Jovan Joanidis

STAVRIOTI - TAJNI HRISCANI MALE AZIJE

Avgusta meseca 1461. godine, osam godina posle pada Carigrada, turski sultan Muhamed II uspeo je da osvoji i Trapezunt, posle jednomesecne opsade. Dok je grcka vojska jos davala ocajnicki otpor po gorskim klancima, pokoreni narod je bio postavljen pred strasnu dilemu od strane porobljivaca: "Ili se poturcite ili cete biti svi poklani". Dve hiljade hriscana koji su odbili da se poturce bili su poklani u toku jednoga dana. O tome nam svedoci jedan anonimni hronograf toga vremena. On je, kako sam kaze, sluzio na dvoru poslednjeg vladara Trapezunta, Davida Komnena. Doticni letopisac je, po sopstvenom kazivanju, pristao da prividno promeni veru. Evo sta sam o tome kaze: "Da bih spasao svoj zivot, napravio sam se kao da sam pristao da promenim veru. Od tog momenta Turci su se odnosili prema meni kao da sam bio njihov. Naravno, strasan je bio moj greh odricanja od vere. Ali, ipak, verovao sam da ce mi Bog oprostiti kada se kasnije vratim u svoju otadzbinu, da opisem mucenistvo novih Hristovih mucenika. Treba da podvucem da nisam bio jedini ja koji sam pokusao da na ovaj nacin spasim svoj zivot. U istoriji jelinskog pravoslavnog naroda spada i slucaj Stavriota, kome nema ravna".

Ko su bili ovi Stavrioti o kojima svedoci drevni letopisac dok istovremeno oplakuje svoj greh odricanja od Hrista, jedinog istinitog Boga i Spasitelja? To su bili hriscani koji su se prikazivali da su muslimani, da bi spasili goli svoj zivot i svoje nejaci. Primorani uzasnim pritiskom i tiranijom porobljivaca, zitelja mesta Stavra (Krstac) u Trapezuntskoj oblasti Male Azije, Potijski kraj, poturce se da bi izbegli sigurno unistenje. Turci su na dan vesali po trojicu iz svakog sela. Onda bi ih bacali u katran ili ostavljali obesene na drvecu, da bi drugima uterali strah u kosti zato sto odbijaju da prime Koran. Da bi Stavrioti to izbegli, oni prime islam, ali prividno. U stvari, oni su i dalje ostajali hriscani. Samo je svestenik njihovog mesta i poneki od narodnih prvaka znao i bio upucen u ovu tajnu.

Svi ovi prividni muslimani imali su po dva imena: jedno tursko, po kome je bio poznat meu Turcima, i jedno tajno hriscansko, po kome su se raspoznavali meu sobom. Kada bi oni isli u dzamiju, tiho bi govorili hriscansko Vjeruju. Veoma strogo su drzali sve hriscanske postove. Desavalo se da neki od njih postane i muslimanski imam! Sto se tice tajne Krstenja, Ispovesti i Pricesca, sve su to obavljali nocu na skrovitim mestima. Njihovi svestenici su isli bez mantija i ziveli kao obicni graani, da ne bi privlacili na sebe paznju. Njihovi tajni hramovi, skriveni po pecinama, podrumima i katakombama, bili su posveceni svetom muceniku Teodoru. Kad bi neki Stavriot umro, sahranjivali bi ga po muslimanski, naravno iz straha od porobljivaca. Meutim, kad bi pala noc, skupljali bi se u nekoj kuci tajno i vrsili hriscansko opelo.

Naravno, sve to nije moglo uvek da se sakrije, pa su se dogadjale i velike tragedije. Tako jedne noci za vreme Strasne sedmice, dok su se tajni hriscani molili, sabrani na sv. Liturgiji u jednoj pecini, u pokrajini zvanoj Macuka, bili su iznenada opkoljeni od Turaka. Turci zatvore kamenjem vrata od pecine da niko ne bi mogao pobeci. Pecina je bila ogromna, tako da je u njoj bilo na molitvi vise od 1200 hriscana. Po drugim letopisima, bilo ih je oko tri hiljade. Svima njima, mucenicima za ime Jagnjetovo, ta pecina se pretvorila u grobnicu. Svi su do jednoga pomrli od gladi i zedji, proslavivsi prvo dan Hristovog Vaskrsenja. Umirali su jedan za drugim, bez roptanja, u strasnim mukama. Turci su zazidali ulaz u pecinu i godinama posle toga nisu dozvolili da bilo ko otvori i udje. Cak je i u same Turke usao strah: sirile su se po narodu price da se desilo cudo, da hriscani u pecini nisu pomrli vec da su zivi! I kad su Turci negde uoci Prvog svetskog rata hteli da pecinu otvore, da bi ispitali sta ima u njoj, mnogi su se pobunili, zahtevajuci da se ne otvara. Tako je ona ostala i do danas zatvorena.

Ovi cudni hriscani Stavrioti ne samo sto su uspevali da vekovima sacuvaju svoju veru, nego su se trudili da tajno privedu i druge svetlosti Jevandjelja. Oni su se zenili muslimankama, ali svoje devojke nisu nikad hteli dati za Turcina. Brak sklopljen na muslimanski nacin nisu smatrali kao zakonit, nego su se trudili da nevestu, ako je bila Turkinja, privedu u hriscansku veru. Otkrivali bi joj u pogodno vreme da su oni hriscani, savetujuci i njoj da primi tajno krstenje. Ako bi devojka pristala, onda bi jedan od tajnih svestenika krstavao. Ponekad se desavalo da te zene ne pristaju, nego ih izdaju Turcima, sto je po pravilu sluzilo kao povod novog poklanja hriscana. Sve one koji su bili umesani u taj slucaj Turci su hvatali, izvodili na trg vezane oko vrata lancima ili konopcima, nagonili ih da javno priznaju svoje delo, da ispovede Muhameda i njegovu veru. U takvom slucaju, niko od njih vise nije skrivao svoju pravu veru: javno su ispovedali Hrista i dobrovoljno primali venac mucenistva. Toliko su ovi hriscani cuvali cistotu svoje vere i drzali se jedni drugih da su nocu iskopavali svoje mrtve iz muslimanskih groblja i tajno ih sahranjivali u hriscanska.

Godine 1876., kad je Turska proglasila svoj prvi Ustav, Stavrioti su se prvi put pojavili javno u crkvi i izjavili da su oni hriscani a ne muslimani. Turski upravnik nije mogao shvatiti o cemu se radi jer je bio potpuno neupucen i neobavesten o njima. Verujuci da se radi o nekakvoj masovnoj "zarazi", pokusao je da ih vrati na njihov "pravi put". Oni su, medjutim, ostali uporni, pevajuci po prvi put posle toliko vekova javno svoje crkvene pesme. Upravnik ih onda sve pohvata i baci u zatvor, bez hleba i vode. No to izazove veliki nemir medju ostalim hriscanima, koji opkole upravnikovu zgradu, trazeci da njihova braca po veri budu pustena iz zatvora. Bojeci se bune, upravnik ih oslobodi, tako da od tog momenta njihov polozaj bi bar donekle poboljsan. Godine 1899. bili su Stavrioti podvrgnuti novim gonjenjima, ali su ih pretstavnici stranih sila i Patrijarh carigradski uzeli u zastitu. Tadasnji ruski car Nikola II, dirnut njihovom tragicnom sudbinom, kao i ruska vlada, zahtevao je od sultana da se prognani Stavrioti vrate iz progonstva, a oni u zatvorima da se oslobode. Tako se i desilo, iako time njihove nevolje nisu prestale. Posle pet godina, povodom popisa stanovnistva, Turska je htela da se Stavrioti popisu kao muslimani. Posto su oni to odbili, to je bio povod za novo gonjenje, progonstva i zatvaranje. Tek je prevrat Mladoturaka, izvrsen 1908. godine, i novi turski Ustav, koga su oni doneli, omogucio ovim tajnim hriscanima da budu ono sto su vekovima bili: pravoslavni hriscani. Turska vlada ih je priznala zvanicno za hriscane 1909. godine, posle toliko vekova njihovog mucenistva i patnji.

iz "Eklesiastiki Alithia"

preveo dr. Amfilohije Radovic, arhimandrit

 

"Glas svetih ravnoapostola Cirila i Metodija", br. 98, jul-avgust 1978., str. 5-6