www.verujem.org

Христо Јанарас

(из књиге «Азбучник вере»)

АПОФАТИЧКО ЗНАЊЕ

 

1. Догма и јерес

 

Сви знамо да Црква има и своја теоретска начела - „догмате вере", како их данас називамо. До-лази ли то у супротност са оним што смо до сада говорили?

Сагледајмо чињенице од њиховог историј-ског почетка. Сигурно је да у прва три века своје историје Црква не износи теоретске дефиниције своје истине, односно догмате који одређују њену веру. Она живи своју истину искуствено - оно што јесте њена истина доживљава се од стране чланова њенога тела непосредно и саборно, без теоретских разрада. Свакако да постоји језик којим се изражава црквено искуство, - термини, изрази, слике, - језик који је образован још у првим деценијама хри-шћанског живота. То је језик Јеванђеља, апостолских посланица и текстова које су писали епископи првих векова да би усмеравали и руководили сабором верни х . Тај језик, међутим, не води схематизацији и аксиоматским дефиницијама. Он само изра-жава и назначује убеђеност практичног живота.

Оно што данас називамо догмом појављује се тек онда када искуство црквене истине бива угро-жено од стрже јереси. Јерес значи избор, опредеље њ е и давање предности једном делу истине у односу на свеукупну истину, саборну истину. Јерес је оно што је супротно саборности. Јеретици апсолутизују само један аспект веровања Цркве, потврђе-ног у практичном животу, и на тај начин неизбе-жно релативизују све остале аспекте. Процес те ап-солутизације увек је интелектуалан - то је теоретско опредељење које обично поједностављује и схема-тизује схватање црквене истине. Класични примери у историји су несторијанство и монофизитство. Први апсолутизују човечанство Христово, а други Његово Божанство. У оба случаја се релативизује, и коначно сасвим укида, целокупна истина Ова-плоћења Божијег, односно Богочовечанства Христовог. Несторијанство проповеда морални обра-зац савршеног човека, а монофизитство апстракт-ну идеју бестелесног Бога.

Црква реагује на јереси тако што назначује границе истине, односно одређује опитно искуство те истине. Врло је карактеристично то да је први назив на грчком језику који је био дат ономе што данас називамо догмом био назив орос, односно граница или међа истине. Данашњи „догмати" су ороси (одлуке) васељенских сабора - оне теоријске одлуке које излажу истину Цркве, постављајући међу (термин) између те истине и њеног изопачења од стране јереси.

2. Границе искуства

 

Можда би један пример, доступан искуству, могао јасније да оцрта функцију ороса – граница истине. Претпоставимо да се појавио неко ко тврди да материнска љубав значи неумољиву строгост и свакодневно грубо малтретирање детета. Сви ми који имамо другачије искуство мајчинске љубави побунићемо се против таквог изопачавања истине и супротставићемо му дефиницију свог искуства: за нас, мајчинска љубав је нежност, брига, старање, а све то повезано са благоразумном и васпитном строгошћу.

До онога тренутка када се појавио фалсифи-кат истине о мајчинској љубави није постојала по-треба да одредимо своје искуство (да му поставимо границе). Мајчинска љубав је за све нас била не-што што је само по себи разумљиво; била је опит-но знање, објективно неодредиво, али општесхва-тљиво. Потреба за границом-одређењем условљена је претњом да материнска љубав почне да се сматра нечим другим у односу на оно у што сви ми верујемо.

Дефиниција (одредба), међутим, само значи или назначује границе нашег искуства, али не може да га замени. Човек који никад у свом животу није упознао мајчинску љубав (оставши сироче, или из било ког другог разлога) може да зна дефиницију, али не познаје саму мајчинску љубав. Другим речима: познавање дефиниција или одредби истине не идентификује са познањем саме истине. Због тога и неки атеиста може да научи и да добро зна да ј е Бог Цркве тројичан, а да је Христос савршени Бог и савршени човек, али то не значи да познаје те истине.

3. А п офатика („одречни" богословски Говор)

Тако доспевамо дотле да можемо да схватимо став или начин на који се Црква односи према по-знању своје истине - став и начин који смо уобичајили да називамо апофатичност знања. Апофатич-ност представља одбијање да црпимо познање истине из њене дефиниције. Дефиниција је потреб-на и неопходна јер одређује истину, раздваја је и разликује од њеног изопачења и измене. Због тога, за чланове Цркве, одредбе-догме представљају „постојаност" истине, која не подлеже променама нити другачијим тумачењима дефиниције. Исто-времено, међутим, та дефиниција не замењује нити исцрпљује познање истине: оно остаје опитно и ем-пиријско - начин живота, а не теоретска конструкција.

Такав апофатички став доводи хришћанско богословље до тога да за тумачење догмата користи много више језик поезије и слика него језик конвенционалне логике и схематизованих појмова. Конвенционална логика данашњег споразумевања, као и схематизовани појмови помоћу којих функционише та логика, врло лако пружају човеку илузију сигурног знања, које је он већ исцрпео чим га је стекао својим интелектом, односно поседује га у целовитости. Дотле поезија, символима и слика-ма које користи, увек изражава и смисао између речи и с ону страну речи, смисао који углавном одго-вара општем искуству живота, а мање рационалним схватањима.

4. Језик слика (икона)

У текстовима богослова и Отаца Цркве, пој-мови се често семантички узајамно негирају да би било могуће свако превазилажење схематизације њиховог садржаја. Да би се кроз смисаоне антите-зе појавила могућност емпиријског учествовања целокупног човека (а не само ума) у израженој истини, Бог Цркве је надсуштаствена Суштина, надбожанско Божанство, неимениво Име, надначелно Начело, Ум неумни и ЛОГОС (реч) неизрециви, и Пуноћа надпотпуна. Познање Бога је непознативо познање, непричасно учествовање. Богословље је образовање неизобразивог, форме неоформивог, облици неуобличивог, предначална делотворност; оно изражава несличне сличности, прожимајућу везу свега неповезивог. Истина се идентификује са непосред-ним искуством, а богословље са боговиђењем, виђе-њем самог бесконачног (незавршивог) савршенства. Боговидци богослови негледимо гледају неизрециву лепоту (доброту) самога Бога; без додира задржа-вају и непојамно поимају љегову несазнајну форму, безоблични лик и неизобразиви образ, којије у невиди-вом виђен?у неукрасно украшен несазданом лепотом.

Није случајно то што је неподељена Црква првих осам векова, као и њен историјски наставак на Истоку, заснивала катихезу верника, односно објављивање и преношење своје истине, углавном на богослужењу. Унутар литургијског круга слу-жби Цркве (вечерња, јутрења, Литургије, часова) богословље бива поезија и песма - више се иску-ствено доживљава него што се разумева са рацио-налном доследношћу. Посвећење у истину Цркве јесте учешће у њеном начину живота, у празничном сабирању верника, у видљивом остваривању и про-јави новога човечанства, које је победило смрт.

5. Јелинска философија и хришћанско искуство

Можда је сувишно, али да бисмо избегли сваки могући неспоразум, потребно је да кажемо следеће: предност емпиријског учешћа у односу на ин-телектуални приступ црквеној истини не значи ни-ти апстрактни мистицизам и прибегавање емоцио-налним егзалтацијама нити запостављање и омало-важавање логичког размишљања. Не треба да заборавимо да је прва Црква рођена и да се развија-ла унутар граница јелинског света, јелинизоване Римске Империје. А начин размишљања древних Грка и њихова психосинтеза нису се слагали са мрачним мистицизмима и простим осећањима. Напротив, Грк је тражио од новог искуства црквеног живота да одговори на његове проблеме и питања - она која је старогрчко и јелинистичко философско предање формулисало и истраживало на начин који је чудесан и јединствен у историји човечанства.

Захтев грчке мисли да својом речју изрази истину Цркве представљао је врло оштар изазов како за Јелинизам тако и за Цркву. Био је то драматичан сусрет двају принципијелно неусагласивих животних ставова, који је породио велике јереси првих векова. Али расправе које су изазване пово-дом тих јереси пресудиле су о могућностима оп-станка грчке философије унутар граница живота хришћанског света. Обе сукобљене стране (грчка философија и хришћанско искуство) представљају задивљујућу динамику живота, која је коначно антитезу претворила у стваралачку синтезу: хри-шћанска Црква је успела да, датостима свог искуства, одговори на философска питања Грка. А грчка философија је доказала могућности свога језика и методологије у потврђивању новога схватања о егзистенцији, свету и историји. Резултат је био вр-хунско достигнуће грчке речи, која, не изневеравајући хришћанску истину и апофатичко познање те истине, остаје апсолутно доследна захтевима философске формулације, остварујући тако радикалан рез у целокупној историји философије. Зачетници тога достигнућа били су свети Оци Цркве у непрекидном трајању од 2. до 11. века.

 

Последњи изрази припадају светом Симеону Новом Богослову -"Књига етичких учења", Слово IV .