_______________________________

Архимандрит Георгије Капсанис

Крст Христов и његов значај у нашем животу

Robert Taft, liturgija, liturgijske molitve glasno čitanje Crkva, lliturgika, Svti oci, pravoslavlje, pravoslavni

 

 

(Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара)

Часни крст као символ и знак Христа

Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија.

Сви свештени благослови су  у знаку крста.

Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом.

Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста.

Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина.

Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана.

Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.

У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће.1

 Моћ часног крста

Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет.

То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.2

На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт смрћу смрт уништи тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост.

Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.

На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо.

Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи.

На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти.

Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до да".  На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света.3

На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима.

Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење:

 Јер је ДОБРОВОЉНА

Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне).

 Јер је СТВАРНА СМРТ

По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света.

Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег.

Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати."4

Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити.

Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23).

И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста."5

 Учешће хришћана у крсту Христовом

После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).

Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).

Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."

Као што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и см Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27).

 Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно?

а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље.

А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље;

Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета.

Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе.

Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав.

Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14).

По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли.

Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са умрли и са васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4).

У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу.

Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст.

Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању).

Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује."

Св. Исак Сирин такође6 каже: "Дејство крста је двојако...

... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.7

По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.

Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.

На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.

Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.

Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.

Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења.

И завршава св. Григорије:

"Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."8

Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."9

Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно."10 Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.

Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.

О овој крсној борби и теорији виђењу Бога које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац.

 б) Подносим нехотична исиушења живота стрпљиво и без роптања

 Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу.

Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика.

Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави."

Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.

Познати православни богослов о. Димитрије Стани..аје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због смих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог см по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино смога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.

Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.

Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и см Бог измиче испред њих."12

На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).13

Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.

Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.

Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.

Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.

Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење.

Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.

И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.

Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон.14

И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана.

 в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу

 Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над смим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене.

Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора сараспећа Христу не може се доживети радост Васкрса.

У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо."

Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара."15

У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и см Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга.

Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом.16

Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви.

Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.

Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?

Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.

У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.

За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.

Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.

У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других.

 Крст и савремени свет

Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом.

Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује.

Психологија, педагогика, политика, социологија, прво, директно се нападају овим духом.

Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је см Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа.

Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."

Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.

А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.

Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења.

Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."17

Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.

Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).

Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати са крстом у руци не напредујеш , него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих).

Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести.

Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота.

Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту српски би ова скраћеница била ХСК прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист.

Превео: Зоран Јелисавчић

ФУСНОТЕ

1          Св. Калист и Игњатије Ксантопулос, Метод и правило за оне који се одлучују за исихаистички и монашки живот, Филокалија т. 5. стр. 118-119.

2          Св. Григ. Палама, Беседа на Часни и животворни крст, Е. П. Е. т. 9. стр. 285.

3          Прот. Д. Станилоаје, У светлости крста и васкрсења, стр. 15.

4          Св. Григ. Палама, нав. дело, стр. 319.

5          Св. Јован Златоуст, Беседа о крсту, Е. П. Е. т. 36, стр. 37.

6          Св. Григ. Палама, нав. дело, стр. 291.

7          Ава Исаак Сирин, Дела, стр. 129.

8          Св. Григ. Палама, нав. дело, стр. 303.

9          Исто, стр. 305.

10        Исто, стр. 311.

11        Св. Никола Кавасила, Богомајка, стр. 129.

12        Часопис "Синакси" бр. 26/1988) стр. 11-12

13        Св. Григ. Палама, Беседа на Успење, Е. П. Е. т. 10. стр. 443.

14        Св. Никола Кавасила, нав. дело стр. 209-213.

15        Св. Јован Златоусти, наз. дело стр. 20.

16        Св. Григ. Палама, нав. дело стр. 443.

17        Прот. Дим. Станилоаје, Крст и радост у монашком животу, стр. 16.