Архим. Григорије (Капсанис)
Допринос Богородице обожењу човека

Господ Исус нам је дао могућност да заједничаримо са Богом и да се вратимо првобитном циљу, како беше уредио Бог за човека. Због тога нам је објављено у Свтом Писму да је Он пут, врата, пастир добри, живот, васкрсење, светлост. Он је Нови Адам, који исправља грешку првог Адама. Први Адам нас је оделио од Бога својом непослушношћу и егоимом. Други Адам, Христос, нас опет враћа Богу љубављу својом и послушношћу својом Оцу, послушношћу до смрти, "смрти на крсту". Поново се наша слобода усмерава ка Богу, тако да се нуди за заједничарење са Њим.

Дакле, дело новог Адама претпоставља дело нове Еве, Пресвете, која је сама исправила грешку прве Еве. Ева неведе Адама на непослушност. Нова Ева, Пресвета, даде доприноси оваплоћењу новог Адама, који ће водити људски род послушности Богу. Зато Госпођа Богородица, као прва људска особа која је достигла обожење - заиста изузетним и непоновљивим начином -, у делу оваплоћења није имала само главну улогу, већ суштинску и незаменљиву.

Да се Пресвета није са послушношћу своје слободе понудила Богу, и, према Св. Николају Кавасили, великом богослову 14. века, није рекла "да" Богу, Бог не би могао да се оваплоти. Јер Бог који је дао човеку слободу не би могао да је прекрши /да над њом изврши насиље/. Не би могао да се оваплоти, да се није нашла тако чиста, пресвета, отворена душа као што је Богородичина, која би понудила читаву своју слободу, своје жеље, читаву себе Богу, тако да Га собом привуче за нас.
Много дугујемо Пресветој нашој Владичици. Зато Црква толико много одаје част и поштује Богородицу. Зато Св. Григорије Палама, сажимајући светоотачко богословље, говори да је Пресвета за нас одмах после Свете Тројице, јер је бог после Бога, граница између створеног и нествореног. "Поглавар спасених", према другом дивном изразу богослова наше Цркве. Св. Никодим Агиорит, најновије чсто светло и учитељ Цркве, наводи да анђеоски чинови сијају светлошћу коју примају од Пресвете.

Зато је и у Цркви нашој благосиљамо као "часнију од Херувима и несразмерно славнију од Серафима".

Оваплоћење Логоса и обожење човека је велика тајна наше вере и богословља.

Наша Православна Црква свакодневно живи ово својим сведочењем, химнама, иконама, читавим својим животом. Чак и архитектура православног храма сведочи ово. Свод Цркава, над којим је иконописан Пантократор / Сведржитељ/, символизује силазак неба на земљу. Јер је Господ "свио небеса и сишао". Јер је Бог постао човек и "настани се међу нама", како пише Еванђелист Јован (Јн 1, 14).
Пошто кроз Богородицу није настао човек, Богородицу изображавамо у конхи храма, да покажемо да је кроз њу Бог дошао на земљу и људима. Она је "мост којим сиђе Господ" и опет "она која преводи (meta,gousa) са земље на небо", Шира од небеса, сместилиште несместивог,  која је у себе сместила Несместивог Бога ради нашега спасења.

Даље, Црква наша указује на обожене људе. На оне који постадоше богови по благодати, јер је Бог постао човек. Због тога у нашој православној Цркви можемо да иконама изобразимо не само оваплоћеног Бога, Христа, његову Пречисту Матер Владичицу Богородицу, него и свете, около и испод Сведржитеља. На свим зидовима храма осликавамо /иконопишемо/ последице оваплоћења Божијег: свете и обожене људе.

Такође, када улазимо у један Православни храм и гледамо дивне фреске, одмах стичемо једно искуство: спознајемо које је дело које Бог учини за човека, који је циљ нашег живота.

Све у Цркви говори о оваплоћењу Бога и о обожењу човека.

Превео са грчког:
Александар Ђаковац