропадљивости природе, унутар граница смрти и васкрсења.

Пропадљивост коју смрт изазива у телу јесте само предворје смрти, док ово болно учешће тела у тузи покајања представља предворје васкрсења, поновног очишћења и славе човека.

Чудновата ствар: бестелесни ум прља се и тамни дејством тела. А са друге стране, невештаствено биће очишћује се и усавршава дејством блата.

 

* * *

 

Рекли смо већ да побуна природе прати авантуру човекове слободе. Треба да додамо оно у шта нас уверава искуство аскезе: човекова борба унутар граница властите слободе и пропадљивости природе веома често има лични карактер-то је борба против човековог непријатеља, духа злобе, односно ђавола. За веру и искуство Цркве, ђаво је први почетак побуне против Бога, прво изопачење личне слободе. Он у себи отеловљује могућност побуне, и зато за човека представља искушење. Бунт човекове слободе против воље Божије настао је по диктату ђавола. И побуна природе, која прати авантуру човекове слободе, остварује се под утицајем ђавола, односно постаје оруђе ђавола у свеопштем личном порицању воље Божије, које ђаво отеловљује.

Да би учествовао у животу освећења, човек треба да у властитом телу и у властитој души победи насртаје ђавољег лукавства.Читамо у Лествици да многе телесне пројаве, које се опиру потчињавању природе вољи Божијој, потичу од утицаја демона:

Ако добро погледамо, видећемо да демони често терају шегу са нама: кад се наједемо, изазивају у нама умилење; када постимо, чине нас окорелим. Они то чине да бисмо се, преварени лажним сузама, предали мајци свих страсти-обилној храни.

Деловање демона најчешће представља лукава домишљања како би човек скренуо са пута телесног подвига. Они чак изазивају лажне сузе умилења како би подвижник изгубио критеријуме за ваљано расуђивање и предао се изобилној храни, што је мајка свих страсти. Понекад, опет, демони изазивају непосредну побунуприроде, униније тела, блудне жеље, хулне помисли, пометњу ума,помрачење разума:

За време служења првог, трећег и шестог часа, демон унинија у нама изазива језу, главобољу,а понајпре грчеве у трбуху. Кад настане девети час, мало подиже главу. А кад је већ и трпеза постављена за обед, скаче са постеље. И кад после поново дође време за молитву, он поново тело чини тешким. Онога који је стао на молитву, погружава у сан, и неприличним зевањем из уста отима стихове.

Демон унинија, али и демон стомакоугађања и демон блуда, које често сусрећемо у тексту Лествице, јесу изрази који више означавају циљеве демона него што су карактеристике појединих духова злобе.

Демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир појео и реку Нил попио. Пошто смо се најели, тај нечисти дух одлази и шаље нам духа блуда, извештавајући га о томе шта се са нам збило: Хајде-каже -узнемири га! Пошто му је стомак препун, савладаћеш га лако. А овај долази, смеши се, и свезавши нам помоћу сна руке и ноге,чини са нама што му је воља, прљајући душу нечистим сањаријама и тело истечењем.

Очигледно је да искуство пустиње представља духовност и антропологију које се односе на усавршавање човека изван оквира теоријске етичке каузалности. Подвиг у циљу освећења и стицања савршенства не исцрпљује се у верности етичким заповестима; то је непосредна броба- духовна и телесна- против бунта природе и против демона који представља његово личносно отеловљење. Ум, тело и чула учествују у тој непосредној борби.

Телесни пут освећења јесте пут васпостављања природе у њено словесно назначење, пут пројаве логоса и његовог циља, а то је слава Божија, односно пут учествовања у чину стицања свеопштег савршенства човека. Овај пут подразумева искуство аскезе, која представља отпор против жеља побуњене природе и борбу против злих демона.